 
|
|
|
|
|
|
|
| IX | Поглавље 9 |
| Korovyov's Tricks | КОРОВЈЕВЉЕВЕ УЈДУРМЕ |
| NIKANOR Ivanovich Bosoi, chairman of the house committee of 302B Sadovaya Street in Moscow, the residence of the late Berlioz, found himself inundated with problems, which had started during the night between Wednesday and Thursday. | Никанор Иванович Боси, председник друштва станара зграде број 302-бис у Садовој улици у Москви, где је становао покојни Берлиоз, имао је посла преко главе, почев од претходне ноћи, између среде и четвртка. |
| At midnight, as we already know, Zheldybin arrived as part of a commission which summoned Nikanor Ivanovich, informed him of Berlioz's death, and then went with him to apartment No. 50. | У поноћ је, као што већ знамо, у кућу дошла комисија, у којој је учествовао Желдибин, потражила Никанора Ивановича, известила га о Берлиозовој погибији и, заједно се са њим упутила у стан број 50. |
| There the papers and belongings of the deceased were put under seal. Neither Grunya, the maid, nor the frivolous Stepan Bogdanovich was in the apartment at the time. The commission told Nikanor Ivanovich that they would remove the deceased's papers in order to sort them out, that the deceased's living space, that is to say, his three rooms (the study, living room, and dining room that had once belonged to the jeweller's widow) would revert to the house committee, and that the deceased's belongings would be kept where they were under seal until notification of the heirs. | Тамо је извршено печаћење рукописа и покојникових ствари. Ни бединерке Груње ни лакомисленог Степана Богдановича у то доба није било у стану. Комисија је саопштила Никанору Ивановичу да ће покојникове рукописе понети са собом да их среди, да стамбени простор покојников, то јест три собе (бивши јувелиркин кабинет, салон и трпезарија) прелазе у власништво друштва станара, а покојникове ствари подлежу чувању у наведеном стамбеном простору све док се нe јаве наследници. |
| News of Berlioz's death spread throughout the building with supernatural speed, and Bosoi started getting calls at seven o'clock Thursday morning. Then people began showing up in person to submit claims for the vacated rooms. Within two hours Nikanor Ivanovich had received thirty-two such claims. | Вест о Берлиозовој погибији раширила се по целој кући некаквом натприродном брзином, и од седам часова изјутра у четвртак Босом је почео да звони телефон, а затим су и лично доношене представке, које су садржавале претензије на стамбени простор покојников. И за само два сата, Никанор Иванович је примио тридесет и два комада таквих представки. |
| They contained pleas, threats, slanderous gossip, denunciations, offers to undertake renovations at their own expense, references to unbearable overcrowding, and the impossibility of sharing an apartment with bandits. Included too was an artistically powerful and gripping account of someone stealing pelmeni from apartment No. 31 and stuffing them into a jacket pocket, plus two threats of suicide and one confession of a secret pregnancy. | У њима су биле молбе, претње, сплетке, денунцијације, обећања да ће се извршити оправке о своме трошку, приказивање неподношљиве тескобе и немогућности да се живи у истом стану са бандитима. Између осталог, ту се налазио по својој уметничкој снази потресан опис крађе пељмена, који су били стрпани директно у џеп у стану број 31, две претње самоубиством и једно признање о прикривеној трудноћи. |
| Nikanor Ivanovich was constantly being called out into the hall of his apartment, grabbed by the sleeve, whispered to, winked at, and promised a little something for his efforts. | Никанора Ивановича су изазивали у предсобље његовог стана, вукли га за рукав, нешто му шаптали, намигивали и обећавали да неће остати дужни. |
| This torment lasted until noontime when Nikanor Ivanovich simply fled from his apartment and went to the office at the main entrance, but when he saw people were on the lookout for him there as well, he took off again. After managing somehow to escape the people who chased him across the asphalt courtyard, he took refuge in entranceway No. 6 and then climbed upstairs to the fifth floor and that vile apartment No. 50. | То мучење је потрајало све до једног часа по подне, када је Никанор Иванович једноставно побегао из свог стана у просторију управе поред капије, али када је видео да га и тамо вребају, побегао је и одатле. Отресавши се некако оних који су га у стопу пратили кроз асфалтирано двориште, Никанор Иванович је зашао у шести улаз и попео се на четврти спрат, где се и налазио тај проклети стан број 50. |
| After catching his breath on the landing, the corpulent Nikanor Ivanovich rang the bell, but no one came to the door. He rang a second time, and a third, and began grumbling and cursing under his breath. Even then no one answered. Finally he lost his patience, took a bunch of duplicate keys belonging to the housing administration out of his pocket, opened the door authoritatively, and walked in. | Пошто се издувао на одморишту, гојазни Никанор Иванович је зазвонио, али му нико није отворио. Зазвонио је још једном, па још једном, и почео да гунђа и тихо псује. Али — ни тада му нико није отворио. Стрпљење је издало Никанора Ивановича и он је, извукавши из џепа свежањ дупликата кључева, који су припадали кућној управи, газдинском руком откључао врата и ушао. |
| "Hey there, maid!" Nikanor Ivanovich shouted in the semidark hallway. "What's your name? Grunya, is it? Are you there?" | — Ехеј, бединерко! — повикао је Никанор Иванович у полумрачном предсобљу. — Како ти беше име? Је ли Груња?!... Јеси ли ту? |
| No one replied. | Нико се није одазвао. |
| Then Nikanor Ivanovich took a folding ruler out of his briefcase, removed the seal from the study door, and stepped inside the room. Or, rather, he was just starting to step inside when he stopped in amazement in the doorway, and even gave a shudder. | Тада је Никанор Иванович ослободио врата кабинета од печата, извукао из ташне метар на склапање и закорачио у кабинет. Да је закорачио — закорачио је, али се запрепашћен зауставио у вратима, па је чак и задрхтао. |
| Sitting at the deceased's desk was a stranger, tall and emaciated and wearing a checked jacket, jockey cap, and pince-nez... well, in short, you know who. | За покојниковим столом седeо је непознат, мршав и дугачак грађанин у карираном сакоу, са џокејским качкетом и цвикером... е па, Једном речју, онај исти. |
| "And who might you be, citizen?" asked Nikanor Ivanovich in a frightened voice. | — Ко сте ви, грађанине? — преплашено је упитао Никанор Иванович. |
| "Hullo! Nikanor Ivanovich," the unexpected citizen called out in a quavering tenor, and leaping to his feet, he greeted the chairman with an abrupt and forceful handshake. Nikanor Ivanovich was hardly enthralled by this welcome. | — Гле! Никанор Иванович! — дрекнуо је мекетавим тенором неочекивани грађанин и, скочивши са места, поздравио председника присилним и неочекиваним стиском руке. Овај поздрав нимало није обрадовао Никанора Ивановича. |
| "Excuse me," he began suspiciously, "but who exactly are you? Are you here in an official capacity?" | — Извињавам се — почео је сумњичаво — ко сте ви? Јесте ли ви — званично лице? |
| "Ah, Nikanor Ivanovich!" the stranger exclaimed confidingly. "How do you define official and unofficial? All that depends on your point of view. All that is arbitrary and relative. Today I'm unofficial, but tomorrow I might be official! And vice versa, of course, or even something worse." | — Ех, Никаноре Ивановичу! — срдачно је узвикнуо незнанац. — Шта је то званично или незванично лице? Све то зависи са ког се гледишта ствар посматра. Све је то, Никаноре Ивановичу, условно и несигурно. Данас сам ја незванично лице, а сутра, да видиш, и званично! А дешава се и супротно, Никаноре Ивановичу. И те како се дешава! |
| This kind of reasoning gave no satisfaction whatsoever to the chairman of the house committee. A suspicious person by nature, he decided that the bombastic citizen was certainly unofficial, and maybe even superfluous. | Ово расуђивање ни у ком случају није задовољило председника кућнe управе. Пошто је по природи уопште био сумњичав човек, он је закључио да је грађанин који се распричао ту пред њим — лице управо незванично, па чак можда и паразитско. |
| "So who are you? What's your name?" the chairman asked with increasing severity, and even began to bear down on the stranger. | — Али ко сте ви? Како се презивате? — све је грубље питао председник, па је чак и почео да наваљује на незнанца. |
| "My name is," replied the citizen, unperturbed by the severity of tone, "...well, let's say, Korovyov. And wouldn't you like a bite to eat, Nikanor Ivanovich? No need for ceremony! Huh?" | — Моје презиме је — одговорио је грађанин нимало збуњен грубошћу — па, рецимо, Коровјев. Хоћете ли нешто да мезетите, Никаноре Ивановичу! Нe устручавајте се! А? |
| "I beg your pardon," began Nikanor Ivanovich, by now indignant, "but what in hell does a bite to eat have to do with this!" (However unpleasant it may be, one must admit that Nikanor Ivanovich was by nature somewhat rude.) "You have no right to be in the deceased's quarters! What are you doing here?" | — Извињавам се — почео је Никанор Иванович, већ љутито — какво вас сада мезе спопало! (Треба признати, иако је то и непријатно, да је Никанор Иванович по природи био помало неотесан човек). — Забрањено је седети у покојниковој половини! Шта ви радите овде? |
| "And won't you sit down, Nikanor Ivanovich," cried the citizen, without losing his composure, and making a great display of offering the chairman a seat. | — Ма седите, Никаноре Ивановичу — уопште не губећи главу драо се грађанин и почео да се услужно врзма нудећи председнику фотељу. |
| Absolutely enraged, Nikanor Ivanovich refused to sit down and shouted, "Who are you anyway?" | Потпуно се разбесневши, Никанор Иванович је одбио фотељу и завапио: — Ама, ко сте ви? |
| "I serve, if you please, as an interpreter for the foreign visitor currently residing in this apartment," explained the fellow who called himself Korovyov, as he clicked the heel of his scuffed, red shoe. | — Ја сам, ако вам је мило знати, на дужности преводиоца додељеног странцу, чија се резиденција налази у овоме стану — представио се онај који је казао да се зове Коровјев, и лупнуо потпетицом црвеножуте, неочишћепе ципеле. |
| Nikanor Ivanovich's mouth fell open. The presence of a foreigner in the apartment, and with an interpreter no less, came as a complete surprise to him, and he demanded an explanation. | Никанор Иванович је зинуо. Присуство некаквог странца, па још и с преводиоцем. у овом стану, представљало је за њега право изненађење, и он је затражио објашњење. |
| The interpreter was happy to oblige. The foreign artiste, Mr. Woland, had been graciously invited by the director of the Variety Theater, Stepan Bogdanovich Likhodeyev, to stay in his apartment for the duration of his tour, approximately a week, and yesterday Stepan Bogdanovich had written to Nikanor Ivanovich to that effect with a request that he issue the foreigner a temporary residence permit since he, Likhodeyev, was going to Yalta. | Преводилац је са задовољством објаснио. Иностраног уметника, господина Воланда, љубазно је позвао управник Варијетеа Степан Богданович Лиходејев да време свог гостовања, које ће пограјати око недељу дана, проведе код њега у стану, и о томе је још јуче написао Никанору Ивановичу, с молбом да привремено пријави странца, пошто ће сам Лиходејев отпутовати у Јалту. |
| "He didn't write me anything," said the astonished chairman. | — Он ми ништа није написао — запањено је рекао председник. |
| "Just take a look in your briefcase, Nikanor Ivanovich," Korovyov suggested sweetly. | — А ви потражите у својој ташни, Никаноре Ивановичу — умилно је предложио Коровјев. |
| Nikanor Ivanovich shrugged and opened his briefcase and immediately found Likhodeyev's letter inside. | Никанор Иванович је, слежући раменима, отворио ташну и пронашао у њој писмо Лиходејева. |
| "How could I have forgotten?" mumbled Nikanor Ivanovich, gazing dully at the already opened envelope. | — Како сам га то заборавио? — промрмљао је Никанор Иванович, тупо гледајући отворени коверат. |
| "It happens sometimes, it happens sometimes," cackled Korovyov. "Absentmindedness, absentmindedness and over-exhaustion, and high blood pressure, my dear friend Nikanor Ivanovich! I am horribly absentminded myself. We'll have a drink sometime, and I'll tell you a few facts from my life story, you'll die laughing!" | — Свашта се догађа, свашта се догађа, Никаноре Ивановичу! — почео је да меље Коровјев. — Расејаност, расејаност, и премор, и повећан крвни притисак, драги пријатељу Никаноре Ивановичу! И сам сам ужасно расејан! Једном приликом ћу вам уз чашицу вотке испричати неколико чињеница из моје биографије, црћи ћете од смеха! |
| "When precisely is Likhodeyev going to Yalta?" | — А када Лиходејев путује у Јалту? |
| "Why he's already gone, gone," shrieked the interpreter. "He's already rolling along, yes indeed! He's already the devil knows where!" and here the interpreter waved his arms like a windmill. | — Па он је већ отпутовао, отпутовао је! — повикао је преводилац он, знате, већ увелико путује! Ђаво ће га сам знати где је већ! — И ту је преводилац почео да млатара рукама, као крилима воденице. |
| Nikanor Ivanovich said that he had to see the foreigner in person, but the interpreter denied him that request. It was impossible. He was too busy. Training the cat. | Никанор Иванович је изјавио да мора лично да види странца, али је то преводилац категорички одбио: никако није могуће. Заузет је. Дресира мачка. |
| "I can show you the cat, if you wish," offered Korovyov. | — Мачка, ако баш желите, могу да вам покажем — предложио је Коровјев. |
| Nikanor Ivanovich, in turn, declined this offer. The interpreter then made him an unexpected, but most intriguing proposition. | Ово је опет, са своје стране, одбио Никанор Иванович, а преводилац је тог тренутка предложио председнику нешто неочекивано, али веома занимљиво. |
| In view of the fact that Mr. Woland did not wish to live in a hotel, and since he was used to having a lot of room, wouldn't it be possible for the house committee to rent him the entire apartment, including the rooms that belonged to the deceased, for the week of Woland's performance in Moscow? | Пошто господин Воланд ни у ком случају не жели да живи у хотелу, а није навикао да живи скучено, па да ли би му друштво станара издало на недељу дана, док траје Воландово гостовање у Москви, читав стан, то јест и покојникове просторије? |
| "After all, it's hardly a matter of concern to him, to the deceased," hissed Korovyov in a whisper. "You will agree, won't you, Nikanor Ivanovich, that he has no further use for this apartment?" | — Њему, покојнику, је свеједно — шаптао је Коровјев — њему сада, признаћете и сами, Никаноре Ивановичу, овај стан ни за шта не треба? |
| Somewhat confused, Nikanor Ivanovich protested that foreigners were supposed to stay at the Metropole and not in private apartments... | Никанор Иванович се мало збуњено успротивио, јер, ето, странци треба да живе у »Метрополу«, а никако у приватним становима... |
| "I tell you, he's fussy as the devil!" whispered Korovyov. "He just doesn't want to! Doesn't like hotels! I've had it up to here with these foreign visitors!" Korovyov complained confidentially, poking a finger at his veiny neck. "Believe me, they run you ragged! They come here, and they either snoop around like a son of a bitch, or they wear you out with their whims: this isn't right, that isn't right... Besides, Nikanor Ivanovich, your committee has everything to gain and nothing to lose. He doesn't begrudge any expense." Korovyov glanced around, and then whispered in the chairman's ear, "He's a millionaire!" | — Кажем вам, ћудљив је, као ђаво ће га сам знати шта! — прошаптао је Коровјев — једноставно не жели. Не воли он хотеле! Ту су ми засели ти странци — пријатељски се пожалио Коровјев, гурајући прст у свој жилави врат — верујте ми, душу су ми појели! Допутује. .. па или шпијунира као последњи кучкин син, или ти искида нерве зановетањем: те ово му не ваља, те оно му не ваља!... А вашем друштву, Никаноре Ивановичу - чист ћар и очигледна корист. А паре не жали! — Коровјев се осврнуо, па шапнуо у уво председнику: — Милионер! |
| The interpreter's proposition made a lot of practical sense. It was a very solid proposal, but there was something decidedly unsolid about his manner of speaking, his attire, and that sickening, totally useless pince-nez. As a result, a vague sense of uneasiness troubled the chairman's soul, but he decided to accept the offer anyway. The fact of the matter was that the house committee had incurred, alas, an enormous deficit. They had to buy heating oil for the fall, and where the money would come from was a mystery. Maybe the foreign visitor's money would get them out of the hole. Even so, the businesslike and cautious Nikanor Ivanovich said that he would first have to clear the matter with the Intourist Office. | У преводиочевом предлогу било је очигледног практичног смисла, предлог је био врло солидан, али је зато нешто необично несолидно било и у томе како је преводилац говорио, и у његовом оделу, и у том гнусном, бедном цвикеру. Стога је нешто нејасно морило душу председника, али ипак се одлучио да прихвати предлог. Ствар је била у томе што је друштво станара, авај, било у поприличном дефициту. У јесен је требало купити нафту за централно грејањe, а за који цвоњак — то се није знало. А с интуристиним парама могло се некако искобељати. Али, послован и опрезан, Никанор Иванович је изјавио како мора пре свега да усклади то питање са интуристичким бироом. |
| "I understand!" screeched Korovyov. "How could you not sort things out! It's essential! Here's the telephone, Nikanor Ivanovich, why don't you sort them out right away. And don't be embarrassed to ask for money," he added in a whisper, as he drew the chairman toward the phone in the hall. "Who can you get money from if not from him! If you could only see the villa he has in Nice! Next summer when you go abroad, make sure you go and have a look—you'll faint!" | — Разумем! — викнуо је Коровјев — не може се без усклађивања, сигурно. Ево вам телефона, Никаноре Ивановичу, и сместа ускладите! А што се новца тиче, не устручавајте се — шапатом је додао, вукући председника у предсобље ка телефону — од кога узети, ако не од њега! Да видите само какву вилу има у Ници! А идућег лета, кад пођете у иностранство, свакако навратите да је видите - запањићете се! |
| All the arrangements with the Intourist Office were made over the phone with a swiftness that amazed the chairman. It turned out that they already knew about Mr. Woland's plans to stay in Likhodeyev's private apartment, and they had no objections whatsoever. | Са интуристичким ствар је била телефонски сређена необичном брзином, која је запањила председника. Испоставило се да тамо већ знају за намеру господина Воланда да живи у приватном стану Лиходејева и да немају ништа против тога. |
| "Marvelous!" cried Korovyov. | — Несхватљиво! — драо се Коровјев. |
| A bit dazed by his constant chatter, the chairman said that the house committee agreed to rent apartment No. 50 for a week to the artiste Woland at the rate of... Nikanor Ivanovich stammered somewhat and said, | Помало ошамућен од те ларме, председник је изјавио да је друшгво станара сагласно да изда на недељу дана уметнику Воланду стан број 50, под кирију од... Никанор Иванович се мало ушепртљао и рекао: |
| "Five hundred rubles a day." | — Од пет стотина рубаља дневно. |
| At this point Korovyov really bowled the chairman over. Winking roguishly in the direction of the bedroom, where the cushioned leaps of a heavy cat could be heard, he hissed, | Тада је Коровјев коначно запрепастио председника. Лоповски намигнувши према спаваћој соби, одакле су се чули меки скокови тешког мачка, пискаво је рекао: |
| "That comes to thirty-five hundred for the week, right?" | — То значи за недељу дана три и по хиљаде? |
| Nikanor Ivanovich quite expected him to add, "You've got quite an appetite, don't you, Nikanor Ivanovich!" but again Korovyov surprised him. | Никанор Иванович је помислио да ће овај одмах додати: »Па, добар апетит имате, Никаноре Ивановичу!«, али је Коровјев рекао нешто сасвим друго: |
| "You call that money! Ask for five thou, he'll pay it." | — Зар је то нека сума? Затражите пет, даће ... |
| Nikanor Ivanovich gave a confused grin and failed to notice that he was standing next to the deceased's writing desk, where Korovyov was drawing up two copies of a contract with great speed and agility. Next, he whisked them into the bedroom and returned with both copies signed in the foreigner's scrawling hand. The chairman signed the contract too. Here Korovyov asked for a receipt for the five thousand... | Смушено се смешкајући, Никанор Иванович ни сам није приметио како се нашао крај покојниковог писаћег стола, где је Коровјев изузетно брзо и вешто написао у два примерка уговор. После тога је одлетео с уговором у спаваћу собу и вратио се, и уз то је на оба примерка био већ развучен странчев потпис. Потписао је уговор и председник, Тада је Коровјев затражио признаницу на пет... |
| "Write it out, Nikanor Ivanovich, write it out! Five thousand rubles..." And then, in a manner ill-suited to the seriousness of the occasion, he said, "eins, zwei, drei!" as he counted out five stacks of fresh banknotes for the chairman. | — Словима, словима, Никаноре Ивановнчу! ... хиљада рубаља — и одбројао председнику пет банкарских свежњева новчаница речима које никако нису могле да се споје са тако озбиљним стварима — Ајн, цвај, драј! |
| This was done to the accompaniment of Korovyov's little jokes and quips, such as, "A penny saved is a penny earned," "A fool and his money are soon parted," and other things of that sort. | Новац је пребројан, а све је то било пропраћено шалама и доскочицама Коровјева, попут »Новци се не бране и двапут бројати«, »чист рачун — дуга љубав«... и томе слично. |
| After re-counting the money, the chairman took the foreigner's passport from Korovyov in order to make out a temporary residence permit, and then put it, along with the contract and the money, into his briefcase. Unable to control himself, he bashfully asked for a free pass to the show... | Пребројавши новац, председник је добио од Коровјева странчев пасош ради привременог пријављнвања, ставио га заједно са уговором и новцем у ташну и, не могавши да се уздржи, стидљиво затражио пропусницу за представу... |
| "Why, of course!" bellowed Korovyov. "How many tickets would you like, Nikanor Ivanovich, twelve, fifteen?" | — Па разуме се! — дрекнуо је Коровјев. — Колико вам треба карата, Никаноре Ивановичу, дванаест, петнаест? |
| The dumbfounded chairman explained that he needed only two tickets, for himself and his wife, Pelageya Antonovna. | Ошамућени председник је објаснио да су му потребне само две улазнице, за њега и Пелагеју Антоновну, његову супругу. |
| Korovyov grabbed a notepad and jauntily wrote out a pass for two in the front row. As the interpreter thrust the free pass at Nikanor Ivanovich with his left hand, he used his right to press a fat wad of crisp bills into the chairman's other hand. The latter took one look at them, blushed hard, and tried to push them away. | Коровјев је одмах извукао нотес и хитро написао Никанору Ивановичу пропусницу за два лица у првом реду. Преводилац је левом руком вешто тутнуо пропусницу у руку Никанору Ивановичу, а десном ставио у другу председникову руку дебео свежањ, који је зашуштао. Бацивши поглед на свежањ, Никанор Иванович је сав поцрвенео и почео да га гура од себе. |
| "We're not supposed to..." he muttered. | — То се не сме... — мрмљао је. |
| "I won't take no for an answer," Korovyov whispered in his ear. "We're not supposed to, but foreigners are. You'll offend him, Nikanor Ivanovich, and that would be unfortunate. After all the trouble you went to..." | — Нећу ни да чујем — прошаптао је у његово уво Коровјев — код нас се не сме, а код странаца сме. Увредићете га, Никаноре Ивановичу, а то није згодно. Ви сте се помучили... |
| "It's strictly enforced," the chairman whispered in the softest of tones and looked furtively around. | — То се строго кажњава — прошаптао је председник тихо-претихо и обазрео се. |
| "But where are the witnesses?" Korovyov whispered in his other ear. "I ask you, where are they? What's your problem?" | — А где су сведоци? — шапнуо је у друго уво Коровјев — питам вас где су? Шта вам је?... |
| And it was then, as the chairman insisted afterwards, that the miracle took place: the wad of bills crawled into his briefcase all on its own. Then, in a weakened and even disoriented state, the chairman found himself on the staircase. A jumble of thoughts whirled around in his head: the villa in Nice, the trained cat, the thought that there had in-deed been no witnesses and that Pelageya Antonovna would be thrilled about the free pass. They were disjointed thoughts, but pleasant on the whole. | И тада се, како је касније тврдио председник, догодило чудо: свежањ се сам увукао у његову ташну. А затим се председник, некако малаксао, па чак и исцрпен, нашао на степеништу. У глави му се ковитлао вихор мисли. Вртела се ту и вила у Ници, и дресирани мачак, и помисао да сведока доиста није било, и да ће се Пелагеја Антоновна обрадовати пропусницама. Биле су то неповезане мисли,али, све у свему, пријатне. |
| And still, the chairman felt a pinprick somewhere in the depths of his soul. A pinprick of disquietude. A thought hit him like a blow on the head, right there on the staircase, "How did the interpreter get into the study if there was a seal on the door?!" And why hadn't he, Nikanor Ivanovich, asked about that? For a while the chairman gazed goggle-eyed at the stairs like a sheep, but then he decided to forget the whole thing and not to torture himself over something so complicated... | Па ипак, некаква игла је негде у дубини душе боцкала председника. Била је то игла немира. Осим тога, ту, на степеништу, као гром га је ошинула мисао: »А како је преводилац доспео у кабинет кад је на вратима био печат? И како да он, Никанор Иванович, ништа не упита о томе?« Неко време је председник, као ован, посматрао степенице, а онда је одлучио да дигне руке од свега и да нe мучи себе компликованим питањима... |
| No sooner had the chairman left the apartment, than a low voice came from the bedroom, | Чим је председник напустио стан, из спаваће собе се зачуо добок глас: |
| "I didn't like that Nikanor Ivanovich. He's a skinflint and a swindler. Can't we make sure he doesn't come round here again?" | — Није ми се допао тај Никанор Иванович. Он је протува и лупеж. Да ли би некако могло да се удеси да се више овде не појављује? |
| "Messire, your wish is my command!" Korovyov replied from somewhere, but in a pure and resonant voice, not a quavering one. | — Месире, само наредите... — одазвао се однекуд Коровјев, али нe мекетавим, већ чистим и звонким гласом. |
| And immediately the accursed interpreter appeared in the hall, dialed a number, and began to whine into the phone, | И тог истог часа проклети преводилац нашао се у предсобљу, окренуо неки број и почео из неког разлога врло плачно да говори у слушалицу: |
| "Hello! I consider it my duty to inform you that our house committee chairman here at 302B Sadovaya Street, Nikanor Ivanovich Bosoi, is speculating in foreign currency. At the present moment there are four hundred dollars wrapped in newspaper in the ventilator shaft of his toilet in apartment No. 35. My name is Timofei Kvastsov, and I live in apartment No. 11 in the same building. But I ask that you not reveal my name. I am afraid that the aforementioned chairman will try to get even." | — Ало! Сматрам за своју дужност да известим како наш председник друштва станара зграде 302-бис у Садовој улици, Никанор Иванович Боси, шпекулише валутом. У овом тренутку се у његовом стану број 35, у вентилацијском отвору у клозету, налази четири стотине долара увијено у новину. Говори станар означене зграде из стана број 11, Тимофеј Квасцов. Али заклињем вас да не помињете моје име. Бојим се освете горенаведеног председника. |
| Then he hung up, the scoundrel! | И подлац један, спустио је слушалицу |
| What happened next in apartment No. 50 is unknown, but what happened next in Nikanor Ivanovich's apartment is known. The chairman locked himself in the toilet and took out of his briefcase the packet of bills that had been forced on him by the interpreter, and checked to make sure that it contained four hundred rubles. He then wrapped the packet in a piece of newspaper and stuffed it into the ventilator shaft. | Не зна се шта се даље дешавало у стану број 50, али се зато зна шта се дешавало код Никанора Ивановича. Закључавши се у свом клозету, он је извукао из ташне свежањ који му је тутнуо преводилац, и уверио се да се у њему налази четири стотине рубаља. Тај свежањ је Никанор Иванович замотао у комад новина и стрпао у вентилацијски отвор. |
| Five minutes later the chairman was sitting at the table in his small dining room. From the kitchen his wife brought him a plate of neatly sliced herring smothered with chopped scallions. Nikanor Ivanovich poured himself a small carafe of vodka, drank it down, poured another, drank that down, speared three pieces of herring on his fork... and at that moment the doorbell rang. Pelageya Antonovna had just brought in a steaming saucepan, one glance at which was enough to guess that the pan contained, in the very thick of the piping hot borshch, the most delicious thing in the world, a marrow bone. | Пет минута касније предесдник је седео за столом у својој малој трпезарији. Супруга му је донела из кухиње пажљиво исечену харингу, обилно посуту власцем. Никанор Иванович је налио чашицу вотке, испио, налио другу, испио, набо на виљушку три парчета харинге. .. и уто је неко зазвонио на вратима, а Пелагеја Антоновна унела је шерпу која се пушила, по чему се већ на први поглед могло погодити да се у њој, у густишу врелога боршча, налази оно што је најукусније на свету — шупља кост. |
| His mouth watering, Nikanor Ivanovich began howling like a dog, | Никанор Иванович је прогутао пљувачку и зарежао као пас: |
| "Damn you to hell! They won't even let you eat. Don't let anyone in, I'm not here, I'm not here. If it's about the apartment, tell them to stop hounding me. There'll be a meeting in a week..." | — Нека вас ђаво носи! Не дају човеку ни да једе... Не пуштај никога, нисам ту, нисам. Што се стана тиче, кажи нека престану да се довлаче. Састанак ће се одржати кроз недељу дана... |
| His wife ran into the entry hall, while Nikanor Ivanovich dipped a ladle into the fire-breathing lake and fished out the bone, which was cracked lengthwise. At that moment two men walked into the dining room, accompanied by a very pale Pelageya Antonovna. One look at the men and Nikanor Ivanovich turned pale too, and got up from the table. | Супруга је пожурнла у предсобље, а Никанор Иванович је кутлачом захватио из огњеног језера њу, кост, напуклу уздуж. И у том часу у трпезарију су ушла два грађанина, а с њима из неких разлога потпуно бледа Пелагеја Антоновна. Кад је угледао грађане, побледео је и Никанор Иванович и устао. |
| "Where's the toilet?" asked the first man with an air of concern. He was wearing a white Russian-style shirt. | — Где је клозет? — забринуто је упитао први, у белој рубашки. |
| Something knocked against the dining table (it was Nikanor Ivanovich who had dropped his spoon on the oilcloth). | На трпезаријском столу нешто је лупило (то је Никанор Иванович испустио кашику на мушему). |
| "Over here, here," babbled Pelageya Antonovna. | — Овде, овде — одговорила је брзајући Пелагеја Антоновна. |
| And the visitors headed straight into the hall. | Придошлице су се одмах упутиле у ходник. |
| "What's this all about?" asked Nikanor Ivanovich, trailing behind the men. "Nothing like that could be in our apartment... And can I see your ID... excuse me..." | — У чему је ствар? — тихо је упитао Никанор Иванович, кренувши за придошлицама. — Код нас у стану ничег таквог нема ... А имате ли документић... извињавам се... |
| The first man handed Nikanor Ivanovich his ID, and the second one proceeded to stand up on a stool in the toilet and thrust his hand into the ventilator shaft. Nikanor Ivanovich's eyes grew dim. They removed the newspaper, but the package turned out to contain not rubles, but some unknown currency that was blue-green in color and had a picture on it of an old man. Nikanor Ivanovich saw all this in a haze, however— spots were swimming in front of his eyes. | Први је у пролазу показао Никанору Ивановичу документић, а други се у истом трену нашао на хоклици у клозету с руком завученом у вентилацијски отвор. Никанору Ивановичу се смркло пред очима. Новину су одмотали, али у свежњу нису биле рубље, већ неки непознат новац — ни плав, ни зелен, са ликом некаквог старца. Уосталом, све је то Никанор Иванович видео нејасно, пред очима су му пливале некакве мрље. |
| "There are dollars in the ventilator shaft," said the first man thoughtfully. In a soft and polite voice he asked Nikanor Ivanovich, "Does this packet belong to you?" | — Долари у вентилацији... — замишљено је рекао први и упитао Никанора Ивановича благо и учтиво: — Пакетић је ваш? |
| "No!" replied Nikanor Ivanovich in a terrified voice. "My enemies planted it there." | — Не! — одговорио је Никанор Иванович страшним гласом. — Подметнули су ми непријатељи! |
| "That does sometimes happen," agreed the first man and added, again softly, "But you'll have to hand over the rest of it too." | — Дешава се — сложио се онај први и опет је благо додао: — Добро, треба и остало да предате. |
| "I don't have any! Nothing at all! I swear to God, I've never even touched the stuff!" screamed the chairman in desperation. | — Немам ништа! Немам, кунем се богом, никада их нисам имао у рукама! — очајнички је повикао председник. |
| He rushed over to the bureau, pulled out a creaky drawer and took out his briefcase, all the while crying out disconnected phrases, | Појурио је ка комоди, бучно извукао ладицу, а из ње ташну, вичући при томе неповезано: |
| "Here's the contract... that filthy interpreter planted it there... Korovyov... the guy with the pince-nez!" | — Ево уговора ... хуља преводилац ми је подметнуо ... Коровјев... са цвикером!... |
| He opened the briefcase, looked inside, and thrust his hand in. His face turned blue and he dropped the briefcase into the borshch. There was nothing in the briefcase: neither Styopa's letter, nor the contract, nor the foreigner's passport, nor the money, nor the free pass. In short, nothing but the folding ruler. | Отворио је ташну, завирио у њу, гурнуо руку у њу, помодрео у лицу, и испустио ташну у боршч. У ташни није било ничега: ни Стјопиног писма, ни уговора, ни странчевог пасоша, ни новца, ни пропуснице. Једном речју, ничега сем метра на склапање. |
| "Comrades!" shouted the chairman in a fury. "Take them into custody! There are evil powers in this building!" | — Другови! — махнито је повикао председник — држ'те их! У нашој је кући нечастива сила! |
| No one knows what came over Pelageya Antonovna at that point, but she waved her arms and shouted, | У тај мах се ко зна шта причинило Пелагеји Антоновној, тек она је, пљеснувши рукама, повикала: |
| "Confess, Ivanovich! You'll get off easier!" | — Покај се, Ивановичу! Узеће се као олакшавајућа околност! |
| Nikanor Ivanovich's eyes became bloodshot, and he raised his fists over his wife's head, shouting hoarsely, "Oh, you damned fool!" | Закрвављених очију, Никанор Иванович је замахнуо песницама изнад женине главе и закркљао: — Ух, глупачо проклета! |
| Then he felt weak and sank into a chair, evidently deciding to bow to the inevitable. | И тад је изгубио снагу и спустио се на столицу, очигледно одлучивши да се покори судбини. |
| In the meantime, out on the landing, Timofei Kondratyevich Kvastsov was putting first his ear and then his eye to the keyhole of the chairman's apartment, dying of curiosity. | Дотле је Тимофеј Кондратјевич Квасцов на одморишту степеништа приљубљивао уз кључаоницу председникових врата час ухо час око, умирући од радозналости. |
| Five minutes later the residents of the building who were in the courtyard at the time saw the chairman being led to the entrance-gates by two men. It was reported that Nikanor Ivanovich looked terrible, tottered like a drunk as he passed by, and was mumbling something. | Пет минута доцније станари који су се затекли у дворишту видели су како се председник у пратњи два лица упугио право ка капији. Причали су да је Никанор Иванович био блед као крпа, да је, пролазећи, посртао као пијан, и да је нешто мрмљао. |
| An hour later an unknown man appeared in apartment No. 11 just as Timofei Kondratyevich was choking with glee and telling the other residents how the chairman had been carted off to jail. The stranger beckoned with his finger for Timofei Kondratyevich to come out of the kitchen and into the hall. He said something to him, and then they both vanished. | А још сат доцније неки непознат грађанин дошао је у стан број 11, баш у тренутку кад је Тимофеј Кондратјевич, гушећи се од задовољства, причао другим станарима како су почистили председника, и прстом је позвао Тимофеја Кондратјевича из кујне у предсобље, нешто му рекао и заједно са њим нестао. |