 
|
|
|
|
|
|
|
| VIII | Поглавље 8 |
| The Duel between the Professor and the Poet | ДВОБОЈ ИЗМЕЂУ ПРОФЕСОРА И ПЕСНИКА |
| AT precisely the time when Styopa lost consciousness in Yalta, that is to say, around 11:30 a.m., Ivan Nikolayevich Bezdomny regained it as he awakened from a long, deep sleep. He spent some time trying to figure out how he had ended up in this unfamiliar room with white walls, an amazing night table made out of bright metal, and a white window shade that was keeping out the sun. | Баш у време када је свест напустила Стјопу у Јалти, то јест око пола дванаест пре подне, она се вратила Ивану Николајевичу Бездомном, који се пробудио после дубоког и дугог сна. Извесно време је покушавао да схвати на који је то начин доспео у непознату собу са белим зидовима, с дивним ноћним сточићем од некаквог светлог метала и с белом завесом, иза које се наслућивало сунце. |
| Ivan shook his head, realized that it did not ache any more, and remembered that he was in a hospital. This, in turn, brought back the memory of Berlioz's death, but today Ivan was not as strongly affected by it. After a good night's sleep, Ivan Nikolayevich was calmer and had begun to think more clearly. He lay motionless for a while on his immaculate, soft, comfortable spring-cushioned bed, and then noticed the bell button by his side. Due to his habit of touching things on impulse, Ivan pressed it. He expected to hear something ring or to have someone appear after he pressed the button, but something quite different happened. | Иван је затресао главом, уверио се да га она не боли, и сетио се да се налази у болници. Ова мисао је изазвала сећање на Берлиозову погибију, али оно данас није много потресало Ивана. Пошто се испавао, Ивин Николајевич се смирио и почео јасније да схвата ствари. Лежећи још извесно време непокретно у чистом, меком и удобном кревету с опругама, Иван је покрај себе угледао дугме за звонце. По навици да дира предмете без неке потребе, Иван је притиснуо дугме. Очекивао је да ће зачути звоно или да ће се неко појавити, али се десило нешто сасвим друго. |
| At the foot of Ivan's bed a frosted-glass cylinder lit up that said, "DRINK." After staying put for a while the cylinder began to turn until the word "NURSE" appeared. It goes without saying that the ingenious cylinder made quite an impression on Ivan. The word "NURSE" was replaced by "CALL THE DOCTOR." | Крај ногу Ивановог кровета осветлио се некакав мат цилиндар, на коме је писало »Пити«. Извесно време цилиндар је мировао, а онда је почео да се окреће све док се није појавила реч »Болничарка«. Само се по себи разуме да је промућурни цилиндар запањио Ивана. Натпис »Болничарка« замењен је натписом »Позовите лекара«. |
| "Hmm..." murmured Ivan, not knowing what else to do with the cylinder. But then he had a stroke of luck: he pressed the button a second time at the word "DOCTOR'S ASSISTANT." The cylinder rang softly in reply, stopped, and then went blank. A stout kind-looking woman in a clean white robe came into the room and said to Ivan, "Good morning!" | — Хм... — изустио је Иван, не знајући шта да ради с тим цилиндром. Али, случајно је имао срећу: по други пут је притиснуо дугме када се појавила реч »Лекарека помоћница«. Цилиндар је тихо зазвонио уместо одговора, зауставио се, угасио, и у собу је ушла пуначка симпатична жена у белом чистом мантилу и рекла Ивану: — Добро јутро! |
| Ivan did not answer because he considered the greeting inappropriate under the circumstances. They had, in fact, put a perfectly sane man in the hospital, and yet were still pretending that it was the right thing to do! | Иван није ништа одговорио, јер је сматрао да је овај поздрав у одређеној прилици неуместан. И доиста, стрпали су здравог човека у болницу, па се још праве као да тако и треба да буде! |
| Meanwhile, without changing her kindly expression, the woman pressed the button once to raise the shade, and the sun streamed into the room through a light, widely spaced grille that extended down to the very floor. Beyond the grille there was a balcony, and beyond that, the banks of a winding river with a cheery pine forest on its opposite shore. | Жена је у међувремену, нe мењајући доброћудан израз лица, једним притиском на дугме дигла завесу, и у собу је, кроз ретку и лаку решетку, која је допирала до самога пода, грануло сунце. Иза решетке се налазио балкон, иза њега обала вијугаве реке и на другој обали весео борик. |
| "Time for your bath," said the woman invitingly, and beneath her hands, the interior wall moved aside, revealing a bath compartment and a splendidly equipped bathroom and lavatory. | — Изволите се окупати — позвала га је жена, и под њеним рукама се размакао унутрашњи зид, иза кога се појавило одлично опремљено купатило и клозет. |
| Although Ivan had resolved not to talk to the woman, he broke down when he saw the water rushing into the bathtub from the gleaming tap, and said ironically, | Иако је одлучио да са женом не разговара, Иван није издржао, па је, када је угледао како у широком млазу из блиставе славине вода јури у каду, рекао иронично: |
| "My, my! Just like at the Metropole!" | — Гле! Као у »Метрополу«! |
| "Oh, no," answered the woman with pride, "much better. Even abroad you can't find equipment like this. Doctors and scientists come here especially to inspect our clinic. We have foreign visitors here every day." | — О, не — поносито је одговорила жена — много боље. Такве опреме нема нигде ни у иностранству. Научници и лекари долазе специјално да виде нашу клинику. Код нас сваког дана долазе интуристи. |
| When he heard the words "foreign visitor" Ivan immediately recalled the consultant from the day before. His mood darkened and he scowled and said, | Када је зачуо оно интуристи, Иван се одмах сетио јучерашњег саветника. Иван се смркнуо, погледао мргодно и рекао; |
| "Foreign visitors... How impressed you all are with foreign visitors! But they come in many different varieties. Take the one I met yesterday, for example, he was a real charmer!" | — Интуристи... Сви ви обожавате интуристе! А међу њима, узгред буди речено, разиих има. Ја сам се, на пример, јуче са таквим упознао, да — право задовољство! |
| He was on the verge of telling the woman about Pontius Pilate, but he restrained himself when he realized that it wouldn't mean anything to her, and she wouldn't be able to help him anyway. | И умало што није почео да прича о Понтију Пилату, али се уздржао, схватајући да се ти разговори ове женe ништа не тичу, да она ни у ком случају не може да му помогне. |
| After his bath, Ivan Nikolayevich was given everything a man needs after a bath: a freshly ironed shirt, long underwear, socks. But that wasn't all: after opening the closet, the woman pointed inside and asked, | Окупаном Ивану је одмах било дато апсолутно све што је потребно мушкарцу после купања: испеглана кошуља, гаће, чарапе. Али то није било све: отворивши врата ормарића, жена је показала унутра и упитала: |
| "What would you like to wear—a bathrobe or pajamas?" | — Шта желите да обучете — огртач или пижаму? |
| Since he had been attached to his new abode by force, Ivan nearly clasped his hands in dismay at the woman's free-and-easy attitude, and he pointed silently to a pair of red flannel pajamas. | Силом угуран у нови стан, Иван само што није пљеснуо рукама због жениног неусиљеног понашања, и ћутке је показао прстом пурпурну фланелску пижаму. |
| After that Ivan Nikolayevich was led down an empty and soundless corridor into an office of immense proportions. Having made up his mind to respond to everything in this marvelously appointed building with irony, Ivan mentally christened the office the "factory-kitchen." | После тога су Ивана Николајевича повели празним и тихим ходником и увели у огроман кабинет. Одлучивши да све што се налази у овој одиста сјајно опремљеној згради прима иронично, Иван је у себи овај кабинет назвао »фабрика-кухиња«. |
| And with good reason. It had cupboards and glass cabinets with shiny nickel-plated instruments, there were chairs of unusually complex construction, potbellied lamps with gleaming shades, a multitude of vials and gas burners and electric wires and gadgets that would mystify absolutely anyone. | А имало је и зашто. Ту су се налазили ормани и стаклене витрине с блиставим никлованим инструментима. Биле су ту наслоњаче необично компликоване конструкције, некакве трбушасте лампе са сјајним штитницима, и мноштво бочица, и плински пламеници, и електричне жице, и потпуно непознате справе. |
| In the office Ivan was attended to by three people—two women and one man, all wearing white. First, Ivan was led over to a small table in the corner with the obvious intent of getting some information out of him. | У кабинету се Иваном позабавило троје — две жене и један мушкарац, сви у белом. Испрва су Ивана одвели у угао, за сточић, с очигледним намером да од њега нешто извуку. |
| Ivan began to consider his situation. He had three choices. The first choice was especially tempting: he could lunge at the lamps and the intricate gadgets and smash them all to hell, and thus protest their holding him for no reason. But the Ivan of today was dramatically different from the Ivan of yesterday, and this first choice seemed dubious to him: it might even strengthen their conviction that he was a raving lunatic. And so, Ivan rejected this first choice and considered the second: give an immediate account of the consultant and Pontius Pilate. However, yesterday's experience had shown that people either did not believe this story or they distorted its meaning. And so Ivan decided against the second choice and opted for the third: seek refuge in proud silence. | Иван је почео да размишља о свом положају. Пред њим су била три пута. Нарочито је био примамљив први: да се баци на обе лампе и закучасте стварчице, све их поломи у ђаволску матер и на тај начин изрази свој протест што је овде непотребно задржан. Али, данашњи Иван се већ знатно разликовао од јучерашњег Ивана, и зато му се први пут учинио непоуздан: таман посла, могли би да се учврсте у уверењу да је он опасан лудак. Због тога је Иван први пут одбацио. Постојао је и други: одмах почети причу о саветнику и Понтију Пилату. Међутим, јучерашње искуство му је показало да овој причи нe верују или да је схватају некако наопако. Због тога је Иван одбацио и овај пут, одлучивши да изабере трећи — да се затвори у узвишену ћутњу. |
| As it turned out, however, this was not fully possible since, willy-nilly, he ended up answering, albeit curtly and sulkily, a whole series of questions. Ivan was questioned about absolutely everything relating to his past life, including such things as his scarlet fever fifteen years ago. After filling up a whole page on Ivan, they turned it over, and the woman in white proceeded to questions about Ivan's relatives. It was a lengthy business: who died, when and how, did the deceased drink or have venereal diseases, and all that sort of thing. They concluded by asking for an account of what had happened yesterday at Patriarch's Ponds, but they did not badger him, nor did they show any surprise at what he said about Pontius Pilate. | Ово му није пошло за руком да у потпуности оствари, јер је, хтео то или не, морао да одговара, мада шкрто и набусито, на читав низ питања. Од Ивана су извукли све што се тицало његовог претходног живота, чак и то када је и како боловао од шарлаха пре петнаест година. Кад су исписали читаву страницу о Ивану, преврнули су је, а жена у белом је прешла на распитивање о Ивановим рођацима. Почела је некаква гњаважа: ко је умро, када и од чега, да ли је пио, да ли је боловао од венеричних болести, и све у томе смислу. На крају су га замолили да исприча све о јучерашњем догађају код Патријаршијског рибњака, али нису много наваљивали, нису се ни зачудили када им је испричао за Понтија Пилата. |
| At this point the woman turned Ivan over to the man, and he took Ivan through another kind of exam altogether and asked him no questions at all. He took Ivan's temperature, measured his pulse, and looked into his eyes with some sort of light. Then another woman came to assist the man, and they injected something, painlessly, into Ivan's back, made tracings on his chest with the handle of a small mallet, tapped his knees, so that his legs jerked up, pricked his finger and took some blood, stuck a needle into the crook of his arm, and put rubber bracelets on his arms... | Тада је жена уступила Ивана мушкарцу, овај се латио посла на сасвим другачији начин, и ни о чему се више није распитивао. Он је измерио Ивану температуру, опипао му пулс, погледао му у очи осветљавајући их некаквом лампом. Затим је у помоћ мушкарцу дошла нека друга жена, и Ивана су боцкали, али не баш много болно, нечим у леђа, цртали му на грудима некакве знаке рукатком чекића, лупкали га чекићима по коленима, од чета су Иванове ноге поскакивале, боли су му прст и узимали из њега крв, боли га у вену на руци, намицали му на руке некакве румене наруквице... |
| Ivan just smiled bitterly to himself and reflected on the stupidity and grotesqueness of it all. Imagine! He had just wanted to warn everybody about how dangerous the foreign consultant was, and try to catch him, and the only thing he had accomplished was to end up in some mysterious office where he had to tell a lot of rubbish about his Uncle Fyodor, who had been a chronic drunk in Vologda. Intolerable stupidity! | Иван се само горко смешкао у себи и размишљао како је све ово глупо и чудновато испало. Помислите само! Хтео је да упозори све на опасност која је претила од непознатог саветника, спремао се да га ухвати, а постигао је само да доспе у некакав тајанствени кабинет, да би причао разне глупости о ујаку Фјодору, који се систематски напијао у Вологди. Неподношљиво блесаво! |
| Finally they let Ivan go. He was taken back to his room where he was given a cup of coffee, two soft-boiled eggs, and white bread and butter. | На крају су Ивана пустили. Вратили су га у његову собу, где је добио шољу кафе, два меко скувана јајета и бео хлеб са маслацем. |
| After he had eaten and drunk everything, Ivan decided to wait for one of the top brass of the establishment to show up who would finally listen to him and treat him fairly. | Када је појео и попио све што му је било понуђено, Иван је одлучио да сачека неког ко је најглавнији у тој установи, па да се код тог главног избори за пажњу и правичност према себи. |
| And show up he did, very shortly after Ivan's breakfast. Suddenly the door opened, and in walked a bunch of people in white coats. At the head of them all came a man of forty-five or so, who was as cleanly shaven as an actor and had pleasant but very penetrating eyes and a polite manner. The entire entourage showed him attention and respect, and his entrance was therefore a very solemn affair. "Just like Pontius Pilate!" thought Ivan. | И дочекао га је, и то веома брзо, одмах после доручка. Неочекивано су се отворила врата Иванове собе, и у њу је ушло мноштво људи у белим мантилима. Испред свих је пажљиво ишао, избријан као глумац, човек од око четрдесет и пет година, пријатних, али веома продорних очију и уљудног понашања. Цела свита му је указивала знаке пажње и поштовања, и због тога је његов улазак био веома свечан. »Као Понтије Пилат!« — помислио је Иван. |
| Yes, this was unquestionably the head man. He sat down on a stool, while all the others remained standing. | Да, то је несумњиво био главни. Сео је на табурет, а други су остали да стоје. |
| "Doctor Stravinsky," the seated man introduced himself to Ivan and looked amiably at him. | — Доктор Стравински — представио се Ивану онај који је сео, и погледао га пријатељски. |
| "Here, Alexander Nikolayevich," someone with a neatly trimmed goatee said softly, and handed the head man Ivan's sheet, which was covered with writing on both sides. | — Ево, Александре Николајевичу — полугласно је рекао неко са негованом брадицом и пружио главноме густо исписану Иванову листу. |
| "They've put together a whole case!" thought Ivan. The head man cast an experienced eye over the sheet of paper, mumbling "Uh-huh, uh-huh" and exchanging some words in a little-known language with the people around him. | »Читав су досије склепали!« — помислио је Иван. А главни је искусним оком прелетео преко листе, промрмљао »Аха, аха...« и изменио са присутнима неколико реченица на непознатом језику. |
| "And he even speaks Latin, just like Pilate..." thought Ivan sadly. Here one word made him shudder, and that was the word "schizophrenia"— which had, alas, been uttered yesterday by the damned foreigner at Patriarch's Ponds and was repeated here today by Professor Stravinsky. | »И латински, као Пилат, говори. ..« — тужно је помислио Иван. Тада га је једна реч натерала да уздрхти, и то је била реч »шизофренија« авај, реч коју је јуче изговорио проклети странац крај Патријаршијског рибњака, и коју је данас овде поновио професор Стравински. |
| "And he knew that, too!" Ivan thought anxiously. | »И то је чак знао!« узнемирено је помислио Иван. |
| The head man had obviously made it a policy to agree with and be delighted by everything the people around him said, and to express his delight with the words, "Splendid, splendid..." | Главни се, очигледно, држао правила да одобрава све и да се радује свему што кажу људи око њега, и да то изражава речима »Одлично, одлично ...« |
| "Splendid," said Stravinsky, returning the sheet to someone, and addressing Ivan, "You are a poet?" | — Одлично! — рекао је Стравински, враћајући некоме листу и обраћајући се Ивану: — Ви сте песник? |
| "Yes, a poet," replied Ivan gloomily and for the first time he felt a sudden and inexplicable aversion to poetry, and the poems of his which came to mind seemed somehow distasteful. | — Песник — туробно је одговорио Иван и први пут је осетио неко необјашњиво гађење према поезији, и његове сопствене песме, којих се тада сетио, учиниле су му се због нечега одвратне. |
| Wrinkling his face, Ivan responded by asking Stravinsky, "And you are a professor?" | Намрштивши се, упитао је, са своје стране, Стравинског: — Ви сте професор? |
| To this Stravinsky gave an obligingly polite nod. | На то је Стравински предусретљиво љубазно климнуо главом. |
| "And are you the person in charge here?" Ivan continued. | — И ви сте овде главни? — наставио је Иван. |
| Stravinsky nodded again. | Стравински је и на то климнуо главом. |
| "I must speak with you," said Ivan Nikolayevich in a meaningful way. | — Хтео бих да поразговарам са вама — значајно је рекао Иван Николајевич. |
| "That's why I'm here," replied Stravinsky. | — Због тога сам и дошао — одговорио је Стравински. |
| "This is the situation," began Ivan, feeling that his hour had come, "They've decided that I'm crazy, and no one wants to listen to me!" | — Ствар је у томе — почео је Иван, осећајући да је наступио његов тренутак — што су ме прогласили за лудог, и што нико не жели да ме саслуша!... |
| "Oh, no, we'll give you our full attention," said Stravinsky earnestly and soothingly, "and we certainly won't let anyone say you're crazy." | — О, не, ми ћемо вас саслушати веома пажљиво — озбиљно је и умирујуће рекао Стравински — и нећемо ни у ком случају допустити да вас неко проглашава за лудог. |
| "Then listen: yesterday evening at Patriarch's Ponds I met a mysterious person, perhaps a foreigner, perhaps not, who knew about Berlioz's death before it happened and who knew Pontius Pilate personally." | — Онда ме слушајте: синоћ сам крај Патријаршијског рибњака срео тајанствену личност, странца или не, који је унапред знао за Берлиозову смрт и који је лично видео Понтија Пилата. |
| The entourage listened to the poet in silence, without moving a muscle. | Свита је без и једне једине речи, не мичући се, слушала песника. |
| "Pilate? The Pilate who lived in the time of Jesus Christ?" asked Stravinsky, narrowing his eyes at Ivan. | — Пилата? Пилат - то је онај што је живео за време Исуса Христа? — упитао је жмиркајући Стравински. |
| "Yes, the very same." | — Да, тај. |
| "I see," said Stravinsky, "and this Berlioz was killed under a streetcar?" | — Аха — рекао је Стравински — а тај Берлиоз је погинуо под трамвајем? |
| "Yes, he was the man I saw cut in two by a streetcar at Patriarch's Ponds yesterday when this most mysterious fellow..." | — Баш је њега на моје очи преклао трамвај код Патријаршијског рибњака, при чему је тај исти загонетни грађанин ... |
| "The one who knew Pontius Pilate?" asked Stravinsky, whose powers of comprehension were obviously very high. | — Познаник Понтија Пилата? — упитао је Стравински, који се, очигледно, одликовао изузетном бистрином. |
| "Precisely," confirmed Ivan, studying Stravinsky, "As I was saying, he knew ahead of time that Annushka had spilt the sunflower oil... And it was there on that very spot that he slipped and fell! How do you like that?" Ivan asked meaningfully, hoping that his words would produce a big effect. | — Управо он — потврдио је Иван, проучавајући Стравинског — дакле, онај је унапред рекао да је Анушка пролила зејтин... А он се оклизнуо баш на том месту! Како вам се то допада? — значајним гласом је упитао Иван, очекујући да ће изазвати изузетан ефекат својим речима. |
| But they did no such thing, and Stravinsky simply asked the following question, | Али ефекта једноставно није било, а Стравински је сасвим једноставно поставио следеће питање: |
| "And who is this Annushka?" | — А ко је та Анушка? |
| This question disconcerted Ivan somewhat, and he grimaced. | Ово питање је мало збунило Ивана, преко лица му је прешао грч. |
| "Annushka is of no importance in this matter," he said nervously. "The devil knows who she is. Just some foolish woman from Sadovaya Street. Don't you understand, the important thing is that he knew in advance about the sunflower oil! Do you understand me?" | — Анушка ту уопште није важна — проговорио је он узрујано — ђаво ће га знати ко је она. Једноставно некаква глупача из Садове улице. Важно је то што је он унапред, разумете ли, унапред знао за зејтин! Да ли ме разумете? |
| "I understand you perfectly," Stravinsky replied in a serious tone and, touching the poet's knee, he added, "Don't get excited, go on." | — Одлично вас разумем — озбиљно је одговорио Стравински и дотакавши руком песниково колено, додао: не узнемиравајте се, наставите. |
| "I will," said Ivan, trying to imitate Stravinsky's tone and knowing from bitter experience that staying calm was the only thing that would help him. "So this horrible character, who is lying, by the way, about being a consultant, possesses some kind of extraordinary power... For example, if you chase him, you can't ever catch him. And he's got quite a pair with him who have their own special charm: a tall guy with broken eyeglasses, and a tremendously huge cat who rides streetcars by himself. What's more," Ivan spoke with greater fervor and conviction when no one was interrupting him, "he was on Pontius Pilate's balcony himself, no doubt about it! What do you make of that? Huh? He should be arrested right away or else he'll cause indescribable harm." | — Настављам — рекао је Иван, трудећи се да говори истим тоном као Стравински и знајући већ из горког искуства да му само сталоженост може помоћи — дакле, тај страшан тип, а лаже да је саветник, има неку необичну моћ!... На пример, почнеш да га јуриш, а не можеш да га стигнеш .. . А са њим су још двојица, и они су цвећке, али на свој начин: некакав дугајлија са разбијеним цвикером, и, сем тога, невероватно велики мачак, који се сам вози трамвајем. Осим тога Иван, кога нико није прекидао, говорио је са све већим одушевљењем и убедљивошћу — он лично је био и на балкону код Понтија Пилата, у шта не треба сумњати. Шта је то онда? А? Њега сместа треба ухапсити, иначе ће направити неописиве невоље. |
| "So you are trying to have him arrested? Have I understood you correctly?" asked Stravinsky. | — Значи, ви тражите да га ухапсе? Да ли сам вас добро разумео? — упитао је Стравински. |
| "He's clever," thought Ivan, "You have to admit, there are some smart people even among the intelligentsia. No denying that!" and he replied, | »Паметан је« — помислио је Иван — »ваља признати да се и међу интелектуалцима понекад могу пронаћи одиста изузетно паметни људи. То не треба порицати!« — и одговорио је: |
| "Absolutely correctly! Judge for yourself, what else is there to do! But meanwhile they're holding me here by force, shining lights in my eyes, washing me in tubs, and asking me questions about my Uncle Fyodor! And he's been dead for years! I demand to be released immediately." | — Сасвим тачно! Како да то не тражим, помислите и сами! У међувремену су ме овде силом задржали, гурају ми у очи којекакве лампе, купају у кади, испитују о ујаку Феђи!... А он је већ одавно на оном свету! Захтевам да ме одмах пусте одавде. |
| "Well, splendid, splendid!" replied Stravinsky, "It's all clear now. And, really, what sense is there in keeping a sane man in the hospital? So, I'll release you immediately if you tell me you're normal. You don't have to prove it, just say it. So, then, are you normal?" | — Е па, одлично, одлично! — одговорио је Стравински. — Све се разјаснило. Заиста, каквог има смисла задржавати у болници здравог човека? Добро. Ја ћу вас одмах отпустити одавде ако ми кажете да сте нормални. Не да ми докажете, већ само кажете. Значи, ви сте нормални? |
| There was complete silence. The fat woman who had taken care of Ivan that morning looked at the professor with pious respect, and again Ivan thought, "Very clever." | Тада је завладао мук, а дебела жена, која је јутрос угађала Ивану, с поштовањем је погледала професора, и Иван је још једном помислио: »Свакако је паметан!« |
| The professor's offer was very attractive, but before answering, Ivan thought very hard, wrinkled his brow, and finally said firmly, | Професоров предлог му се врло допао, али пре него што ће да одговори он је добро и добро промислио, мрштећи чело, и на крају рекао одлучно: |
| "Yes, I am normal." | — Нормалан сам. |
| "Well, that's splendid," Stravinsky exclaimed with relief, "and if you are, let's reason this out logically. Take yesterday, for example," at this point he turned and was immediately handed Ivan's sheet, "while trying to find a stranger, who told you he was an acquaintance of Pontius Pilate, you did the following," here Stravinsky began bending his long fingers, looking first at the chart, then at Ivan. "You hung an icon on your chest. Is that right?" | — Одлично — с олакшањем је узвикнуо Стравински — па ако је тако, хајде да размишљамо логично. Узмимо ваш јучерашњи дан — тад се окренуо и одмах су му пружили Иванову листу. — У потрази за непознатим човеком, који вам се представио као познаник Понтија Пилата, ви сте јуче урадили следеће ствари — тада је Стравински почео да савија дуге прсте, гледајући час у листу, час у Ивана — закачили сте на груди икону. Је ли било тако? |
| "Yes," Ivan agreed sullenly. | — Било је — набусито се сложио Иван. |
| "You fell off a fence and hurt your face. Right? Appeared at a restaurant with a lighted candle in your hand, wearing only underwear, and then hit one of the people in the restaurant. You were tied up and brought here. Once you got here, you called the police and asked them to send machine guns. Then you tried to throw yourself out the window. Is that right? Now I ask you: is it possible to catch anyone or arrest them by acting that way? And if you're a normal person, you can answer that yourself: no it isn't. Do you wish to leave here? Be my guest. But may I ask where you will go?" | — Пали сте са плота, озледили сте лице. Је ли тако? Дошли сте у ресторан са упаљеном свећом у руци, само у доњем рубљу, и у ресторану сте некога претукли. Овамо су вас довели увезаног. Када сте доспели овамо, телефонирали сте у милицију и молили да пошаљу митраљезе. Затим сте покушали да искочите кроз прозор. Је ли тако? Поставља се питање: да ли се може, уз такво понашање, ухватити или ухапсити неко? Ако сте нормалан човек, онда ћете ми сами одговорити, ни у ком случају. Ви желите да одете одавде? Изволите. Али допустите ми да вас упитам: куда ћете се упутити? |
| "To the police of course," replied Ivan, but not so firmly as before and losing his composure a bit beneath the professor's gaze. | — Разуме се, у милицију — одговорио је Иван не више онако одлучно и губећи се помало под продорним погледом професоровим. |
| "Straight from here?" | — Право одавде? |
| "I guess so." | — Аха. |
| "And won't you stop off at your apartment?" asked Stravinsky quickly. | — А кући, у свој стан, нећете свратити? — брзо је упитао Стравински. |
| "No, there's no time for that! While I'm going to apartments, he'll get away!" | — Па немам када да свраћам! Док се ја будем мајао по становима, он ће умаћи! |
| "I see. And what's the first thing you will tell the police?" | — Да. А шта ћете прво да испричате кад стигнете у милицију? |
| "About Pontius Pilate," answered Ivan Nikolayevich, and his eyes clouded over. | — Прво ћу испричати све о Понтију Пилату — одговорио је Иван Николајевич, и очи су му се суморно замутиле. |
| "Well, a splendid idea!" exclaimed Stravinsky agreeably, and turning to the fellow with the goatee, he gave the order, "Fyodor Vasilyevich, please issue a release for citizen Bezdomny so that he can return to the city. But leave his room unoccupied and don't change the sheets. Citizen Bezdomny will be back here in two hours. Well," he turned to the poet, "I won't wish you success because I don't for a minute believe you'll have any. See you soon!" And he stood up while his entourage began to stir. | — Е па, одлично! — узвикнуо је побеђени Стравински и, обраћајући се ономе са брадицом, наредио: — Фјодоре Васиљевичу, пустите, молим вас, грађанина Бездомног у град. Али ову собу немојте ником давати, креветнину такође не морате мењати. Кроз два сата ће грађанин Бездомни поново бити овде. Па добро — обратио се песнику — нећу вам пожелети успех, јер у тај успех ни најмање не верујем. До скорог виђења! — И устао је, а његова свита се покренула. |
| "Why do you think I'll be back?" Ivan asked anxiously. | — А због чега ћу поново доспети овамо? — узнемирено је упитао Иван. |
| Stravinsky seemed to be waiting for that question because he resumed his seat and began talking. | Стравински као да је очекивао то питање, одмах је поново сео и рекао: |
| "Because as soon as you appear at the police station in your long underwear and say that you met a man who was personally acquainted with Pontius Pilate—they'll have you back here in an instant, and you'll find yourself in this very same room." | — Једноставно због тога што ће вас, чим се у гаћама појавите у милицији и кажете како сте срели човека који је лично познавао Понтија Пилата — довести овамо и поново ћете се наћи у истој соби. |
| "What does my underwear have to do with it?" asked Ivan, looking around in distress. | — Какве везе имају са тим гаће? — сметено се осврћући око собе, упитао је Иван. |
| "The main problem is Pontius Pilate. But the underwear doesn't help. We'll have to remove your hospital clothes and give you back your own. And you were brought here in long underwear. And you had no intention of stopping off at your apartment although I hinted that you should do so. Then comes Pilate... and the case is complete!" | — Најважнији је Понтије Пилат. Али и гаће су важне. Јер, државно рубље ћемо вам скинути и издаћемо вам вашу одећу. Овамо сте доведени само у гаћама, А, међутим, не намеравате уопште да свратите у свој стан, иако сам вам то сугерисао. Даље ће доћи на ред Пилат... и ствар ће бити свршена! |
| At this point something strange happened to Ivan Nikolayevich. His will seemed to give way, and he felt that he was weak, that he needed advice. | Тада се с Иваном Николајевичем десило нешто чудно. Његова воља као да се распала, и он је осетио да је слаб, да му је потребан савет. |
| "So what should I do?" he asked, but timidly this time. | — Па шта онда да радим? — упитао је овога пута већ бојажљиво. |
| "Now that's splendid!" Stravinsky replied. "A most reasonable question. Now I shall tell you what really happened to you. Someone gave you a real fright yesterday and upset you with that story about Pontius Pilate and other things. And so you, a morbidly sensitive and nervous individual, went around the city talking about Pilate. It's completely natural that you should be taken for a madman. Only one thing can save you now—and that's complete rest. You definitely need to stay here." | — Е па, одлично! — одговорио је Стравински — то је питање потнуно на месту. Сада ћу вам рећи шта се то с вама у ствари десило. Јуче вас је неко страшио преплашио и помео причом о Понтију Пилату и осталим стварима. И ви сте, изнервирани и раздражени, кренули кроз град, причајући свуда о Понтију Пилату. Сасвим је природно што вас сматрају лудим. Ваш спас је сада једино - потпуни мир. И вама је неминовно потребно да останете овде. |
| "But he has to be caught!" exclaimed Ivan imploringly. | — Али он се мора ухватити! — овога пута молећивим гласом узвикнуо је Иван. |
| "Fine, but why do you have to run after him yourself? Write down all your suspicions and accusations against this man on a piece of paper. There's nothing simpler than to send your statement to the proper authorities and if, as you claim, we are dealing with a criminal, that will soon be apparent. But there's one condition: don't overstrain yourself, and try to think less about Pontius Pilate, All sorts of stories can be told! Not all of them have to be believed." | — Добро, али зашто ви лично да трчите? Напишите све ваше сумње и оптужбе против тог човека. Ништа једноставније него послати вашу изјаву на одговарајуће место, и ако је, као што ви сматрате, реч о злочинцу, све ће се врло брзо разјаснити. Али само под једним условом: не напрежите мозак и трудите се да што мање мислите на Понтија Пилата. О чему се све не прича! А свему ипак не треба веровати. |
| "I understand!" Ivan announced decisively, "Please give me some paper and a pen." | — Разумем! — одлучно је изјавио Иван — молим вас да ми дате хартмју и перо. |
| "Give him some paper and a short pencil," was Stravinsky's order to the fat woman, and to Ivan he said this, "I advise you not to write today." | — Дајте му хартију и кратку оловку — наредио је Стравински дебелој жени, а Ивану је рекао: — али, саветујем вам да данас не пишете. |
| "No, no, it has to be today, absolutely today," Ivan squealed in agitation. | — Не, не, још данас, свакако још данас! — узнемирено је узвикнуо Иван. |
| "Well, all right. Only don't overtire your brain. If it doesn't work out today, it will tomorrow." | — Добро. Али не напрежите мозак. Ако вам не пође за руком данас, поћи ће сутра ... |
| "He'll escape!" | — Умаћи ће! |
| "Oh no," Stravinsky retorted confidently. "He won't go anywhere, I assure you. And remember that here we shall assist you in every way that we can, and without that nothing you do will work out. Do you hear me?" Stravinsky asked abruptly, lending special significance to his words, and grabbing hold of both Ivan Nikolayevich's hands. As he held them in his own, he stared long and intensely into Ivan's eyes and repeated, "You'll be helped here... do you hear me?... You'll be helped here... you'll get relief. It's quiet here, everything is peaceful... You'll be helped here..." | — О, неће! — убедљиво је рекао Стравински — он никуда неће умаћи, за то вам ја јамчим. И имајте на уму да ће вам овде, код нас, свакако помоћи, а без тога вам ништа неће поћи за руком. Чујете ли ме? — наједном је значајно упитао Стравински и ухватио Ивана Николајевича за обе руке. Држећи их у својима, он је дуто нетремице гледао право у очи Ивану и понављао: — Овде ће вам помоћи.. . чујете ли ме? Овде ће вам помоћи... овде ће вам помоћи ... биће вам лакше... Овде је тихо, све је мирно ... Овде ће вам помоћи ... |
| Ivan Nikolayevich unexpectedly yawned, and his expression softened. | Иван Николајевич је изненада почео да зева, лице као да му се опустило. |
| "Yes, yes," he said quietly. | — Да, да — тихо је рекао. |
| "Now that's splendid!" concluded Stravinsky in his usual fashion and got up. "Good-bye!" He shook Ivan's hand, and as he was walking out of the room, he turned to the man with the goatee and said, "Yes, and try oxygen... and baths." | — Е па, одлично! — по свом обичају завршио је разговор Стравински и устао: — до виђења! — стегао је Ивану руку и, већ излазећи, окренуо се ономе са брадицом и рекао — Да, а покушајте с кисеоником... и с купкама. |
| A few moments later Ivan was alone, without Stravinsky or his entourage. Beyond the window grille the joyous and vernal wood on the opposite bank looked radiant, and nearer by, the river sparkled in the noonday sun. | Кроз неколико тренутака пред Иваном није било ни Стравинског ни његове свите. Иза решетке на прозору, у подневном сунцу, видео се у свој лепоти радостан, пролетњи борик на другој обали, а нешто ближе светлуцала је река. |