 
|
|
|
|
|
|
|
| VII | Поглавље 7 |
| The Evil Apartment | ОПАК СТАН |
| IF on the following morning anyone had said to Styopa Likhodeyev, "Styopa! You'll be shot if you don't get up this minute!" Styopa would have replied in a numb, faintly audible voice, "Shoot me, do whatever you like to me, but I'm not getting up." | Да су сутрадан ујутро Стјопи Лиходејеву рекли овако: »Стјопо! Стрељаће те ако сместа нe устанеш!« — Стјопа би одговорио сањивим, једва чујним гласом: »Стрељајте ме, чините са мном шта год хоћете, али нећу да устанем!« |
| It wasn't just a matter of getting up—he didn't even think he could open his eyes, because if he did, lightning would strike and blast his head to bits. A heavy bell was clanging inside his head, brown spots with fiery-green rims were floating between his eyeballs and his closed lids, and to cap things off, he felt nauseated, and his nausea seemed to be related to the sounds coming from a persistent phonograph. | Не само да устане — чинило му се да не може ни око да отвори, јер ће, ако и то само уради, истога часа синути муња и разнети му главу у парампарчад. У тој глави је брујало тешко звоно, између очних јабучица и затворених капака пловиле су смеђе мрље са ватрено-зеленим рубовима, а поврх свега, било му је мука, и при том му се чинило да је та мука, из неких разлога, повезана са звуцима неког наметљивог грамофона. |
| Styopa was trying to remember something, but the only thing he could remember was that yesterday—he didn't know where—he had been standing, napkin in hand, trying to kiss a lady and promising he would visit her the next day at noon on the dot. The lady had refused him, saying, "Don't, don't, I won't be home!"—but Styopa had been insistent, "I think I'll just come anyway!" | Стјопа се трудио да се нечега присети, али се сећао једино — да је, чини се, јуче и не зна се где, стајао са салветом у руци и покушавао да пољуби неку даму, и при том јој је обећавао да ће јој сутрадан, тачно у подне, доћи у госте. Дама га је одвраћала од тога говорећи: »Не, не, нећу бити код куће!«, а Стјопа је упорно наваљивао са својим: »А ја ћу ипак доћи!« |
| Who this lady was, what time it was now, or what the day or month— Styopa hadn't the slightest idea. Even worse, he couldn't remember where he was. That, at least, he tried to figure out by ungluing the lids of his left eye. In the semidarkness something glowed dimly. Styopa finally recognized the mirror, and realized he was in his own room, lying flat on his back on his own bed, that is, in the bedroom on the bed that used to belong to the jeweller's widow. At this point his head started to pound so badly that he closed his eyes and began groaning. | Али ни која је то дама била, ни колико је сада сати, ни који је датум ни који месец — Стјопа уопште није знао и, што је најгоре, никако није могао да схвати где се то налази. Потрудио се да разјасни бар ово последње, и због тога је некако успео да одлепи слепљене капке левог ока. У полутами нешто је нејасно светлуцало. Стјопа је коначно разазнао тримо и схватио је да лежи полеђушке на свом кревету, то јест на бившем јувелиркином кревету, у спаваћој соби. Тада му је нешто тако треснуло у главу да је затворио очи и зајечао. |
| Let us explain: Styopa Likhodeyev, the director of the Variety Theater, regained consciousness that morning in the apartment that he shared with the late Mikhail Alexandrovich Berlioz in a large six-storey building on Sadovaya Street. | Да разјаснимо ствари: Стјопа Лиходејев, директор позоришта Варијете, пробудио се изјутра у својој соби у оном истом стану који је делио са покојним Берлиозом, у великој петоспратници што се на покој уздизала у Садовој улици. |
| It should be said that the apartment—No. 50—had long had, if not a bad, then at least an odd reputation. Two years before it had belonged to the widow of the jeweller de Fougeret. Anna Frantsevna de Fougeret, a very businesslike and respectable woman of fifty, let out three of her five rooms to lodgers. One of them was apparently named Belomut— the other's name has been lost. | Треба одмах рећи да је овај стан — број 50 — одавно већ уживао ако не лошу, а оно свакако чудновату репутацију. Још колико пре две године, власница стана била је удовица јувелира де Фужереа, Ана Францевна де Фужере, педесетогодишња, уважена и веома пословна дама, издавала је подстанарима три од пет соба: једноме, који се, ако се не варамо, презивао Беломут, и другоме с изгубљеним презименом. |
| And it was two years ago that inexplicable things began happening in the apartment: people started disappearing without a trace. | А пре две године у стану су почеле да се дешавају необјашњиве ствари: из тога стана су људи почели да нестају без трага и гласа. |
| Once, on a day off, a policeman appeared, summoned the second lodger (whose name has been lost) into the front hall, and said that he had been asked to come down to the police station for a minute in order to sign something. The lodger told Anfisa, Anna Frantsevna's longtime, devoted housekeeper, to tell anyone who called that he would be back in ten minutes, whereupon he went off with the policeman who was correctly attired in white gloves. Not only did he not return in ten minutes, he never returned at all. And the most astonishing thing was that the policeman evidently disappeared along with him. | Једном је, у нерадан дан, дошао милиционар у стан, позвао у предсобље другог станара (чије је презиме изгубљено) и рекао му како га моле да за тренутак наврати у милицијску испоставу да нешто потпише. Станар је наредио Анфиси, оданој и старој кућној помоћници Ане Францевне, да каже, ако га неко буде тражио, да ће се вратити за десетак минута, и отишао је заједно са коректним милиционаром у белим рукавицама. Али не само да се није вратио после десет минута, већ се уопште више није вратио. Најчудноватије је то што је са њим очигледно нестао и милиционар. |
| The pious and, to be blunt, superstitious Anfisa came right out and told the distressed Anna Frantsevna that it was witchcraft pure and simple, and that she knew exactly who it was that had spirited away both the lodger and the policeman, only she didn't want to say because it was almost nighttime. | Побожна, да будемо још отворенији - сујеверна, Анфиса је тако без околишења и рекла веома потиштеној Ани Францевној, да су то чини и да она одлично зна ко је одвукао и подстанара и милиционара, само о томе не жели да говори пред ноћ. |
| Well, as everyone knows, once witchcraft gets started, there's no stopping it. The second lodger disappeared, I recall, on a Monday, and on Wednesday Belomut vanished as if he had fallen through the earth, albeit in different circumstances. In the morning a car came to take him to work as usual, and the car did leave with him, but it did not bring anyone back, and never returned again. | А чини, као што се зна - треба само да почну, и ништа их више нe може зауставити. Други станар је нестао, ако се не варамо, у понедељак, а у среду као да је кроз земљу пропао Беломут, мада, додуше, под сасвим другачијим околностима. Изјутра су по њега, као и обично, дошла кола да га одвезу на посао, и одвезла су га, али никога више нису довезла, нити су се икада више вратила. |
| Madame Belomut's grief and horror defied description. But both, alas, were of short duration. | Туга и утученост мадам Беломут не могу се описати. Али, авај, и једно и друго било је краткога века. |
| On the night when she and Anfisa returned from her dacha, where Anna Frantsevna had hurried off to for some reason, she discovered that Belomut's wife was no longer in the apartment. And what is more, the two rooms occupied by the Belomuts had both been sealed. | Исте ноћи, вративши се са Анфисом из летњиковца, у који је из неких разлога хитно отишла, Ана Францевна није више затекла грађанку Беломут у стану. Па ни то још није било све: врата обеју соба у којима су живели супружници Беломут била су запечаћена. |
| Two days passed somehow. On the third, a sleepless Anna Frantsevna again left hurriedly for her dacha... It hardly needs to be said that she did not return either! | Два дана су некако прошла. А трећег дана је Ана Францевна, која је све то време патила од несанице, поново из неких разлога хитно отишла у летњиковац... Морамо ли рећи да се није вратила! |
| Left all alone, Anfisa cried her eyes out and then went to bed after one in the morning. What happened to her after that is a mystery, but the residents of the other apartments said they thought they had heard knocking sounds in No. 50 all night long and they thought the lights were on until daybreak. In the morning it turned out that Anfisa was missing too! | Анфиса је, оставши сама и исплакавши се досита, легла да спава у два сата изјутра. Шта се са њом даље дешавало, не зна се, али су станари из других станова причали како су наводно у стану број 50 целе ноћи чули некакву лупњаву и да је наводно до самог јутра у прозорима горело електрично осветљење. Изјутра се испоставило да нема ни Анфисе! |
| All kinds of tales circulated in the building about the accursed apartment and the people who had disappeared. For example, according to one of them, the dry and pious Anfisa had allegedly worn a chamois pouch on her emaciated breast which contained twenty-five large diamonds that had belonged to Anna Frantsevna. According to another story, the dacha which Anna Frantsevna had hurriedly visited allegedly had a woodshed where priceless valuables were found, including those same diamonds as well as tsarist gold coins... And there were other such stories. But we cannot vouch for what we do not know. | О несталима и о уклетом стану дуго су се у целој згради испредале разнe легенде, као, на пример, да је та мршава и побожна Анфиса наводно носила на својим сасушеним грудима у кесици од јеленске коже двадесет и пет крупних брилијаната, који су припадали Ани Францевној. Да се наводно у дрвеној шупи у оном истом летњиковцу у који је тако хитала Ана Францевна, само од себе открило неизмерно благо у облику истих тих брилијаната, а такође и златника са царсим жигом.. . И друго сличне врсте. Но, што не знамо, то нe знамо, и за то нe гарантујемо. |
| In any event, the apartment stood vacant and under seal for only a week, and then who moved in but the late Berlioz and his wife and the aforementioned Styopa and his wife. Not unexpectedly, as soon as they settled into the accursed apartment, devilish things started happening to them, too. In the space of a month, both wives disappeared. But not without a trace. Berlioz's wife was said to have been seen in Kharkov with a ballet master, and Styopa's wife supposedly turned up on Bozhedomka Street, where, word had it, the director of the Variety Theater had used his many connections to get her a room, on the condition that she never set foot on Sadovaya Street again... | Било како било, стан је остао празан и запечаћен само недељу дана, а после тога су се у њега уселили — покојни Берлиоз са супругом и овај исти Стјопа, такође са супругом. Потпуно је природно што је код њих, чим су доспели у овај проклети стан, почело да се дешава бог ће га знати шта. Или тачније, током месец дана нестале су обе супруге. Али не без трага. О Берлиозовој супрузи причало се да је наводно виђена у Харкову га некаквим балетмајстором, а Стјопина супруга је опет наводно пронађена на Божедомки, где је, како се говоркало, директор Варијетеа, користећи се својим многобројним познанствима, успео да јој обезбеди собу, али под једним условом, да се сместа изгуби из Садове улице... |
| And so, Styopa groaned. He wanted to call Grunya the maid and ask her for some Pyramidon, but he was sufficiently in touch with reality to realize that was pointless, since she naturally would not have any Pyramidon. He tried calling Berlioz for help, groaning two times, "Misha, Misha," but as you yourself can understand, he got no reply. The most total silence reigned in the apartment. | Дакле, Стјопа је зајечао. Хтео је да позове кућну помоћницу Груњу и затражи од ње пирамидон, али је ипак схватио како је то глупо... да Груња, разуме се, нема никаквог пирамидона. Покушао је да позове у помоћ Берлиоза, два пута је јекнуо: »Мишо.. . Мишо . ..«, али, као што и сами схватате, одговор није добио. У стану је владала потпуна тишина. |
| After wiggling his toes, Styopa could tell that he was still in his socks. He palpated his thigh with a trembling hand to determine if he had his trousers on, but he couldn't be sure. | Промрдавши прстима на ногама, Стјопа се досетио да лежи у чарапама, дрхтавом руком је прешао преко бедра, како би утврдио да ли је у палталонама или није, и није утврдио. |
| Finally, seeing that he was abandoned and alone and that there was no one to help him, he decided to get up, whatever the superhuman effort it cost. | На крају, увиђајући да је напуштен и сам, да нема ко да му помогне, одлучио је да устане, ма каквих га то натчовечанских напора стајало. |
| Styopa unglued his eyelids, looked in the mirror and saw a man with hair sticking up all over his head, with swollen eyelids in a bloated face covered with black stubble; the man was wearing a dirty shirt with a collar and tie, long johns, and socks. | Стјопа је одлепио слепљене капке и видeо да се у тримоу огледа у виду човека рашчупане косе, надувеног, и црном чекињом покривеног лица, отеченнх очију, у прљавој кошуљи с крагном и краватом, у гаћама и чарапама. |
| That was how he saw himself in the mirror, and next to the mirror he saw a man he did not know who was dressed in black and wearing a black beret. | Таквог је себе угледао у тримоу, а поред огледала је угледао непознатог човека, у црном оделу и са црним береом на глави. |
| Styopa sat down on the bed and tried as hard as he could to focus his bloodshot eyes on the stranger. | Стјопа је сео на кревет и, колико је могао, избечио своје закрвављене очи на незнанца. |
| It was he who broke the silence, intoning in a low, somber voice with a foreign accent, | Ћутање је нарушио незнанац, изговоривши дубоким, тешким гласом и са страним акцентом следеће речи: |
| "Good day, most kind Stepan Bogdanovich!" | — Добар дан, драги мој Степане Богдановичу! |
| There was a pause, after which Styopa made a huge effort and said, | Настала је пауза, после које је, уложивши ужасан напор, Стјопа изговорио: |
| "What do you want?" He was shocked not to recognize his own voice. The word "what" came out in a treble, "you" in a bass, and "want" did not come out at all. | — Шта ви желите? — и сам се зачудио што није познао свој глас. Реч »шта« изговорио је дискантом, »ви« басом, а реч »желите« једноставно се није ни чула. |
| The stranger gave a friendly smile, took out a large gold watch with a diamond triangle on the cover, listened to it ring eleven times and then said, | Незнанац се пријатељски осмехнуо, извукао велики златан сат са дијамантским троуглом на поклопцу, откуцао једанаест пута и рекао: |
| "Eleven o'clock! I've been waiting for you to wake up for exactly an hour because you told me to be here at ten. And here I am!" | — Једанаест је! И тачно један сат чекам да се пробудите, јер сте ми рекли да будем код вас у десет. И ево ме! |
| Styopa felt for his trousers on the chair next to the bed and whispered, | Стјопа је напипао на столици поред кревета панталоне, и прошаптао: |
| "Excuse me...," put on his trousers, and asked hoarsely, "Would you kindly tell me your name?" | — Извините... — навукао их је и промуклим гласом упитао: — Реците, молим вас, како се оно презивате? |
| It was hard for him to talk. With every word he spoke, someone stuck a needle in his brain, causing him hellish pain. | Било му је тешко да говори. При свакој речи му је неко забијао иглу у мозак, причињавајући му паклени бол. |
| "What? You've forgotten my name too?" Here the stranger smiled. | — Како? Чак сте ми и презиме заборавили? — ту се незнанац осмехнуо. |
| "Sorry..." croaked Styopa, sensing that his hangover was blessing him with a new symptom: the floor by the bed seemed to him to have vanished somewhere, and he was just on the verge of flying headfirst down to the devil's mother in the underworld. | — Опростите... — промрмљао је Стјопа, осећајући да му мамурлук добија нов симптом: учинило му се да је под поред постеље нестао некуда и да ће се он истог тренутка стрмоглавити до вражје матере у пакао. |
| "My dear Stepan Bogdanovich," said the visitor with a piercing smile, "pyramidon will not help you. Follow the wise old rule: cure like with like. The only thing that will restore you to life is two shots of vodka with some hot and spicy hors d'oeuvres." | — Драги мој Степане Богдановичу — рекао је посетилац, проницљиво се смешкајући — никакав вам пирамидон неће помоћи. Придржавајте се старог мудрог правила - клин се клином избија. Једино што вас може повратити у живот, то су две чашице вотке и запапрено и топло мезе. |
| However sick he was, Styopa was shrewd enough to know that once he had been found in such a state, it was better to admit to everything. | Стјопа је био лукав човек и, ма како био болестан, схватио је да треба све признати, када је већ затечен у таквом стању. |
| "To be honest," he began, barely able to move his tongue, "yesterday I may have had a bit too..." | — Да будем искрен — почео је, преплићући језиком — јуче сам мало ... |
| "Not another word!" the visitor replied, moving his armchair over to the side. | — Ни речи више! — одговорио је посетилац и одмакао у страну фотељу у којој је седео. |
| Styopa, his eyes bulging, saw a small table and a tray, covered with sliced white bread, pressed caviar in a glass bowl, white marinated mushrooms on a plate, something in a saucepan and finally, vodka in a mammoth decanter that had belonged to the jeweller's wife. Styopa was particularly struck by the fact that the decanter was sweating with frost, which was understandable since it had been placed in a shallow bowl packed with ice. In a word, the table was set flawlessly, impeccably. | Стјопа је, избуљивши очи, видео да је на малом сточићу сервиран послужавник, на коме су били насечен бели хлеб, пресован кавијар у теглици, маринирани вргањ на тањирићу, још нешто у шерпици и, на крају, вотка у бокастој јувелиркиној карафи. Стјопа се нарочито изненадио што се карафа замаглила од хладноће. Уосталом, то је било разумљиво: она се налазила у здели пуној леда. Једном речју, све је било постављено чисто и вешто. |
| The stranger prevented Styopa's astonishment from assuming morbid proportions by deftly pouring him half a glass of vodka. | Незнанац није допустио да се Стјопино запрепашћење претвори у болесно стање, и вешто му је налио пола чашице вотке. |
| "Won't you have some?" squeaked Styopa. | — А ви? — пропиштао је Стјопа. |
| "With pleasure!" | — Са задовољством! |
| Styopa raised his glass to ,his lips with a wobbly hand while the stranger downed the contents of his in a single gulp. As he was munching on some caviar, Styopa managed to get out the words, | Дрхтавом руком је Стјопа принео чашицу устима, а незнанац је у једном даху прогутао садржину своје чашице. Жваћући комад кавијара, Стјопа је једва истиснуо речи: |
| "Wouldn't you like some hors d'oeuvres?" | — А ви... нећете се заложити? |
| "Thank you, I never eat hors d'oeuvres," the stranger replied and poured a second round. They uncovered the saucepan and found sausages in tomato sauce. | — Захваљујем, али ја никада не мезетим — одговорио је незнанац и налио другу туру. Дигли су поклопац са шерпице, а у њој су биле виршле у парадајзу. |
| And soon the accursed greenness which had been floating in front of Styopa's eyes melted away, words started to come out, and most important of all, Styopa began remembering things: namely, that yesterday he had been in Skhodnya at the dacha of the sketch writer Khustov and had been taken there in a taxicab by Khustov himself. He even remembered that they had hired the taxicab at the Metropole and that some actor had been there too, or maybe he wasn't an actor... with a portable phonograph. Yes, yes, yes, it had all happened at the dacha! Then he recalled that the dogs had howled because of the phonograph. Only the lady whom Styopa had wanted to kiss remained a mystery... the devil only knew who she was... maybe she worked in radio, maybe not. | И коначно је проклето зеленило пред очима почело да нестаје, почеле су да се артикулишу речи и, што је најважније, Стјопа је почео којечега да се присећа. Наиме, да се ствар догодила јуче на Сходни, у вили писца скечева Хустова, камо је тај Хустов и довезао Стјопу таксијем. Сетио се чак да су у такси сели код »Метропола«, да је ту са њима био још неки глумац, или то и није био глумац ... са грамофоном у куферчету. Да, да, да, то је било у вили! Сећа се још како су завијали пси због тог грамофона. Једино је дама коју је Стјопа хтео да пољуби остала неразјашњена... ђаво ће га знати ко ли је она... чини му се да је запослена у радију, а можда и није. |
| Thus the events of the previous day gradually became clearer, although at the moment the present day interested Styopa more, especially the stranger in his bedroom, with vodka and hors d'oeuvres to boot. It would be a good idea to clear that up! | Јучерашњи дан се тако мало-помало осветљавао, али Стјопу је сада много више занимао данашњи дан и, посебно, појава незнанца у спаваћој соби, па још са закуском и вотком. Ето шта не би било лоше разјаснити! |
| "Well, I hope you can remember my name now?" | — Но шта је, сада сте се, надам се, сетили мог презимена? |
| But Styopa merely smiled shamefacedly and shrugged. | Али Стјопа се само стидљиво осмехнуо и раширио руке. |
| "Really! I have the feeling that you drank port after vodka! Forgive me, but how could you do such a thing!" | — Охо! Осећам да сте после вотке пили порто. Молим вас, зар се то ради? |
| "May I ask that this go no further?" said Styopa obsequiously. | — Замолио бих вас да то остане међу нама — рекао је Стјопа улагујући се. |
| "Of course, of course! But, naturally, I can't speak for Khustov." | — О, разуме се, разуме се! Али за Хустова, само се по себи разуме, не могу да јамчим. |
| "Do you know Khustov, too?" | — А зар ви познајете Хустова? |
| "I saw the man briefly in your office yesterday, but one quick look at his face was enough to convince me that he's a bastard, a wrecker, a toady and a yes-man." | — Јуче сам у вашем кабинету видео у пролазу ту сподобу, али ми је било довољно да му овлаш погледам лице, па да схватим да је он— хуља, смутљивац, превртљивац и улизица. |
| "Absolutely true!" thought Styopa, who was struck by the accuracy, precision, and pithiness of this characterization of Khustov. | »Сасвим тачно!« — помислио је Стјопа, запањен како је истинито, тачно и сажето окарактерисан Хустов. |
| So, although the previous day was reassembling itself, piece by piece, the director of the Variety still felt anxious. There was still a huge, gaping hole to be accounted for. And there was no way that Styopa could have seen the stranger in the beret in his office yesterday. | Да, јучерашњи дан се спајао из комадића, али узнемиреност ипак није напуштала директора Варијетеа. Ствар је била у томе што је у јучерашњем дану зјапила огромна црна рупа. Овог истог незнанца са береом, хтели ви то или не, Стјопа у свом кабинету јуче ни у ком случају није видео. |
| "Professor of black magic, Woland," said the visitor weightily, seeing Styopa's consternation, and he gave him a precise account of what had happened. | — Професор црне магије Воланд — одрешито је рекао посетилац, видевши Стјопине муке, и испричао све по реду. |
| He had arrived in Moscow from abroad yesterday and had gone to see Styopa immediately to propose a performance at the Variety Theater. Styopa had phoned the Moscow Regional Entertainment Commission to receive approval (Styopa grew pale and blinked his eyes), signed a contract with Professor Woland for seven performances (Styopa's mouth opened) and arranged for Woland to come by this morning at ten o'clock to iron out the details... And so Woland had come! | Он је јуче допутовао из иностранства у Москву, одмах је дошао Стјопи и предложио му да гостује у Варијетеу. Стјопа је телефонирао у Московску обласну комисију за приредбе и споразумео се о томе (Стјопа је пребледео и почео да трепће), потписао је са професором Воландом уговор за седам наступа (Стјопа је зинуо), уговорили су да Воланд дође к њему у десет сати данас пре подне да утврде... И, ево, Воланд је дошао! |
| When he arrived he was met by the maid Grunya, who explained that she came in daily and had only just arrived herself, that Berlioz was not at home, and that if the visitor wished to see Stepan Bogdanovich, then he could go into his bedroom himself. Stepan Bogdanovich was such a sound sleeper that she would not try to wake him up. Seeing the condition Stepan Bogdanovich was in, the artiste sent Grunya to the nearest specialty store for vodka and hors d'oeuvres, to the drugstore for ice and... | Када је стигао, дочекала га је кућна помоћница Груња, која му је објаснила да је управо стигла, да не живи ту, да Берлиоз није код куће, а ако посетилац жели да види Степана Богдановича, онда нека пође сам њему у спаваћу собу. Степан Богданович тако чврсто спава да се она не усуђује да га буди. Када је видео у каквом се стању налази Степан Богданович, уметник је послао Груњу у најближи гастроном по вотку и закуску и у апотеку по лед, и... |
| "Let me settle up with you," whispered the crushed Styopa as he tried to find his wallet. | — Дозволите ми да се обрачунамо — зацвилео је убијени Стјопа и почео да тражи новчаник. |
| "Oh, don't be silly!" exclaimed the guest artiste and would hear nothing more of it. | — О, то је ситница! — узвикнуо је уметник и није хтео ни да чује витпе ништа о томе. |
| And so, the vodka and hors d'oeuvres were accounted for, but even so, it was still painful to look at Styopa: he had absolutely no recollection of a contract and could have sworn that he had not seen this Woland fellow yesterday. Yes, Khustov had been there, but Woland had not. | Дакле, вотка и закуска су разјашњене, па ипак је Стјопу било жалосно погледати: он се апсолутно ничега није сећао о уговору и није јуче видео тог Воланда, па да га убијете. Да, Хустов је био, а Воланда није било. |
| "May I have a look at the contract," asked Styopa softly. | — Дозволите ми да погледам уговор — тихо је замолио Стјопа. |
| "By all means, by all means..." | — Изволите, изволите ... |
| Styopa took a look at the paper and froze. Everything was in order. First, there was Styopa's own dashing signature! And then a note written slantwise in the margin in the financial director Rimsky's hand, authorizing an advance payment to Woland of ten thousand rubles from the thirty-five thousand due him for seven appearances. Finally, there was Woland's signature confirming his receipt of the ten thousand ruble advance! | Стјопа је бацио поглед на хартију и укочио се. Све је бипо на месту. Пре свега, својеручни Стјопин одрешит потпис! Белешка са стране, написана укосо руком финдиректога Римског о одобрењу да се уметнику Воланду на рачун од тридесет пет хиљада рубаља, које треба да прими за седам својих иступања, исплати предујам од десет хиљада. Чак и више но то: ту је била и Воландова признаница да је тих десет хиљада рубаља већ примио! |
| "What is all this?!" thought the miserable Styopa, and his head began to spin. Was he beginning to have ominous memory lapses? But, it goes without saying, after he had been shown the contract, any further expression of surprise would be simply impolite. Styopa asked his guest's permission to step out for a moment and, as he was, in his socks, he ran to the phone in the front hall. On the way he shouted in the direction of the kitchen, "Grunya!" | »Шта је сад ово?!« помислио је несрећни Стјопа, и у глави му се завртело. Почињу ли то кобне празнине у памћењу? Но, само се по себи разуме, да би изражавање чуђења, пошто је уговор био показан, било једноставно непристојно. Стјопа је замолио госта да га извини што ће се удаљити за тренутак и, онако у чарапама, потрчао је у предсобље ка телефону. Успут је викнуо према кухињи: — Груња! |
| But nobody answered. Here he glanced at the door to Berlioz's study, which was close to the front hall, and at that point, he was, as they say, struck dumb. There was a huge wax seal hanging on a string attached to the door handle. "Oh, great!" roared a voice in Styopa's head. "That's all I need!" And at this point Styopa's thoughts began racing down two tracks, but as always happens in a catastrophe, they were both going in the same direction, and only the devil knows where they were headed. It is hard even to convey the confusion that reigned in Styopa's head. First there was the devilish character with the black beret, the cold vodka, and the improbable contract, and now, if you please, to top it all off, a seal on the door! If you told anyone that Berlioz had done something bad, no one would believe it, truly, no one would believe it! But a seal is a seal! Yes indeed... | Али нико му није одговорио. Онда је погледао према вратима Берлиозовог кабинета, који је био поред предсобља, и тада се, како се то каже, скаменио. На кваки је угледао огроман воштани печат са јемствеником. »Наздравље — дрекнуо је неко у Стјопиној глави. — Само је то фалило!« — и ту су Стјопине мисли кренуле већ дуплим колосеком, али, као што то увек и бива у време катастрофе, у једном правцу и уопште ђаво ће га знати куда. Кашу у Стјопиној глави тешко је и описати. Па ту још и ова ђавоља посла са црним береом, хладном вотком и невероватним уговором а уза све то, изволите само, и печат на вратима! То јест, реците коме хоћете да је Берлиоз нешто забрљао — неће вам поверовати, богами неће! Па ипак, печат је ту! Да ... |
| And here some highly unpleasant little thoughts began stirring in Styopa's brain regarding an article which, as luck would have it, he had recently foisted on Mikhail Alexandrovich for publication in his journal. And just between us, it was a stupid article! And pointless too, and it paid a pittance... | На то су у Стјопином мозгу заврвеле најнепријатније мисли о чланку који је он, као за инат, недавно утрапио Михаилу Александровичу да га објави у свом часопису. А чланак је, међу нама буди речено, идиотски! И никакав, и мале паре... |
| The recollection of the article triggered another recollection, of a questionable conversation which had taken place here in the dining room on the evening of April 24th when Styopa was having supper with Mikhail Alexandrovich. That is, of course, one would never call the conversation "questionable" in the full sense of the word (Styopa would never have entered into such a conversation), but it had been a conversation on a needless topic. It would have been just as easy, citizens, for him not to have engaged in it at all. Before the seal appeared, that conversation could doubtlessly have been considered totally inconsequential, but after the seal... | Чим се сетио чланка, одмах се сетио и некаквог сумњивог разговора који је вођен, ако се добро сећа, двадесег и четвртог априла увече, баш овде у трпезарији, када је Стјопа вечерао са Михаилом Александровичем. То јест, наравно, у правом смислу те речи, овај се разговор не може назвати сумњивим (никад се Стјопа нe би упустио у такав разговор), али то је био разговор о некој потпуно непотребној теми. Сасвим се слободно, грађани, тај разговор није морао ни заподевати. Пре почетка би се, нема сумње, тај разговор могао сматратн обичном багателом, али после печата... |
| "Oh, Berlioz, Berlioz!" Styopa's brain was seething. "The thought would never have entered my head!" | »Ах, Берлиоз. Берлиоз!« вртело се у Стјопиној глави. — » То ми у главу никако не иде!« |
| But this was not the time for prolonged grief, and Styopa dialed the office number of Rimsky, the financial director of the Variety Theater. Styopa was in a delicate situation: first of all, the foreigner might be offended that Styopa was checking up on him after he had shown him the contract, and besides, it was extraordinarily hard for him to broach the subject to the financial director. After all, he could hardly come right out and ask, "Tell me, did I sign a contract yesterday for thirty-five thousand rubles with a professor of black magic?" That would hardly do! | Али није се могао дуго жалостити, и Стјопа је окренуо број телефона канцеларије финдиректора Варијетеа, Римског. Стјопин положај био је тугаљив: пре свега, странац је могао да се увреди што га Стјопа проверава пошто је већ видео уговор, а и са финдиректором је било необично тешко говорити. И доиста, не можеш га тек упитати овако: »Реците, да ли сам ја јуче са професором црнe магије закључио уговор на тридесет и пет хиљада рубаља?« Тако не ваља питати! |
| "Yes!" sounded Rimsky's sharp, unpleasant voice in the receiver. | — Да! — зачуо се у слушалици продоран, непријатан глас Римског. |
| "Hello, Grigory Danilovich," said Styopa softly, "this is Likhodeyev. This is the situation... umm... umm... I have this, uh, artiste Woland here and I, uh... I wanted to ask about this evening?" | — Добар дан, Григорије Даниловичу — тихо је почео Стјопа — овде Лиходејев. — Ево у чему је ствар... хм... хм ... код мене је онај... хе ... уметник Воланд ... Па, ето... хтео сам да вас упитам како стоје ствари за вечерас? |
| "Oh, the fellow who does black magic?" echoed Rimsky's voice in the receiver, "The posters will be ready right away." | — Ах, црни маг? — одјекнуо је у слушалици глас Римског. — Афише ће сада бити готове. |
| "OK," said Styopa in a weak voice, "Well, bye then." | — Аха... — слабим гласом рекао је Стјопа. — Па, онда... |
| "Will you be in soon?" asked Rimsky. | — Хоћете ли скоро доћи? — упитао је Римски. |
| "In half an hour," Styopa replied and, hanging up the phone, he pressed his hands to his burning head. Oh, what a nasty business it all was! And what, citizens, was happening to his memory? Huh? | — За једно пола сата — одговорио је Стјопа и, спустивши слушалицу, стиснуо рукама ужарену главу. Ах, гадне ли ствари! Шта је то са памћењем, грађани? А? |
| However, it was becoming awkward to stay in the hall any longer, and Styopa devised a plan on the spot: do everything necessary to conceal his incredible forgetfulness, and now, first of all, subtly pump the foreigner for information regarding the kind of act he intended to perform that night in Styopa's Variety Theater. | Међутим, било је незгодно да се дуже задржава у предсобљу и Стјопа је одмах сковао план — на сваки начин прикрити своју невероватну заборавност и одмах, пре свега, лукаво испипати странца шта он, у ствари, намерава данас да прикаже у Стјопи повереном Варијетеу. |
| As Styopa turned away from the phone, he looked in the hall mirror, which the lazy Grunya had not cleaned for some time, and distinctly saw a weird-looking fellow—thin as a lath and wearing a pince-nez (oh, if only Ivan Nikolayevich had been there! He would have recognized the fellow right away!). His reflection appeared and disappeared in an instant. Anxious, Styopa peered into the depths of the hallway and reeled a second time, for he saw a hefty black cat pass by in the mirror and also disappear. | Тад се Стјопа окренуо од телефона и у огледалу, које се налазило у предсобљу и које већ одавно није обрисала лења Груња, јасно угледао некаквог чудноватог типа, дугачког као мотка, и са цвикером (ах, да је ту Иван Николајевич! Одмах би познао тог типа!). А овај је промакао у огледалу и одмах нестао. Стјопа је узнемирено бацио поглед дубље у предсобље, и по друти пут се затетурао, јер је у огледалу прошао огроман црни мачак и такође нестао. |
| Styopa's heart skipped a beat, he lost his balance. | Стјопи је стало срце, посрнуо је. |
| "What's going on?" he thought, "Could I be losing my mind? Where are these reflections coming from?!" He peered into the hall and shouted in fright, | »Шта је то?« — помислио је — »да не лудим? Одакле ови одрази?!« — Прелетео је погледом предсобље и преплашено повикао: |
| "Grunya! What's that cat doing in our house? Where did he come from? And who's the fellow with him?" | — Груња! Какав се то мачак код нас мува? Откуд он ту? И још неко је с њим? |
| "Don't be upset, Stepan Bogdanovich," a voice sounded, not Grunya's, but that of the guest in the bedroom. "That cat belongs to me. Don't be nervous. And Grunya isn't here, I sent her to Voronezh. She was complaining that you hadn't let her go on vacation for a long time." | — Не узнемиравајте се, Степане Богдановичу — одговормо је глас, али не Груњин, већ госта из спаваће собе. — Мачак је мој. Не нервирајте се. А Груње нема, послао сам је у Вороњеж, у њен завичај јер ми се пожалила да јој већ одавно нисте дали одсуство. |
| These words were so unexpected and absurd that Styopa decided he had not heard them correctly. In a state of total confusion, he trotted back to the bedroom and froze in the doorway. His hair stood on end, and fine drops of sweat appeared on his brow. | Ове су речи биле до те мере неочекиване и бесмислсне да је Стјопа помислио да је пречуо. Потпуно сметен, он је ситним корацима потрчао у спаваћу собу и скаменио се на прагу. Коса му се накострешила, а на челу појавиле ситне капљице зноја. |
| His guest was no longer alone in the bedroom but had been joined by a retinue. Sitting in the other chair was the same oddball who seemed to have appeared in the hall. Now he was clearly visible: a feathery mustache, one lens of his pince-nez glistening and the other missing entirely. But there were worse things to be seen in the bedroom: sprawled in a relaxed pose on the pouffe that had once belonged to the jeweller's wife was a third creature, namely, a black cat of horrific proportions with a glass of vodka in one paw and in the other a fork on which he had speared a pickled mushroom. | Гост више није био сам у спаваћој соби, већ у друштву. У другој наслоњачи је седео онај исти тип који му се причинио у предсобљу. Сада се јасно видео: бркови-перца, једно стакло у цвикеру светлуца, а другог стакла нема. Али у спаваћој соби су се нашле и горе ствари: на јувелиркином пуфу разбашкарио се неко трећи, управо језиво велики црни мачак са чашицом вотке у једној шапи и виљушком, на коју је стигао да набоде маринирану печурку, у другој. |
| The light, dim as it was in the bedroom, began to fade altogether in Styopa's eyes. "So this is what it's like to go crazy!" he thought and grabbed onto the door frame. | Светлост, и онако слаба у спаваћој соби, почела је да се гаси у Стјопиним очима. »Ето како, значи, човек почиње да луди...« — помислио је и ухватио се за довратак. |
| "Do I note a touch of surprise, my dearest Stepan Bogdanovich?" Woland inquired of Styopa whose teeth were chattering, "But there is nothing to be surprised about. This is my retinue." | — Видим да сте помало зачуђени, најдражи Степане Богдановичу? — упитао је Воланд Стјопу, који је цвокотао зубима. — А, међутим, немате чему да се чудите. То је моја свита. |
| At this point the cat drank down his vodka, and Styopa's hand began to slip down the door frame. | У том тренутку мачак је испио вотку, а Стјопина рука је склизнула низ довратак. |
| "And my retinue needs space," Woland continued, "which means that one of us in this apartment is superfluous. And I think that someone is—you!" | — И ова свита тражи места — наставио је Воланд — тако да је неко од нас овде сувишан у стану. И чини ми се да сте тај вишак - управо ви. |
| "It's them, it's them," crooned the thin checked man in a bleating voice, referring to Styopa in the plural. "In general, they've been acting like swine lately. They get drunk, use their position to have affairs with women, don't do a damn thing, and can't do anything because they don't know the first thing about their jobs. They hoodwink their bosses!" | — Они, они! — јарећим гласом је пропевао карирани дугајлија, говорећи о Стјопи у множини. — У последње време они су уопште опасно засвињили. Пијанче, ступају у везу са женама користећи свој положај, баш ништа не раде, а ништа не могу ни да раде, јер ништа не знају о ономе што им је поверено. Својим претпостављеним замазују очи! |
| "And he runs the official car ragged!" tattled the cat while chewing on a mushroom. | — Бадава се вози државним колима! — оптужио га је мачак, жваћући печурку. |
| And at this point, the fourth, and last, phenomenon occurred in the apartment, just as Styopa, who had already slid down to the floor, was clutching feebly at the door frame. | И тада се догодила четврта и последња појава у стану кад је Стјопа, већ сасвим скљокан на под, онемоћалом руком гребао довратак. |
| Right out of the mirror stepped a short, but unusually broad-shouldered man. He was wearing a bowler hat and had a fang sticking out of his mouth, which made his already loathsome face look even uglier. To top it all off, he had fiery-red hair. | Директно из огледала тримоа изишао је мали, али необично плећат, с полуцилиндром на глави и с очњаком који је штрчао из уста, па и без тога невиђено гадно лице чинио још наказнијим. При том још и ватрено риђ. |
| "I," the newcomer joined in the conversation, "don't really understand how he ended up a director," the redhead's voice became more and more nasal, "He's as much a director as I'm a bishop!" | — Ја — ступио је тај нови у разговор — уопште не схватам како је он постао директор — риђи је почео да уњка све више — он је директор, као што сам ја архијереј! |
| "You don't look like a bishop, Azazello," noted the cat as he piled his plate with sausages. | — Ти не личиш на архијереја, Азазеле — приметио је мачак, стављајући себи на тањирић виршле. |
| "That's just what I'm saying," said the redhead through his nose, and turning to Woland, he added respectfully, "May I have permission, Messire, to throw him out of Moscow straight to hell?" | — Па то и кажем — проуњкао је риђи и, окренувши се Воланду, додао с поштовањем: — Допустите, месире, да га до сто ђавола отерам из Москве? |
| "Shoo!!" roared the cat suddenly, his fur standing on end. | — Шиц!!— наједном је дрекнуо мачак, накострешивши се. |
| And then the bedroom began to spin around Styopa, he hit his head on the door frame, and as he was losing consciousness, he thought, "I'm dying..." | И тада је спаваћа соба почела да се окреће око Стјопе, он је ударио главом о довратак и, губећи свест, помислио: »Умирем...« |
| But he did not die. He opened his eyes slightly and saw that he was sitting on something made of stone. A sound could be heard nearby. When he opened his eyes properly, he realized that it was the sound of die sea and that a wave was, in fact, breaking at his very feet, that, to be brief, he was sitting at the end of a jetty, and that a blue sky was sparkling above him, and behind him was a white city nestled in the hills. | Али није умро, Када је мало отворио очи, видео је како седи на нечем каменом. Око њега је нешто хучало. Када је отворио очи како ваља, видео је да то хучи море, и да се, штавише, талас ваља крај самих његових ногу, и да, укратко, седи на ивици мола, и да је под њим плаво светлуцаво море, а иза њега — диван град у брду. |
| Not knowing the proper behavior in such circumstances, Styopa raised himself on his shaky legs and set off down the jetty to the shore. | Не знајући шта се у овом случају ради, Стјопа се дигао на ноге које су му клецале и кренуо молом ка обали. |
| A man was standing on the jetty, smoking a cigarette and spitting into the sea. He gave Styopa a strange look and stopped spitting. Then Styopa resorted to the following maneuver: he dropped on his knees in front of the unknown smoker and said, | На молу је стајао неки човек, пушио и пљуцкао у море. Стјопу је погледао престрашеним очима и престао да пљуцка. Тада је Стјопа извео следеће: пао је на колена пред непознатим пушачем и изговорио: |
| "Please tell me, what city is this?" | — Преклињем вас, реците ми који је ово град? |
| "Are you kidding?!" said the heartless smoker. | — Охо! — рекао је бездушни пушач. |
| "I'm not drunk," Styopa replied hoarsely, "Something's happened to me... I'm sick... Where am I? What city is this?" | — Нисам пијан — промукло је рекао Стјопа — болестан сам, нешто ми се догодило, болестан сам... Где сам ја? Који је ово град? |
| "Well, Yalta..." | — Па, Јалта... |
| Styopa sighed softly, fell over on his side and struck his head against the warm stone of the jetty. He lost consciousness. | Стјопа је тихо уздахнуо, сручио се на страну и лупио главом о угрејани камен мола. Свест га је напустила. |