 
|
|
|
|
|
|
|
| V | Поглавље 5 |
| The Incident at Griboyedov | ДЕСИЛО СЕ У ГРИБОЈЕДОВУ |
| ON the ring boulevard there was an old cream-colored two-storey house that stood in the depths of a withered garden which was separated from the sidewalk by a carved wrought-iron fence. The small area in front of the house was paved over with asphalt, and in winter a mound of snow with a shovel on top towered above it; in summer it was shaded by a canvas awning and became the outdoor pavilion of a summer restaurant. | Старинска једноспратна кућа крем боје налазила се на булеварском прстену у дну кржљавог врта, одвојеног од тротоара оградом од кованог гвожђа. Омањи плато пред кућом био је асфалтиран, и у зимско доба на њему се уздизао снежни смет са забоденом лопатом, док се у летње доба претварао у најлепши део летњег ресторана, под платненим пердетом. |
| The house was called "Griboyedov House" because it was supposed to have been owned at one time by an aunt of the writer Alexander Sergeyevich Griboyedov. Whether she owned it or not, we don't know for sure. I even seem to recall that Griboyedov did not have an aunt who owned property... However, that was what the house was called. What's more, a certain Moscow prevaricator would relate how the famous writer read excerpts from his Woe from Wit to this very same aunt while she reclined on a sofa in the round colonnaded hall on the second floor. And, the devil knows, maybe he did, but that's not the point! | Кућа се звала »Дом Грибоједова«, јер је тобож некада давно припадала тетки писца Александра Сергејевича Грибоједова. Али, да ли је припадала или не — ми то тачно нe знамо. Чак, ако се не варамо, Грибоједов, чини се, уопште није ни имао тетку-кућевласницу... Ипак, кућу су тако звали. Штавише, један је московски лажов причао како је тобоже на првом спрату, у округлој сали са стубовима, славни писац читао одломке из »Невоље због памети« тој тетки, која је лежала на софи. А уосталом, ђаво ће га знати, можда је и читао, то и није уопште важно! |
| The point is that at the present time the house was owned by that very same MASSOLIT which had been headed by the unfortunate Mikhail Alexandrovich Berlioz before his appearance at Patriarch's Ponds. | Важно је то што је сада власник ове зграде био онај исти МАССОЛИТ, на чијем се челу налазио несрећни Михаил Александрович Берлиоз, све док се није нашао крај Патријаршијског рибњака. |
| Following the example of MASSOLIT's members, no one called the place "Griboyedov House," but simply—"Griboyedov": "Yesterday I hung around Griboyedov for two hours." —"Well, so how did you make out?" —"I managed to get a month in Yalta." — "Good for you!" Or, "Go talk to Berlioz, he's seeing people at Griboyedov today from four to five," and so on. | Захваљујући члановима МАССОЛИТ-а нико није звао кућу »Дом Грибоједова«, већ су сви једноставно говорили »Грибоједов«: »Јуче сам се два сата мувао код Грибоједова« — »И шта је било?« — »Добио сам Јалту месец дана« — »Сила си!« Или: »Отиди Берлиозу, он данас од четири до пет прима у Грибоједову...« и тако даље. |
| MASSOLIT's quarters at Griboyedov were the best and most comfortable imaginable. The first thing a visitor saw upon entering Griboyedov were the notices of various sports clubs, and the individual and group photos of MASSOLIT members which hung on the walls of the staircase leading to the second floor. | МАССОЛИТ се у Грибоједову сместио тако да се ништа боље и удобније није могло ни замислити. Ко год би ушао у Грибоједова, пре свега би се и нехотице упознавао с извештајима разних спортских кружока и са групним, као и индивидуалним фотографијама чланова МАССОЛИТ-а, којима су (фотографијама) били прекривени зидови степеништа што је водило на спрат. |
| The first room on the upper floor had a sign on the door in bold letters which said, "Fishing and Dacha Section," accompanied by a picture of a carp jumping into a net. | На вратима прве собе на том горњем спрату видео се крупан натпис »Риболовачко-летњиковачка секција«, а ту је био нацртан и караш на удици. |
| The sign on Room No. 2 was not entirely clear, "Creative Day-Trips. See M. V. Podlozhnaya." | На вратима собе број 2 било је написано нешто не баш сасвим разумљиво. »Једнодневни стваралачки путни налог. Обратите се М. В. Подложној«. |
| The next room had a brief but utterly baffling sign, "Perelygino," and the array of signs that adorned the rest of the aunt's walnut doors would make your eyes swim, "Sign up with Polevkina for supplies," "Cashier. Personal Accounts for Theatrical Sketch Writers..." | Следећа врата су имала кратак, али већ нимало разумљив натпис: »Перелигино«. Случајни посетилац Грибоједова не би затим више знао који од натписа што су се шаренили на теткиним ораховим вратима пре да погледа: »Уписивање у списак за хартију код Покљевкине«, »Благајна«, »Лични рачуни скечиста«. |
| If one cut through the very long line that began downstairs in the entryhall, one could see the sign, "Housing Concerns," on a door that people were constantly bombarding. | Пробивши се кроз дугачак ред, који је почињао још доле од портирске ложе, посетилац је могао да прочита натпис на вратима кроз која су се непрекидно гурали људи: »Стамбено питање«. |
| Behind "Housing Concerns" was a lush poster depicting a horseman in a Caucasian cloak riding along the crest of a mountain cliff with a rifle slung over his shoulders. Lower on the poster were palm trees and a balcony, and on the balcony a young man with a cowlick was seated and looking upward into space with incredibly alert eyes while holding a fountain pen in his hand. The caption read, "Creative Package Vacations from two weeks (for a short story or novella) to one year (for a novel or trilogy). Yalta, Suuk-Su, Borovoye, Tsikhidziri, Makhindzhauri, Leningrad (Winter Palace)." This door also had a Sine, but not a very long one, only about one hundred and fifty people. | Иза стамбеног питања налазио се раскошан плакат, на коме је била насликана стена, по чијем је гребену јахао коњаник у бурки и с пушком о рамену. Испод њега — палме и балкон, на балкону — младић с ћубом како седи и гледа негде увис врло, врло живахним очима а у руци држи стило. Легенда: »Стваралачки одмори с пуним пансионом, од две недеље (прича - новела) до једне године (роман — трилогија). Јалта, СуукСу, Боровоје, Цихидзири, Махинџаури, Лењинград (Зимски дворац)«. Испред тих врата такође се налазио ред, али не претерано велики, једно сто педесетак људи највише. |
| Then there followed, conforming to the whimsical curves, rises, and falls of Griboyedov House-"MASSOLIT Administration," "Cashiers: Nos. 2, 3, 4, 5," "Editorial Board," "MASSOLIT President," "Billiard Room," various auxiliary offices, and finally, that same colonnaded room where Griboyedov's aunt had enjoyed listening to her brilliant nephew's comedy. | Даље су се низали, повинујући се ћудљивим завојима, успонима и спуштањима Грибоједовљевог дома — »Управа МАССОЛИТ-а«, »Благајне број 2, 3, 4 и 5«, »Редакцијски колегијум«, »Председник МАССОЛИТ-а«, »Билијар«, разне помоћне канцеларије и, на крају, управо она сала са стубовима у којој је тетка уживала у комедији генијалног нећака. |
| Any visitor who came to Griboyedov immediately realized, unless, of course, he was a complete ninny, how good life was for the fortunates who were members of MASSOLIT. He would soon become green with envy and curse the heavens for not having blessed him at birth with literary talent, without which, naturally, one could not even dream of possessing the brown, gold-bordered MASSOLIT membership card that smelled of expensive leather, and was known to all of Moscow. | Чим би се нашао у Грибоједову, сваки би посетилац, ако, наравно, није потпуно тупав, одмах схватио како дивно живе срећници — чланови МАССОЛИТ-а, и мрачна завист би сместа почела да га гризе. И без оклевања би упутио небу горке прекоре што га при рођењу није обдарило књижевним талентом, без чега се, природно, није могло ни сањати да се добије чланска књижица МАССОЛИТ-а мрке боје, што мирише на скупоцену кожу, са златним широким первазом — књижица позната целој Москви. |
| Who will say anything in defense of envy? As a feeling it falls into the category of worthless, but even so, one has to put oneself in the position of our visitor. After all, what he saw on the upper floor was merely the icing on the cake. The entire bottom floor of the aunt's house was occupied by a restaurant, and what a restaurant it was! Griboyedov was considered the best restaurant in Moscow and with good reason. Not only because of its layout in two large rooms with vaulted ceilings that were adorned with lilac-colored, Assyrian-maned horses, or because each table had its own shawl-shaded lamp, or because it was exclusive and closed to the general public, but also because it served better-quality food than any restaurant in Moscow and at reasonable, by no means prohibitive, prices as well. | Ко да каже нешто у одбрану зависти? То је осећање последње категорије, али се ипак треба уживети у положај посетиоца. Јер, оно што је видео на спрату, није било све, и нипошто све. Цело приземље теткине куће заузимао је ресторан, и то какав само ресторан! С правом је сматран за најбољи у Москви. И не само због тога што је заузимао две велике сале са засвођеним таваницама, на којима су били осликани љубичасти коњи с асиреким гривама, не само због тога што се на сваком сточићу налазила лампа прекривена шалом, не само због тога што тамо није могао да привири намерник са улице, већ и због тога што је квалитетом своје хране Грибоједов тукао било који ресторан у Москви како је хтео, и што је та храна продавана по најприступачнијој, нипошто високој цени. |
| This explains why the author of these most truthful lines found nothing surprising in the following exchange which he once overheard at Griboyedov's wrought-iron fence: | Стога нема ничег чудноватог ни у оваквом разговору, који је једном чуо аутор ових истинитих редака крај Грибоједовљеве ограде од кованог гвожђа: |
| "Where will you be dining today, Amvrosy?" | — Где ћеш вечерати, Амвросије? |
| "Why, what a question! Here, of course, my dear Foka! Archibald Archibaldovich let me in on a secret: the a la carte special today is perch au naturel, a real virtuoso dish!" | — Какво питање, па овде, разуме се, драги Фоко! Арчибалд Арчибалдович ми је данас дошануо да ће бити по наруџбини смуђ а натурел. Изврсна ствар! |
| "You know how to live, Amvrosy!" sighed Foka, a skinny and unkempt fellow with a carbuncle on his neck, to Amvrosy, a pudgy-cheeked, rosy-lipped, golden-haired giant of a poet. | — Умеш ти да живиш, Амвросије! — с уздахом је одговорио мршав, запуштен, са чиром на врату Фока горостасу румених усана, златасте косе и једрих образа, Амвросију песнику. |
| "I don't have any special talents," retorted Amvrosy, "just an ordinary desire to live like a human being. Now you'll say, Foka, that you can get perch at the Coliseum. But a serving there costs 13 rubles, 15 kopecks, and here it's only 5, 50! Besides, at the Coliseum the perch is three days old, not to mention the fact that at the Coliseum there's no guarantee you won't get smacked in the kisser with a bunch of grapes by the first young scamp who bursts in from Theater Passage. No, Foka, I'm categorically opposed to the Coliseum," boomed the gourmet Amvrosy for the benefit of the whole boulevard. "Don't try to change my mind!" | — Никакве умешности ту нема — одвратио је Амвросије — већ само обична жеља да живим као човек. Ти ћеш, Фоко, рећи да се смуђ може добити и код »Колосеума«. Али у »Колосеуму« порција смуђа кошта тринаест рубаља и петнаест копејака, а код нас — пет и педесет. Сем тога, у »Колосеуму« је смуђ од пре три дана и, сем тога, код »Колосеума« ниси сигуран да те први балавац на кога налетиш кад банe из Позоришног пасажа неће одаламити по њушци. Не, ја сам категорички против »Колосеума« — драо се гурман - Амвросије да је све одјекивало булеваром. — Нe убеђуј ме, Фоко! |
| "I'm not trying to, Amvrosy," squeaked Foka. "One can also dine at home." | — Ја те и не убеђујем, Амвросије — пиштао је Фока. — Може и код куће да се вечера. |
| "Thank you, no," trumpeted Amvrosy, "I can just imagine your wife, trying to cook perch au naturel in the frying pan of your communal kitchen! Ha-ha-ha! Au revoir, Foka!" And, humming a tune, Amvrosy headed for the canopied veranda. | — Слуга сам покоран — трубио је Амвросије — већ замишљам твоју жену како се у заједничкој кухињи мучи да у шерпици припреми по наруџбини смуђа а натурел! Хахаха! Оревуар, Фоко! — и певушећи нешто, Амвросије је кренуо ка веранди са пердетом. |
| Ha-ha-ha... Yes, those were the days! Oldtime residents of Moscow still remember the famous Griboyedov! As for the perch au naturel, that was nothing, my dear Amvrosy! What about the sterlet, the sterlet in a silver pan, the sterlet filets layered with crayfish and fresh caviar? And the eggs en cocotte with mushroom puree? And didn't you like the filet of thrush? With truffles? The quail a la genoise? Ten rubles fifty! And the jazz, and the gracious service! And in July, when the whole family's away at the dacha and pressing literary matters keep you in the city—out on the veranda in the shades of twisting grapevines, a bowl of soup printanier sitting in a sunspot on the most immaculate tablecloth imaginable? Do you remember, Amvrosy? Well, why ask! I can see by your lips that you do remember. So much for the whitefish and perch! What about the snipe, great snipe, jacksnipe, woodcock in season, quail, and sandpipers? The Narzan water fizzing in your throat?! But enough, your eyes, dear reader, are becoming glazed! Follow me! | Ех-ех-ех... Да, било је, било!... Памте староседеоци Москве чувеног Грибоједова! Ма какви смуђеви по наруџбини! Багатела је то, драги Амвросије! А кечига, кечига у сребрној чинији, кечига у комадима обложена рачјим пипцима и свежим кавијаром? А ровита јаја с пиреом од шампињона у чашама? А шта мислите о филеу од дроздова? Са трифама? А препелице на ђеновски начин? Десет и по рубаља! Па џез, па љубазна услуга! А у јулу, када вам је цела породица у летњиковцу, а вас неодложни књижевни послови задрже у граду — на веранди, у сенци зреле винове лозе, у златастој мрљи на најчистијем чаршаву, таљир супе-прентаниер? Сећате ли се тога, Амвросије? Али, зашто и питати? Видим вам по уснама да се сећате. Шта су ваши лососи и смуђеви! А барске шљуке, оштропере шљуке, ритске шљуке, шумске шљуке у сезони, препелице, водене шљуке? Нарзан који се пени у грлу? Али, доста, удаљаваш се од предмета, читаоче! За мном!... |
| At 10:30 p.m., on the evening when Berlioz was killed at Patriarch's Ponds, the lights were on in only one of the upper rooms at Griboyedov, where the twelve writers who had been summoned to a meeting languished, as they waited for Mikhail Alexandrovich to arrive. | У пола једанаест оне исте вечери када је Берлиоз погинуо код Патријаршијског рибњака, у Грибоједову је на спрату била осветљена само једна просторија, и у њој се досађивало дванаест литерата, који су чекали да Михаил Александрович дође на седницу. |
| They were sitting on chairs, table, and even on both windowsills of the MASSOLIT administration room and were suffering intensely from the stifling heat. Not a breath of fresh air came through the open windows. All the heat that had accumulated on Moscow's pavement during the day was being released, and it was clear that the night would bring no relief. The smell of onions wafted up from the basement of the aunt's house, where the restaurant kitchen was, and everyone was thirsty, edgy, and irritable. | Они који су седели у соби управе МАССОЛИТ-а на столовима, па чак и на два прозорека рагастова, тешко су подносили оморину. Ни да пирне кроз отворене прозоре. Москва је зрачила топлоту коју је преко дана упио у себе асфалт, и било је јасно да ноћ неће донети нимало олакшања. Мирисао је лук из подрума теткине куће, где се налазила кухиња ресторана, и сви су били жедни, сви су се нервирали и љутили. |
| The fiction writer Beskudnikov—a quiet, neatly dressed man with keen, yet unfocused eyes—took out his watch. The hour hand was creeping towards eleven. Beskudnikov tapped his finger on the dial, and showed it to his neighbor, the poet Dvubratsky, who was sitting at the table and shuffling his yellow rubber-soled shoes out of boredom. | Белетриста Бескудњиков - тих, пристојно обучен човек са очима пуним пажње и уједно недокучивим - извукао је сат. Казаљка се приближавала цифри једанаест. Бескудњиков је ударио прстом по бројчанику, показао га суседу, песнику Двубратском, који је седео на столу и од досаде млатарао ногама у жутим ципелама са гуменим ђоном. |
| "Well, really," muttered Dvubratsky. | — Што је много - много је — промрмљао је Двубратски. |
| "The lad must have gotten held up on the Klyazma," said the thick-voiced Nastasya Lukinishna Nepremenova, an orphan from a Moscow merchant family, who had become a writer and turned out naval battle stories under the pen name "Bosun George." | — Момак је сигурно заглавио на Кљазми — дубоким гласом је проговорила Настасја Лукинишна Непременова, која је била московско трговачко сироче, па постала књижевница и писала ратне поморске приче, које је потписивала псеудонимом »Штурман Жорж«. |
| "If I may!" boldly began Zagrivov, an author of popular sketches. "I too would rather be sipping tea on the balcony than stewing around here. Wasn't the meeting called for ten?" | — Дозволите! — смело је птоговорио аутор популарних скечева Загривов. — И ја бих са задовољством сада попио чај на балкону уместо да се овде кувам. А седница је заказана за десет? |
| "It's nice on the Klyazma now," said Bosun George, egging everyone on because she knew the writers' colony in Perelygino on the Klyazma was a universal sore spot. "The nightingales are probably singing by now. Somehow I always work better in the country, especially in spring." | — А сада је на Кљазми лепо — подбадала је присутне Штурман Жорж, знајући да је књижевничко летовалиште Перелигино на Кљазми — свима болно место. — Сада већ сигурно и славуји певају. Ја уопште боље радим ван града, нарочито у пролеће. |
| "For three years now I've been paying in money, so I can send my wife to that paradise for her Grave's disease, but so far it's no go," said the novelist Hieronymus Poprikhin venomously and bitterly. | — Већ трећу годину уплаћујем паре како бих жену, оболелу од Базедове болести, послао у тај рај, али још ничег нема на видику — јетко и горко је рекао новелиста Јероним Поприхин. |
| "It's just the luck of the draw," rang out the critic Ababkov from the windowsill. | — То зависи од тога какве је ко среће — промрмљао је са рагастова критичар Абабков. |
| Joy blazed in Bosun George's little eyes, and softening her heavy contralto she said, | Радост је засјала у ситним очима Штурмана Жоржа, и она је рекла, умекшавајући свој контраалт: |
| "No need for envy, comrades. There are twenty-two dachas in all, and only seven more are being built, and there are 3,000 of us in MASSOLIT." | — Не треба, другови, завидети. Вила има само двадесет и две, а гради се још само седам, а нас је у МАССОЛИТ-у три хиљаде. |
| "3,111," interjected someone from the comer. | — Три хиљаде и сто једанаест — добацио је неко из угла. |
| "Well, there you have it," continued the Bosun, "what's to be done? It's natural that the most talented people got dachas..." | — Ето, видите — наставила је Штурман — шта да се ради? Природно је што су виле добили најталентованији. |
| "The generals!" cut in the dramatist Glukharyov, joining the fray. | — Генерали! — отворено је улетео у гужву Глухарјов - сценариста. |
| Beskudnikov gave a theatrical yawn and walked out of the room. | Бескудњиков је, извештачено зевнувши, изашао из собе. |
| "Five rooms in Perelygino all to himself," said Glukharyov in his wake. | — Сам у пет соба у Перелигину — добацио је за њим Глухарјов. |
| "Lavrovich has six," exclaimed Deniskin, "and an oak-paneled dining room!" | — Лаврович је сам у шест — повикао је Денискин — а трпезарија му је обложена храстовином! |
| "Right now that's not the issue," rang out Ababkov, "the issue is that it's eleven-thirty." | — Ех, није сада ствар у томе — промрмљао је Абабков — него у томе што је сада већ пола дванаест. |
| It got noisy, something like a mutiny was brewing. They put in a call to the hateful Perelygino, got the wrong dacha, namely, Lavrbvich's, where they learned that Lavrovich had gone off to the river. That threw them into a complete muddle. For no reason at all they called the Commission for Belles Lettres (extension 930) and naturally found no one there. | Почела је галама, сазревало је нешто што је личило на побуну. Почели су да телефонирају у мрско Перелигино, али су добили везу са погрешном вилом, са Лавровичевом, сазнали су да је Лаврович отишао на реку и, када су то чули, потпуно су се онерасположили. Насумице су позвали комисију за лепу књижевност на локал 930 и, разуме се, тамо нису никога затекли. |
| "He could at least have called!" shouted Deniskin, Glukharyov, and Kvant. | — Могао би бар да телефонира! — викали су Денискин, Глухарјов и Квант. |
| Alas, they were shouting in vain: Mikhail Alexandrovich could not call anywhere. Far, far from Griboyedov, in a cavernous room illuminated by 1000-watt bulbs, on three zinc tables lay the remains of what once had been Mikhail Alexandrovich. | Ах, викали су без потребе: Михаил Александрович нипошто није могао да телефонира. Далеко, далеко од Грибоједова, у огромној сали осветљеној сијалицама од хиљаду свећа, лежало је на три цинкана стола оно што је донедавно био Михаил Александрович. |
| On the first table lay his naked body, covered in dried blood, with a broken arm and crushed rib cage; on the second lay his head with smashed-in front teeth and glazed, wide-open eyes, undisturbed by the most glaring light; on the third lay a pile of encrusted rags. | На првом — голо, умазано запеченом крвљу, тело са преломљеном руком и згњеченим грудним кошем, на другом — глава с избијеним предњим зубима и мутним отвореним очима, које није плашила јака светлост, а на трећем гомила усирених од крви рита. |
| Standing near the headless body were a professor of forensic medicine, a pathologist and his dissector, members of the investigating team, and the writer Zheldybin, Mikhail Alexandrovich Berlioz's assistant at MASSOLIT, who had been called away from his wife's sickbed. | Крај обезглављенога су стајали: професор судске медицине, патолошки анатом и његов просектор, представници истраге и заменик Михаила Александровича Берлиоза у МАССОЛИТ-у — књижевник Желдибин, кога је телефоном позвала Берлиозова болесна жена. |
| A car had gone to get Zheldybin and to take him first (this was around midnight), together with the investigators, to the apartment of the deceased, where the latter's papers were put under seal, and then, to the morgue. | Кола су свратила по Желдибина и одмах су га, заједно са иследницима, одвезла (то је било негде око поноћи) у стан убијеног, где су запечаћени сви покојникови папири, а онда су сви заједно отишли у мртвачницу. |
| And now they were all standing around the remains of the deceased, discussing how best to proceed: should they sew the severed head back on the neck or lay the body out in Griboyedov's hall with a black cloth drawn tightly up to the chin? | Сада су, ето, стајали крај покојникових остатака и саветовали се: шта ће бити боље — да се одрубљена глава пришије на врат или да се тело изложи у Грибоједовљевој сали и погинули једноставно прекрије све до браде црном тканином? |
| Yes, Mikhail Alexandrovich was unable to make any calls; so Deniskin, Glukharyov, Kvant, and Beskudnikov ranted and raved in vain. At precisely midnight all twelve writers quit the upper floor and went down to the restaurant. Here again they had cause to think unkindly about Mikhail Alexandrovich: naturally, all the tables on the veranda were already taken, and they were forced to have supper in the beautiful but stuffy rooms inside. | Да, Михаил Александрович нипошто није могао да телефонира, и без потребе су се љутили и викали Денискин, Глухарјов, Квант н Бескудњиков. Тачно у поноћ свих дванаест литерата је напустило горњи спрат и сишло у ресторан. Тамо су у себи поново ружном речју поменули Михаила Александровича: сви столови на веранди су, природно, већ били заузети, и они су морали да седну и вечерају у оним лепим, али загушљивим салама. |
| At exactly midnight, something in the first room crashed, followed by ringing, shattering, and thumping sounds. And at once a thin male voice began to shout despairingly to the music, "Hallelujah!" These were the sounds of the renowned Griboyedov jazz ensemble. Sweat-covered faces seemed to light up, the horses painted on the ceiling seemed to come to life, the light in the lamps seemed to glow brighter, and suddenly, as if freed from their chains, both rooms started to dance, with the veranda following suit. | И тачно у поноћ, у првој сали је нешто треснуло, звекнуло, запљуштало, поскакало. И тог истог часа је висок мушки глас очајнички повикао уз пратњу музике; »Алилуја!« То је засвирао чувени грибоједовски џез. Ознојена лица као да су почела да светле, чинило се као да су оживели коњи на таваници, лампе као да су почеле јаче да сијају, и наједном, као пуштене с ланца, почеле су да играју обе сале, а за њима је почела да игра и веранда. |
| Glukharyov began dancing with the poetess Tamara Polumesyats, Kvant began to dance, as did the novelist Zhukopov, with a movie ac-tress in a yellow dress; Dragunsky, Cherdakchi, tiny Deniskin, and gigantic Bosun George all danced, and the architect Semeikina-Gall, a beauty, danced in the tight embrace of an unknown man in white burlap trousers. The regulars danced and so did their guests, Muscovites and out-of-towners too, the writer Ioann from Kronstadt, someone called Vitya Kuftik from Rostov, who was apparently a director and had a purple birthmark covering his entire cheek; representatives of the poetry subsection of MASSOLIT, that is, Pavianov, Bogokhulsky, Sladky, Spichkin, and Adelfina Buzdyak; young men of dubious profession wearing jackets with shoulder pads; and a very elderly man with a piece of green onion stuck in his beard, who danced with an anemic girl in a crumpled orange dress. | Заиграо је Глухарјов са песникињом Тамаром Полумесец, заиграо је Квант, заиграо је романсијер Жуколов са неком филмском глумицом у жутој хаљини. Играли су: Драгунски, Чердакчи, мали Денискин са горостасном Штурман Жоржом, играла је лепотица архитекта Семејкина-Гал, коју је чврсто држао незнанац у белим панталонама од панаме. Играли су домаћи гости и званице, Московљани и дошљаци, писац Јохан из Кронштата, неки Витја Куфтик из Ростова, чини се режисер, са љубичастим лишајем на образу, играли су најистакнутији представници песничког одељења МАССОЛИТ-а, то јест Павијанов, Богохуљски, Слатки, Шпичкин и Аделфина Буздјак, играли су младићи непознатог занимања подшишани боксерски, рамена набијених вателином, играо је неки старији човек из чије је браде висило перо зеленог лука, играла је са њим постарија, врло малокрвна девојка у наранџастој свиленој изгужваној хаљиници. |
| Bathed in sweat, the waiters carried foaming mugs of beer above the dancers' heads, yelling hoarsely and venomously, "Sorry, sir!" Somewhere, orders were being shouted through a megaphone, "One shashlyk! Two zubrovkas! Tripe polonaise!" The thin voice no longer sang but wailed, "Hallelujah!" The crash of the jazz band's bold cymbals was sometimes muffled by the crash the dishes made as the dishwashers sent them down a slide into the kitchen. In a word, hell. | Обливени знојем, келнери су над главама проносили замагљене кригле пива, промукло и бесно узвикивали: »Извините, грађанине!« Негде у звучнику командовао је глас: »Карски — један! Зубрик — два! Господареке боце!!« Високи глас више није певао, већ је урлао: »Алилуја!« Лупкање златних тасова у џезу понекад је надјачавала лупа посуђа које су судопере спуштале низ стрму раван у кухињу. Једном речју, пакао. |
| And at midnight a vision appeared in hell. A handsome, dark-eyed fellow with a dagger-shaped beard stepped out onto the veranda in full dress and cast an imperial glance over his domain. They said, the mystics did, that there was once a time when this handsome fellow wore a broad leather belt with pistols instead of a tailcoat, and tied his raven hair with red-silk, and the brig he commanded sailed the Caribbean under a black flag with skull and crossbones. | А у поноће се у паклу појавила утвара. На веранду је изашао лепотан са брадом шиљатом као ханџар, у фраку, н бацио царски поглед на свој посед. Казивали су, казивали мистичари да је било доба када лепотан није носио фрак, већ је био опасан широким кожним опасачем, за који су били заденути пиштољи, а његова врана коса била повезана црвеном свилом, и под њетовим заповедништвом пловио је Карипским морем једрењак под црном мртвачком заставом са мртвачком главом на њој. |
| But no, no! The seductive mystics lie, the Garibbeans of this world are gone—desperate marauders do not sail across them, chased by corvettes, and cannon smoke does not hang low over the waves. There is nothing, and there never was anything! The stunted linden tree over there is all there is, and the iron fence, and the boulevard beyond it... And the ice melting in the little bowl, and someone's bloodshot bulllike eyes at a neighboring table, and it's awful, awful... O gods, my gods, give me poison, poison! | Али не, не! Лажу саблажњивци - мистичари, нигде на свету нема Карипских мора, и не плове по њима лудо храбри гусари, и не јури за њима корвета, не диже се над таласом дим из топова. Нема ничета, ништа није ни било! Постоји, ено, закржљала липа, постоји ограда од кованог гвожђа и иза ње булевар... И топи се лед у ћаси, и виде се за суседним столом нечије закрвављене, бичије очи, и све је страшно, страшно... О, богови, богови моји, отрова ми дајте, отрова!... |
| And suddenly the name "Berlioz" fluttered up from a table. The band broke off abruptly and fell silent, as if punched with a fist. "What, what, what, what?"-"Berlioz!!!" And people jumped up and started screaming... | И одједном је за столом прхнула реч: »Берлиоз!« Наједном је џез умукнуо, као да га је неко лупио песницом. »Шта, шта, шта?!!« — »Берлиоз!!« — и поскакали су, повикали... |
| Indeed, a wave of grief surged up in response to the terrible news about Mikhail Alexandrovich. Someone ran around yelling that a collective telegram had to be composed right then and there, before anyone could leave, and sent off right away. | Да, уздигао се талас туге, на страшну вест о Михаилу Александровичу. Неко се мувао, викао да сада одмах, не часећи ни часа, треба саставити некакав колективан телеграм и одмах га послати. |
| But what kind of a telegram, may we ask, and where should it be sent? And why send it? And indeed, where? And what use is a telegram to a man whose flattened occiput was at that very minute being squeezed by the dissector's rubber gloves and whose neck a professor is probing with curved needles? He is dead and has no need of telegrams. It's all over, so let's not burden the telegraph system. | Али какав телеграм, упитаћемо ми, и коме? И зашто га слати? У ствари, камо? Шта ће некакав телеграм ономе чији размрскан потиљак гњече овог часа просекторове гумене руке, чији врат боде овог часа професор кривим иглама? Погинуо је он, и није му потребан више никакав телеграм. Све је готово, нећемо више оптерећивати телеграф. |
| Yes, he's dead, he's dead... But we are alive! | Да, погинуо је, погинуо ... Али ми смо ипак живи! |
| Yes, a wave of grief did arise and lasted for a time, but then it began to subside and one fellow had already returned to his table and, furtively at first, but then openly downed some vodka and taken a bite to eat. And indeed, why waste supreme de volaille? How can we help Mikhail Alexandrovich? By staying hungry? After all, we are alive! | Да, уздигао се талас туге, држао се, држао неко време и почео да спада, и понеко се већ вратио свом столу и испрва кришом, а после и отворено — почео да пијуцка вотку и да се залаже. И одиста, зар да пропадну пилећи котлети де волај? Како да помогнемо Михаилу Александровичу? Тако што ћемо остати гладни? Па ми смо ипак живи! |
| Naturally, the piano was locked shut, the band went home, and several of the journalists went off to their offices to write obituaries. Word spread that Zheldybin had returned from the morgue. He ensconced himself in the upstairs office of the deceased, which started the rumor that he would be Berlioz's replacement. Zheldybin summoned all twelve members of the board from the restaurant, and at the meeting which began immediately in Berlioz's office they moved to discuss a number of urgent matters: decorations for the colonnaded Griboyedov hall, transport of the body from the morgue to the hall, the establishment of visiting hours, and various other things connected with the regrettable occurence. | Наравно, клавир су закључали, џез се разишао, а неколико новинара је отишло у своје редакције да пише некрологе. Сазнало се да је из мртвачнице стигао Желдибин. Он се сместио у покојниковом кабинету на спрату, и одмах се пронео глас да ће он замењивати Берлиоза. Желдибин је позвао себи из ресторана свих дванаест чланова управе и на хитној седници у Берлиозовом кабинету почела је расправа о неодложним питањима како да се уреди Грибоједовљева сала са стубовима, како да се превезе тело из мртвачнице у ту салу, како да се омогући приступ посетиоцима у њу, и о осталом што је било повезано са тужним догађајем. |
| Meanwhile, the restaurant resumed its usual nighttime routine, which would have gone on until closing time, that is, 4 a.m., if something had not happened that was truly out of the ordinary and made a much bigger impression on the patrons than the news of Berlioz's death. | А ресторан је наставио да живи својим уобичајеним ноћним животом и живео би тако све до затварања, то јест до четири изјутра, да се није десило нешто сасвим необично, што је запрепастило госте ресторана много више од вести о Берлиозовој погибији. |
| The first to become agitated were the cabdrivers on call at the entrance to Griboyedov. One of them climbed up on the coach box and was heard to cry, | Прво су се узнемирили кочијаши, који су дежурали крај капије Грибоједовљевог дома. Чуло се како је један од њих, придигавши се на свом седишту, повикао: |
| "Wow! Take a look at that!" | — Фуј! Погледај само! |
| It was then that a small light suddenly flashed near the wrought-iron fence and began moving toward the veranda. People who were seated got up to have a look and saw that a white apparition was accompanying the small light as it moved toward the restaurant. When it got as far as the trellis, everyone stiffened in their chairs, bits of sterlet stuck on their forks and their eyes opened wide. The doorman, who at that moment had emerged from the restaurant coatroom in order to go out into the courtyard for a smoke, stamped out his cigarette and was about to move toward the apparition with the intention of barring its entrance to the restaurant. But, instead of doing this, he stopped, for some reason, a foolish smile on his face. | Одмах затим, однекуд се крај ограде од кованог гвожђа појавио пламичак и почео да се приближава веранди. Гости за столовима почели су да устају и осматрају, угледали су да заједно са пламичком према ресторану корача некаква бела сабласт. Кад се она сасвим приближила огради од летвица, сви као да су се скаменили за сточићима са комадићима кечиге на виљушкама и с исколаченим очима. Портир, који је тог тренутка изашао из гардеробе у двориште да попуши цигарету, згазио је опушак ногом и већ готово кренуо према сабласти с очигледном намером да је спречи да уђе у ресторан, али због нечега то није учинио, већ се зауставио, глупо се осмехујући. |
| Thus the apparition passed through the opening in the trellis and stepped unimpeded onto the veranda. Then everyone saw that it was no apparition at all, but Ivan Nikolayevich Bezdomny—an extremely well-known poet. | И сабласт је, прошавши кроз отвор у огради, несметано ступила на веранду. Тада су сви видели да то уопште и није сабласт, већ Иван Николајевич Бездомни — врло познат песник. |
| He was barefoot and dressed in white striped long johns and a torn, once-white Tolstoyan peasant blouse which had a paper icon with the faded picture of an unknown saint pinned to its front with a safety pin. He was carrying a lighted wedding candle in one hand. There was a fresh scratch on his right cheek. It would be hard to measure the depth of the silence that reigned on the veranda. Beer could be seen spilling onto the floor from a mug that one of the waiters was holding sideways. | Био је бос, у исцепаној белој толстовки, на коју је прибадачом на грудима била прикачена папирна иконица с истртим ликом непознатог свеца и у пругастим белим дугим гаћама. У руци је Иван Николајевич носио запаљену венчану свећу. На десном образу Ивана Николајевича биле су свеже огреботине. Тешко је чак и измерити дубину мука који је завладао на веранди. Видело се како једном келнеру цури пиво на под из нахeрене кригле. |
| The poet raised his candle over his head and said in a loud voice, "Greetings, friends!" after which he glanced under the nearest table and exclaimed in anguish, "No, he isn't here!" | Песник је подигао свећу изнад главе и гласно рекао: — Здраво, пријатељи! — после тога је завирио под оближњи сточић и тужно узвикнуо: — Не, овде га нема! |
| Two voices were heard, A basso said pitilessly, | Зачула су се два гласа. Бас је бездушно рекао: |
| "A clear-cut case. The DT's." | — Готова посла. Делиријум тременс. |
| The second, a frightened woman's voice, said, "How could the police let him out on the street looking like that?" | А други, женски, преплашен, изговорио је речи: — Како га је само милиција пустила да овакав иде улицама? |
| Ivan Nikolayevich heard that and replied, | То је Иван Николајевич чуо и одговорио је: |
| "They tried to stop me twice, in Skatertny Lane and here, on Bronnaya Street, but I jumped over a fence and, as you see, scraped my cheek!" Here Ivan Nikolayevich raised the candle and cried out, "Brothers in literature!" (His hoarse voice grew strong and impassioned.) "Listen to me everyone! He has appeared! Catch him immediately or else he will do indescribable harm!" | — Два пута су покушали да ме зауставе. У Скатертној и овде, на Броној, али сам прескочио плот и, видите, образ сам изгребао! — Тада је Иван Николајевич подигао свећу и викнуо: — Браћо по речи! — (његов промукли глас је ојачао и постао ватренији). — Чујте ме сви! Он се појавио! Сместа га хватајте, иначе ће створити неописиве невоље! |
| "What? What? What did he say? Who has appeared?" came voices from all sides. | — Шта? Шта? Шта је рекао? Ко се то појавио? — зачули су се гласови са свију страна. |
| "The consultant!" answered Ivan, "And he's the one who killed Misha Berlioz at Patriarch's Ponds." | — Саветник — одговорио је Иван — а тај саветник је малочас убио код Патријаршијског рибњака Мишу Берлиоза. |
| At this point people from the inner room began to pour out onto the veranda and a crowd gathered around Ivan's candle. | Ту су из унутрашље сале похрлили људи на веранду, око Иванове свеће се окупила гомила. |
| "Sorry! Give us more details," said a soft and polite voice above Ivan Nikolayevich's ear. "Tell us, how was he killed, and who killed him?" | — Молим, молим, будите прецизнији — зачуо се крај Ив ановог уха тих и љубазан глас — реците, како то убио? Ко је убио? |
| "A foreign consultant, a professor and a spy!" replied Ivan, looking all around. | — Страни саветник, професор и шпијун — осврћући се, одговорио је Иван. |
| "And what's his name?" people whispered in his ear. | — А како му је име? — тихо га је на ухо упитао глас, |
| "That's the problem!" Ivan cried in anguish, "If only I knew his name! I couldn't make out the name on his visiting card... I only remember it began with 'W'! But what was the name beginning with 'W'?" Ivan asked himself, clutching his forehead. Suddenly he began to mumble, "W, W, W! Wa... Wo... Washner? Wagner? Weiner? Wegner? Winter?" Ripples ran through his hair from the tension he was under. | — Да, да, име! — тужно је узвикнуо Иван. — Када бих му знао име! Нисам га добро видео на посетници... Сећам се само првог слова — »В«, на »В« почиње презиме! Које је то презиме на »В« — ухвативши се руком за чело, сам себе је упитао Иван и наједном почео да мрмља: Ве, ве, ве! Ва... Во ... Вашнер? Вагнер? Вајнер? Веднер? Винтер? — коса је на Ивановој глави почела да се миче од напрезања. |
| "Wolf?" a woman cried out sympathetically. | — Вулф? — жалостиво је узвикнула нека жена. |
| Ivan got angry. "Fool!" he yelled, trying to locate the woman. "What's Wolf got to do with it? Wolf is beside the point! Wo, Wo... No! I just can't remember! But this is the main thing, citizens: call the police right away and tell them to send five motorcycles armed with machine guns to catch the professor. And don't forget to mention he's got two accomplices: a tall fellow in checks... with a cracked pince-nez... and a fat black cat. Mean-While I'll go search Griboyedov... I have a feeling he's here!" | Иван се наљутио. — Глупачо! — викнуо је, тражећи жену очима. — Какве везе са тим има Вулф? Вулф није ни за шта крив! Во, во... Не! Не могу да се сетим! Али, знате ли шта, грађани, одмах телефонирајте милицији да пошаљу пет мотоциклиста са митраљезима да лове професора. И нe заборавите да кажете да се са њим налазе још двојица: некакав карирани дугајлија ... цвикер му је напрсао ... и црни мачак, дебео. А ја ћу дотле прегледати Грибоједова ... Слутим да је он овде! |
| Ivan became agitated, pushed aside the crowd of onlookers, began waving his candle around, covering himself with wax, and then peering under the tables. | Ивана је обузео немир, растерао је људе око себе, почео да маше свећом, поливајући се воском, и да завирује под столове. |
| At this point a voice called out, "Get a doctor!" and there appeared in front of Ivan a tender, fleshy, clean-shaven, well-fed face with horn-rimmed glasses. | Ту се зачула реч: »Доктора!« — и пред Иваном се појавило нечије љубазно, меснато лице, обријано и ухрањено, са наочарима у рожнатом оквиру. |
| "Comrade Bezdomny;" said the face in a voice suited to anniversary celebrations, "Calm down! You're upset over the death of our beloved Mikhail Alexandrovich... Misha Berlioz, to us. We all understand perfectly. You need rest. Now your comrades are going to take you to bed, and you'll go to sleep." | — Друже Бездомни — проговорило је то лице свечано — смирите се! Растројила вас је смрт међу свима омиљсног Михаила Александровича... не, једноставно Мише Берлиоза. Ми сви то одлично разумемо. Вама је потребан мир. Другови ће вас сад отпратити у кревет, и ви ћете одремати... |
| "You," interrupted Ivan, baring his teeth, "Don't you understand that the professor must be caught? And here you are weaseling up to me with your nonsense! Cretin!" | — Слушај ти — искесивши зубе, прекинуо га је Иван — схваташ ли да треба ухватити професора? А ти ми досађујеш са својим глупостима! Кретену! |
| "Comrade Bezdomny, forgive me," he replied, turning red and edging away, already regretting that he had gotten involved in the affair. | — Друже Бездомни, опростите... — одговорило је лице, поцрвеневши, повлачећи се уназад и већ се кајући што се уопште уплитало у све то. |
| "No, I'll forgive anyone but you," said Ivan Nikolayevich with calm hatred. | — Не, ако ћу некоме и да опростим, теби ни у ком случају нећу — са тихом мржњом је рекао Иван Николајевич. |
| A spasm contorted his face, he quickly switched the candle from his right hand to his left, took a broad swing, and punched the sympathetic face on its ear. | Грч му је изобличио лице, преместио је свећу нз десне у леву руку, замахнуо и ударио саосећајно лице по уху. |
| At this point they decided to take Ivan by force, and they did. The candle went out, and his glasses fell off and were immediately trampled. Ivan let out a terrible battle cry which was heard to everyone's titillation even on the boulevard. Then Ivan began to defend himself. Dishes clattered to the floor, women began to scream. | У том су се досетили да се баце на Ивана и — бацили су се. Свећа се угасила, а наочаре које су биле спале с лица, одмах су изгажене. Иван је испустио из грла ужасан бојни поклич, који се на општу саблазан чуо чак на булевару, и почео да се брани. Зазвечало је посуђе које је падало са столова, жене су почеле да вриште. |
| While the waiters were tying the poet up with towels, the commander of the brig was conversing with the doorman in the coatroom. | Док су келнери везивали песника убрусима, у гардероби се водио разговор између капетана брига и портира. |
| "You saw, didn't you, that he was in his underwear?" asked the pirate coldly. | — Да ли си видео да је само у гаћама? — хладно је питао пират. |
| "But, Archibald Archibaldovich," replied the doorman timidly, "how could I not admit the gentleman if he is a member of MASSOLIT?" | — Па, Арчибалде Арчибалдовичу — преплашено је одговорио портир. — Како могу да их не пустим, ако су они члан МАССОЛИТ-а? |
| "But you saw he was in his underwear?" the pirate repeated. | — Да ли си видео да је само у гаћама? — поновио је пират. |
| "For pity's sake, Archibald Archibaldovich," the doorman said, turning crimson, "What could I do? I know there are ladies on the veranda..." | — Опростите, Арчибалде Арчибалдовичу — говорио је портир црвенећи — шта сам могао да радим? Ја и сам схватам, на веранди седе даме ... |
| "The ladies are not the issue, they don't care," replied the pirate, his eyes literally setting the doorman on fire, "but the police do care! A man in his underwear can tramp around Moscow only if he's in police custody, and only if he's going to one place—the police station! And you as a doorman should know that when you see such a man, you should begin blowing your whistle without a moment's delay. Do you hear me? Do you hear what's happening on the veranda?" | — Даме са тим немају никакве везе, дамама је то свеједно — одговорио је пират буквално згромивши портира погледом — али зато милицији није свеједно! Човек у доњем рубљу може да иде улицама Москве само у једном једином случају, ако је у пратњи милиције, и само према једном месту — милицијској испостави! А ти, ако си портир, мораш знати да, угледавши таквог човека, мораш, не часећи ни часа, одмах да звиждиш. Јеси ли ме чуо? |
| Here the half-crazed doorman could hear the oohs and ahs, crashing dishes, and women's shrieks coming from the veranda. | Ошамућени портир зачуо је са веранде вику, лупање посуђа и женску цику. |
| "Well, how should you be punished for what you did?" asked the pirate. | — Па, шта сад да ти урадим због тога? — упитао је пират. |
| The skin on the doorman's face took on a typhoid tinge and his eyes became dead. The pirate's black hair, now parted down the middle, seemed to be covered with fiery silk. Gone were his dress shirt and dinner jacket, and sticking out of his leather belt was the butt of a pistol. The doorman imagined himself hanging from the foremast. With his own eyes he saw his tongue hanging out and his lifeless head slumped on his shoulder, and he could even hear the waves splashing against the side of the ship. His knees gave way from under him. But just then, the pirate took pity on him and extinguished his piercing gaze. | Портиру је лице добило тифусарску боју и очи се укочиле. Причинило му се да је црну косу, очешљану сада на раздељак, наједном прекрила пламена свила. Нестали су пластрон и фрак и из опасаног каиша провирила је дршка револвера. Портир је већ видео себе како виси на попречници јарбола. Својим очима је угледао сопствени исплажени језик и мртву главу, клонулу на раме, па је чак и чуо како таласи запљускују бок лађе. Портиру су почела да клецају колена. Али, тада се пират сажалио и угасио свој продоран поглед. |
| "Watch out, Nikolai! This is the last time. We don't need that kind of a doorman in this restaurant. Go be a watchman in a church." Having said this, the commander gave quick, precise, clear orders: "Get Pantelei from the pantry. Call a policeman. Write a report. Order a car. Send it to the asylum." And he added, "Blow your whistle!" | — Пази, Николаје, то ти је последњн пут! Нама портири у ресторану нису потребни тек онако. Иди цркву да чуваш. — Изговоривши то, капетан је заповедио тачно, јасно и брзо: — Пантелеја из бифеа. Милиционара. Записник. Кола. У психијатријску. — И додао: — Звижди! |
| A quarter of an hour later a flabbergasted crowd—not only inside the restaurant, but outside on the boulevard and in the windows of the buildings overlooking the restaurant pavilion— watched as Pantelei, the doorman, a policeman, a waiter, and the poet Ryukhin came out of Griboyedov's gates, carrying a young man swaddled like a doll, with tears running down his face, who tried to spit on Ryukhin, and was screaming the length of the boulevard, "Bastard! Bastard!" | После четврт часа је пренеражени свет, не само у ресторану већ и на булевару и на прозорима кућа који су гледали у башту ресторана, угледао како су кроз капију Грибоједова Пантелеј, портир, милиционар, келнер и песник Рјухин износили као лутку умотаног младића који је, горко плачући, пљувао око себе, трудећи се да погоди Рјухина, гушио се у сузама и викао: — Хуљо! Хуљо! |
| The driver of the van had a malicious look on his face as he started the motor. Alongside him a cabdriver urged on his horse, beating her hindquarters with lilac-colored reins, and shouting, | Шофер камиона је љутита лица палио мотор. Поред њега је фијакерист подбадао коња, ударао га по сапима дизгинама и викао: |
| "I'll go fast! I've taken guys to the nuthouse before!" | — Хајде трком! Ја сам већ возио у психијатријску! |
| The crowd buzzed as they discussed this unprecedented event. In short, it was a filthy, vile, titillating, beastly scandal which ended only when the van carting off the unfortunate Ivan Nikolayevich, the policeman, Pantelei, and Ryukhin drove away from the gates of Griboyedov. | Около је галамила гомила света расправљајући о невиђеном догађају; речју, био је то гадан, гнусан, непристојан скандал, свињарија која се завршила тек онда када је камион одвезао од капије Грибоједова несрећног Ивана Николајевича, милиционара, Пантелеја и Рјухина. |