 
|
|
|
|
|
|
|
| XXXII | Поглавље 32 |
| Absolution and Eternal Refuge | ОПРОШТАЈ И ВЕЧИТО УТОЧИШТЕ |
| GODS, my gods! How sad the earth is at eventide! How mysterious are the mists over the swamps. Anyone who has wandered in these mists, who has suffered a great deal before death, or flown above the earth, bearing a burden beyond his strength knows this. Someone who is exhausted knows this. And without regret he forsakes the mists of the earth, its swamps and rivers, and sinks into the arms of death with a light heart, knowing that death alone... | Богови, богови моји! Како је тужна земља у вече! Како је тајанствена измаглица над мочварама! Ко је лутао у тим измаглицама, ко је много патио пред смрт, ко је летео над овом земљом носећи прекомеран терет, тај то зна. То зна онај ко се уморио. И он без жаљења напушта земљинe измаглице, њенe мочваре и реке, он се предаје лака срца у наручје смрти, знајући да ће му само она донети мир. |
| Even the magical black horses had tired and were carrying their riders slowly, and the inevitable night was beginning to catch up with them. Sensing the night at his back, even the irrepressible Behemoth had fallen silent and was flying along, serious and silent, his claws dug into his saddle, his tail fluffed out behind him. | Уморили су се и чаробни црни коњи и носили своје коњанике лагано, и неизбежна ноћ је почела да их сустиже. Осећајући је за леђима, умирио се чак и неуморни Бехeмот и, ухвативши се канџама за седло, летео је ћутљив и озбиљан, накострешеног репа. |
| Night began covering the forests and meadows with its black kerchief. The night ignited sad little lights somewhere far below, alien lights that were no longer of any interest or use either to Margarita or the Master. Night overtook the cavalcade, spreading over them from above and scattering white specks of stars here and there in the saddened sky. | Ноћ је почела да прекрива црном марамом шуме и ливаде, ноћ је палила негде далеко доле тужне, сада већ непотребне и неинтересантнe и Маргарити и мајстору, туђе светлости. Ноћ је претицала кавалкаду, падала на њу одозго и избацивала овде-онде по растуженом небу беле мрље звезда. |
| Night was thickening, flying alongside the riders, grabbing at their cloaks and pulling them off, unmasking all illusions. And whenever Margarita, buffeted by the cool breeze, opened her eyes, she saw the changes that were taking place in the appearances of all who were flying to their destination. And when the crimson full moon rose up to meet them from behind the edge of the forest, all illusions vanished and the magical, mutable clothing fell into the swamp and drowned in the mist. | Ноћ се згушњавала, летела поред њих, хватала коњанике за плаштове и, смичући им их са рамена, разоткривала варке. И кад би Маргарита, коју је са свију страна пробијао прохладан ветар, отворила очи, видела би како се мења лик свију који су летели ка циљу. Када им је у сусрет почео да се помаља иза ивице шуме пурпуран и пун месец, нестале су све варке, сручиле се у мочвару, утонула је у измаглици непостојана чаробна одора. |
| Korovyov-Fagot, the self-tided interpreter for the mysterious consultant who never required any interpretation, was hardly recognizable now in the figure who was flying beside Woland, to the right of the Master's beloved. In place of the fellow who had left Sparrow Hills in a torn circus outfit under the name of Korovyov-Fagot, there now galloped, his gold reins clinking softly, a dark-violet knight with an extremely somber face that never smiled. He flew along beside Woland with his chin on his chest, not looking at the moon and taking no interest in the earth below, but, rather, completely immersed in his own thoughts. | Тешко да би ико сада познао Коровјева-Фагота, самозваног преводиоца додељеног тајанственом саветнику коме никакви преводи нису били потребни, у ономе који је летео тик уз Воланда са десне стране мајсторове пријатељице. На месту онога који је у одрпаном циркуском оделу напустио Врапчија брда под именом Коровјева-Фагота, сада је јахао, тихо звецкајући златним данцем узда, тамнољубичасти витез мрачна лица које се никада не осмехује. Упро је брадом о груди, није гледао месец, није се интересовао за земљу испод себе, мислио је на нешто своје летећи поред Воланда. |
| "Why is he so changed?" Margarita softly asked Woland to the whistling of the wind. | — Зашто се толико променио — упитала је тихо Маргарита Воланда, док је ветар око њих фијукао. |
| "That knight once made a joke that fell flat," replied Woland, turning his quietly smoldering eye toward Margarita. "While conversing about darkness and light he made up a pun that was not entirely satisfactory. And after that, he was forced to work a bit longer and harder at making his jokes than he imagined. But tonight is the kind of night when accounts are settled. The knight has paid his bill and closed his account!" | — Овај се витез једном несрећно нашалио — одговорио је Воланд, окрећући ка Маргарити своје лице са оком које је благо светлуцало — његов каламбур о светлости и тами није био на своме месту. И витез је због тога морао да се пошали мало више и дуже него што је претпостављао. Али данас је ноћ када се своде рачуни. Витез је свој рачун исплатио и свео га. |
| Night had also torn off Behemoth's fluffy tail, stripped him of his fur and scattered clumps of it over the swamps. The one who had been the cat who amused the Prince of Darkness turned out to be a lean youth, a demon-page, the best jester the world has ever known. Now he, too, had fallen silent and was flying noiselessly, his young face raised to the light flowing from the moon. | Ноћ је откинула и раскошан Бехемотов реп, смакла са њега крзно и разбацала га у праменовима по баруштинама. Сада је онај који је био мачак што забавља кнеза таме постао мршав младић, демон-паж, најбоља дворска луда која је икада постојала на свету. Сада се и он умирио и летео нечујно, окренувши своје лице светлости која је долазила од месеца. |
| Over to the side of the rest, the steel of his armor gleaming, flew Azazello. The moon had transformed his face as well. The absurd ugly fang was gone, and the blind eye turned out to have been fake. Both Azazello's eyes were alike, empty and black, and his face was cold and white. Azazello was now flying in his true aspect, as the demon of the waterless desert, the demon-killer. | По страни од свих летео је, блистајући челиком оклопа, Азазел. Месец је променио и његово лице. Нестао је без трага наказан очњак, а и његово ћораво око било је лажно. Оба Азазелова ока била су једнака, празна и црна, а лице бело и хладно. Сада је Азазел летео у свом правом обличју, као демон безводнe пустиње, демон убица. |
| Margarita could not see herself, but she could certainly see how the Master had changed. His hair looked white in the moonlight and was gathered behind him in a queue that flew in the wind. Whenever the wind blew the Master's cloak away from his legs, Margarita could see the stars flickering on the spurs of his jackboots. Like the demon-youth, the Master flew with his eyes fixed on the moon, but he was smiling at it as if it were someone he knew and loved, and he was mumbling to himself, a habit acquired in Room 118. | Себе Маргарита није могла да види, али је одлично видела како се променио мајстор. Коса му се сада белела на месечини, и позади се скупила у перчин који се вијорио на ветру. Када би ветар одувао плашт са мајсторових ногу Маргарита би видела на чизмама звездице мамуза како се пале и гасе. Као и младић-демон, мајстор је летео не скидајући погледа са месеца, али му се смешио као добром и вољеном познанику, и по навици стеченој у соби број 118 нешто је мрмљао себи у браду. |
| And finally, Woland, too, was flying in his true aspect. Margarita could not have said what his horse's reins were made of and thought they might have been moonbeam chains, and his horse—just a clump of darkness, and the horse's mane—a cloud, and the rider's spurs—the white specks of stars. | И, најзад, Воланд је летео такође у свом правом облику. Маргарита не би могла да каже од чега су биле узде његовог коња и мислила је да је лако могуће да су то месечеви ланчићи, да је сам коњ — само комад помрчине, а грива овога коња — облак, а мамузе коњаника — беле мрље звезда. |
| They flew in silence like that for a long time until the landscape below began to change. The mournful forests drowned in the darkness of the earth, taking with them the dull blades of the rivers. Down below boulders appeared, and began giving off reflections, and in between the boulders were gaps of blackness where the moonlight could not penetrate. | Тако су ћутке дуго летели, све док и сам предео под њима није почео да се мења. Туробнe шуме нестале су у земаљској помрчини и повукле за собом и магловита сечива река. Доле су се појавили и почели да одблескују велики облуци, а међу њима да се црне провалије у које није допирала месечева светлост. |
| Woland set his horse down on a stony, joyless, flat summit, and then the riders went forward at a walk, listening to the clop of their horses' hooves on the stones and pieces of flint. The moon flooded the area with a bright green light, and in the deserted expanse Margarita could make out an armchair and in it the white figure of a seated man. The seated figure appeared to be either deaf or too sunk in thought. He did not hear the ground trembling under the weight of the horses, nor was he disturbed by the approaching riders. | Воланд је зауставио свог коња на невеселој каменој заравни и тада су коњаници кренули кораком, слушајући како коњи дробе потковицама камен и кремен. Месец је осветљавао зараван зеленом јарком светлошћу, и Маргарита је убрзо угледала у пустом пределу фотељу и у њој белу прилику човека који је седео. Можда је овај који је седео био глув или сувише погружен у своје мисли. Он није чуо како дрхти каменито тле под тежином коња, и коњаници су му се, не узнемиравајући га, приближили. |
| The moon was a great help to Margarita, it gave better light than the most powerful electric street lamp, and Margarita saw that the seated figure, whose eyes seemed blind, was spasmodically rubbing his hands and gazing with unseeing eyes at the disk of the moon. Now Margarita could see that next to the heavy stone chair, which seemed to sparkle in the moonlight, there lay a huge dark dog with pointed ears who, like his master, was gazing anxiously at the moon. At the feet of the seated figure were shards of a broken jug and a blackish-red puddle that would never dry up. The riders stopped their horses. | Месец је добро помогао Маргарити, светлео је боље од најбоље електричне светиљке, и Маргарита је видела како овај који је седео, и чије су се очи чиниле слепим, трља руке и те очи које не виде упире у месечев колут. Сада је већ Маргарита видела да поред тешке камене фотеље, на којој се под светлошћу месеца беласају некакви кресови, лежи таман велики пас шиљатих ушију, и да, као и његов газда, узнемирено посматра месец. Крај ногу онога који је седео били су разбацани комадићи разбијеног крчага и ширила се црно-црвена бара која се не суши. Коњаници су зауставили коње. |
| "They have read your novel," began Woland, turning to the Master, "and they said only one thing, that, unfortunately, it is not finished. So I wanted to show you your hero. He has been sitting here for about two thousand years, sleeping, but, when the moon is full, he is tormented, as you see, by insomnia. And it torments not only him, but his faithful guardian, the dog. If it is true that cowardice is the most grave vice, then the dog, at least, is not guilty of it. The only thing that brave creature ever feared was thunderstorms. But what can be done, the one who loves must share the fate of the one he loves." | — Ваш роман је прочитан — рекао је Воланд окренувши се мајстору — и речено је само једно, да он, на жалост, није довршен. Хтео сам да вам покажем вашег хероја. Око две хиљаде година он седи на овом месту и спава, али када наступи уштап, као што видите, он пати од несанице, Она не мучи само њега већ и његовог верног чувара, пса. Ако је тачно да је кукавичлук — најстрашнији порок, онда је пас, по свој прилици, недужан. Једино чега се храбри пас бојао, била је непогода. Али, шта ћете, онај ко воли, треба да подели судбину онога кога воли. |
| "What is he saying?" asked Margarita, and her utterly tranquil face was covered by a veil of compassion. | — Шта он то говори? — упитала је Мартарита и преко њеног потпуно мирног лица прешла је сенка саучешћа. |
| "He says," Woland's voice rang out, "the same thing over and over. That the moon gives him no peace and that he has a bad job. That is what he always says when he cannot sleep, and when he does sleep, he always sees the same thing—a path of moonlight, and he wants to walk on that path, and talk with the prisoner Ha-Notsri, because, as he keeps maintaining, he did not finish what he wanted to say long ago, on the fourteenth day of the spring month of Nisan. But, alas, for some reason, he never does manage to walk on the path, and no one comes to see him. So there is nothing for him to do except talk to himself. Some variety is necessary, however, so when he talks about the moon, he frequently adds that he hates his immortality and unprecedented fame more than anything in the world. He maintains that he would gladly change places with the ragged wanderer, Levi Matvei." | — Он говори — зачуо се Воландов глас — увек једно те исто, да нема мира ни кад је месечина, и да је његова дужност незахвална. Тако он говори увек када не спава, а када спава, види једно те исто: месечеву стазу којом хоће да пође и поразговара са ухапшеником Ханоцријем, јер, како он тврди, нешто није дорекао онда, одавно, четрнаестог дана пролећног месеца нисана. Али, авај, из неких разлога он не може да крочи на тај пут и нико му не долази. И тада он, а шта му друго и преостаје, разговара сам са собом. Уосталом, потребна је извесна разновреност, и он често свом говору о месецу додаје да највише од свега на свету мрзи своју бесмртност и нечувену славу. Он тврди да би драге воље променио своју судбину за судбину одрпанe скитнице Левија Матеја. |
| "Twelve thousand moons for that one moon long ago, isn't that too much?" asked Margarita. | — Дванаест хиљада месечина за једну некадашњу месечину, да то није и превише? — упитала је Маргарита. |
| "Is this that story with Frieda all over again?" said Woland. "But in this case, Margarita, you need not upset yourself. Everything will be made right, that is what the world is built on." | — Да се то не понавља случај са Фридом? — рекао је Воланд — али, Маргарита, овде се не брините. Све ће бити по пропису, на томе почива свет. |
| "Let him go," suddenly shouted Margarita piercingly, just as she had shouted when she was a witch, and her cry dislodged a boulder on the mountainside and sent it hurtling down the slopes into the abyss with a thunderous crash. But Margarita could not tell whether it was the crash of the boulder she heard or the thunder of satanic laughter. In any event, Woland was laughing as he looked at Margarita and said, | — Опростите му — наједном је продорно викнула Маргарита, као што је викала некад кад је била вештица, и од тог њеног крика одронио се камен у брдима и полетео низ гребене у бездан, испунивши планине праском. Али Маргарита не би могла да каже је ли то био прасак сурвавања или прасак сатаниног смеха. Било како било, Воланд се смејао посматрајући Маргариту и говорио: |
| "One must not shout when in the mountains. Anyway, he's used to avalanches, and it won't disturb him. You need not plead for him, Margarita, because the one he wants to talk with already has." Woland again turned to the Master and said, "Well, then, now you can finish your novel with a single sentence!" | — Не треба викати у брдима, он се већ навикао на одроне и то га неће узнемирнти. Не треба да молите за њега, Маргарита, јер је за њега већ молио онај са ким би он толико желео да разговара — тад се Воланд поново окренуо мајстору и рекао: — Ето, сада можете свој роман да завршите једном реченицом! |
| The Master seemed to have been waiting for this as he stood motionless, looking at the seated procurator. He cupped his hands over his mouth like a megaphone and shouted so that the echo rebounded over the desolate and treeless mountains. | Мајстор као да је то и чекао док је стајао и посматрао прокуратора како седи. Саставио је дланове и алакнуо тако да су одјекнула пуста и гола брда: |
| "Free! Free! He is waiting for you!" | — Слободан си! Слободан! Он те чека! |
| The mountains transformed the Master's voice into thunder, and the thunder destroyed them. The accursed rocky walls caved in. The only thing that remained was the summit with the stone chair. Above the black abyss, where the walls had vanished, blazed a vast city dominated by glittering idols that towered over a garden gone luxuriantly to seed during these thousands of moons. The path of moonlight long awaited by the procurator led right up to the garden, and the dog with the pointed ears was the first to rush out on it. The man in the white cloak with the blood-red lining got up from his chair and shouted something in a hoarse, broken voice. It was impossible to make out whether he was laughing or crying, or what he was shouting, but he could be seen running down the path of moonlight, after his faithful guardian. | Брда су преобратила мајсторов глас у грмљавину и ова их је грмљавина разорила. Пале су проклете зидинe од стена. Остала је само зараван са каменом фотељом. Над црним безданом, у коме је стење нестало, заблистао је неизмеран град са идолима који су доминирали њиме и пресијавали се над вртом који је набујао током много хиљада оваквих месечина. Право ка том врту пружила се месечева стаза коју је тако дуго очекивао прокуратор, и први је ка њој полетео пас са шиљатим ушима. Човек у белом плашту с крвавом поставом устао је из фотеље и нешто викнуо промукло, напуклим гласом. Није могло да се разабере да ли плаче или се смеје, и шта виче. Видело се само како је за својим верним стражаром и он појурио месечевом стазом. |
| "Is that where I'm to go?" asked the Master anxiously, touching his reins. | — Да пођем и ја тамо, за њим? — упитао је узнемирено мајстор и повукао узде. |
| "No," replied Woland. "Why pursue that which is already finished?" | — Не — одговорио је Воланд — зашто јурити трагом онога што је већ завршено? |
| "Does that mean back there then?" asked the Master, who turned and pointed back to where the city they had just left displayed itself with its gingerbread monastery towers and its sun broken to smithereens in the glass. | — Онда, значи, овамо? — упитао је мајстор, окренуо се и показао унатраг, тамо где се у позадини био појавио недавно напуштен град са манастирским звоницима, са разбијеним комадима сунца у стаклу. |
| "Not there either," replied Woland, and his voice thickened and began to flow over the cliffs. "Romantic Master! The one whom the hero you created and just released so yearned to see has read your novel." Here Woland turned to Margarita and said, "Margarita Nikolayevna! It is impossible not to believe that you tried to devise the best possible future for the Master, but I assure you that what I am offering you, and what Yeshua has requested for you, is better still. Let the two of them be alone," said Woland, leaning across his saddle over to the Master's saddle and pointing toward the departed procurator. "Let's not disturb them. Maybe they will come to some agreement." Woland then waved his hand toward Yershalaim, and it was extinguished. | — Ни тамо — одговорио је Воланд, и глас му је, још звучнији, потекао над стенама — романтични мајсторе! Онај кога толико жуди да види ваш херој што сте га управо отпустили - прочитао је ваш роман. Ту се Воланд окренуо Маргарити: — Маргарита Николајевна! Тешко је не поверовати да сте се потрудили да смислите најбољу будућност за мајстора, али, одиста, оно што вам ја нудим, и оно што је за вас молио Јешуа - још је боље! Осавите их удвоје — рекао је Воланд, нагињући се из свог седла ка мајсторовом седлу и показујући у правцу којим је прокуратор отишао — да им нe сметамо. Можда ће се нешто и договорити. — Ту је Воланд махнуо руком према Јерушалаиму, и он се угасио. |
| "And there too," said Woland, pointing backward. "What would you do in your little basement?" The fragmented sun dimmed in the glass. "Why go back?" continued Woland in a firm and gentle voice. "O Master, thrice a romantic, wouldn't you like to stroll with your beloved under the blossoming cherry trees by day and then listen to Schubert by night? Wouldn't it be nice for you to write by candlelight with a quill pen? Wouldn't you like to sit over a retort, like Faust, in the hope of creating a new homunculus? Go there! Go there! There where a house and an old servant already await you, where the candles are already burning, but will soon go out because you are about to meet the dawn. Take that road, Master, that one! Farewell! It is time for me to go." | — А тамо — Воланд је показао залеђе — шта бисте радили у сутерену? — Тада се угасило изломљено сунце у стаклу. — Зашто? — наставио је Воланд убедљиво и меко — о, трипут романтични мајсторе, зар нe желите да са својом пријатељицом шетате преко дана под вишњама у цвету, а увече да слушате Шубертову музику? Зар вам не би било пријатно да пишете гушчијим пером при светлости свећа? Зар не бисте желели да, као Фауст, седите над ретортом у нади да ће вам поћи за руком да створите новог хомункулуса? Тамо, тамо. Тамо вас већ чека кућа и стари слуга, свеће већ горе, а ускоро ће се угасити, јер само што није свануло. Овим путем, мајсторе, овим! Праштајте! Мени је време! |
| "Farewell!" shouted Margarita and the Master in reply to Woland. Then the black Woland, forswearing all roads, plunged into the gap, and his retinue noisily rushed down after him. Nothing remained around them, not the cliffs, nor the summit, nor the path of moonlight, nor Yershalaim. The black horses vanished as well. The Master and Margarita saw the promised dawn. It began immediately, right after the midnight moon. In the radiance of the first rays of morning, the Master and his beloved were walking over a small, moss-covered stone bridge. They crossed the bridge. The stream was left behind by the true lovers, and they walked along a sandy path. | — Праштајте! — одговорили су Воланду у један глас Маргарита и мајстор. Тада је црни Воланд, и не тражећи пута, јурнуо у амбис — а за њим се бучно сручила и његова свита. Ни стена, ни заравни, ни месечеве стазе, ни Јерушалаима више није било. Нестали су и црни коњи. Мајстор и Маргарита су угледали обећано свануће. Оно је почело одмах, непосредно после поноћног месеца. Мајстор је ишао са својом пријатељицом, у сјају првих јутарњих зрака, преко каменог, маховином обраслог мостића. Прешао га је. Поток је остао иза верних љубавника, и они су ишли пешчаним путем. |
| "Listen to the silence," Margarita was saying to the Master, the sand crunching under her bare feet. "Listen and take pleasure in what you were not given in life-quiet. Look, there up ahead is your eternal home, which you've been given as a reward. I can see the Venetian window and the grape-vine curling up to the roof. There is your home, your eternal home. I know that in the evenings people you like will come to see you, people who interest you and who will not upset you. They will play for you, sing for you, and you will see how the room looks in candlelight. You will fall asleep with your grimy eternal cap on your head, you will fall asleep with a smile on your lips. Sleep will strengthen you, you will begin to reason wisely. And you will never be able to chase me away. I will guard your sleep." | — Слушај тишину — рекла је Мартарита мајстору, и песак је шуштао под њеним босим ногама — слушај и уживај у ономе што ти за живота није било дато — у тишини. Гледај, ено пред нама је твоја вечна кућа, којом си награђен. Већ видиш венецијански прозор и лозу како се вије до самога крова. Ево твоје куће, твоје вечне куће. Знам да ће ти увече доћи они које волиш, који те занимају и који те неће узнемирити. Они ће ти свирати, они ће ти певати, видећеш каква је светлост у одаји при упаљеним свећама. Заспаћеш са својом измашћеном и вечитом капицом, заспаћеш са осмејком на уснама. Сан ће те окрепити, почећеш мудро да мислиш. А да ме отераш, то више нећеш моћн. Ја ћу чувати твој сан. |
| Thus spoke Margarita as she walked with the Master toward their eternal home, and it seemed to the Master that Margarita's words flowed like the stream they had left behind, flowed and whispered, and the Master's anxious, needle-pricked memory began to fade. Someone was releasing the Master into freedom, as he himself had released the hero he created. That hero, who was absolved on Sunday morning, had departed into the abyss, never to return, the son of an astrologer-king, the cruel fifth procurator of Judea, the knight Pontius Pilate. | Тако је говорила Маргарита идући са мајстором према њиховом вечном дому, и мајстору се чинило да Маргаритине речи жуборе исто онако како је жуборио и шапутао поток који је остао иза њих, и мајсторово памћење, неспокојно памћење, избодено иглама, почело је да се гаси. Неко је отпуштао на слободу мајстора, као што је и он управо био отпустио јунака кога је створио. Тај јунак је отишао у бездан, отишао неповратно, помилован у ноћи уочи недеље, син краља-астролога, сурови пети прокуратор Јудеје, коњаник Понтије Пилат. |
| Epilogue | ЕПИЛОГ |
| BUT still, what happened next in Moscow after that Saturday evening at sunset when Woland and his retinue left the capital and disappeared from Sparrow Hills? | Па ипак, шта се даље дешавало у Москви пошто је у суботу увече, у смирај дана, Воланд напустио престоницу неставши заједно са својом свитом са Врапчијих брда? |
| It's pointless to speak of the preposterous rumors that buzzed loudly and long throughout the city and spread quickly to the most distant and remote parts of the provinces. It's even sickening to repeat them. | О томе да је цела престоница дуго брујала од најневероватнијих гласина, које су се врло брзо разнеле и по удаљеним и забаченим провинцијским местима, не треба ни говорити, чак је и мучно понављати те гласине. |
| The writer of these truthful lines has himself heard, while on a train to Feodosiya, a story about how in Moscow two thousand people walked out of a theater naked in the literal sense of the word and then went home in taxis in the same state. | Писац ових истинитих редака, упутивши се у Теодосију, лично је чуо у возу причу о томе како је у Москви две хиљаде људи изашло из позоришта голо голцато, у буквалном смислу речи, и да су у таквом стању и отишли кућама таксијима. |
| Whispers of an "evil power" were heard in lines at dairy shops, in streetcars, stores, apartments, kitchens, suburban and long-distance trains, at stations large and small, in dachas, and on beaches. | Шапат »Нечастива сила...« чуо се у редовима који су стајали испред млекара, у трамвајима, радњама, становима, кухињама, локалним возовима и онима са дугих линија, на станицама и постајама, у вилама и на плажама. |
| Needless to say, truly mature and cultured people did not tell these stories about an evil power's visit to the capital. In fact, they even made fun of them and tried to talk sense into those who told them. Nevertheless, facts are facts, as they say, and cannot simply be dismissed without explanation: somebody had visited the capital. The charred cinders of Griboyedov alone, and many other things besides, confirmed that. | Најпросвећенији и најкултурнији људи, разуме се, нису уопште учествовали у тим причама о нечастивој сили која је посетила престоницу, па су им се чак и подсмевали и трудили да уразуме оне који су их причали. Али, чињеница ипак, како се то каже, остаје чињеница и нипошто се не може мимоићи без објашњења: неко је био посетио престоницу. Већ су и сами угарци који су остали од Грибоједова, па и много штошта друго, речито то потврђивали. |
| Cultured people shared the point of view of the investigating team: it was the work of a gang of hypnotists and ventriloquists magnificently skilled in their art. | Културни људи прихватили су становиште истраге. била је то банда хипиотизера и вентрилоквиста, која је одиста одлично владала својом вештитом. |
| Both inside Moscow and beyond, prompt and energetic steps were, of course, taken to insure their capture, but, most regrettably, produced no results. The man who called himself Woland vanished along with his henchmen and never again returned to Moscow nor did he ever show himself or make an appearance anywhere else. Quite naturally there was speculation that he had escaped abroad, but he never showed up there either. | Мере да се она похвата, како у Москви тако и далеко ван ње, биле су, наравно, предузете одмах и енергично, али, на велику жалост, нису дале никаквог резултата. Онај који је себе назвао Воландом, заједно са својим саучесницима, нестао је и у Москву се више није враћао нити се игде уопште појавио ни било чиме огласио. Потпуно је природно што се јавила претпоставка да је побегао у иностранство, али ни тамо нигде није био примећен. |
| The investigation of his case went on for a long time. Say what you will, it was certainly a hellish one! Apart from the four buildings burned to ashes and the hundreds of people driven insane, there were also fatalities. Two were known for sure: Berlioz and that unfortunate civil servant in the Moscow Bureau of Sightseeing for Foreigners, the former Baron Maigel. Those two had certainly been killed. The charred bones of the latter had been discovered in apartment No. 50 on Sadovaya Street after the fire had been put out. Yes, there had been victims, and that called for an investigation. | Истрага његовог случаја трајала је дуго. Јер, на крају крајева, овај случај је био чудовишан! Да се и нe говори о четири спаљене куће и о стотинама људи доведених до лудила, било је и убијених. О двојици се то може рећи са сигурношћу: о Берлиозу и оном злосрећном службенику Бироа за упознавање странаца са знаменитостима Москве, бившем барону Мајгељу. Јер они су били убијени. Нагореле кости овога другога биле су пронађене у стану број 50 у Садовој улици, пошто је пожар био угашен. Да, жртава је било, и те жртве су захтевале истрагу. |
| But there were other victims as well, even after Woland had left the capital, and, sad to say, they were black cats. | Али, било је и других жртава, и то већ после Воландовог одласка из престонице, а ове жртве су постале, ма како то било тужно, црне мачке. |
| A hundred or so of these peaceful animals, useful and devoted to man, were shot or otherwise destroyed in various parts of the country. More than a dozen of them, some in extremely mangled condition, were delivered to police stations in various cities. For example, a citizen in Armavir brought in one such innocent creature with its front paws tied up. | Око стотинак мирних, човеку оданих и корисних животиња било је устрељено или потамањено на други начин у разним местима земље. Пстнаестак мачака, понекад и врло унакажених, било је достављено у одељења милнције у разним градовима. На пример, у Армавиру, једну од недужних звери са увезаним предњим шапама довео је неки грађанин у милицијску испоставу. |
| The man had caught the cat just as the animal was looking furtive (So what can be done if that's the way cats look? It's not because they're guilty, but because they fear that creatures stronger than they—dogs or people—will harm them in some way. And that's not hard to do, but it's nothing to be proud of, I assure you. No, not at all!) and, yes, wearing such a furtive look, the cat was about to bound into a burdock patch for some reason. | Тог мачка је грађанин увребао у тренутку када се животиња на изглед лупешки (шта да се ради, кад мачке тако изгледају? То није због тога што су оне покварене, већ због тога што се боје да им неко биће јаче од њих — пси и људи — не нанесе неку штету или увреду. Ни једно ни друго није уопште тешко, али нимало није часно, уверавам вас у то. Да, није часно!), да, на изглед лупешки припремала да из неких разлога скочи у лопуштину. |
| As the citizen pounced on the cat and tore off his tie in order to tie him up, he venomously and menacingly muttered, " | Притиснувши мачка и скидајући са врата кравату да га увеже, грађанин је жучно и претећи мрмљао: |
| Gottcha! So, mister hypnotist, you've decided to pay us a little visit in Armavir, have you? Well, we're not afraid of you here. And don't pretend to be mute. We already know what a fine fellow you are!" | — Аха! Дакле, сад сте к нама у Армавир изволели доћи, господине хипнотизеру? Е, овде се од вас нико није уплашио. Не претварајте се да сте неми! Знамо ми већ каква сте ви зверка! |
| The citizen took the cat to the police station, dragging the poor creature by its front paws, which had been tied together with a green necktie, and giving it little kicks so it would walk on its hind legs. | Водио је грађанин мачка у милицију вукући јадну звер за предње шапе, увезане зеленом краватом, и натерујући га ћушкама ногом да свакако корача на задњим шапама. |
| "Cut it out," shouted the citizen, as boys followed him hooting, "stop playing the fool! It won't work! Walk like everyone else!" | — Ви — викао је грађанин, праћен дечацима који су звиждали — оканите се, оканите се да се правите луди! Не вреди! Изволите ићи као што сви иду! |
| The black cat merely rolled its martyred eyes. Deprived by nature of the gift of speech, it had no way to defend itself. For its salvation the poor beast was indebted, first of all, to the police, and secondly to its mistress, a respected elderly widow. Once the cat was at the station, the policeman could see that the citizen who had brought it in reeked of alcohol, which immediately cast doubt on his testimony. Meanwhile, the widow, after learning from her neighbors that her cat had been hauled off, ran to the police station and managed to get there in time. She gave the cat the most flattering recommendation, explained that she had known it for five years, ever since it was a kitten, vouched for it as much as for herself, and proved that it had never been implicated in any misconduct and had never been to Moscow. It had been born and raised in Armavir, and had learned to catch mice there. | Црни мачак је само провртао паћеничке очи. Пошто му је природа ускратила дар говора, он ничим није могаода се оправда. Несрећна звер треба да захвали у првом реду милицији што је спасена, а, сем тога, и својој власници, часној старици — удовици. Чим је мачак био допремљен у испоставу, тамо су се уверили да грађанин веома заудара на алкохол и због тога су сместа посумњали у његове исказе. А у међувремену је старица, сазнавши од суседа да су јој мачка одвукли, потрчала у испоставу и стигла на време. Она је дала најпохвалније препоруке мачку, објаснила је да га познаје већ пет година, откако је био маче, да јамчи за њега као за саму себе, доказала да му се не може ништа замерити и да ннкада није путовао у Москву. Како се родио у Армавиру, тако је у њему и одрастао и научио да лови мишеве. |
| The cat was untied and returned to its owner, after, it's true, having gotten a taste of trouble first hand—a practical lesson in the meaning of mistaken identity and slander. | Мачак је био одвезан и враћен власници, додуше, пошто је био окусио невољу и сазнао практично шта је то погрешка и клевета. |
| Besides the cats, there were a few people who suffered some minor unpleasantness. Several arrests were made. Among those held briefly in custody were: citizens Volman and Volper in Leningrad; three Volodins in Saratov, Kiev, and Kharkov; a Volokh in Kazan; and in Penza, no one knows why, a doctoral candidate in chemistry named Vetchinkevich. True, he was enormously tall, dark-haired, and swarthy. | Осим мачака, извесне безначајнe непријатности доживели су и понеки људи. Било је неколико хапшења. Између осталих, били су притворени: у Лењинграду грађани Вољман и Вољпер, у Саратову, Кијеву и Харкову — три Володина, у Казану — Волох, а у Пензи, а да се при томе уопште није знало зашто — кандидат хемијских наука Ветчинкевич. Истина, он је био огромног раста, изразито црнпураст човек. |
| In addition to the above, nine Korovins, four Korovkins, and a pair of Karavayevs were caught in various locales. | У разним местима било је, осим тога, ухваћено девет Коровина, четири Коровкина и два Каравајева. |
| At the station in Belgorod a certain citizen was taken off the Sevastopol train in handcuffs. This citizen had taken it into his head to entertain his fellow passengers with card tricks. | Некаквог грађанина скинули су увезаног са севастопољског воза на станици Белгород. Овај грађанин је био наумио да забави своје сапутнике триковима са картама. |
| In Yaroslavl a man appeared in a restaurant just at dinner time carrying a primus stove which he had just retrieved from a repair shop. When the two doormen on duty spotted him in the cloakroom, they took off and ran out of the restaurant, with all the patrons and staff following at their heels. During this, all the cashier's receipts mysteriously disappeared. | У Јарославу, тачно у доба ручка, у ресторан је ушао грађанин са примусом у рукама, јер га је управо био подигао са поправке. Два портира, чим су га угледала, напустила су своја радна места у гардероби и побегла, а за њима су из ресторана побегли сви посетиоци и службеници. При томе је благајници на необјашњив начин нестао цео дневни пазар. |
| A lot of other things happened, but one can't remember everything. There was great intellectual ferment. | Било је још много којечега, не можеш свега ни да се сетиш. Дошло је до великог превирања духова. |
| Again and again one must give the investigators their due. Everything was done not only to catch the criminals, but to explain all their actions as well. And they were all explained, and one can't but concede that the explanations were both reasonable and irrefutable. | И опет треба одати признање истрази. Све је било предузето не само да се злочинци похватају већ и да се разјасни шта су они све починини. И све је то било објашњено, и мора се призната да су објашњења била разборита и непобитна. |
| Investigation spokesmen and experienced psychiatrists established that the criminal gang members, or perhaps one in particular (suspicion fell chiefly on Korovyov) were hypnotists with unprecedented powers, capable of appearing not where they actually were, but in illusory, displaced locations. In addition, they could easily convince whoever came in contact with them that certain objects or people were present in places where really they were not, and conversely, they could remove from sight those objects or people that actually were in sight. | Представници истраге и искусни психијатри утврдили су да су чланови злочиначке банде, или можда један међу њима (при томе је сумња претежно падала на Коровјева), били ретко моћни хипнотизери, који су могли да се прикажу на фиктивним положајима, помереним а нe тамо где су се стварно налазили. Поред тога, они су слободно сугерисали онима на које су наилазили да се неке ствари или људи налазе тамо где их у ствари није ни било, и обрнуто, удаљавали су из видног поља оне предмете или људе који су се стварно тамо налазили. |
| In the light of such explanations, everything became absolutely clear, even that which had disturbed the citizens the most, namely, the seemingly inexplicable invulnerability of the cat who had been riddled with bullets in apartment No. 50 during the attempt to take him into custody. | У светлости оваквих објашњења све је савршено разумљиво, па чак и она, рекло би се, ничим објашњива нерањивост мачка, на кога је, при покушају лишавања слободе, отворена паљба у стану број 50, што је највише узнемиравало грађане. |
| There had, of course, been no cat on the chandelier, and no one had even thought of returning his fire. They had been shooting into the air, while Korovyov, who had duped them into thinking that a cat was raising hell on the chandelier, could easily have been positioned behind those who were shooting, showing off and revelling in his own tremendous, if criminally misapplied, powers of suggestion. And it was he, of course, who had poured the kerosene around the apartment and set fire to it. | Никаквог мачка на лустеру, дабоме, није било, нико није ни помишљао да пуцањем одговара на пуцање, пуцано је упразно, док се Коровјев, сугеришући да се мачак кревељи на лустеру, могао слободно налазити иза леђа оних који су пуцали, церити се и уживати у својој огромној, али злочиначко употребљеној сугестивној способности. Он је, разуме се, и подметнуо пожар, проливши петролеј по стану. |
| Styopa Likhodeyev had naturally not flown to any Yalta (even Korovyov couldn't have pulled off a stunt like that), nor had he sent any telegrams from there. After being tricked by Korovyov into seeing a cat with a pickled mushroom on his fork and fainting with fright as a result, Styopa had lain unconscious in the jeweller's widow's apartment until Korovyov, making a fool of him once again, had yanked a felt hat over his head and sent him off to the Moscow airport, having previously convinced CID members that Styopa would get off the airplane arriving from Sevastopol. | Ни у какву Јалту, наравно, Стјопа Лиходејев није летео (такав трик премашује моћ чак и Коровјева) нити је телеграме отуда слао. Пошто се онесвестио у јувелиркином стану, уплашен триком Коровјева, који му је показао мачка са маринираном печурком на виљушци, он је остао да лежи у њему све док му Коровјев, исмевајући га, није навукао пустену капу и послао на московски аеродром, сугерисавши претходно представницима одељења за криминал, који су Стјопу дочекали, да Стјопа излази из аероплана који је долетео из Севастопоља. |
| True, the Yalta CID maintained that they had taken the barefoot Styopa into custody and had sent telegrams about him to Moscow, but not one copy of those telegrams was ever found in the files, which led to the sad, but utterly unshakable conclusion that the band of hypnotists was able to practice long-distance hypnosis and not just on individuals, but on whole groups of people at one time. This being the case, the criminals were able to drive the most mentally stable people out of their minds. | Истина, одељење за криминал у Јалти тврдило је да је прихватило босог Стјопу и да је слало телеграме о њему у Москву, али међу предметшма није уоиште пронађена ниједна копија ових телеграма, из чега је извучен тужан али апсолутно необорив закључак да хипнотизерска банда има способност да хипнотише на огромној удаљености, и при томе не само поједина лица већ и читаве групе људи. |
| Why bother mentioning, therefore, such things as the deck of cards that turned up in the pocket of some stranger in the audience, the ladies' clothing that vanished, or the meowing beret and other such things! Any professional hypnotist of average ability can perform tricks like that on any stage, and that includes the simple trick of tearing off the emcee's head. The talking cat was also downright nonsense. All you need to get such a cat to perform is an elementary knowledge of ventriloquism, and no one could seriously doubt that Korovyov's skills went far beyond the basics. | У таквим условима злочинци су могли да слуде људе са најстабилнијом психичком конституцијом. А шта има и да се прича о таквим тричаријама као што је шпил карата у туђем џепу у партеру, или нестале женске хаљине, или бере који мјауче и томе слично! Такве ствари може да изведе било који професионалац-хипнотизер осредњих способности на било којој сцени, па између осталог и безазлен трик са откидањем главе конферансјеу. Мачак који говори — такође је којешта. Да би се људима представио такав мачак, довољио је владати основама говора из стомака, а тешко да би ико посумњао у то да је вештина Коровјева ишла знатно даље од тих основа. |
| No, the decks of cards or the forged letters in Nikanor Ivanovich's briefcase were not the issue. Those were mere trifles! And it was he, Korovyov, who had pushed Berlioz to certain death under the streetcar. It was he who had driven the poor poet, Ivan Bezdomny, out of his mind, he who had made him imagine things and have tormenting dreams about ancient Yershalaim and about sun-scorched arid Bald Mountain with its three men hanged on posts. It was he and his gang who had made Margarita Nikolayevna and her maid, the beautiful Natasha, disappear from Moscow. Incidentally, the investigators had given this matter special attention. They had to determine whether the women had been abducted by the gang of murderers and arsonists or whether they had run off with the criminal band of their own free will. Based on the absurd and muddled testimony of Nikolai Ivanovich and taking into account the bizarre and insane note Margarita Nikolayevna had left her husband, in which she said she had gone off to be a witch, and considering the fact that Natasha had disappeared without taking any of her things, the investigators concluded that mistress and maid had both been hypnotized, along with so many others, and abducted by the gang while in that state. The quite likely possibility also arose that the criminals had been attracted by the women's beauty. | Да, ствар уопште није у шпиловима карата, у лажним писмима у ташни Никанора Ивановича. Све су то тричарије. Он је, Коровјев, отерао под трамвај Берлиоза у сигурну смрт. Он је несрећног песника Ивана Бездомног довео до лудила, он га је присилио да бунца и види у мучним сновима древни Јерушалаим и спаљено сунцем безводно Ћелаво брдо са три човека разапета о стубове. Он и његова банда натерали су Маргариту Николајевну и њену кућну помоћницу Наташу да нестану из Москве. Узгред буди речено: овом случају истрага је посветила посебну пажњу. Требало је разјаснити да ли је ове жене отела банда убојица и паликућа или су оне побегле добровољно са злочиначком дружином? На основу бесмислених и смушених изјава Николаја Ивановича, пошто је узела у обзир чудновато и сумануто писамце Маргарите Николајевне мужу, писамце у коме она пише да одлази у вештице, и пошто је имала у виду околност да је Наташа нестала оставивши све своје личне ствари — истрага је дошла до закључка да су и газдарица и кућна помоћница биле хипнотисане, као и многи други, и да их је тако банда отела. Појавила се и, вероватно, потлуно правилна мисао да је преступнике привукла лепота обеју жена. |
| However, the motive behind the gang's abduction of a mental patient calling himself the Master from a psychiatric clinic still remained a mystery for the investigators. They could not find an explanation for that, nor could they learn the name of the abducted patient. Thus he vanished into the files under the lifeless tag, "No. 118 from Block One." | Али истрази је остала потпуно нејасна једна ствар — побуда која је натерала банду да отме из психијатријске клинике душевног болесника који је самог себе називао мајстором. То није могло да се утврди, као што није могло ни да се сазна име отетог болесника. Тако је он и нестао заувек под безбојиим надимком — »Број сто осамдесет из првог одељења«. |
| And so, almost everything was explained, and the investigation came to an end, just as, in general, all things do. | Дакле, готово све је било објашњено, и истрага је била завршена, као што се уопште све завршава. |
| Several years passed, and the citizens began to forget about Woland, Korovyov, and the others. Many changes took place in the lives of the victims of Woland and his associates, and however petty and insignificant those changes may have been, they still deserve mention. | Прошло је неколико година, и грађани су почели да заборављају и Воланда, и Коровјева, и остале. Многобројне промене су се одиграле у животима оних који су настрадали од Воланда и његових помоћника и, ма како да су биле ситне и безначајне ове промене, ипак их треба поменути. |
| George Bengalsky, for example, recovered and went home after a three-month stay in the hospital, but he was forced to give up his job at the Variety Theater, and at the most hectic time when the public rushed the theater for tickets-memories of black magic and its exposes were still too fresh in his mind. Bengalsky gave up the Variety because he realized that to appear every evening before two thousand people, to be inevitably recognized and endlessly subjected to snide questions about whether he preferred having his head on or off—was too painful for him. | Жорж, на пример, Бенгалски, пошто је провео у болници три месеца, опоравио се и изишао из болнице, али је службу у Варијетеу био принуђен да напусти, и то управо у доба кад је публика наваљивала на карте: сећање на црну магију и њено раскринкавање било је више него живо. Отишао је Бенгалски из Варијетеа, јер је схватио да је сувише мучно појављивати се сваке вечери пред две хиљаде људи, бити препознаван и стално подвргаван подругљивим питањима о томе како му је боље: са главом или без главе? |
| Yes, and besides that, the emcee had lost a sizable portion of the cheerfulness necessary for his line of work. He was left with the unpleasant and burdensome habit of falling into a state of anxiety every spring during the full moon, when he would suddenly grab at his neck, look around fearfully, and weep. Although these attacks passed quickly, they made it impossible for him to work at his former job, so he went into retirement and began living on his savings, which, according to his modest calculations, would last him for fifteen years. | И, осим тога, конферансје је био изгубио знатну дозу своје ведрине, која је толико неопходна његовој професији. Остала му је непријатна, мучна навика да сваког пролећа, у време уштапа, запада у стање немира, да се изненада хвата за врат, преплашено осврће и плаче. Ови напади су пролазили, али ипак са њима он више није могао да се бави својом ранијом професијом и конферансје је отишао у пензију, и почео да живи од своје уштеђевине, која му је, по његовом скромном прорачуну, била довољна за петнаест година живота. |
| He left and never again saw Varenukha, who had won universal popularity and affection for his incredibly polite and considerate attitude toward others, rare even among theater managers. Recipients of complimentary passes, for example, regarded him as a father-benefactor. Whoever called the Variety Theater at whatever time of day or night was always greeted by a soft but sad voice that said, "How can I help you?"—and when Varenukha was called to the phone that same voice would readily reply, "I'm at your service." But Ivan Savelyevich's courteousness has brought him suffering! | Отишао је и више се никада није сусрео са Варенухом, који је стекао општу популарност и наклоност због свог невероватно, чак и за позоришног администратора, доброга срца и љубазности. Људи који су тражили пропуснице нису га звали другачије до — отац добротвор. Било кад и било ко да телефонира у Варијете, увек би зачуо мек, али тужан глас у слушалици: »Изволите« а на молбу да се на телефон позове Варенуха, исти глас би журно одговарао: »Ја сам, шта желите«. Али је зато Иван Савељевич и трпео због своје љубазности. |
| Styopa Likhodeyev no longer has to talk on the phone at the Variety. After being discharged from the clinic where he spent eight days, Styopa was transferred to Rostov, where he was appointed manager of a large specialty foods store. Rumor has it that he has sworn off port completely and drinks only vodka steeped in black currants, which has greatly improved his health. They say that he has become taciturn and avoids women. | Стјона Лиходејев нема више прилике да разговара телефоном у Варијетеу. Чим је изишао из клинике, у којој је провео осам дана, Стјопа је био пребачен у Ростов, где је постављен на дужност директора деликатесног дућана. Прича се да је потпуно престао да пије порто и да пије само вотку рибизловачу, што му врло прија. Кажу да је постао ћутљив и да је почео да избегава жене. |
| Stepan Bogdanovich's removal from the Variety did not give Rimsky the joy he so fervently dreamed of for so long. After a spell in a clinic and a rest cure at Kislovodsk, the aged and decrepit financial director with the shaking head put in for retirement from the Variety. Interestingly, it was his wife who turned in his retirement application to the theater. Even in daylight, Grigory Danilovich did not have the strength to be in the same building where he had seen the cracked windowpane flooded with moonlight and the long arm feeling its way along the lower latch. | Уклањање Степана Богдановича из Варијетеа није донело Римском ову радост о којој је тако помно маштао током неколико година. После клинике и Кисловодска, стар-престар, са главом која се тресе, финдиректор је поднео отказ Варијетеу. Занимљиво је да је овај отказ донела у Варијете супруга Римског. Сам Григориј Данилович није смогао снаге чак ни по дану да дође у зграду у којој је гледао разбијено прозорско стакло обасјано месечином и дугачку руку како се приближава доњој прозорској запињачи. |
| After retiring from the Variety, the financial director joined the children's puppet theater in Zamoskvorechye. There he was no longer forced to deal with the esteemed Arkady Apollonovich Sempleyarov in regard to acoustical matters. The latter had been speedily transferred to Bryansk and made the head of a mushroom-processing plant. Now Muscovites eat his salted saffron milkcaps and marinated white mushrooms, praise them to the skies, and could not be more delighted about his transfer. What's past is past, and it can now be said that Arkady Apollonovich's performance in acoustics was never really a success, and no matter how hard he tried to make improvements in acoustics, they still remained the same. | Напустивши Варијете, финдиректор је ступио у дечје позориште лутака у Замоскворечју. У овом позоришту није морао више да се сукобљава са велеуваженим Аркадијем Аполоновичем Семплејаровом око акустике. Овај је, пак, за тили час био премештен у Брјанск, и постављен за шефа центра за препарирање печурака. Сада Московљани једу усољене папрењаче и мариниране шампињоне и не могу да их се нахвале, и безмерно се радују овом премештају. Било па прошло, али можемо рећи да Аркадију Аполоновичу акустика није ишла од руке и, ма колико се он трудио да је побољша, она је остала онаква каква је и била. |
| Besides Arkady Apollonovich, Nikanor Ivanovich Bosoi should be included among those who severed their ties with the theater, although the only connection between Nikanor Ivanovich and the theater was his fondness for free passes. Not only does Nikanor Ivanovich not attend the theater either with a paid ticket or a free pass, his face actually changes whenever the theater is even mentioned. Besides the theater, his hatred for the poet Pushkin and for the gifted actor Savva Potapovich Kurolesov has increased rather than diminished. He hates the latter so much that last year when he saw a black-bordered announcement in the paper to the effect that Savva Potapovich had died of a stroke at the height of his career, Nikanor Ivanovich got so red in the face that he almost followed in Savva Potapovich's footsteps, and then he let out a roar, "Serves him right!" That same evening, moreover, Nikanor Ivanovich, for whom the popular actor's death brought such a flood of painful memories, went all by himself, with only the full moon over Sadovaya Street for company, and got roaring drunk. With each glass he drank, the accursed list of people he detested grew longer and longer, and on it were Sergei Gerardovich Dunchil, the beautiful Ida Gerkulanovna, the red-haired owner of the fighting geese, and the outspoken Nikolai Kanavkin. | У она лица која су прекинула све везе са позориштем, поред Аркадија Аполоновича, треба уврстити и Никанора Ивановича Босог, мада овај и није био ничим везан за позориште, осим љубављу према бесплатним улазницама. Никанор Иванович не само да нe одлази више ни у једно позориште, ни за новац ни бадава, већ се чак и мења у лицу чим се поведе разговор о позоришту. Ништа мање, ако не и још више, омрзнуо је он, поред позоришта, и песника Пушкина и талентованог глумца Саву Потаповича Курољесова. А овога — до те мере да је прошле године, угледавши у новинама црним уоквирену вест да је Саву Потаповича на врхунцу каријере ударила кап — Никанор Иванович толико помодрео да умало и сам није кренуо за Савом Потаповичем, а онда дрекнуо: »Тако му и треба!« Штавише, исте вечери се Никаиор Иванович, у коме је смрт популарног глумца пробудила низ тешких успомена, напио као мајка, сам самцат, у друштву само са пуним месецом који је осветљавао Садову улицу. И са сваком чашицом продужавао се пред њим проклети ланац омрзнутих фигура, и у том ланцу су се налазини и Дунчиљ Сергеј Герардович, и лепотица Ида Херкулановна, и онај риђи власник гусака, и искрени Канавкин Николај. |
| Well, so what happened to all of them? Mercy me! Absolutely nothing happened to them, nor could it have since they never existed in reality, just as the likable emcee never existed, nor the theater itself, nor the old skinflint aunt, Porokhovnikova, who let foreign currency rot in her cellar, nor, of course, did the gold trumpets and the insolent cooks. Nikanor Ivanovich had just dreamed it all under the influence of that rogue Korovyov, The only living person in the dream had been Savva Potapovich, the actor, and he had gotten into the dream just because he had been on the radio so much that he stuck in Nikanor Ivanovich's memory. He did exist, but the others did not. | Е, а шта се са њима десило? Забога! Уопште им се ништа није ни десило, није ни могло да им се деси, јер они у стварности никада нису ни постојали, као што није постојао ни симпатични глумац-конферансје, па ни само позориште, ни стара тврдица Пороховњиковљева тетка, којој је валута трулила у подруму, па наравно, ни златне трубе ни дрски кувари. Све је то Никаиор Иванович сањао нод утицајем подлаца Коровјева. Једини жив човек који је упао у овај сан управо је и био Сава Потапович — глумац, а уплео се у сан само стога што се урезао у памћење Никанору Ивановичу јер се често јављао преко радија. Он јесте постојао, а остали нису. |
| So, maybe Aloisy Mogarych did not exist either? Oh, no! Not only did he exist, he does still, and in the very job that Rimsky left, that of financial director of the Variety Theater. | Онда можда није постојао ни Алојзиј Могарич? О, не! Он не само што је постојао већ постоји и дан-данас и то управо на положају који је напустио Римски, то јест на положају финдиректора Варијетеа. |
| About twenty-four hours after his visit to Woland, Aloisy came to his senses in a train somewhere near Vyatka and decided that he had left Moscow in a daze for some reason and thus had forgotten to put on his trousers, but what he couldn't understand was why he had stolen the private-home-builder's tenants book, which was of absolutely no use to him. He paid the conductor a colossal sum of money for a greasy old pair of trousers, and turned back at Vyatka. But, alas, he could not find the private-home-builder's house. The dilapidated old wreck had been burned to the ground. Aloisy, however, was an extremely enterprising man. Two weeks later he was settled in a splendid room on Bryusov Lane and a few months after that, he was sitting in Rimsky's office. And just as Rimsky was once tormented by Styopa, so Varenukha is now harassed by Aloisy. Ivan Savelyevich has only one dream, namely, that Aloisy be removed to someplace far from the Variety and out of sight, because, as Varenukha sometimes whispers to close friends, he has "never in his life met such a bastard as that Aloisy, who is capable of absolutely anything." | Дошавши к себи, отприлике сутрадан после посете Воланду, у возу, негде у близини Вјатке, Алојзиј се уверио да је, кренувши из неких разлога из Москве, помрачене свести, заборавио да навуче панталоне, али да је зато, не знајући ни сам зашто, украо предузимачеву књигу станара, која му уопште није потребна. Плативши колосалну своту новца кондуктеру, Алојзиј је купио од њега старе и умашћене панталоне, и из Вјатке кренуо натраг. Али, предузимачеву кућицу, авај, није пронашао. Трошну старудију потпуно је збрисала ватра. Али Алојзиј је био човек изузетно предузимљив, после две недеље он је већ становао у дивној соби у Брјусовљевој улици, а после неколико месеци већ је седео у кабинету Римског. И као што је раније Римски патио због Стјопе, тако се сада Варенуха мучио због Алојзија. Сада Иван Савељевич машта само о једном, да Алојзија макну из позоришта негде што даље, јер, како понекад шапуће Варенуха у приснијем друштву, »такву хуљу, као што је тај Алојзиј, чини се никада у животу није видео, и што, чини се, од тог Алојзија свашта може да очекује«. |
| But the manager may be prejudiced. Aloisy doesn't seem to be involved in any shady business, or in any business at all for that matter, not counting, of course, his appointing a new bartender to replace Sokov. Andrei Fokich died of cancer of the liver in the First Clinic of Moscow University Hospital about nine months after Woland's appearance in Moscow... | Уосталом, можда је администратор био и пристрасан. Није примећено да се Алојзиј бавио неким сумњивим послом, као ни послом уопште, ако се не рачуна, наравно, то што је наместо шефа бифеа Сокова постављен неко други. Андреј Фокич је умро од рака јетре на клиници Првог МГУ девет месеци пошто се Воланд био појавио у Москви... |
| Yes, several years have passed, and the events truthfully described in this book dragged on for awhile and were then forgotten. But not by everyone, not by everyone! | Да, протекло је неколико година, и навукла се скрама на догађаје, истинито описане у овој књизи, они су пали у заборав. Али их нису сви заборавили, нису сви. |
| Every year, as the spring holiday moon turns full, a man appears toward evening beneath the lindens at Patriarch's Ponds. He is a man of about thirty or so, reddish-haired, green-eyed, modestly dressed. He is a fellow of the Institute of History and Philosophy, Professor Ivan Nikolayevich Ponyryov. | Сваке године, чим наступи празник пролећног уштапа, пред вече се код Патријаршијског рибњака под липама појави човек од тридесетак или нешто више година. Риђокос, скромно одевен човек зелених очију. То је — сарадник Института за историју и филозофију, професор Иван Николајевич Понирјов. |
| When he gets to the lindens, he always sits down on the same bench he was sitting on that evening when Berlioz, long forgotten by everyone, saw the moon, shattering into pieces, for the last time in his life. | Кад дође под липе, увек седа на ону исту клупу на којој је седео оне вечери када је одавно већ заборављени Берлиоз последљи пут у животу видео месец како се распада на комаде. |
| The now whole moon, white at the beginning of the evening, and then golden, with a dark dragon-horse imprinted on its face, floats above the former poet, Ivan Nikolayevich, while at the same time staying in one place overhead. | Сада он, читав, почетком вечери бео, а после златаст, са тамним коњићем-змајем, плови над бившим песником Иваном Николајевичем и у исти мах стоји на месту у својим висинама. |
| Everything is clear to Ivan Nikolayevich, he knows and understands everything. He knows that in his youth he was the victim of hypnotist-criminals and that he had to go in for treatment and was cured. But he also knows that there are things he cannot cope with. For example, he cannot cope with the spring full moon. As soon as it draws near, as soon as the heavenly body begins to expand and to fill with gold just as it did long ago when it towered over the two five-branched candelabra, Ivan Nikolayevich becomes restless, anxious, loses his appetite, has trouble sleeping, and waits for the moon to ripen. And when the full moon comes, nothing can keep Ivan Nikolayevich at home. Towards evening he goes out and walks to Patriarch's Ponds. | Ивану Николајевичу све је познато, он све зна и све разуме. Он зна да је у младости постао жртва злочинаца хипнотизера, да се лечио после тога и излечио. Али он зна и да штошта не може да надвлада. Он нe може да надвлада овај пролећни уштап. Чим он почне да се ближи, чим почне да расте и налива се златом светило које је некада висило изнад два петокрака свећњака, Иван Николајевич се узнемири, постане нервозан, изгуби апетит и сан, чека да месец сазри. А када наступи уштап, ништа не може да задржи Ивана Николајевича код куће. Пред вече он излази и одлази до Патријаршијског рибњака. |
| Sitting on his bench, Ivan Nikolayevich openly talks to himself, smokes, and squints alternately at the moon and at the turnstile he remembers so well. | Седећи на клупи, Иван Николајевич већ неприкривено говори сам са собом, пуши, жмирка час на месец час на турнике, који добро памти. |
| Ivan Nikolayevich spends an hour or two like that. Then he gets up, and walking with vacant, unseeing eyes, always taking the same route via Spiridonovka, heads for the side streets around the Arbat. | Иван Николајевич проводи тако сат или два. После тога устаје и увек истом маршрутом, преко Спиридоновке, празног и одсутног погледа, одлази у арбатске уличице. |
| He walks past the oil shop, turns at the corner with the rickety old gas lamp, and creeps over to the fence beyond which he sees a luxuriant garden not yet in bloom and a gothic-style house, colored by the moonlight on one side, where the bay window with the triple casements juts out, and dark on the other. | Он пролази поред продавнице петролеја, скреће тамо где виси стари нахерен плински фењер, прикрада се огради иза које се види бујан, али још увек обнажен врт, а у њему — месечином осветљен са стране где се избочио еркер са трокрилним прозором, а мрачна са друге стране — готска вила. |
| The professor does not know what draws him to the fence or who lives in the house, but he does know that he cannot resist his impulses during the full moon. He also knows that in the garden beyond the fence he will invariably see the same thing. | Професор не зна шта га привлачи овој огради и ко живи у овој вили, али зна да не може да се бори против самога себе у ноћи уштапа. Осим тога, он зна да ће у врту иза ограде неминовно угледати једно те исто. |
| He sees a respectable-looking, middle-aged man with a beard and a pince-nez and slightly piggish features sitting on a bench. He is a resident of the gothic house and Ivan Nikolayevich always finds him in the same dreamy pose, his gaze directed at the moon. Ivan Nikolayevich knows that after admiring the moon, the man on the bench will turn his gaze to the bay window and stare at it as if he expects it to burst open any minute and have something unusual appear on the windowsill. | Угледаће како на клупи седи старији и темељан човек са брадицом, цвикером и помало прасећим цртама лица. Иван Николајевич увек затиче овог станара виле у истој замишљеној пози, погледа окренутог према месецу. Иван Николајевич зна да ће овај човек, кад се нагледа месеца, пренети потлед на прозоре еркера и упрти га у њих као да очекује да се они сваког тренутка отворе, и у њима појави нешто необично. |
| Ivan Nikolayevich knows what will happen next by heart. Here he has to crouch down lower behind the fence, because the man on the bench will start whirling his head, trying to catch something in the air with his wandering eyes, will smile ecstatically, and then in a kind of sweet anguish, will suddenly clasp his hands and murmur plainly and rather loudly, | Све што ће се даље десити, Иван Николајевич зна напамет. Тада треба боље да се заклони иза ограде, јер ће човек који седи на клупи почети немирно да окреће главу, лутајући очима да тражи нешто у ваздуху, неизоставно да се усхићено осмехује, а затим да изненада пљесне рукама у некаквој слаткој тузи, а затим просто и довољно гласно да мрмља: |
| "Venus! Venus!... Oh, what a fool I was!..." | — Венеро! Венеро!... Ех, ала сам будала!... |
| "Gods, gods!" Ivan Nikolayevich will start whispering from his hiding place behind the fence, his inflamed eyes still fastened on the mysterious stranger, "there's another victim of the moon... Yes, another one like me." | — Богови, богови! — прошаптаће Иван Николајевич кријући се иза ограде и не скидајући очију са тајанственог незнанца. — Још једна месечева жртва. .. Да, то је још једна жртва, каква сам и ја. |
| And the man on the bench will continue murmuring, | А онај који седи наставиће да говори: |
| "Oh, what a fool I was! Why, why didn't I fly away with her? What was I afraid of, old ass that I am! I got a certificate! So you can suffer now, you old idiot!" | — Ех, ала сам будала! Зашто, зашто нисам одлетео са њом? Чега сам се уплашио, матори магарац? Потврду сам испословао! Ех, трпи, трпи сада, матори кретену! |
| And so it will continue until a window bangs open in the dark part of the house, something whitish appears, and an unpleasant female voice calls out, | Тако ће то потрајати све док не шкљоцне прозор у мрачном делу виле и док се у њему не појави нешто беличасто и не зачује непријатан женски глас: |
| "Nikolai Ivanovich, where are you? What kind of craziness is this? Do you want to catch malaria? Gome have your tea!" | — Николаје Ивановичу, где сте? Какве су вам то сад мушице? Хоћете да навучете маларију? Хајдете да пијете чај! |
| The man on the bench will, of course, then come to his senses and reply in a false tone, | Тада ће се, наравно, онај што седи пренути и одговорити извештаченим гласом: |
| "Air, my darling, I just wanted a breath of air! The air is very pleasant out here!" | — Ваздуха, ваздуха сам хтео да удахнем, душо! Ваздух је тако диван! |
| Then he gets up from the bench, shakes his fist furtively at the downstairs window as it closes, and drags himself into the house. | И тада ће устати са клупе, кришом припретити песницом прозору који се затвара и кренути према згради. |
| "He's lying, he's lying! Oh gods, how he's lying!" mumbles Ivan Nikolayevich as he moves away from the fence. "It's not the air that lures him into the garden at all, it's something he sees on the moon and in the garden, when the spring moon is full, high up above. Oh, what I'd give to learn his secret, to find out who the Venus is that he lost and now tries to catch by waving his arms pointlessly in the air!" | — Лаже он, лаже! О, богови, како лаже! — мрмља, удаљујући се од ограде, Иван Николајевич — уопште га нe привлачи ваздух у врт, он у време овог пролећног уштапа види нешто на месецу и у врту, у висини! Ах, шта бих само дао да докучим његову тајну, да сазнам какву је то Венеру он изгубио и сада узалуд пипа рукама по ваздуху, хвата је? |
| And the professor returns home utterly ill. His wife pretends not to notice his condition and hurries him off to bed. But she herself stays up and sits by the lamp with a book, gazing at him with bitter eyes as he sleeps. She knows that at dawn Ivan Nikolayevich will wake up with a tortured scream, and that he will start crying and toss about. That is why she keeps a hypodermic syringe soaking in alcohol on the cloth beneath the lamp in front of her, and an ampule filled with something the color of strong tea. | И професор се враћа кући већ потпуно болестан. Његова жена се прави као да не запажа у каквом је стању и пожурује га да легне. Али она не леже, већ седи крај лампе са књигом и чемерно посматра онога који спава. Она зна да ће се у зору Иван Николајевич пробудити са болним криком, да ће заплакати и усплахирити се. Због тога се пред њом на чаршаву под лампом налази унапред припремљен шприц у алкохолу и ампула са течношћу боје тамног чаја. |
| Tied to a gravely ill man, the poor woman will then be free and can go to sleep without any misgivings. After his injection, Ivan Nikolayevich will sleep until morning, and he will look happy as he dreams rapturous and happy dreams she knows nothing about. | Јадна жена овог тешког болесника сада је слободна и може без бојазни да заспи. Иван Николајевич ће сад спавати са срећним изразом лица све до јутра и видеће неке узвишенe и срећне снове за које она не зна. |
| It is always the same thing that causes the scholar to wake up on the night of the full moon and to let out a pitiful scream. He sees an unnatural, noseless executioner leap up with a hoot and put a spear into the heart of Gestas, who is tied to a post and has lost his reason. But the most terrifying thing in the dream is not so much the executioner as the unnatural light coming from the stormcloud that is seething and pressing down on the earth, such as only happens during world catastrophes. | Једно те исто буди научника у ноћи уштапа и изазива његов жалостив крик. Он види неприродног џелата без носа, како, подскочивши и некако јекнувши, пробија копљем срце обезнањеног Хестаса, који је привезан за стуб. Али није толико страшан џелат, колико неприродна светлост у сну коју ствара некакав облак што кључа и належе на земљу, као што то бива само у време светских катастрофа. |
| After the injection everything the sleeper sees changes. A broad path of moonlight stretches from his bed to the window and heading up this path is a man in a white cloak with a blood-red lining who is walking toward the moon. Walking beside him is a young man in a torn chiton with a disfigured face. The two of them are engaged in heated conversation, arguing about something, and trying to reach some kind of agreement. | После инјекције све се мења пред заспалим човеком. Од постеље се ка прозору пружа широка месечева стаза, и на ту стазу ступа човек у белом плашту крвавог наличја и почиње да хода према месецу. Поред њега нде неки младић у исцепаном хитону и унакажена лица. Они о нечему разговарају жустро, расправљају, хоће о нечему да се споразумеју. |
| "Gods, gods!" says the man in the cloak as he turns his haughty face to his companion, "What a vulgar and banal execution! But please," here his face turns from being-haughty to imploring, "tell me it didn't really happen! I beg you, tell me, it didn't happen, did it?" | — Богови, богови! — каже овај човек у плашту, окренувши се надменим лицем према сапутнику — какво простачко погубљење! Али, ти ми молим те, реци — ту надмено лице постаје молећиво — није га ни било? Молим те, реци, није га било? |
| "Of course it didn't happen," answers his companion in a hoarse voice, "you only imagined it." | — Па, наравно да га није било — промукло одговара сапутник — то ти се само причинило. |
| "And you can swear to that?" asks the man in the cloak in an ingratiating way. | — А можеш ли да ми се у то закунеш? — понизно моли човек у плашту. |
| "I can!" replies his companion, his eyes smiling for some reason. | — Кунем се! — одговара сапутник и очи му се због нечега смеше. |
| "I don't need anything else!" cries out the man in the cloak in a broken voice, as he ascends higher and higher toward the moon, taking his companion with him. Walking behind them, calm and majestic, is a huge dog with pointed ears. | — Више ми ништа није ни потребно! — узвикује човек у плашту напуклим гласом и успиње се све ближе месецу, одводећи за собом свог сапутника. За њима иде миран и величанствен џиновски пас шиљатих ушију. |
| Then the path of moonlight starts frothing, and a river of moonlight gushes forth and spreads out in all directions. The moon rules and plays, the moon dances and romps. Then a woman of matchless beauty emerges from the stream and walks toward Ivan, leading a man by the hand who has an overgrown beard and is looking about fearfully. Ivan Nikolayevich recognizes him immediately. He is No. 118, his night visitor. In his sleep Ivan stretches his arms out to him and asks avidly, | Тада месечев пут узаври, из њега покуља месечева река и станe да се разлива на све стране. Месец господари и поиграва се, месец игра и весели се. Тада се у бујици створи безмерно лепа жена и доводи Ивану за руку зараслог у браду човека, који се плашљиво осврће. Иван Николајевич га одмах познаје. То је — онај број сто осамнаест, његов ноћни гост. Иван Николајевич му у сну пружа руке и жудно га пита: |
| "So that was how it ended?" | — Значи, тиме се завршило? |
| "Yes, it was, my disciple," replies No. 118, and the woman comes over to Ivan and says, | — Тиме се завршило, мој учениче — одговара број сто осамнаест, а жена прилази Ивану и каже: |
| "Of course. Everything ended and everything ends... And I'm going to kiss you on the forehead, and everything will work out as it should." | — Разуме се, тиме. Све се завршило и све се завршава... пољубићу вас у чело, и све ће бити у реду. |
| She leans over Ivan and kisses him on the forehead, and Ivan stretches toward her and stares into her eyes, but she draws back, draws back and walks off with her companion toward the moon... | Она се нагиње ка Ивану и љуби га у чело, а Иван се пружа ка њој и загледа јој у очи, али она узмиче, узмиче и одлази заједно са својим сапутником ка месецу. |
| Then the moon goes on a rampage, it hurls streams of light directly at Ivan, sprays light in all directions, a moonlight flood begins to inundate the room, the light sways, rises higher, and drowns the bed. Only then does Ivan Nikolayevich sleep with a look of happiness on his face. | Тада месец помахнита, он сручује бујице светлости право на Ивана, он распрскава светлост на све стране, у соби настаје месечева поплава, светлост се таласа, уздиже, преплављује кревет. Онда Иван Николајевич и спава са срећним изразом лица. |
| The next morning he wakes up silent, but completely calm and well. His ravaged memory quiets down, and no one will trouble the professor until the next full moon: neither the noseless murderer of Gestas, nor the cruel fifth procurator of Judea, the knight Pontius Pilate. | Ујутру се буди ћутљив, али потпуно миран и здрав. Његово израњављено памћење смирује се, и до следећег уштапа професора више нико неће узнемирити. Ни Хестасов убица без носа, нити пак сурови пети прокуратор Јудеје коњаник Пилат Понтијски. |
| 1929-1940 | 1929-1940 |