 
|
|
|
|
|
|
|
| XXX | Поглавље 30 |
| Time to go! Time to go! | ВРЕМЕ ЈЕ! ВРЕМЕ! |
| YOU know," Margarita was saying, "just as you fell asleep last night, I was reading about the darkness that had come in from the Mediterranean... and those idols, oh, those golden idols! For some reason, they give me no peace. I think it's going to rain now too. Can't you feel it getting cooler?" | Знаш ли — рекла је Маргарита — баш када си синоћ заспао, читала сам о помрчини која је наишла са Средоземног мора... и они идоли, ах, златни идоли! Они ми из неких разлога никако нe дају мира. Чини ми се да ће и сада почети киша. Осећаш ли да је постало свежије? |
| "All this is fine and good," replied the Master as he smoked and chased the smoke away with his hand, "—and as for the idols, forget about them... but what will happen next, is quite incomprehensible!" | — Све је то лепо и красно — одговорио је мајстор пушећи и растерујући дим руком — и ти идоли, нека их с милим богом... Али шта ће даље бити, то ми уопште није јасно! |
| This conversation took place at sunset just as Levi Matvei came to Woland on the terrace. The window of the basement apartment was open, and if anyone had glanced in, he would have been taken aback by the strange appearance of the two speakers. Margarita was wearing a black cape over her naked body, and the Master was in hospital underclothes. This was because all Margarita's things were back at her house, and she had absolutely nothing else to wear, and although the house was not far away, there was, naturally, no question of her going back there to get her things. And the Master, all of whose suits were still in the closet as if he had never been away, simply did not feel like getting dressed, preoccupied as he was with telling Margarita that he was convinced something quite weird was about to happen. True, he was cleanshaven for the first time since that autumn night (his beard had been trimmed with clippers at the clinic). | Овај разговор вођен је у смирај сунца, управо онда кад се Воланду на тераси јавио Леви Матеј. Сутеренско прозорче било је отворено и, да је неко провирио кроз њега, задивио би се што тако чудно изгледају они који разговарају. Маргарита је на голо тело навукла црну пелерину, а мајстор је био у свом болничком рубљу. Било је тако стога што Маргарита уопште није имала шта да обуче, пошто су све њене ствари остале у вили и, мада је вила била врло близу, није могло бити ни говора о томе да оде тамо и узме своје ствари. А мајстор, који је сва своја одела нашао у орману, као да никуд није ни одлазио, једноставно није хтео да се обуче, и разрађивао је пред Маргаритом мисао да тек што није почела некаква апсолутна збрка. Истина, он је сад први пут био обријан, још од оне јесење ноћи (на клиници су му браду шишали машином). |
| The room looked strange too, and it was hard to make anything out in all the chaos. There were manuscripts all over the rug and the sofa. A book was splayed spine upwards in the armchair. The round table was set for dinner, and a few bottles stood among the hors d'oeuvres. Neither Margarita nor the Master knew where the food and drink had come from. They had awakened to find it all on the table. | Соба је такође чудно изгледала, и било је врло тешко снаћи се у њеном хаосу. На тепиху су лежали рукописи, они су се налазили и на дивану. Избочио се ту и хрбат некакве књижице на фотељи. На округлом столу био је постављен ручак, а уз закуску се налазило и неколико флаша. Одакле су се створила та јела и пића, Маргарита и мајстор нису знали. Када су се пробудили, све су то већ затекли на столу. |
| Having slept until sunset on Saturday, the Master and his beloved both felt completely restored, and the only reminder they both had of the previous night's adventures was a slight ache in the left temple. Psychologically, they had both undergone dramatic changes, as anyone who overheard their conversation in the basement apartment would have realized. But there was absolutely no one to overhear them. The good thing about the yard was that it was always empty. The willow and the lindens outside the window were getting greener every day and their spring fragrance was blown into the basement by a rising breeze. | Пошто су одспавали све до сунчевог смираја у суботу и мајстор и његова пријатељица су се окрепили и само им је једно напомињало јучерашње догађаје. Тиштала их је мало лева слепоочница. Што се тиче психе, и једно и друго су се много променили, у шта би се уверио свако ко би прислушкнвао њихов разговор у сутеренском стану. Али, није било баш никога да прислушкује. Ово је двориште зато и било добро што је увек било пусто. Сваким даном зеленије липе и бела врба шириле су под прозором мирис пролећа, а поветарац који је почео да пири уносио га је у подрум. |
| "Well, what the devil!" exclaimed the Master unexpectedly. "When you think of it, this is really...," he put out his cigarette in the ashtray, and pressed his hands to his head. "No, listen, you're an intelligent person and you were never crazy. Do you seriously believe that last night we were the guests of Satan?" | — Ух, до ђавола! — изненада је узвикнуо мајстор — па то је, да памет стане — угасио је опушак у пепељари и стегао главу рукама — не, слушај, ти си паметна и ниси била луда. Да ли ти озбиљно верујеш да смо јуче били код сатане? |
| "Quite seriously," replied Margarita. | — Сасвим озбиљно — одговорила је Маргарита. |
| "Of course, of course," said the Master ironically, "that means that now we have two lunatics here, instead of just one! The husband and the wife." He raised his hands to heaven and cried, "No, only the devil knows what this is all about! The devil, the devil, the devil!" | — Наравно, наравно — иронично је рекао мајстор — значи, уместо јодног лудака, сада смо двоје! И муж и жена. — Дигао је руке ка небу и повикао: — не, ђаво ће га знати шта је то! Ђаво, ђаво, ђаво! |
| Instead of answering, Margarita collapsed on the sofa, burst out laughing, waved her bare legs, and cried out, | У одговор на то Маргарита се сручила на диван, закикотала и почела да млатара босим ногама, па је онда узвикнула: |
| "Oh, I can't stand it! I can't stand it! If you could only see what you look like!" | — Јој, нe могу! Јој, не могу! Погледај само на шта личиш! |
| Having laughed her fill while the Master sheepishly hitched up his hospital long johns, Margarita then grew serious. | Преставши да се смеје, док је мајстор стидљиво повлачио палталоне болничке пижаме, Маргарита се уозбиљила. |
| "You just spoke the truth without knowing it," she began, "The devil does know what this is all about, and believe me, the devil will fix everything!" Her eyes suddenly caught fire, she jumped up, began dancing up and down and shouting, "How happy I am, how happy I am that I made that deal with him! O devil, devil!... And you, my dearest, you'll just have to live with a witch!" She then rushed over to the Master, threw her arms around his neck and began kissing him on the lips, nose, and cheeks. Streams of uncombed black hair cascaded onto the Master, and his cheeks and forehead were hot from kisses. | — Сада си и нехотице рекао истину — почела је она — ђаво ће га знати шта је то и ђаво ће, веруј ми, све то да среди! — Наједном је ужагрила очима, скочила, почела да цупка у месту и узвикује: — Како сам срећна, како сам само срећна, како сам срећна што сам склопила савез са њим! О, ђаволе, ђаволе! Мораћете, мили мој, да живите са вештицом! После тога је полетела мајстору, обиснула му се око врата и почела да га љуби у уста, нос, образе. Праменови њене неочешљане црне косе поигравали су по мајстору, и образи и чело су му се жарили од њених пољубаца. |
| "You really have become like a witch." | — А ти си стварно почела да личиш на вештицу. |
| "That I don't deny," replied Margarita, "I am a witch and I'm very pleased to be one!" | — А ја то и нe поричем — одговорила је Маргарита — вештица сам и врло сам задовољна због тога. |
| "Well, good," said the Master, "so you're a witch. Fine and splendid! So, that means I was abducted from the hospital... Also very nice! They've brought us back here, let's grant that too... Let's even assume we won't be missed... But in the name of all that's holy, tell me how we'll live and on what? In saying that, I'm concerned mainly about you, believe me!" | — Па, добро — рекао је мајстор — кад си вештица, буди вештица. Лепо и красно! Мене су, значи, украли из болнице! И то је баш дивно! Вратили су ме овамо, да допустимо и то... Претпоставимо чак да то нико неће приметити али, реци ми, тако ти свих светаца, како ћемо и од чега да живимо? Говорећи то, бринем се за тебе, веруј ми! |
| Just then a pair of square-toed boots and trouser legs appeared in the basement window. The trousers then bent at the knee, and an ample rear end blocked out the light of day. | У том тренутку су се у прозорчету појавиле затупасте ципсле и доњи дeо пругастих панталона. После су се те панталоне савиле у коленима и дневну светлост је заклоннла нечија позамашна стражњица. |
| "Aloisy, are you home?" asked a voice outside the window from somewhere above the trousers. | — Алојзије, јеси ли код куће? — упитао је глас, негде над панталонама, иза прозора. |
| "See, it's beginning," said the Master. | — Ево, почиње — рекао је мајстор. |
| "Aloisy?" asked Margarita, going up closer to the window. "He was arrested yesterday. But who's asking for him? What's your name?" | — Алојзије? — упитала је Маргарита, прилазећи прозору — јуче су га ухапсили. А ко га тражи? Како се зовете? |
| The knees and rear end vanished in a second, the gate made a knocking sound, after which everything returned to normal. Margarita collapsed on the sofa and laughed so hard that tears rolled down her cheeks. But when she had calmed down, her face changed completely, she began speaking seriously, and as she did, she slid down off the couch and crawled over to the Master's knees, and, looking into his eyes, she began stroking his head. | Тог истог трена нестали су и колена и стражњица, чуло се како се залупила капија, и после тога се све смирило. Маргарита се срушила на диван и почела тако да се кикоће да су јој потекле сузе. Али, када се смирила, лице јој се нагло променило, почела је да говори озбиљно и, говорећи, склизнула је са отомана, допузла до мајсторових колена и, гледајући му у очи, почела да га милује по глави. |
| "How you've suffered, how you've suffered, my poor man! I'm the only one who knows how much. Look, you have streaks of gray in your hair and a permanent line by your mouth. My only one, my darling, don't think about anything. You've had to think too much, and now I'll do the thinking for you! And I promise you, I promise, everything will be spectacularly fine!" | — Како си патио, како си патио, јадни мој! То знам само ја. Погледај, имаш седе у коси и вечну бору крај усана! Једини мој, драги мој, нe мисли ни на шта! Превише си морао да мислиш, а сада ћу ја да мислим за тебе, И ја ти јамчим, јамчим да ће све бити величанствено лепо! |
| "I'm not afraid of anything, Margot," replied the Master suddenly, and he raised his head and looked just as he had when he was writing about what he had never seen but knew for certain had happened. "I'm not afraid because I've already been through everything. They frightened me too much and they can't frighten me with anything else. But I feel sorry for you, Margot, that's the problem, and that's why I keep coming back to the same thing. Come to your senses! Why ruin your life over a sick man and a beggar? Go back home! I feel pity for you, that's why I'm saying this." | — Ја се ничега и не бојим, Марго — наједном јој је одговорио мајстор и дигао главу и причинио јој се онаквим какав је био када је стварао оно што никада није видео, али за шта је сигурно знао да је постојало — и не бојим се, јер сам већ све искусио. Превише су ме плашили и више ничим не могу да ме уплаше. Али, мени је жао тебе, Марго, у томе је ствар, зато и понављам једно те исто. Освести се! Зашто да квариш свој живот са болесником и просјаком? Врати се кући! Жалим те, зато ти то и говорим. |
| "Oh, you, you," whispered Margarita, shaking her disheveled head, "you unhappy man of little faith. I spent last night naked and shivering because of you, I lost my entire nature and became something different; for months I sat in a dark hole of a room, thinking about only one thing—the thunderstorm over Yershalaim, I cried my eyes out, and now when happiness has come, you want to chase me away? Well, fine, I'll go, I'll go, but know that you are a cruel man! They ravaged your soul!" | — Ах, ти, ти — њишући чупаву главу, шаптала је Маргарита — ах ти, скептични, несрећни човече!... Због тебе сам дрхтала нага целе ноћи, изгубила своју природу и заменила је новом, неколико месеци сам седела у мрачној собици и мислила само о једној јединој ствари, о непогоди над Јерушалаимом, исплакала сам своје очи, а сада, када је гранула срећа, тераш ме од себе! Па, добро, отићи ћу, отићи, али знај, да си суров! Уништили су ти душу! |
| Bitter tenderness welled up in the Master's heart, and for some unknown reason he began to cry as he buried his head in Margarita's hair. She whispered to him, crying, and her fingers skipped lightly over the Master's temples. | Чемерна нежност преплавила је срце мајстору и он је, не знајући зашто, заплакао загњуривши се у Маргаритину косу. Маргарита му је плачући нешто шапутала, и њени прсти су прелазили преко мајсторових слепоочница. |
| "Yes, streaks, streaks... your head is turning snow-white before my very eyes... oh, my, my long-suffering head! Just look at your eyes! There's a wasteland in there... And your shoulders, they're weighted down... They've crippled you... crippled you." Margarita's speech was disjointed, she was shaking with tears. | — Да, седе, седе . .. на моје очи покрива снег главу, ах. моју, моју, толико напаћену главу! Погледај само какве су ти очи! У њима је пустош. .. а рамена, рамена под теретом.. . Обогаљили су те, обогаљили ... — Маргаритине речи почеле су да губе смисао, Маргарита се тресла од плача. |
| Then the Master wiped his eyes, lifted Margarita off her knees, got up himself, and said in a firm voice, | Тада је мајстор обрисао очи, подигао Маргариту са колена, устао и сам и одлучно рекао: |
| "Enough? You've put me to shame. I won't let myself be fainthearted anymore, and I won't bring up the subject again, don't worry. I know we're both victims of a mental illness that I may have given you... Well, no matter, we'll go through it together." | — Доста! Постидела си ме. Никада више нећу допустити себи да будем малодушан и нећу се вратити овом питању, буди сигурна у то. Знам да смо обоје - жртве наше душевне болести, коју сам можда пренео на тебе... Па лепо, заједно ћемо је и подносити ... |
| Margarita, pressed her lips to the Master's ear and whispered, | Маргарита је приближила усне мајсторовом уху и прошаптала: |
| "I swear by your life, I swear by the astrologer's son, divined by you, that everything will be all right." | — Кунем ти се твојим животом, кунем ти се астрологовим сином кога си открио, све ће бити у најбољем реду! |
| "Well, fine, fine," answered the Master, adding with a laugh, "Of course, when people have been stripped of everything, as you and I have been, they look to otherworldly powers for salvation! Well, all right, I'm willing to do that." | — Па, добро, добро — одговорио је мајстор и, насмејавши се, додао: — Наравно, када људи остану без игде ичега, као нас двоје, они траже спас од оностране силе. Па лепо, пристајем да је тамо тражим. |
| "That's it, now you're your old self again, you're laughing," replied Margarita. "To the devil with your learned words. Otherworldly or not otherworldly—isn't it all the same? I'm hungry." And she took the Master's hand and pulled him over to the table. | — Ето, ето, опет си онај стари, смејеш се — одговорила је Маргарита — и иди до ђавола са твојим ученим речима. Онострано или неонострано, није ли свеједно? Хоћу да једем! — повукла је за руку мајстора ка столу. |
| "I'm not convinced that the food won't fall through the floor or fly out the window," said the Master, who was now completely calm. | — Нисам сигуран да ова храна не пропадне овога часа у земљу или не одлети кроз прозор — рекао је овај, потпуно умирен. |
| "It won't fly away!" | — Неће нестати. |
| And at that moment a nasal voice was heard at the window, | А тог тренутка се у прозорчету зачуо уњкави глас: |
| "Peace be unto you." | — Мир нека је са вама. |
| The Master shuddered, but Margarita, already accustomed to the unusual, cried out, | Мајстор се тргао, а Маргарита, навикнута већ на необично, узвиклула је: |
| "That must be Azazello! Oh, how nice this is, how good!" and she whispered to the Master, "You see, you see, they haven't forsaken us!" She hurried to open the door. | — Па то је Азазел! Ах, како је то дивно, како је то лепо! — и шапнувши мајстору: — Ето видиш, видиш, нису нас напустили! — потрчала је да отвори врата. |
| "Pull your cape around you," the Master called after her. | — Загрни се макар — викнуо је за њом мајстор. |
| "I don't give a damn about that," replied Margarita, already out in the little hallway. | — Шта мари — одговорила је Маргарита већ из ходника. |
| And then Azazello was bowing and greeting the Master, his walleye beaming at him, and Margarita exclaimed, | И Азазел се већ клањао, поздрављао са мајстором, севајући својим ћоравим оком, а Маргарита је кликтала: |
| "Oh, how happy I am! I've never been so happy in my life! But please excuse my nakedness, Azazello!" | — Ах, што се радујем! Никада се у животу нисам толико радовала! Извините, Азазеле, што сам гола! |
| Azazello told her not to worry, assuring her that he had seen not only naked women, but women who had been completely skinned, and he took a seat at the table after first placing a bundle wrapped in dark brocade in the corner by the stove. | Азазел је замолио да се не узнемирава, уверавао је да је видео не само голе жене већ и жене са потпуно одраном кожом, одмах сео за сто, претходно оставивши у угао крај пећи некакав замотуљак у тамном брокату. |
| Margarita poured Azazello some cognac, and he drank it gladly. Not taking his eyes off him, the Master would now and then quietly pinch his left wrist under the table. But the pinching did not help. Azazello did not evaporate into thin air, and, to tell the truth, there was no reason for him to do so. There was nothing terrifying about this short, red-haired man, except perhaps for his walleye, but such things can occur even without sorcery—or except perhaps for his not quite normal clothes—some kind of cassock or cloak—but then again, if one thinks about it seriously, there are people who dress like that. And he drank his cognac as all good men do, that is, downing each glass in one swallow, without eating anything. That same cognac made the Master's head buzz, and he began thinking, | Маргарита је налила Азазелу коњак, и он га је попио. Мајстор је, не скидајући погледа са њега, с времена на време криомице под столом штипкао себе за леву руку, Али, штипкање није помогло. Азазел се није расплинуо у ваздуху, а да будемо отворени, за то није било ни потребе. Није било ничег страшног у том омањем риђем човеку, мањ то око са мреном, али то се дешава и без икаквих мађија, мањ што му одело није било обично — некаква риза или плашт — па опет, ако мало боље промисли, и то се дешава. Па и коњак је вешто пио, као и сви добри људи, надушак и не мезетећи. Од тога истог коњака мајстору је забучала глава, и он је почео да размишља: |
| "No, Margarita's right! Of course this fellow in front of me is an emissary of the devil. After all, wasn't I just trying to prove to Ivan, two nights ago, that it was Satan whom he had met at Patriarch's Ponds. But now, for some reason, the thought frightens me and I start babbling about hypnotists and hallucinations. What the devil kind of hypnotists are these!" | »Не, Маргарита је у праву! Наравно, преда мном је ђаволов изасланик. Јер и сам сам, још колико прексиноћ, доказивао Ивану да је он код Патријаршијског рибњака сусрео управо сатану, а сада сам се из неких разлога уплашио од те помисли и почео да брбљам нешто о хипнотизерима и халуцинацијама. Какви, до ђавола, хипнотизери!« |
| He began examining Azazello closely and became convinced that some constraint showed in his eyes, some idea which he had not as yet proposed to them. "He's not here just to pay a visit, he's here on some mission," thought the Master. | Почео је да загледа Азазела и уверио се да му је поглед понешто усиљен, да некакву мисао засад не изриче. »Он није тек онако дошао у посету, већ је дошао са некаквом поруком« мислио је мајстор. |
| His powers of observation had not betrayed him. | Дар запажања није га изневерио. |
| After downing a third glass of cognac, which seemed to have no effect on Azazello whatsoever, the visitor began as follows, | Пошто је испио трећу чашицу коњака, који на Азазела уопште није деловао, посетилац је почео да говори овако: |
| "A devilishly comfy little basement! I have only one question. What are you going to do in this little basement?" | — А пријатно је у сутерену, ђаво нека ме носи! Искрсава само једно питање, шта да се у њему ради. у овом сутерену? |
| "That's precisely what I was saying," replied the Master, laughing. | — Па то и ја кажем — одговорио је мајстор насмејавши се. |
| "Why are you upsetting me, Azazello?" asked Margarita. "We'll manage somehow!" | — Зашто ме кињите, Азазеле? — упитала је Маргарита — овако или онако? |
| "Please, please," cried Azazello, "I never meant to upset you. I even agree with you—you'll manage somehow. Oh yes! I almost forgot... Messire sends his greetings. He also asked that I invite you to go on a little outing with him, if, of course, you wish to. So, what do you say to that?" | — Шта вам је, шта вам је! — повикао је Азазел нисам ни помислио да вас кињим! И ја кажем — овако или онако. Да, умало да заборавим, месир вас је поздравио, а такође ми је наредио да вам кажем како вас позива у малу шетњу, разуме се, ако то желите. Шта кажете на то? |
| Margarita nudged the Master with her foot under the table. | Маргарита је под столом нагазила мајстора. |
| "I accept with pleasure," replied the Master, studying Azazello, while the latter continued, | — Са великим задовољством — одговорио је мајстор, проучавајући Азазела, а овај је наставио: |
| "We hope Margarita Nikolayevna won't refuse our invitation?" | — Надам се да и Маргарита Николајевна такође пристаје? |
| "Of course I won't," said Margarita, again nudging the Master's foot with her own. | — Ја сигурно нећу одбити — рекла је Маргарита и поново је њена нога прешла преко мајсторове ноге. |
| "That's wonderful!" exclaimed Azazello. "That's what I like! One, two, and we're off! Not like that time in Alexandrovsky Park." | — Изврсно! — узвикнуо је Азазел — тако волим! Један-два и - готово! Не као онда, у Александровском парку! |
| "Oh, don't remind me, Azazello! I was stupid then. But I shouldn't be blamed too severely—after all, it's not everyday you meet up with an evil power!" | — Ах, не подсећајте ме на то, Азазеле! Тада сам била глупа. А, уосталом, и не треба ме кривити због тога - не среће се баш сваки дан нечастива сила! |
| "That's for sure!" confirmed Azazello. "How nice it would be if it were everyday!" | — Како да не — потврдио је Азазел — да је сваки дан„ ала би то било пријатно! |
| "It's the speed I like," said Margarita excitedly, "the speed and the nakedness. Like a shot from a Mauser—bang! Ah, what a shot he is!" cried Margarita, turning to the Master. "He can hit a seven card underneath a pillow and on any of its markings!" Margarita was starting to get drunk, which made her eyes flash. | — Мени се баш и допада брзина — говорила је Маргарита узбуђено — допадају ми се брзина и голотиња... Као из маузера - бах! Ах, како он пуца! — узвикнула је Маргарита обраћајући се мајстору — седмица под јастуком — било у који пик!... — Маргариту је хватало пиће, и од тога су јој се очи зацаклиле. |
| "And again I forgot something," said Azazello loudly, slapping himself on the forehead, "I must be overtired! Messire sent you a gift," here he turned to the Master, "a bottle of wine. Please note that it's the same wine the procurator of Judea was drinking. Falernum." | — И опет сам заборавио — узвикнуо је Азазел лупивши се по челу — потпуно сам се спетљао! Па месир вам је послао поклон — тада се обратио мајстору — флашу вина. И скрећем вам пажњу да је то оно исто вино које је пио прокуратор Јудеје. Вино из Фалерна. |
| Naturally, such a rarity provoked the Master's and Margarita's interest. Azazello took a moldy jug out of a piece of dark, funeral brocade. They sniffed the wine, poured it into glasses, and looked through it at the light in the window, which was fading in the approaching storm. | Потпуно је природно што је таква реткост привукла сву пажњу и Маргарите и мајстора. Азазел је извукао из комада тамног погребног броката потпуно забуђао крчаг. Вино су омитрисали, налили у чаше, гледали кроз њега према прозору, у коме се светлост почела да губи пред непогоду. |
| They saw how everything was stained the color of blood. | Видели су како се све боји бојом крви. |
| "To Woland's health!" exclaimed Margarita, raising her glass. | — У здравље Воланда! — ускликнула је Маргарита, дижући своју чашу. |
| All three touched their lips to their glasses and took a long drink. The pre-storm light began to fade in the Master's eyes, his heart skipped a beat, and he felt the end approaching. He saw Margarita, now mortally pale, helplessly stretch out her hands to him, drop her head on the table, and then slide to the floor. | Све троје су принели чаше устима и отпили по велики гутљај. Истог часа је светлост почела да се гаси у очима мајсторовим, дах му се пресекао и он је осетио да је то крај. Видео је још како је самртно бледа Маргарита немоћно пружала руке ка њему, спустила главу на сто, а затим се скљокала на под. |
| "Poisoner..." the Master managed to shout. He wanted to grab a knife from the table to stab Azazello, but his hand slid helplessly off the tablecloth. Everything around him in the basement turned black, and then vanished completely. He fell backwards, and as he did, cut his temple on the corner of the desk. | — Тровачу — стигао је још да викне мајстор. Хтео је да дохвати нож са стола и да њим удари Азазела, али му је рука немоћно склизнула са чаршава, све у сутерену око мајстора обојило се у црно, а затим и сасвим нестало. Пао је ничице и, падајући, расекао кожу на слепоочници о угао писаћег стола. |
| When the two who had been poisoned were still, Azazello went into action. The first thing he did was dash to the window and seconds later he was in the house where Margarita Nikolayevna had lived. Always careful and precise, Azazello wanted to make sure that everything that was necessary had been done. Everything was completely in order. He saw a morose woman, who was waiting for her husband to come home, walk out of her bedroom, suddenly turn pale, clutch her heart and cry out helplessly, | Када су се отровани умирили, Азазел је почео да дела. Прво се устремио кроз прозор, и за који тренутак био већ у вили у којој је становала Маргарита Николајевна. Увек тачан и педантан, Азазел је хтео да провери да ли је све урађено како треба, И све је било у најбољем реду. Азазел је видео како је натмурена жена, која је чекала да јој се врати муж, изашла из своје спаваће собе, наједном побледела, ухватила се за срце и викнувши немоћно: |
| "Natasha! Someone... help me!" She fell on the living-room floor, without reaching the study. | — Наташа! Неко... овамо! — и сручила се на под салона, не стигавши до кабинета. |
| "Everything's in order," said Azazello. A minute later he was back with the prostrate lovers. Margarita lay with her face buried in the carpet. With his iron grip, Azazello turned her over like a doll, so that she was facing him, and scrutinized her. The face of the poisoned woman changed before his eyes. Even in the dusk of the gathering storm he could see the temporary witch's squint and the cruelty and wildness of her features disappear. The dead woman's face brightened and, finally, softened, and her smile was no longer predatory, but more that of a woman who had gone through a lot of suffering. Then Azazello pried open her white teeth and poured a few drops into her mouth of the same wine he had used to poison her. Margarita sighed, started to raise herself without Azazello's help, sat up, and asked in a weak voice, | — Све је у реду — рекао је Азазел. У тренутку је био крај оборених љубавника, Маргарита је лежала, лица загњуреног у тепих, Својим гвозденим рукама Азазел ју је окренуо као лутку, лицем према себи, и загледао се у њу. На његове очи лице отроване почело је да се мења. Чак и у сумраку пред непогоду видело се како се губе привремена вештичја разрокост и окрутне и бујне црте. Покојничино лице је просветлело и, најзад, смекшало, и није се више кесило зверски, већ једноставно женски паћенички. Тада је Азазел отворио њене беле зубе и улио јој у уста неколико капи оиог истог вина којим ју је и отровао. Маргарита је уздахнула, почела да устаје без Азазелове помоћи, села и слабим гласом упитала: |
| "Why, Azazello, why? What have you done to me?" | — Зашто, Азазеле, зашто? Шта сте то урадили са мном? |
| She saw the Master lying there, shuddered, and whispered, | Угледала је мајстора како лежи, стресла се и прошаптала: |
| "I didn't expect this... murderer!" | — То нисам очекивала ... убицо! |
| "No, no, you've got it all wrong," replied Azazello, "He'll get up in a minute. Ah, why are you so nervous!" | — Ма не, нe — одговорио је Азазел — сада ће устати. Ах, зашто сте тако нервозни! |
| The red-haired demon sounded so convincing that Margarita believed him right away. She jumped up, strong and alive, and helped give the prostrate Master a drink of the wine. Opening his eyes, the latter gave a glowering look and with hatred in his voice repeated his last word, "Poisoner..." | Маргарита му је одмах поверовала, до те мере је био убедљив глас риђег демона. Маргарита је скочила, чила и жива, и помогла му да напоји вином онога који је лежао. Овај је отворио очи, погледао мрачно, па с мржњом поновио своју последњу реч: — Тровачу ... |
| "Ah, well! Insults are the usual reward for good work," replied Azazello. "Are you blind? If so, recover your sight quickly." | — Ах! Увреда је обично награда за добро обављен посао — одговорио је Азазел — зар сте слепи? Прогледајте што пре! |
| The Master lifted himself up, looked around with bright, keen eyes and asked, | Тада је мајстор устао, обазрео се око себе живим и светлим погледом и упитао: |
| "What does this new scenario mean?" | — Шта значи ово ново? |
| "It means," replied Azazello, "that it's time for us to go. Can't you hear the thunder? It's getting dark. The horses are pawing the ground, your little garden is trembling. Say good-bye to your basement, and do it quickly." | — То значи — одговорио је Азазел — да је време. Већ тутњи непогода, чујете ли? Смркава се. Коњи копају ногом, тресе се мали врт. Опраштајте се од сутерена, опраштајте што пре! |
| "Ah, I see," said the Master, looking around, "You killed us, we're dead. How clever of you! How timely! Now I understand everything." | — Ах, схватам — рекао је мајстор, осврћући се ви сте нас убили, ми смо мртви. — Ах, како је то паметно.И на време! Сада сам све схватио. |
| "Oh, please," replied Azazello, "is that you I'm hearing? After all, your beloved calls you the Master, you are thinking at this moment, how can you be dead? Do you have to be sitting in a basement in a shirt and hospital long johns to think you're alive? That's absurd!" | — Ах, немојте тако — одговорио је Азазел — да ли то вас чујем? Па ваша пријатељица вас назива мајстором, па ви мислите, како онда можете бити мртви? Зар, да бисте се осећали живим, морате неизбежно седети у подруму у кошуљи и болничком рубљу? То је смешно! |
| "I understand what you've said," cried the Master, "Don't say any more! You're a thousand times right!" | — Схватио сам све што сте рекли — узвикнуо је мајстор — не настављајте! По хиљаду пута сте у праву! |
| "Great Woland!" seconded Margarita, "Great Woland! His idea was a lot better than mine. But the novel, the novel," she shouted to the Master," take the novel with you wherever you're flying." | — Велики Воланд! — почела је да му повлађује Маргарита — велики Воланд! Он је то смислио много боље од мене! Али роман, роман — викала је она мајстору — роман узми са собом, ма куд да летиш! |
| "I don't have to," replied the Master, "I remember it by heart." | — Не треба — одговорио је мајстор — знам га напамет. |
| "But you won't forget a word of it, not a single word?" asked Margarita, pressing herself to her lover and wiping the blood away from the cut on his temple. | — И нећеш... нећети заборавити ниједну реч из њега? — питала је Маргарита, привијајући се уз љубавника и бришући крв са његове расечене слепоочнице. |
| "Don't worry! Now I shall never forget anything," he replied. | — Не брини се. Ја више ништа и никад нећу заборавити — одговорио је овај. |
| "Then it's time for the fire!" cried Azazello, "Fire with which everything began and with which we are ending everything." | — Онда — ватру! — узвикнуо је Азазел. — Ватру од које је све почело и којом све завршавамо. |
| "Fire!" shouted Margarita in a terrifying voice. The basement window banged, the wind blew the blind aside. A short burst of thunder clapped merrily in the sky. Azazello thrust his clawed hand into the stove, pulled out a smoking log and set fire to the tablecloth. Then he set fire to a bundle of old newspapers on the couch, and then to the manuscript and the curtain on the window. The Master, already intoxicated by the thought of the coming ride, threw a book from the shelf onto the table and ruffled its pages in the burning tablecloth. It went up in merry flames. | — Ватру! — силно је повикала Маргарита. Прозорче у сутерену се залупило, ветар је одбацио завесу у страну. У небу је весело и кратко загрмело. Азазел је гурнуо руку са канџама у пећ, извукао задимљену главњу и потпалио чаршав на столу. Затим је потпалио свежањ старих новина на дивану, па рукопис и завесу, на прозору. Већ опијен будућом трком, мајстор је збацио са полице неку књигу на сто, раширио јој странице на чаршаву који је пламтео и књига је букнула веселом ватром. |
| "Burn, burn, former life!" | — Гори, гори, пређашњи животе! |
| "Burn, suffering!" cried Margarita. | — Гори, патњо! — викала је Маргарита. |
| The room was already shimmering in crimson columns, and the three of them ran out through the door along with the smoke, up the stone stairs, and out into the yard. The first thing they saw was the landlord's cook sitting on the ground; scattered-around her were potatoes and several bunches of onions. The cook's condition was understandable. Three black horses were snorting by the shed, quivering, and kicking up fountains of dirt. Margarita was the first to mount, then Azazello, and the Master last. The cook let out a groan and was about to lift her hand to make the sign of the cross, but Azazello shouted threateningly from the saddle, | Соба се већ лелујала у црвеним стубовима, и кроз врата је заједно са димом излетело троје, попело се уз камене степенице и нашло се у врту. Прво што су тамо угледали, била је предузимачева куварица која је седела на земљи: крај ње се расуо кромпир и неколико свежњева лука. Стање у коме је била куварица могло се разумети. Три врана коња њиштала су крај шупе, подрхтавала, копала земљу да је све прштало. Маргарита је ускочила прва, за њом Азазел, последњи мајстор. Куварица је, јекнувши, хтела да дигне руку и прекрсти се, али је Азазел грозно викнуо из седла: |
| "I'll cut your hand off!" He whistled, and the horses soared upwards, smashing the linden branches, and dove into a black, low-hanging cloud. Just then smoke began pouring out of the tiny basement window. From below came the faint, pathetic cry of the cook, | — Руку ћу ти одрезати! — Звизнуо је, и коњи су, ломећи гране липа, полетели и нестали у ниском црном облаку. У тај мах је кроз сутеренско прозорче покуљао дим. Одоздо је допро слаб, жалостив куваричин повик: |
| "We're on fire!" | — Ватра!... |
| The horses were already flying over the roofs of Moscow. | Коњи су већ јурили над московским крововима. |
| "I want to say good-bye to the city," shouted the Master to Azazello, who was riding in front. Thunder swallowed up the end of the Master's sentence. Azazello nodded and urged his horse into a gallop. A cloud was coming straight toward the riders, but still without a sprinkle of rain. | — Хтео бих да се опростим од града — довикнуо је мајстор Азазелу, који је јахао први. Гром је заглушио крај мајсторове реченице. Азазел је климнуо главом и пустио свог коња у галоп. У сусрет им је јурио облак, али још није престала киша. |
| They flew over the boulevard, looked down and saw tiny figures running all over the place, seeking shelter from the rain. The first drops began to fall. They flew over the smoke, which was all that was left of Griboyedov. They flew over' the city being flooded by darkness. Lightning flashed above them. Then the rooftops gave way to greenery. Only then did the rain gush down and transform them into three huge bubbles in the deluge. | Летели су изнад булевара, видели људске прилике како трче кријући се од кише. Падале су прве капи. Пролетели су изнад дима — то је било све што је остало од Грибоједова. Пролетели су изнад града који је већ плавила помрчина. Изнад њих су севале муње. Затим је кровове заменило зеленило. Тек тада је пљуснула киша и оне који су летели претворила у три огромна мехура у води. |
| Margarita was already used to the sensation of flight, but the Master was not, and he was amazed at how quickly they reached their destination, where the man was whom he wanted to say good-bye to because he had no one else. Through the veil of rain he immediately recognized Stravinsky's clinic, the river, and the wood on the opposite shore that he had come to know so thoroughly. They landed in a grove in the meadow not far from the clinic. | Маргарита је већ познавала осећај лета, а мајстор није, и он се зачудио како су брзо стигли до циља, до онога са којим је хтео да се опрости, јер више ни са ким другим није ни имао да се опрашта. Одмах је кроз застор кише познао зграду клинике Стравинског, реку и борик на другој обали, који је био добро проучио. Спустили су се на пропланак у шумарку клинике. |
| "I'll wait for you here," shouted Azazello through cupped hands, now lit up by flashes of lightning, now submerged in a shroud of gray. "Say good-bye, but do it quickly!" | — Причекаћу вас овде — довикнуо је Азазел, држећи руке као трубу, час осветљаван муњама, час изгубљен у сивој копрени — опростите се, али похитајте! |
| The Master and Margarita jumped down from their saddles and flew across the clinic garden, flickering like watery shadows. A moment later, the Master's practiced hand was moving aside the balcony grille of Room 117. Margarita was right behind him. They entered Ivanushka's room, invisible and unnoticed, while the storm was crashing and howling. The Master stopped by the bed. | Мајстор и Маргарита су скочили из седла и полетели кроз клинички врт, промичући као водене сенке. Који тренутак још и мајстор је навикнутом руком одмицао балконску решетку у соби број 117, а Маргарита је ишла за њим. Ушли су код Иванушке, невидљиви и непримећени у праску и тугњу непогоде. Мајстор се зауставио крај кревета. |
| Ivanushka lay motionless, just as he had the first time he watched a thunderstorm from this haven of rest. But he was not crying now as he had been then. After looking carefully at the dark silhouette that had entered his room from the balcony, he raised himself up, stretched his arms out and said joyfully, | Иванушка је лежао непомично, као и онда када је први пут посматрао непогоду у кући свога одмора. Али он није плакао, као онда. Када се загледао мало боље у црну силуету која је улетела са балкона, придигао се, испружио руке и радосно рекао: |
| "Ah, it's you! I've been waiting and waiting for you. And now here you are, my neighbor." | — Ах, то сте ви! А ја вас стално чекам, чекам вас. Ту сте, суседе мој. |
| To this the Master replied, "I am here! But unfortunately, I cannot be your neighbor anymore. I am flying away forever and I have only come to say good-bye." | На то је мајстор одговорио: — Овде сам, али на жалост више не могу да будем ваш сусед. Одлећем заувек и дошао сам само да се опростимо. |
| "I knew that, I guessed it," replied Ivan softly and asked, "Did you meet him?" | — Знао сам то, досетио сам се — тихо је одроворио Иван и упитао: — срели сте га? |
| "Yes," said the Master, "I came to say good-bye to you because you are the only person I've talked to recently." | — Да — одговорио је мајстор — дошао сам да се опростим од вас, јер сте ви били једини човек са којим сам у последње време разговарао. |
| Ivanushka brightened and said, | Иванушка се озарио и рекао: |
| "It's good that you stopped by. I'll keep my word, you know, I won't write any more silly poems. Something else interests me now," Ivanushka smiled and stared with crazed eyes into the distance, past the Master. "I want to write something else. While I've been lying here, you know, I've come to understand a great deal." | — Добро је што сте навратили овамо. Одржаћу реч, нећу више писати песме. Мене сада нешто друго занима — Иванушка се осмехнуо и сумануто погледао некамо поред мајстора — ја сада хоћу нешто друго да напишем. Док сам овде лежао, ја сам, знате ли, много шта схватио. |
| These words excited the Master, and he sat down on the edge of Ivanushka's bed and began speaking, | Мајстора су потресле ове речи и почео је да говори седајући на ивицу Иванушкиног кревета: |
| "That's good, that's good. You'll write the sequel about him!" | — А то је добро, добро је то. Напишите наставак о њему! |
| Ivanushka's eyes flashed. | Иванушкине очи су се зацаклиле: |
| "But won't you be writing that yourself?" Here he lowered his head and added thoughtfully, "Ah, yes, of course, why am I asking such things." Ivanushka gazed down at the floor, looking frightened. | — А зар ви нећете? — пустио је тад главу и замишљено додао: — Ах, да... шта то уопште питам — Иванушка је мрко погледао у под. |
| "No," said the Master, and his voice sounded unfamiliar and hollow, "I won't be writing about him anymore. I'll be busy with something else." | — Да — рекао је мајстор, и његов глас се учинио Иванушки туђ и потмуо — ја више нећу пнсати о њему. Бићу заузет другим стварима. |
| A distant whistle pierced through the sound of the storm. | Хуку непогоде пресекао је звиждук из даљине. |
| "Do you hear that?" asked the Master. | — Чујете ли? — упитао је мајстор. |
| "The noise of the storm..." | — То је непогода... |
| "No, they're calling me, it's time for me to go," explained the Master and got up from the bed. | — Не, то мене зову, време је — објаснио је мајстор и устао са кревета. |
| "Wait! One more word," begged Ivan, "Did you find her? Had she been faithful?" | — Станите! Још само једну реч — замолио је Иван — јесте ли је нашли? Да ли вам је остала верна? |
| "She's right here," replied the Master and pointed to the wall. A dark Margarita detached herself from the white wall and came over to the bed. She looked at the young man lying there, and sorrow showed in her eyes. | — Ево је; одговорио је мајстор и показао зид. Од белог зида одвојила се тамна Маргарита и пришла кревету. Гледала је младића који је лежао и у очима јој је била туга. |
| "My poor, poor dear," whispered Margarita almost soundlessly, and she bent over the bed. | — Јадниче, јадниче — нечујно је прошаптала Маргарита и нагла се над кревет. |
| "What a beautiful woman," said Ivan without envy, but with sadness and a kind of quiet tenderness, "You see, everything worked out well for you. But it didn't for me." Here he thought for a minute and added pensively, "But maybe it has..." | — Како је лепа — без зависти, али са тугом и некаквом кротком ганутошћу рекао је Иван — гле, како вам је све лепо пошло за руком. А мени, ето, не полази — ту се замислио и замишљено додао — а уосталом, можда и полази ... |
| "Yes, yes," whispered Margarita, bending down to him, "I'm going to kiss you on the forehead, and everything will work out as it should... take my word for it, I've seen everything already, I know everything." | — Тако је, тако — прошаптала је Маргарита и нагла се над оним који је лежао — ево, пољубићу вас, и све ће бити онако како треба... поверујте ми то, већ сам видела, све знам ... |
| The young man put his arms around her neck and she kissed him. | Младић који је лежао обгрлио јој је врат, и она га је пољубила. |
| "Farewell, disciple," said the Master barely audibly and began melting into the air. He vanished, and Margarita vanished with him. The balcony grille closed. | — Збогом, учениче — једва чујно је рекао мајстор и почео да нестаје у ваздуху. Нестао је, а заједно са њим нестала је и Маргарита. Решетка балкона се затворила. |
| Ivanushka became restless. He sat up in bed, looked around anxiously, even groaned, began talking to himself, and then got up. The thunderstorm was raging with increasing fury, and, apparently, had agitated his soul. It also upset him that his ears, accustomed now to perpetual silence, caught the sounds of anxious footsteps and muffled voices coming from outside his door. In a nervous state, | Иванушка се усплахирио. Сео је у кревету, узрујано се осврнуо, чак је почео и да стењe, да говори сам са собом, устао је. непогода је беснела све јаче и очигледно му је узрујала дупгу. Узбуњивало га је и то што је слухом већ навикнутим на сталну тишину разазнао немирне кораке, пригушене гласове. |
| he called out, trembling, "Praskovya Fyodorovna!" | Позвао је, нервозно и дрхтећи:— Прасковја Фјодоровна! |
| As she came into his room, Praskovya Fyodorovna gave Ivanushka an anxious and inquiring glance. | Прасковја Фјодоровна је већ улазила у собу, упитно и узнемирено гледајући Иванушку. |
| "What is it? What's the matter?" she asked. "Is the storm upsetting you? Well, never you mind, never you mind... We'll make you feel better right away. I'll call for the doctor." | — Шта? Шта је то? — питала је она. — Непогода вас је узнемирила! Ништа, ништа... Сада ћемо вам помоћи. Сада ћу доктора позвати. |
| "No, Praskovya Fyodorovna, you don't have to call for the doctor," said Ivanushka, looking restlessly not at Praskovya Fyodorovna, but at the wall. "There's nothing particularly the matter. I understand everything now, don't be afraid. But won't you tell me," asked Ivan with feeling, "what just happened next door, in Room 118?" | — Не, Прасковја Фјодоровна, нe треба звати лекара — рекао је Иванушка, немирно гледајући у зид а не у Прасковју Фјодоровну — није ми ништа нарочито. Сад се већ сналазим, нe брините се. Реците ми, боље — замолио је Иван од свег срца — шта се то тамо у суседној, сто осамнаестој соби сада десило? |
| "In 118?" repeated Praskovya Fyodorovna, and her eyes began darting all around. "Why, nothing happened there." But her voice sounded fake. Ivanushka noticed that immediately and said, | — У осамнаестој? — поновила је питање Прасковја Фјодоровна и почела да врда очима — ништа се тамо није десило. — Али, глас јој је бно неприродан. Иванушка је то одмах приметио и рекао: |
| "Oh, Praskovya Fyodorovna! You're such a truthful person... Do you think I'm going to fly into a rage? No, Praskovya Fyodorovna, that won't happen. Why don't you just tell me. I can sense what's going on through the wall anyway." | — Ех, Прасковја Фјодоровна! Ви сте човек који воли истину!. .. Мислите да ћу се помамити? Не, Прасковја Фјодоровна, то се неће десити. Боље ми реците отворено, јер ја кроз зид све осећам. |
| "Your neighbor just died," whispered Praskovya Fyodorovna, unable to overcome her innate truthfulness and goodness, and clothed in the brilliance of the lightning, she looked in fear at Ivanushka. But nothing terrible happened to Ivanushka. He simply raised his finger meaningfully and said, | — Преминуо је малочас ваш сусед — прошаптала је Прасковја Фјодоровна, јер није била у стању да савлада своју искреност и доброту и, обасјана муњом, преплашено погледала Иванушку. Али са Иванушком се није десило ништа страшно. Само је значајно подигао прст и рекао: |
| "I knew it! I can assure you, Praskovya Fyodorovna, someone else just died in the city. I even know who." Here Ivanushka smiled mysteriously. "It was a woman." | — Знао сам! Уверавам вас, Прасковја Фјодоровна, да је сада у граду преминуо још неко. Знам чак и ко — ту се Иванушка тајанствено осмехнуо — једна жена. |