 
|
|
|
|
|
|
|
| III | Поглавље 3 |
| The Seventh Proof | СЕДМИ ДОКАЗ |
| YES, it was about ten in the morning, my esteemed Ivan Nikolayevich," said the professor. | — Да, било је око десет сати пре подне, многопоштовани Иване Николајевичу — рекао је професор. |
| The poet passed his hand over his face like a man who had just revived and discovered that it was evening at Patriarch's Ponds. | Песник је прешао руком преко лица као човек који се тек пробудио, и опазио да се на Патријаршијски рибњак спустило вече. |
| The water in the pond had turned black, and a small rowboat was skimming across it; the splash of an oar could be heard from the boat, along with a woman's giggling. There were now people on the benches along the paths, but once again only on the other three sides of the square, not on the side where our friends were having their chat. | Вода у рибњаку је поцрнела, и лак чамац је већ клизио по њој, чуо се пљесак весла и смех неке грађанке у чамцу. У алејама парка појавили су се људи на клупама, али и опет на све три стране квадрата, осим оне на којој су се налазили наши саговорници. |
| The sky over Moscow seemed to have paled, and high overhead, shining clearly and distinctly, was a white, not yet golden, full moon. It had become much easier to breathe, and the voices under the linden trees now sounded softer, as often happens in the evening. | Небо над Москвом као да је избледело, и сасвим јасно се у висини видео пун месец, али још не златан, већ бео. Могло је лакше да се дише и гласови под липама су били мекши, некако вечерњи. |
| "How come I didn't notice that he managed to spin out a whole tale?" thought Bezdomny in amazement. "Why it's already evening! But maybe he didn't really tell it, maybe I just fell asleep and dreamed it all?" | »Како да не приметим да је стигао да испреде читаву причу?« — помислио је запањено Бездомни. — »Јер већ је вече!... А можда и није он то причао, него сам ја једноставно заспао и све то сањао?« |
| But he had to believe that the professor had told the story because otherwise it would mean that Berlioz had dreamed the same thing since the latter, looking attentively into the foreigner's face, said, | Али, по свему судећи, ипак је професор све то причао, јер би се иначе морало претпоставити да је и Берлиоз сањао исто, пошто је он рекао, пажљиво се загледавши у лице странца: |
| "Your story is extraordinarily interesting, Professor, even if it bears no relation whatsoever to the gospel accounts." | — Ваша је прича, професоре, необично занимљива, мада се она уопште не слаже с јеванђељским причама. |
| "I beg your pardon," replied the professor, with a condescending smile, "You of all people should know that absolutely nothing written in the gospels ever happened in actual fact, and if we start citing the gospels as an historical source..." He smiled again, and Berlioz stopped short because he had been saying the very same thing to Bezdomny when they were walking down Bronnaya Street on their way to Patriarch's Ponds. | — Забога — покровитељски се осмехнувши, одговорио је професор — како ко, али ви бисте барем морали знати да се ништа од онога што пише у јеванђељу никада у ствари није ни збило, а ако почнемо да се позивамо на јеванђеља као историјски извор... — још једном се осмехнуо, и Берлиоз се тргао, јер је он буквално исто то говорио Бездомном корачајући са њим по Броној улици ка Патријаршијском рибњаку. |
| "That's true," Berlioz remarked, "but I'm afraid no one can confirm that what you told us actually took place either." | — То је тачно — одговорио је Берлиоз — али се бојим да нико не може потврдити да се и оно што сте испричали, одиста десило. |
| "Oh, no! There is someone who can confirm it!" retorted the professor in broken Russian with total self-assurance and suddenly, with a mysterious air, he motioned the two friends to come closer. | — О, не! То може ко потврдити! — почињући да говори поквареним руским језиком, необично самоуверено је одговорио професор и изненада тајанствено позвао руком оба пријатеља да му се приближе. |
| They both leaned toward him, one on either side, and he said, without any trace of the accent which seemed to fade in and out, the devil knows why, | Они су се нагли ка њему са обе стране, а он је рекао, овога пута без икаквог акцента, који је код њега, ђаво ће га знати зашто, час нестајао, час се опет појављивао. |
| "The fact is..." at this point the professor looked around nervously and began speaking in a whisper, "I myself witnessed the whole thing. I was there on Pontius Pilate's balcony, and in the garden when he was talking with Kaifa, and on the platform too, but I was there in secret, incognito, so to speak, so I beg you—keep it quiet, and don't breathe a word to a soul! Shhh!" | — Ствар је у томе... — ту се професор бојажљиво осврнуо око себе и почео да говори шапатом — што сам свему томе присуствовао ја лично. И на балкону сам био код Понтија Пилата, и у врту сам био када је разговарао са Каифом, и на естради сам био, само потајно, тако рећи инкогнито, тако да вас молим о томе ником ни речи, и нека то остане највећа тајна!... Пст ... |
| Silence fell, and Berlioz grew pale. | Наступила је тишина, и Берлиоз је побледео. |
| "You... you've been in Moscow how long?" he asked, his voice trembling. | — Ви... колико сте дуго у Москви? — дрхтавим гласом је упитао. |
| "I just this minute arrived," replied the professor absently, and it was only then that the friends had the sense to look straight into his eyes, whereupon they decided that his left eye, the green one, was completely mad, and the right one was vacant, black and dead. | — Само што сам допутовао у Москву — смушено је одговорио професор, и тек тада су се пријатељи досетили да му погледају у очи како ваља, и уверили су се да му је лево, зелено око — потпуно сумануто, а десно — празно, црно и мртво. |
| "Well, that explains everything!" thought Berlioz, in confusion, "He's a crazy German who just arrived, or else he just went off his rocker here at Patriarch's Ponds. That's the story!" | »Ево ти, све је јасно!« — помислио је пометени Берлиоз — »допутовао сулуди Немац или је управо полудео код Патријаршијског рибњака. Ето ти на!« |
| Yes, indeed, that did explain everything: the highly bizarre breakfast with the late philosopher Kant, the idiotic talk about Annushka and the sunflower oil, the predictions about a head being cut off, and all the rest of it—the professor was a madman. | Да, одиста, сада се све разјаснило: и крајњс чудан доручак код покојног филозофа Канта, и будаласте речи о зејтину и Анушки, и прорицање да ће му глава бити одрубљена, и све остало — професор је био лудак. |
| Berlioz knew immediately what had to be done. Leaning back against the bench, he started winking at Bezdomny behind the professor's back, as if to say, "Don't contradict him," but the flustered poet did not understand the signals. | Берлиоз се одмах досетио шта треба учинити. Заваливши се на наслон клупе, он је иза професорових леђа намигнуо Бездомном — кобајаги му немој противуречити — али збуњени песник ове сигнале није разумео. |
| "Yes, yes, yes," said Berlioz excitedly, "but of course, it's all possible! More than possible, the whole thing, Pontius Pilate, the balcony, and all the rest of it... Did you come here alone or with your wife?" | — Да, да, да — узбуђено је рекао Берлиоз уосталом, све је то могуће... чак и лако могуће, и Понтије Пилат, и балкон, и слично. .. А да ли сте допутовали сами или са супругом? |
| "Alone, alone, I'm always alone," the professor replied bitterly. | — Сам сам, увек сам сам — горко је одговорио професор. |
| "But where are your things, Professor?" Berlioz asked in an insinuating tone. "At the Metropole? Where are you staying?" | — А где су вам ствари, професоре? — удворички је упитао Берлиоз. — У »Метрополу«? Где сте одсели? |
| "Where am I staying? Nowhere," answered the half-witted German, his green eye wandering sadly and wildly over Patriarch's Ponds. | — Ја?.. . Нигде — одговорио је сулуди Немац, жалосно и плашљиво прелазећи зеленим оком по Патријаршијском рибњаку. |
| "What? But... where will you be living?" | — Како?... А... где ћете становати? |
| "In your apartment," replied the madman with sudden familiarity and he winked. | — У вашем стану — наједном је неусиљено одговорио лудак и намигнуо. |
| "I... I would be delighted," stammered Berlioz, "but you would no doubt be uncomfortable at my place... Besides, the rooms at the Metropole are superb, it's a first-class hotel..." | — Ја. .. драго ми је одиста .. . почео је да мрмља Берлиоз — али стварно, код мене вам неће бити најзгодније... а у »Метрополу« су собе дивне, то је прворазредан хотел... |
| "And the devil doesn't exist either?" the sick man suddenly inquired cheerily of Ivan Nikolayevich. "And the devil doesn't..." | — А ђаво такође не постоји? — наједном је весело упитао болесник Ивана Николајевича. — Ни ђавола ... |
| "Don't contradict him!" mouthed Berlioz in a soundless whisper, as he dove behind the professor's back and made a face. | — Не противуречи му — дошапнуо је само уснама Берлиоз, заваливши се иза професорових леђа и правећи при томе гримасе. |
| "There is no devil!" exclaimed Ivan Nikolayevich, blurting out what he shouldn't have because all the nonsense going on had made him flustered. "What a nuisance you are! Stop acting like a loon!" | — Никаквог ђавола нема! — изгубивши главу од свих тих будалаштина, повикао је Иван Николајевич оно што није требало. — Ово је право мучење! Престаните већ једном да лудујете! |
| At this point the madman produced such a laugh that a sparrow darted out of the linden tree overhead. | Тада је лудак почео да се смеје тако да је са липе над њиховим главама прхнуо врабац. |
| "Well, now, this is really getting interesting," cried the professor, shaking with laughter. "What is it with you? Whatever comes up you say doesn't exist!" Suddenly he stopped laughing, and, as often happens with the mentally ill, he went from laughter to the other extreme: he became irritated and shouted harshly, "So, then, you're quite sure he doesn't exist?" | — Но, то је већ доиста занимљиво — тресући се од смеха проговорио је професор — шта је то с вама, за чим год да посегнеш, ничега нема! Нагло је престао да се смеје и, што је сасвим разумљиво у душевној болести, после смеха је пао у другу крајност — наљутио се и узвикнуо грубо: — Тако, дакле, баш не постоји? |
| "Calm down, calm down, calm down, Professor," muttered Berlioz, afraid of exciting the sick man. "Just sit here for a moment with comrade Bezdomny while I run to the corner and make a call, and then we'll take you wherever you want to go. After all, you don't know the city..." | — Смирите се, смирите, смирите, професоре — мрмљао је Берлиоз, бојећи се да не узнемири болесника — останите ви овде за тренутак са другом Бездомним, а ја ћу само тркнути иза ћошка, да зврцнем нешто телефоном, а после ћемо вас отпратити куд год желите. Јер ви не познајете град. |
| It has to be said that Berlioz's plan of action was the correct one: to run to the nearest telephone and inform the office in charge of foreigners that a visiting consultant from abroad was sitting at Patriarch's Ponds in an obviously deranged state. And that measures should be taken to prevent any unpleasantness. | Треба признати да је Берлиозов план био правилан: требало је отрчати до најближе телефонске говорнице и јавити бироу за странце да се саветник који је допутовао из иностранства налази крај Патријаршијског рибњака у очигледно ненормалном стању. Према томе, потребно је предузети мере, иначе испада некаква непријатна будалаштина. |
| "You want to make a call? Fine, go ahead," the sick man said, giving his sad consent and suddenly making an impassioned plea, "But as we part, I implore you, at least believe that the devil exists! I ask no more than that. Keep in mind that for this we have the seventh proof, the most reliable of them all! And you are about to get a demonstration." | — Да телефонирате? Па добро, телефонирајте — тужно је пристао болесник и наједном је плаховито замолио: — Али молим вас на растанку поверујте макар да ђаво постоји! Не тражим од вас ништа више! Имајте на уму да за то постоји седми доказ, и то најсигурнији! А он ће вам сада бити поднесен! |
| "Fine, fine," said Berlioz in an insincerely placating way, and after winking at the dismayed poet, who was by no means enchanted by the idea of guarding the mad German, he made for the exit from Patriarch's Ponds that was located at the corner of Bronnaya Street and Yermolayevsky Lane. | — Добро, добро — казао је извештачено љубазним гласом Берлиоз и, намигнувши збуњеном песнику, коме уопште није била по вољи идеја да чува суманутог Немца, појурио ка оном излазу из Патријаршијског рибњака, који се налазио на углу Броне и Јермајевске уличице. |
| Then suddenly the professor seemed to recover and cheer up. | А професор као да је сместа оздравио и озарио се. |
| "Mikhail Alexandrovich!" he shouted after Berlioz. | — Михаиле Александровичу! — повикао је за Берлиозом. |
| Berlioz shuddered and turned around, but comforted himself with the thought that the professor had learned his name and patronymic from reading the newspapers. Cupping his hands like a megaphone, the professor shouted, | Овај се тргао, осврнуо, али је умирио самога себе помисливши да његово име и очево име професор зна сигурно опет из неких новина. А професор је довикнуо, између дланова као кроз трубу: |
| "Wouldn't you like me to have a telegram sent to your uncle in Kiev right away?" | — Хоћете ли да наредим сада да пошаљу телеграм вашем течи у Кијев? |
| And once again Berlioz was given a jolt. How did the madman know that he had an uncle in Kiev? That certainly hadn't appeared in any newspaper. Perhaps Bezdomny's right after all? And what about those fake documents of his? What an oddball he is! Get to a phone! Get to a phone! Call right away! It won't take them long to figure out who he is! | И поново се стресао Берлиоз. Одакле суманути зна уопште да постоји кијевеки теча? Јер о томе нигде у новинама зацело ништа никада није писало. Ехе, да није Бездомни у праву? А шта ако су исправе лажне? Ах, каква чудна птичица... Телефонирати, телефонирати! Одмах телефонирати! Брзо ће га разјаснити. |
| And without listening to another word, Berlioz ran off. | И не слушајући ништа више, Берлиоз је потрчао даље. |
| Just then, at the exit to Bronnaya Street, a man got up from a bench and walked over to the editor. He was none other than the same fellow who earlier, in broad daylight, had materialized out of the dense heat. Only now, he was no longer made of air, but of ordinary flesh and blood, and in the gathering twilight Berlioz could clearly see that his wispy mustache looked like chicken feathers, his beady little eyes looked ironical and half-drunk, and his checked trousers had been yanked up so high you could see his dirty white socks. | Ту се крај самог излаза на Брону улицу, у сусрет уреднику дигао са клупе онај исти грађанин који се малочас на сунчевој светлости обликовао у дебелој припеци. Само што сада више није био ваздушаст, већ обичан, телесан, у сумраку који се спуштао Берлиоз је јасно видео да су му бркови као кокошије перје, да су му очи ситне, ироничне и полупијане, а панталоне кариране, толико нодигнуте да су му се виделе прљаве беле чарапе. |
| Mikhail Alexandrovich drew back with a start, but comforted himself with the thought that it was a meaningless coincidence and that now was not the time to think about it anyway. | Михаил Александрович је устукнуо, али је одмах утешио самога себе мишљу да је то глупава подударност и да сада уопште нема кад да о томе размишља. |
| "Looking for the turnstile, Mister?" inquired the fellow in the checked trousers in a cracked tenor, "Right this way! Go straight ahead and you'll come out at just the right place. How 'bout a little something for showing you the way... enough for a pint... help a former choirmaster get back on his feet!" Squirming and grimacing, he swept off his jockey cap with a theatrical gesture. | — Турнике тражите, грађанине? — напуклим тенором је упитао карирани тип — овуда изволите! Само право, и изићи ћете тачно тамо где треба. Требало би да за услугу частите четврт литра... да се опорави... бившег хоровођу! Кревељећи се, тип је скинуо у пуном замаху са главе своје џокејско капче. |
| Berlioz did not stop to listen to the begging and simpering choirmaster, but ran instead to the turnstile and grabbed hold of it with his hand. He turned it and was about to step across the tracks when a red and white light splashed in his face—the words in the glass box lit up: "Caution! Streetcar!" | Берлиоз није ни саслушао хоровођу мољакала и пренемагала, већ је притрчао турникеу и ухватио се руком за њега. Окренувши га, већ се спремио да закорачи на шине, када му је право у лице шикнула црвена и бела светлост: засветлео је у стакленој кутији натпис: »Пази, трамвај!« |
| Just then the streetcar started hurtling toward him as it turned onto the newly-laid stretch of track running from Yermolayevsky Lane to Bronnaya Street. After coming out of the turn onto the straightaway, the streetcar Sit up inside with electric light, let out a roar, and picked up speed. | Истога часа је дојурио и тај трамвај, скрећући по новопостављеним шинама са Јермолајевске у Брону улицу. Кад је заокренуо и изашао на равну пругу, у њему се неочекивано упалило електрично осветљење, заурлао је и убрзао. |
| Even though, the ever-cautious Berlioz was standing in a perfectly safe place, he decided to return behind the barrier, he shifted his hand on the revolving gate, and took a step backward. Just then his hand slipped and lost its grip, his foot slid uncontrollably, as if on ice, over the cobblestones that led down to the track, his other leg shot up in the air, and he was thrown onto the rails. | Опрезни Берлиоз, мада је стајао на сигурном месту, одлучио је да се врати иза турникеа, ставио је руку на њега, коракнуо уназад. И у тај мах му је рука склизнула и омакла се, нога је неумољиво, као по леду, кренула по калдрми која се стрмо спуштала ка шинама, друга нога му је полетела увис и Берлиоз је одлетео право на шине. |
| Trying to grab hold of something, Berlioz fell flat on his back and hit the back of his neck lightly against the cobblestones. He just caught a glimpse of the gilded moon high above, but he could not tell whether it was on his right or his left. He managed to turn on his side, and at the same time to draw his legs frantically up to his stomach. When he turned, he saw the absolutely white, horror-stricken face and the crimson armband of the woman streetcar driver bearing down on him with irresistible force. Berlioz did not scream, but the whole street around him began squealing with women's despairing voices. The driver pulled on the electric emergency brake, the car pitched forward, then jumped instantaneously, and the glass flew out of the windows, crashing and shattering. Then a voice in Berlioz's brain cried out in despair, "Can this be?" Once again, and for the last time, the moon flashed, but it was already breaking into splinters, and then it became dark. | Покушавајући да се за нешто ухвати, Берлиоз је пао наузнак, лако ударио потиљком о калдрму и стигао да види у висини, али да ли са десне или леве стране — то већ није схватио — позлаћени месец. Пошло му је за руком да се окрене на страну, и да у истом тренутку избезумљено згрчи ноге уз стомак и, кад се окренуо, угледао је како незадрживом силином јури према њему потпуно бело од ужаса лице жене-кочничара и њена црвена марама. Берлиоз није вриснуо, али је око њега очајничким женским гласовима вриштала цела улица. Жена-кочничар је повукла електричну кочницу, предњи део вагона се зарио у земљу, затим одмах подскочио и уз тресак и звекет полетело је стакло из прозора. Тада је у Берлиозовом мозгу неко очајнички повихао »Зар?.. « Још једном и последњи пут промакао је месец, али овога пута се распадајући на комаде, и после тога се све смрачило. |
| The streetcar covered Berlioz, and a round dark object was propelled under the railing of Patriarch's Ponds path onto the cobbled slope. After rolling down the slope, it began bouncing over the cobblestones of Bronnaya Street. | Трамвај је прешао преко Берлиоза, а под металну ограду Патријаршијске алеје одлетео је на калдрмисану косину округао таман предмет. Скотрљавши се са ове косине, почео је да скакуће по калдрми Броне улице. |
| It was Berlioz's severed head. | То је била Берлиозова одрубљена глава. |