 
|
|
|
|
|
|
|
| XXIX | Поглавље 29 |
| The Fate of the Master and Margarita is Decided | СУДБИНА МАЈСТОРА И МАРГАРИТЕ ЈЕ ОДЛУЧЕНА |
| AT SUNSET, high above the city, on the stone terrace of one of the most beautiful buildings in Moscow, a building built about a hundred and fifty years ago, were two figures: Woland and Azazello. They could not be seen from below, from the street, since they were shielded from unwelcome stares by a balustrade decorated with stucco vases and stucco flowers. They, on the other hand, could see almost to the very edge of the city. | У смирај сунца, високо над градом, на каменој тераси једне од најлепших зграда у Москви, зграде сазидане пре једно сто педесет година, налазила су се двојица: Воланд и Азазел. Нису се могли видети одоздо са улице, од радозналих погледа скривала их је балустрада са гипсаним вазама и гипсаним цветовима. Али они су видели град скоро као на длану. |
| Dressed in his black soutane, Woland was seated on a folding taboret. His long broadsword had been rammed vertically into the crack between two flagstones, thus forming a sundial. The sword's shadow lengthened slowly and steadily as it crept up to the black slippers on Satan's feet. With his sharp chin resting on his fist and one leg folded beneath him, Woland sat hunched on the taboret, staring fixedly at the vast assortment of huge buildings, palaces, and shacks condemned to destruction. | Воланд је седeо на столичици на склапањe, а био је у својој црној сутани. Његова дугачка и широка шпада била је забијена вертикално између две размакнуте плоче на тераси, тако да је представљала сунчани сат. Сенка шпаде је лагано и неумитно постајала све дужа, приближујући се црним ципелама на сатаниним ногама. Подупрвши песницом шпицасти подбрадак, згуривши се на столичици и подавивши једну ногу пода се, Воланд није скидао поглед с необухватне гомиле палата, џиновеких кућа и кућерака осуђених на рушење. |
| Azazello had shed his contemporary attire, that is, his jacket, bowler hat, and patent-leather shoes, and like Woland was dressed in black. He stood motionless, not far from his master, and like him, stared at the city. | Азазел је, раставши се од своје савременe одеће, то јест сакоа, крутог шешира и лакованих ципела, одевен као и Воланд у црно, непомично стајао у близини свога господара, као ни он не скидајући поглед с града. |
| Woland spoke, | Воланд је проговорио: |
| "What an interesting city, don't you think?" Azazello stirred and replied respectfully, | — Какав занимљив град, зар не? Азазел се померио и одговорио с поштовањем: |
| "Messire, I prefer Rome!" | — Месире, мени се више допада Рим. |
| "Yes, it's a matter of taste," answered Woland. A short while later his voice sounded again, | — Да, то је ствар укуса — одтоворио је Воланд. После извесног времена поново се зачуо његов глас: |
| "What's that smoke over there on the boulevard?" | — А какав је оно тамо дим, тамо на булевару? |
| "That's Griboyedov burning," replied Azazello. | — То гори Грибоједов — одговорио је Азазел. |
| "One must assume, then, that the inseparable pair, Korovyov and Behemoth, paid them a visit?" | — По свему судећи, тамо је био нераздвојан пар, Корoвјeв и Бехeмот? |
| "No doubt about it, Messire." | — У тако нешто не треба ни сумњати, месире. |
| Again there was silence, and the two on the terrace watched as the broken, blinding sun caught fire in the westward-facing, upper-storey windows of the massive buildings. Woland's eye burned like one of those windows, even though he had his back to the sunset. | Поново је завладала тишина, и обојица са терасе посматрала су како се у прозорима окренутим западу, на горњим спратовима грдосија, пали изломљено заслепљујуће сунце. Воландово око је горело као неки од тих прозора, мада је Воланд био леђима окренут залазећем сунцу. |
| But something made Woland turn away from the city here and focus his attention on the round tower on the roof behind him. Emerging from the tower wall was a somber, mud-stained, black-bearded man wearing a torn chiton and homemade sandals. | Али тада је нешто натерало Воланда да скрене поглед са града и обрати пажњу на округлу кулу која му се налазила иза леђа на крову. Из њеног зида изишао је одрпан, умазан глином, мрачан човек у хитону и сандалама својеручне израде, са црном брадом. |
| "Hah!" exclaimed Woland, looking mockingly at the man who had entered. "You're the last person one would have expected to see here! What brings you here, uninvited, but expected guest?" | — Гле! — узвикнуо је Воланд, гледајући подсмешљиво придошлицу — најмање од свега сам могао тебе да очекујем овде! Зашто си дошао, незвани али предвиђени госте? |
| "I've come to see you, Spirit of Evil and Sovereign of the Shadows," replied the man, looking sullenly at Woland from under his furrowed brows. | — Дошао сам теби, душе зла и господару сенки — одговорио је овај, погледавши испод ока непријатељски Воланда. |
| "If you've come to see me, then why haven't you greeted me and wished me well, former tax collector?" said Woland in a stern voice. | — Ако си дошао к мени, зашто се онда ниси поздравио са мном, бивши цариниче? — рекао је Воланд грубо. |
| "Because I don't want you to be well," was the newcomer's impudent reply. | — Зато што ти не желим здравља — одговорио је дреко придошлица. |
| "Nevertheless, you'll have to reconcile yourself to the fact that I am," retorted Woland with a twisted smile. "No sooner do you appear on the roof than you blab nonsense, and I'll tell you what it is—it's in your intonation. You pronounced your words as if you refuse to acknowledge the existence of either shadows or evil. But would you kindly ponder this question: What would your good do if evil didn't exist, and what would the earth look like if all the shadows disappeared? After all, shadows are cast by things and people. Here is the shadow of my sword. But shadows also come from trees and from living beings. Do you want to strip the earth of all trees and living things just because of your fantasy of enjoying naked light? You're stupid." | — Али мораћеш са тим да се помириш — одвратио је Воланд, и подругљив осмејак му је искривио уста ниси стигао ни да се појавиш на крову, а већ си одвалио бесмислицу, и рећи ћу та у чему је она — у твојој интонацији. Изговорио си своје речи као да не признајеш сенке ни зло. Буди тако добар па размисли о питању: шта би чинило твоје добро да није зла и како би изгледала земља да са ње нестану сенке? Јер сенке бацају предмети и људи. Ево сенке моје шпаде. Али постоје и сенке дрвећа и живих бића. Да нећеш можда да згулиш целу земаљску куглу, смакнувши са ње све дрвеће и све живо због твога прохтева да уживаш у голој светлости? Глуп си! |
| "I won't argue with you, old sophist," replied Levi Matvei. | — Нећу да расправљам са тобом, стари софисто — одговорио је Леви Матеј. |
| "You can't argue with me because of what I just said—you're stupid," replied Woland, and asked, "Well, tell me briefly, without tiring me, why have you appeared?" | — Ти не можеш да расправљаш са мном из простог разлога који сам ти већ споменуо — глуп си — одговорио је Воланд и упитао: — Па, буди кратак, не замарај ме, зашто си се појавио? |
| "He sent me." | — Он ме је послао. |
| "What did he order you to tell me, slave?" | — Шта ти је наредио да ми поручиш, робе? |
| "I am not a slave," replied Levi Matvei, becoming more enraged, "I am his disciple." | — Ја нисам роб — жестећи се све више, одговорио је Леви Матеј — ја сам његов ученик. |
| "We are speaking different languages, as always," rejoined Woland, "but that doesn't change the things we talk about. So?..." | — Ми говоримо, као и увек, различитим језицима — одвратио је Воланд — али се ствари о којима говоримо не мењају због тога. Дакле?... |
| "He has read the Master's work," began Levi Matvei, "and asks that you take the Master with you and grant him peace. Is that so difficult for you to do, Spirit of Evil?" | — Он је прочитао дело мајсторово — почео је Леви Матеј — и моли те да поведеш са собом мајстора и наградиш га миром. Зар ти је тешко да то учиниш, душе зла? |
| "Nothing is difficult for me to do," replied Woland, "as you well know." He was silent for a moment and then added, "But why aren't you taking him with you to the light?" | — Ништа ми није тешко да учиним — одговорио је Воланд — и ти то добро знаш. — Заћутао је и додао: — А зашто га не узмете себи, у светлост? |
| "He has not earned light, he has earned peace," said Levi in a sad voice. | — Он није заслужио светлост, заслужно је мир — тужно је рекао Леви. |
| "Tell him that it shall be done," replied Woland, and added, his eye suddenly flashing, "and leave me this instant." | — Поручи да ће бити учињено — одговорио је Воланд и додао, а при том му је око плануло: — И напусти ме одмах. |
| "He asks that you also take the one who loved him and who suffered because of him," said Levi to Woland, imploring for the first time. | — Он моли да и ону која га је волела и патила због њега такође поведете — први пут се молећиво обратио Леви Воланду. |
| "We would never have thought of that without you. Leave." | — Да није тебе, не бисмо се тога сетили. Одлази. |
| Levi Matvei disappeared after this, and Woland called Azazello and commanded him, | Леви Матеј је после тога нестао, а Воланд је позвао Азазела н наредио му: |
| "Fly to them and arrange everything." | — Одлети њима и среди све. |
| Azazello left the terrace and Woland remained alone. But his solitude was not of long duration. Footsteps and animated voices were heard on the terrace, and Korovyov and Behemoth appeared before Woland. But now the fat man was without his primus stove, but was loaded down with other things. Under his arm was a small landscape in a gold frame, over his arm a badly singed cook's smock, and in his other hand a whole salmon, skin on and tail attached. Korovyov and Behemoth both reeked of smoke, Behemoth's mug was covered with soot and his cap was half-singed. | Азазел је напустио терасу и Воланд је остао сам. Али његова усамљсност није била дугог века. По плочама терасе зачуо се бат корака и живахни гласови, и пред Воландом су се појавили Коровјев и Бехемот. Али дебељко сада није носмо примус, већ је био натоварен другам предметима. Тако му је под мишком био један омањи пејзаж у позлаћеном раму, преко руке пребачена куварека нагорела кецеља, а у другој руци натакнута семга, с крљуштима и репом. Коровјев и Бехемот су мирисали на паљевину, њушка Бехемотова била је чађава, а качкет нагорео. |
| "Salutations, Messire!" cried the indefatigable pair, and Behemoth waved his salmon. | — Здраво, месире! — повикао је неуморан пар, а Бехемот је почео да маше семгом. |
| "You're a fine sight," said Woland. | — Баш сте ми добри — рекао је Воланд. |
| "Imagine, Messire," began Behemoth, shouting joyfully and excitedly, "They thought I was a looter!" | — Месире, замислите само! — викнуо је Бехемот узбуђено и весело — помислили су да сам мародер! |
| "Judging by what you've got with you," replied Woland, looking at the landscape, "you are a looter." | — Судећи по предметима које си донео — одговорио је Воланд погледајући пејзаж — и јеси мародер. |
| "Can you believe, Messire..." began Behemoth in a heartfelt voice. | — Да ли верујете, месире... — почео је Бехемот простодушно. |
| "No, I can't believe," was Woland's curt reply. | — Не, нe верујем — кратко је одговорио Воланд, |
| "Messire, I swear I made heroic efforts to save everything I could, but this was all I could salvage." | — Месире, кунем вам се да сам херојски покушавао да спасем све што је могло да се спасе, и ово је све што сам одбранио. |
| "You would do better to tell me, how did Griboyedov catch fire?" asked Woland. | — Боље ми реци зашто се запалио Грибоједов — упитао је Воланд. |
| Korovyov and Behemoth both spread their arms and raised their eyes skyward, and Behemoth cried, | Обојица су, и Коровјев и Бехемот, раширили руке, подигли очи ка небу, а Бехемот је узвикнуо: |
| "I have no idea! We were sitting peacefully, perfectly quietly, having a bite to eat..." | — Не схватам! Седели смо мирно, потпуно мирно, мезетили... |
| "And suddenly-bang! bang!" chimed in Korovyov, "They were shooting at us! Frightened out of our minds, Behemoth and I ran out into the street, the pursuers ran after us, and we made a dash for Timiryazev!" | — И наједном бум, бум! — прихватио је Коровјев — пуцњи! Избезумљени од страха, Бехемот н ја изјурили смо на булевар, потера за нама, јурили смо према Тимирјазеву! |
| "But a sense of duty," inserted Behemoth, "overcame our shameful fear, and we went back!" | — Али, осећање дуга је — упао је Бехeмот — надвладало срамни страх, и вратили смо се. |
| "Ah, you went back, did you?" said Woland. "So, of course then, the building burned to the ground." | — Ах, вратили сте се? — рекао је Воланд — па, разуме се, онда је зграда изгорела до тла. |
| "To the ground!" affirmed Korovyov sorrowfully. "That is, literally to the ground, Messire, as you so accurately phrased it. Nothing left but smouldering chips!" | — До тла! — тужно је потврдио Коровјев — то јест буквално до тла, месире, како сте се изволели умесно изразити! Само су угарци остали! |
| "I headed straight," Behemoth recounted, "for the assembly hall— that's the one with the columns, Messire—expecting to save something valuable. Oh, Messire, my wife, if only I had one, risked being widowed twenty times over! Fortunately, Messire, I am not married, and I'll tell you frankly—I'm happy not to be. Oh, Messire, who would exchange the freedom of bachelorhood for a yoke around the neck!" | — Појурио сам — причао је Бехемот — у салу за седнице - то је она са стубовима, месире - рачунајући да извучем нешто од вредности. Ах, месире, моја жена, да је само имам, двадесет пута је могла да остане удовица! Али, срећом, месире, нисам ожењен, и рећи ћу вам отворено да сам срећан што нисам ожењен. Ах, месире, може ли да се замени момачка слобода за тежак јарам! |
| "The nonsense has begun again," observed Woland. | — Опет неке којештарије — приметио је Воланд. |
| "I'm listening and continuing with my story," replied the cat, "yessir, here's a small landscape. It was impossible to remove anything else from the hall, the flames were in my face. I ran to the storeroom and salvaged the salmon. Ran to the kitchen and salvaged the smock. I consider, Messire, that I did everything I could, and I fail to understand the skeptical look on your face." | — Разумем, и настављам — одговорио је мачак — да, овај пејзаж. Ништа више није могло да се изнесе из сале, пламен ми је ударио у лице. Потрчао сам у магацин, спасао сам семгу. Потрчао сам у кухињу, спасао кецељу. Сматрам, месире, да сам учинио све што сам могао и не знам чиме се може објаснити скептичан израз на вашем лицу. |
| "And what was Korovyov doing while you were looting?" inquired Woland. | — А шта је радио Коровјев док си се ти бавио мародерством? — упитао је Воланд. |
| "I was helping the firemen, Messire," replied Korovyov, pointing to his torn trousers. | — Помагао сам ватрогасцима, месире — одговорио је Коровјев, показујући своје исцепане панталоне. |
| "Ah, if that's true, then naturally, they'll have to build a new building." | — Ах, ако је то тако, онда ће, разуме се, морати да се сагради нова зграда. |
| "It will be built, Messire," answered Korovyov, "I can assure you of that." | — Она ће бити изграђена, месире — одвратио је Коровјев — уверавам вас у то. |
| "Well, then, all that is left is to hope that the new one will be better than the old," remarked Woland. | — Па, шта ћемо, можемо једино пожелети да она буде лепша од претходне — приметио је Воланд. |
| "And so it shall, Messire," said Korovyov. | — Тако ће и бити, месире — рекао је Коровјев. |
| "Believe me, it will," added the cat, "I'm a regular prophet." | — Верујте ми — додао је мачак — ја сам прави правцати пророк. |
| "In any case, we're back, Messire," reported Korovyov, "and we await your instructions." | — У сваком случају, дошли смо, месире — реферисао је Коровјев и чекамо ваша наређења. |
| Woland got up from his taboret, went over to the balustrade, and, turning his back on his retinue, gazed silently into the distance for a long time. Then he went back, sat down on his taboret again, and said, | Воланд је устао са своје столичице, пришао балустради и дуго, ћутке, сам, окренувши леђа својој свити, гледао у даљину. После се удаљио од ивице, поново спустио на своју столичицу и рекао: |
| "There will be no instructions—you have done everything you could, and for the time being, I have no further need of your services. You may rest. A thunderstorm is coming, the last thunderstorm, and it will accomplish everything that needs to be accomplished, and then we will be on our way." | — Никаквих наређења неће бити, извршили сте све што сте могли и засад ми ваше услуге нису више потребне. Можете да се одмарате. Ускоро ће непогода, последња непопода, она ће довршити све што треба довршити, и кренућемо на пут. |
| "Very well, Messire," replied the two buffoons and disappeared somewhere behind the central round tower in the middle of the terrace. | — Врло добро, месире — одговорила су оба обешењака и нестала негде иза централне округле куле, која се налазила на средини терасе. |
| The thunderstorm that Woland had mentioned was already gathering on the horizon. A black cloud had risen in the west and cut off half the sun. Then it covered it completely. It got cooler on the terrace. Soon thereafter, it got dark. | Непогода о којој је говорио Воланд већ се припремала на хоризонту. Црни облак се подигао на западу и одсекао половину сунца. Затим га је потпуно прекрио. На тераси је постало свежије. А после извесног времена се сасвим смрачило. |
| This darkness, which came from the west, enveloped the huge city. Bridges and palaces disappeared. Everything vanished as if it had never existed. A single streak of fire ran across the whole sky. Then a clap of thunder shook the city. It was repeated, and the storm began. Woland ceased to be visible in its darkness. | Та помрчина, која је наишла са запада, прекрила је огроман град. Нестали су мостови, дворци. Све је нестало, као да никада није ни било на свету. Преко целог неба пројурила је једна огњена нит. Затим се град затресао од ударца. Удар се поновио и почела је непогода У њеној магли Воланд је постао невидљив. |