 
|
|
|
|
|
|
|
| XVII | Поглавље 27 |
| The End of Apartment No. 50 | КРАЈ СТАНА БРОЈ 50 |
| WHEN Margarita got to the final words of the chapter— "...Thus the dawn of the fifteenth day of Nisan was greeted by the fifth procurator of Judea, Pontius Pilate, "—morning had arrived. | Када је Маргарита стигла до последњих речи поглавља »...тако је дочекао зору петнаестог нисана пети прокуратор Јудеје Понтије Пилат« — освануло је јутро. |
| From the yard came the cheerful, excited, morning sounds of sparrows conversing in the branches of the white willow and the linden tree. | Чуло се како у дворишту весело и узбуђено воде јутарњи разговор врапци у грању беле врбе и липе. |
| Margarita got up from her chair, stretched, and only then realized how worn out her body was and how much she craved sleep. It is interesting to note that Margarita's soul was in perfect shape. Her thoughts were not in disarray, and she was not at all unnerved by having spent the previous night supernaturally. Memories of her time at Satan's ball did not disturb her, nor did the fact that the Master had been returned to her by a kind of miracle, that his novel had risen from the ashes, and that everything was back in place in the basement apartment, from which the informer Aloisy Mogarych had been expelled. In short, her encounter with Woland had caused her no psychic distress. Everything was seemingly as it should have been. | Маргарита је устала из фотеље, протегла се и тек онда осетила како јој је ломно тело и колико јој се спава. Занимљиво је приметити да је Маргаритина душа била потпуно мирна. Мисли јој нису биле несређене, уопште се није узрујавала што је ноћ провела неприродно. Није је узбуђивала помисао да је била на балу код сатане, да јој је неким чудом враћен мајстор, да је из пепела искрснуо роман, да је поново све било на своме месту у сутерену у малој уличици, одакле је био истеран потказивач Алојзиј Могарич. Једном речју, познанство са Воландом није јој уопште психички нашкодило. Све је било као да тако и треба да буде. |
| She went into the adjoining room, assured herself that the Master was sleeping deeply and peacefully, turned off the desk lamp, which was no longer necessary, stretched out on the small couch along the opposite wall, and covered herself with an old, torn sheet. A minute later she was asleep, and that morning she had no dreams. All the rooms in the basement were silent, the private home builder's entire small house was silent, and silence also reigned in the deserted lane outside. | Маргарита је отишла у суседну собу, уверила се да мајстор спава чврсто и мирно, угасила непотребну стону лампу и сама се испружила крај супротног зида на дивану покривеном старим, исцепаним чаршавом. Кроз један минут већ је спавала, и никакве снове тог јутра није снила. Ћутале су собе у сутерену, ћутала је цела мала предузимачева кућица и било је тихо у забаченој уличици. |
| Meanwhile, at the same time, that is, at dawn on Saturday, an entire floor of one of Moscow's official buildings was wide awake, and its windows, which looked out on a large, asphalt-covered square being cleaned by the whirring brushes of special, slow-moving machines, were all lit up with a stark light that outshone the rising sun. | Али у то доба, то јест у суботу у зору, није спавао читав спрат у једној московској установи и њени прозори који су гледали на велики асфалтирани трг, што су га специјална кола чистила четкама лагано се крећући и брекћући, блештали су светлошћу која је просецала светлост сунца које се рађало. |
| The entire floor was busy with the investigation of the Woland case, and lamps in ten offices had been burning all night long. | Читав спрат се бавио истрагом Воландовог случаја, и лампе су целе ноћи гореле у десет канцеларија. |
| Strictly speaking, the rudiments of the case had been clear since the previous day, Friday, when the Variety Theater had to be closed due to the disappearance of its entire administrative staff and the disruptive events surrounding the notorious performance of black magic. But the fact of the matter was that new material kept pouring in to the sleepless floor. | У ствари, цео случај је био јасан још од јучерашњег дана, петка, када је морао да се затвори Варијете због тога што је ишчезла његова администрација, а и због свакојаких изгреда који су се десили дан пре тога, за време чувене представе црне магије. Али ствар је била и у томе што је на будни спрат стално и непрекидно пристизао нов материјал. |
| Now it was the task of those investigating this strange case, which blended elements of utterly obvious deviltry with hypnotic trickery and blatant criminality, to take all the various and muddled incidents that had occurred all over Moscow and mold them into some kind of coherent whole. | Сада је истрага у овом чудноватом случају, који је мирисао на потпуно очигледна ђавоља посла, са додатком некаквих хипнотичких трикова и потпуно јасног криминала, морала да скупи уједно све разноврсне и запетљанe случајеве који су се десили у разним крајевима Москве. |
| The first to be summoned to the electric glare of the sleepless floor was Arkady Apollonovich Sempleyarov, the chairman of the Acoustics Commission. | Први који је морао да посети електриком осветљен будни спрат био је Аркадиј Аполонович Семплејаров, председник Акустичке комисије. |
| After dinner on Friday, the telephone rang in his apartment on Kamenny Bridge, and a man's voice asked for Arkady Apollonovich. His wife, who answered the phone, replied sullenly that Arkady Apollonovich was unwell and resting, and could not come to the phone. But Arkady Apollonovich had had to come to the phone. When asked who it was that was calling Arkady Apollonovich, the voice at the other end of the line had said who in no uncertain terms. | У петак после ручка зазвонио је телефон у његовом стану, у кући крај Каменог моста, и мушки глас је затражио да говори с Аркадијем Аполоновичем. Супруга Аркадија Анолоновича, која је дигла слушалицу, суморно је одговорила да је Аркадиј Аполонович болестан, да је легао да се одмори и да не може да дође до телефона. Међутим, Аркадиј Аполонович је ипак морао да дође до телефона. На питање ко тражи Аркадија Аполоновича, глас из телефона је одговорио веома кратко. |
| "This second... right away... just a minute..." babbled the customarily arrogant wife of the chairman of the Acoustics Commission, and she flew into the bedroom like an arrow to rouse Arkady Apollonovich from his bed, where he lay suffering the torments of hell whenever he recalled last night's performance and the ensuing scandal, when his niece from Saratov had been expelled from the apartment. | — Одмах... само један трен... овога часа... почела је да муца иначе врло надмена супруга председника Акустичке комисије и као стрела полетела у спаваћу собу да дигне Аркадија Аполоновича из постеље, у којој је овај лежао, паклено се мучећи и при самој помисли на синоћну представу и ноћашњи скандал, који је био пропраћен истеривањем из стана његове саратовске рођаке. |
| To tell the truth, it took Arkady Apollonovich not a second, not a minute, but a quarter of a minute to get to the phone. Wearing only underwear and a slipper on his left foot, he babbled into the receiver, | Додуше, нe за секунд, али ни за минут, већ за четврт минута, Аркадиј Аполонович је у једној папучи на левој нози и само у доњем рубљу већ био крај телефона и муцао у њега: |
| "Yes, it's me... I will, I will..." | — Да, то сам ја... Разумем, разумем... |
| His wife, forgetting for the moment the many disgusting crimes of infidelity in which the unfortunate Arkady Apollonovich had been implicated, stuck her frightened face through the hall door and, waving a slipper in the air, whispered, | Његова супруга, која је у овим тренуцима заборавила све његове гнусне преступе против верности, у којима је несрећни Аркадиј Аполонович био ухваћен, преплашеног лица је вирила кроз врата у ходник, туткала папучу кроз ваздух и шаптала: |
| "Your slipper, put on your slipper... Your feet will catch cold."Waving his wife away with his bare foot and giving her a ferocious look, Arkady Apollonovich mumbled into the phone, | — Папучу навуци, папучу... Ноге ће ти озепсти — на шта је Аркадиј Аполонович, који се бранио од жене ритајући се босом ногом и бесно севајући очима, мрмљао у телефон: |
| "Yes, yes, yes, of course I understand... I'm leaving now..." | — Да, да, да, како да не, схватам... Одмах полазим. |
| Arkady Apollonovich spent the entire evening on that floor where the investigation was being conducted. His conversation with the investigators was painful and extremely unpleasant because it necessitated his talking frankly not only about the vile performance and the fight in the loge, but also, among other things, about Militsa Andreyevna Pokobatko from Yelokhovskaya Street, his niece from Saratov, and much else besides, which caused Arkady Apollonovich inexpressible misery. | Цело вече је Аркадиј Аполонович провео на оном истом спрату на коме је вођена истрага. Разтовор је био мучан, врло је непријатан био разговор, јер се морало потпуно отворено испричати све не само о оној поганој представи и тучи у ложи већ успут, што је одиста било и нужно, и о Ммлици Андрејевној Покобатко из Јелоховске улице, о саратовској рођаци и још о много чему, што је Аркадију Аполоновичу било неизрециво мучно да прича. |
| It goes without saying that the testimony provided by Arkady Apollonovich—an intelligent and cultured man, an eyewitness to the disgraceful performance, an experienced and articulate witness, who gave an excellent description of the mysterious masked magician himself and his two knavish assistants, whose splendid memory had retained the magician's name, Woland—contributed significantly to the advance of the investigation. When Arkady Apollonovich's testimony was collated with that of others, including those women who had been casualties of the performance (the one in the violet underwear who had astounded Rimsky and, alas, many others), and Karpov, the messenger who had been sent to apartment No. 50 on Sadovaya Street-it became immediately apparent where the perpetrator of all these misadventures should be sought. | Само се по себи разуме да су искази Аркадија Аполоновича — интелигентног и културног човека, који је био сведок одвратне представе, квалификован и разуман сведок који је одлично описао и самог тајанственог мага са два његова ниткова-помоћника, који је одлично запамтио да је презиме мага управо Воланд — помогли истрази да крене с места. Кад је исказ Аркадија Аполоновича упоређен с исказима других, међу којима су биле и неке даме које су настрадале после представе (она, у љубичастом доњем рубљу, која је запрепастила Римског и, авај, још многе друге) и курир Карпов који је одлазио у стан број 50 у Садовој улици одмах је, у ствари, откривено место где треба тражити кривца за све ове догађаје. |
| Apartment No. 50 was visited, and more than once, and not only did it receive a thorough search, but its walls were tapped and its chimney flues inspected, in an attempt to locate secret hiding-places. However, none of these measures yielded any results, and no one was ever found in the apartment during any of the visits, although it was patently clear that someone was living there, despite the fact that everyone whose job it was to be informed of the whereabouts of foreign stage performers while in Moscow stated flatly and categorically that no black magician named Woland was in Moscow, nor could he be. | Стан број 50 су обишли, и то не једном, и не само да су га необично пажљиво прегледали, већ су и куцкали по зидовима, прегледали оџаке, тражили скровишта. Међутим, све те мере нису уродиле никаквим плодом, и ниједном приликом у стану нико није могао бити откривен, мада је било сасвим јасно да у стану неког има, без обзира на то што су сва лица која су се на овај или онај начин бавила питањима боравка страних уметника у Москви одлучно и категорично тврдила да никаквог црног мага Воланда у Москви нема нити може бити. |
| He had certainly never registered anywhere upon his arrival, or showed anyone his passport, or any other documents, contracts or agreements, and no one had heard anything about him! Kitaitsev, the head of the program department of the Entertainment Commission, swore by everything holy that the missing Styopa Likhodeyev had never sent him the program of any Woland for approval, nor had he ever called to inform Kitaitsev of the arrival of any such person. Thus he, Kitaitsev, did not know and could not understand how Styopa could have allowed such a performance to take place at the Variety. When he was told that Arkady Apollonovich had seen the magician in performance with his own eyes, Kitaitsev merely spread his hands and raised his eyes to heaven. And one could see and safely say from Kitaitsev's eyes alone that he was as pure as crystal. | Апсолутно нигде није био пријављен приликом доласка, никоме није поднео свој пасош или неке друге папире, уговоре и споразуме, и нико о њему ништа ни чуо није! Шеф програмског одељења комисије за приредбе Китајцев клео се и богмио да нестали Стјопа Лиходејев њему није слао на одобрење никакав програм представе никаквог Воланда и да ништа није телефонирао Китајцеву о доласку неког Воланда. Тако да он, Китајцев, не зна и не може да схвати на који је начин Стјопа могао да допусти такву представу у Варијетеу. Када му је речено да је Аркадиј Аполонович својим очима видео тог мага на представи, Китајцев је само ширио руке и дизао очи ка небу. И већ се по очима Китајцева могло видети и одлучно рећи да је чист као суза. |
| Prokhor Petrovich, the chairman of the Entertainment Commission... | Онај Прохор Петрович, председник главне комисије за приредбе... |
| Incidentally, he had returned to his suit right after the police entered his office, to the ecstatic joy of Anna Richardovna and to the great consternation of the police who had been called for no reason. Again incidentally, when Prokhor Petrovich was back inside his gray striped suit, he gave his full approval to all the memos drafted by his suit during his brief absence. | Узгред буди речено: он се одмах вратио у своје одело чим је милиција ушла у његов кабинет, на махниту радост Ане Ричардовне и велико чуђење непотребно узнемирене милиције. Узгред буди још речено: кад се вратио на своје место, у своје пругасто одело, Прохор Петрович је потпуно одобрио све што је одело одлучило за време његовог краткотрајног одсуствовања. |
| ...and so, Prokhor Petrovich, had absolutely no knowledge of any Woland. | ...елем, овај исти Прохор Петрович апсолутно ништа није знао о некаквом Воланду. |
| The outcome, say what you will, was preposterous: thousands of spectators, the entire staff of the Variety Theater, and, finally, Arkady Apollonovich Sempleyarov, a highly cultured man, had all seen the magician, along with his thrice-cursed assistants, and yet it was impossible to find him anywhere. What, then, if one may ask: had he fallen through the earth after his disgusting performance, or, as some people claimed, had he never come to Moscow at all? To accept the first explanation meant that he had taken the entire top management of the Variety with him when he vanished, whereas the implication of the second explanation was that the managers of the ill-starred theater had themselves disappeared from Moscow without a trace, after first performing some dirty trick (recall, if nothing else, the smashed window in the office and the behavior of Ace of Diamonds). | Испадало је нешто, како год га окренули, будибокснама: хиљаде гледалаца, све особље Варијетеа, коначно и Семплејаров Аркадиј Аполонович, најобразованији човек, сви су они видели тог мага, као и његове три пута проклсте асистенте, а, међутим, нема начина да се он било где пронађе. Па шта је то, дозволите да вас упитам: да ли је он пропао у земљу, шта ли, одмах после своје гнуснe представе, или, како неки тврде, уопште никада у Москву није ни долазио? Али, ако допустимо прво, онда је несумњиво да је, нестајући, повукао са собом управу администрације Варијетеа, а ако је друго, нe испада ли онда да је сама администрација злосрећног театра, починивши претходно неку свињарију (сетите се само разлупаног прозора у кабинету и понашања Ас-тамбурина), без трага нестала из Москве. |
| Credit should be given to the person in charge of the investigation. The missing Rimsky was found with astonishing speed. All that had to be done was to juxtapose Ace of Diamond's behavior at the taxi-stand near the movie theater with certain time data, such as when the performance ended and when Rimsky could have disappeared, in order to dispatch a telegram to Leningrad. The answer came an hour later (on Friday evening) that Rimsky had been located on the fourth floor of the Astoria Hotel in Room 412, which was next door to the room occupied by the repertory director of one of the Moscow theaters then on tour in Leningrad, a room which was known for its gilded, gray-blue furniture and its magnificent bath. | Треба одати дужно признање ономе који је водио целу истрагу. Нестали Римски је пронађен запањујуће брзо. Требало је само повезати понашање Ас-тамбурина на такси станици крај биоскопа са неким временским подацима, као што јо време када је завршена представа и када је управо могао да нестане Римски, па да се одмах пошаље телеграм у Лењинград. Кроз један сат је стигао одговор (у петак увече) да је Римски пронађен у соби четири стотине и дванаест хотела »Асторија«, на четвртом спрату, у соби до оне у којој је одсео шеф репертоара једног московског позоришта, које је гостовало у то доба у Лењинграду, у оној истој соби у којој је, као што се зна, сиво-плави намештај са позлатом и дивним купатилом. |
| Found hiding in the wardrobe of Room 412 at the Astoria, Rimsky was arrested immediately and interrogated there in Leningrad. Following which, a telegram reached Moscow stating that the Variety's financial director was not responsible for his actions, that he either could not or would not answer questions coherently, and that he kept asking to be put away in an armored room under armed guard. Moscow telegrammed a reply, ordering that Rimsky be transported back to Moscow under guard, as a result of which, Rimsky did leave Leningrad under guard on the Friday evening train. | Када је пронађен како се крије у орману собе број четири стотине и дванаест хотела »Асторија«, Римски је одмах био ухапшен и саслушан још у Лењинграду. После тога је у Москву стигао телеграм који је извештавао да је финдиректор у стању неурачунљивости, да на питање одговара или неће да одговара разборито и да моли само једно, да га сакрију у блиндирану ћелију и поставе оружану стражу. Москва је телеграфски наредила да се Римски стражарно спроведе у Москву, и услед тога је Римски у петак увече кренуо са таквом пратњом вечерњим возом. |
| By Friday evening they were on Likhodeyev's trail as well. Telegrams had been sent to all cities, inquiring about Likhodeyev's whereabouts, and Yalta had sent a reply saying that he had been there, but had left by plane for Moscow. | А у петак пред вече био је пронађен и траг Лиходејева. У све градове су били упућени телеграми са питањима о Лиходејеву, и из Јалте је добијен одговор да се Лиходејев налазио у Јалти, али да је аеропланом одлетео у Москву. |
| The only trail that was cold was Varenukha's. The illustrious theater manager, known to all of Moscow, seemed to have dropped into the sea. | Једини човек коме нису могли да уђу у траг био је Варенуха. Познат апсолутно целој Москви, чувени администратор позоришта као да је у земљу пропао. |
| In the meantime, they had to deal with what had happened in other parts of Moscow, beyond the confines of the Variety Theater. Explanations had to be found for the strange case of the singing office clerks (incidentally, Professor Stravinsky cured them in two hours with the help of subcutaneous injections), for the individuals who had passed off the-devil-knows-what as money to other individuals or institutions, and finally, for the people who had been victimized as a result. | Требало је бактати се истовремено и са догађајима у другим крајевима Москве, не само у Варијетеу. Требало је разјаснити необичан случај са службеницима који су певали »Славно море« (узгред буди речено: професору Стравинском је пошло за руком да их доведе у ред за само два сата помоћу неких убризгавања под кожу), са лицима која су другим лицима или установама доносила као новац ђаво га знао шта, а такође и са лицима која су настрадала од оваквих доносилаца. |
| Needless to say, the most distasteful, the most scandalous, the most baffling incident of all was the theft in broad daylight, of the late writer Berlioz's head, right out of the coffin on display in the Griboyedov hall. | Како се већ само по себи разуме, најнепријатнији, најскандалознији и нерешив случај била је крађа главе покојног књижевника Берлиоза директно из ковчега у Грибоједовљевој сали, усред бела дана. |
| A twelve-man team conducted the investigation, trying to pick up, with a knitting needle, as it were, all the infernal stitches spread all over Moscow, of this complicated case. | Дванаест људи је водило истрагу прикупљајући, као на иглу за плетење, проклете петље овог сложеног случаја, раштрканог по целој Москви. |
| One of the investigators went to Professor Stravinsky's clinic and asked, first of all, for a list of all those who had been admitted to the clinic in the last three days. This led them to Nikanor Ivanovich Bosoi and the unfortunate emcee whose head had been wrenched off. The two of them, however, took up little of their time, since it had been easy to establish that they had both been victims of the mysterious magician and his gang. Ivan Nikolayevich Bezdomny, on the other hand, was of great interest to the investigators. | Један од иследника је стигао на клинику професора Стравинског и пре свега замолио да му поднесу списак оних лица која су на клинику доспела током последња три дана. На тај начин су пронађени Никанор Иванович Боси и несрећни конферансје, коме су откидали главу. Њима се, уосталом, нису много бавили. Сада је већ било лако утврдити да су ова двојица жртве једне те исте банде, на чијем се челу налазио онај тајанствени маг. Али Иван Николајевич Бездомни је иследника необично заинтересовао. |
| Early on Friday evening the door of Ivanushka's room, No. 117, opened and in walked a young man with a round face, who was calm, gentle-mannered, and who looked nothing like an investigator even though he was one of the best in Moscow. He saw a pale, drawn-looking young man lying on the bed, whose eyes were indifferent to what was going on around him, whose eyes turned outward, to some spot far above and beyond the room, or inward, into the young man himself. | Врата Иванушкине собе број 117 отворила су се у пстак пред вече, и у собу је ушао млад човек овалног лица миран и пријатан, нимало налик на иследника, па ипак један од најбољих московских иследника. Угледао је убледелог и измршавелог младића како лежи у кревету, са очилш у којима се видело одсуство било каквог интересовања за оно што се дешава око њега, са очима које су биле уперене час некуд у даљину изнад свега око њега, час опет некуд унутра у самог себе. |
| The investigator introduced himself amiably and said he had come to see Ivan Nikolayevich to discuss the events of two days before at Patriarch's Ponds. | Иследник се љубазно представио и рекао да је дошао Ивану Николајевичу да поразговара са њим о догађајима који су се прекјуче одиграли крај Патријаршијског рибњака. |
| Oh, how triumphant Ivan would have felt, if only the investigator had come to see him a little earlier, say, late Wednesday night, when Ivan had been trying so frantically and passionately to get someone to listen to his story about Patriarch's Ponds. Now his dream of helping catch the foreign consultant had come true, and he did not have to run after anyone any more since they had come to see him themselves, to hear his tale about what happened Wednesday evening. | О, како би ликовао Иван да се иследник појавио раније, барем оне ноћи уочи четвртка, када се Иван силовито и ватрено борио да се саслуша његова прича о Патријаршијском рибљаку! Сада се остварио његов сан да помогнe у хватању саветника, он више ни за ким није морао да трчи, они су сами дошли управо због тога да би саслушали његову причу о томе шта се десило у среду увече. |
| But, alas, in the time that had elapsed since Berlioz's death Ivan had undergone a complete change. He was ready and willing to answer all the investigator's questions politely, but his indifference was evident in his eyes and in the way he spoke. The poet was no longer moved by Berlioz's fate. | Али, авај, Иванушка се потпуно изменио од Берлиозове смрти. Он је био спреман да радо и учтиво одговара на сва иследникова питања, али се равнодушност осећала и у погледу Ивановом и у начину на који је говорио. Песника више није узбуђивала Берлиозова судбина. |
| Ivanushka had been lying in a doze before the investigator's arrival, and a number of visions had passed before him. He had seen a strange, incomprehensible, non-existent city with blocks of marble, worn-down colonnades, and roofs sparkling in the sun, with the somber and pitiless black Antonia Tower, the palace on the western hill, sunk almost to the roof in the tropical greenery of a garden, with bronze statues towering above that greenery and burning in the setting sun, and he had seen armor-clad, Roman centurions marching beneath the walls of the ancient city. | Пред иследников долазак Иванушка је дремао лежећи, и пред њим су промицале визије. Тако је видео чудноват град, несхватљив, непостојећи, са громадама мермера, избрушеним колонадама, са крововима који су светлуцали на сунцу, са црном, мрачном и бездушном Антонијевом кулом, са палатом на западном брегу, утонулом скоро до кровова у тропско растиње врта, са бронзаним статуама које су гореле у заласку сунца над тим растињем, видео је како се римске, у оклоп оковане кентурије крећу под зидинама древнога града. |
| A man had appeared before Ivan in his sleep, a man sitting motionless in a chair, clean-shaven, with a yellow, troubled-looking face, wearing a white mantle with a red lining, and gazing hatefully at the lush and alien garden. Ivan had also seen a yellow, treeless hill with empty cross-beamed posts standing on top of it. | У полусну се пред Иваном појавио непомичан човек у фотељи, обријан, измучена жута лица, човек у белом плашту са црвеном поставом, којм је погледом пуним мржље гледао бујан и туђ врт. Видео је Иван и голетно жуто брдо, са празним стубовима са пречкама. |
| And what had happened at Patriarch's Ponds no longer interested the poet Ivan Bezdomny. | А оно што се десило код Патријаршијског рибњака, песника Ивана Бездомног више није занимало. |
| "Tell me, Ivan Nikolayevich, how far were you from the turnstile when Berlioz fell under the streetcar?" | — Реците, Иване Николајевичу, колико сте били далеко од турникеа када је Берлиоз пао под трамвај? |
| An apathetic, almost imperceptible smile flickered over Ivan's lips, and he replied, | Једва приметан, равнодушан смешак из неких разлога прешао је преко Иванових усана, и он је одговорио: |
| "I was far away." | — Био сам далеко. |
| "Was the man in checked trousers close to the turnstile?" | — А тај карирани је био крај самог турникеа? |
| "No, he was sitting on a bench nearby." | — Не, он је седео у близини на клупи. |
| "Are you sure he didn't go over to the turnstile just as Berlioz fell?" | — Да ли се добро сећате да није прилазио турникеу у тренутку када је Берлиоз пао? |
| "Yes, I'm sure. He didn't go anywhere. He was sprawled on the bench." | — Сећам се. Није прилазио. Седео је заваљен на клупи. |
| These were the investigator's final questions. When he was finished, he stood up, gave Ivanushka his hand, wished him a speedy recovery, and expressed hope that he would soon be reading more of his poems. | Ово су била иследникова последња питања. После њих је иследник одустао, пружио руку Иванушки, пого му да се што пре опорави и изразио наду да ће ускоро поново моћи да чита његове песме. |
| "No," replied Ivan quietly. "I won't be writing any more poems." | — Не — тихо је одговорио Иван — песме више нећу писати. |
| The investigator smiled politely and took the liberty of assuring the poet that although he was in a slight depression at the moment, it would soon pass. | Иследник се љубазно осмехнуо, дозволио себи да изрази увереност да је песник сада у стању извесне депресије, али да ће то ускоро проћи. |
| "No," countered Ivan, looking not at the investigator, but at a point in the distance on the darkening horizon, "it will never pass. The poems I wrote were bad poems, and I realize that now." | — Не — одговорио је Иван нe гледајући иследника, већ у даљину, небо које се гасило — то ми никада неће проћи. Песме које сам писао лоше су песме, и то сам сада схватио. |
| The investigator left Ivanushka after having received very important information. By tracing the thread of events backwards, from finish to start, he finally succeeded in reaching the source of all the events that followed. The investigator was certain that everything started with the murder at Patriarch's Ponds. Of course, neither Ivanushka nor the fellow in checks had pushed the unfortunate chairman of MASSOLIT under the streetcar. Physically speaking, no one had facilitated his fall under the wheels. But the investigator was convinced that Berlioz had thrown himself under the streetcar (or fallen under it) while in a hypnotic trance. | Иследник је напустио Иванушку, са веома важним материјалом. Пратећи нит догађаја од краја ка почетку, коначно се дошло до извора од кога су и започели сви догађаји. Исдедник није сумњао да су ови догађаји почели убиством код Патријаршијског рибњака. Разуме се, ни Иванушка ни онај карирани нису гурнули под трамнвај несрећног председника МАССОЛИТ-а, нико није физички, да тако кажемо, изазвао његов пад под точкове трамваја. Али иследник је био убеђен да се Берлиоз бацио под трамвај (или да је пао под њега) пошто је био хипнотисан. |
| Yes, there was a great deal of information, and they already knew who should be apprehended and where. But the hitch was that it had proved impossible to apprehend him by any means whatsoever. Admittedly, there was no question that someone was, indeed, living in the thrice-cursed apartment No. 50. Phone calls to the apartment would at times be answered by a nasal, or by a cracked voice, windows would be opened, and a phonograph would be heard playing, But every time they went over to investigate, they found no one there. And they had been there many times, at all hours of the day and night. Not only that, they had combed the apartment and looked in every corner. The apartment had been under suspicion for a long time. Guards had been posted along the route that led through the gateway into the courtyard, and at the back entrance as well; not only that, guards had been posted up on the roof, next to the chimney pipes. Yes, apartment No. 50 was up to no good, but there was nothing anyone could do about it. | Да, материјала је већ било много, и већ се знало кога и где треба ловити. Али, ствар је била у томе што се никако није могао ухватити. У три пута проклетом стану број 50, треба то поновити, неко се, у то нема сумње, налазио. С времена на време тај стан је одговарао час крештавим час уњкавим гласом на телефонске позиве, понекад је у стану отваран прозор, штавише, из стана су се чули звуци грамофона. Међутим, сваки пут када би се тамо упутили, апсолутно никога у њему нису налазили. А били су тамо много пута, и то у најразличитије доба дана. Па и више од тога, кроз стан су пролазили са мрежом, проверавали сваки ћошак. Стан се већ одавио налазио под присмотром. Стражарили су не само крај пута који је водио у двориште кроз главни улаз, већ и крај споредног улаза; па је чак и на крову крај димњака била постављена стража. Да, стан број 50 се завитлавао, а са тим ништа није могло да се уради. |
| Thus the case dragged on until after midnight Friday when Baron Maigel, wearing evening dress and patent leather shoes, made his grand entrance into apartment No. 50 as a guest. The baron was heard being admitted to the apartment. Precisely ten minutes after that they entered the apartment without any advance warning, but not only did they find no residents, there was not even a trace, which was already utterly bizarre, of Baron Maigel. | Тако је то трајало све до поноћи између петка и суботе, када је барон Мајгељ, у вечерњем оделу и са лакованим ципелама, свечано ушао у стан број 50 као гост. Чуло се како су барона пустили да уђе. Тачно после десет минута, без икаквог звоњења, стан су посетили, али у њему не само да нису пронашли домаћина већ, што је било крајње чудно, нису открили било какав знак присуства барона Мајгеља. |
| And so, as has been said, the case dragged on this way until dawn on Saturday. Some new and very interesting facts then emerged. A sixseater passenger plane landed at Moscow airfield from the Crimea. One of the passengers who got off was rather strange. He was a young man, his face overgrown with stubble, who had not washed for three days, had inflamed and frightened eyes, no luggage, and was rather queerly dressed. He was wearing a Caucasian-style fur cap, a felt cloak over a nightshirt, and brand-new, just purchased, blue leather bedroom slippers. They approached him as he stepped off the gangway. They had been expecting him, and shortly after that, the unforgettable director of the Variety Theater, Stepan Bogdanovich Likhodeyev, appeared before the investigators. He added some new information. It now became clear that Woland had gotten into the Variety disguised as a performer, by hypnotizing Styopa Likhodeyev, and had then contrived to spirit the aforementioned Styopa out of Moscow, God knows how many kilometers away. This added to the mounting evidence, but things did not become any easier as a result, and, may in fact have become even more difficult, since it was becoming obvious that it was not going to be easy to capture someone capable of pulling that kind of stunt on Stepan Bogdanovich. In the meantime, Likhodeyev was locked up in a strong room at his own request, and appearing before the investigators was Varenukha, who had just been arrested at his apartment, where he had returned after an unaccountable absence of almost two days. | Елем, као што је и било речено, ствар се отезала тако све до суботе у зору. Тада су се појавили нови и веома занимљиви подаци. На московски аеродром спустио се путнички авион са шест места, који је долетео са Крима. Између осталих, из њега се искрцао и један чудан путник. То је био млађи грађаини, зарастао страшно у браду, који се једно три дана није умивао, упаљених и преплашених очију, без пртљага и мало настрано обучен. Грађанин је на глави имао шубару, пустен огртач преко ноћне кошуље и плаве, тек купљене кожне папуче. Чим се овај грађанин одмакнуо од степеница којима су путници силазили из кабине авиона, њему су пришли. Овог грађанина су већ очекивали, и убрзо се незаборавни директор Варијетеа, Степан Богданович Лиходејев, нашао пред иследницима. Он је додао нове податке. Сада је било јасно да се Воланд увукао у Варијете као уметник, пошто је хипнотисао Стјопу Лиходејева, а затим се довио да најури тог истог Стјопу из Москве на богзна колико километара. Материјал се на тај начин повећао, али од тога никоме није било лакше, већ можда чак и малчице теже, јер је постало очигледно да неће бити баш лако домоћи се такве личности која изводи ствари као што је ова, чија је жртва постао Степан Богданович. Између осталог, Лиходејев је, на сопствену молбу, био затворен у добро осигурану ћелију, а пред иследницима се појавио Варенуха, који је био управо ухапшен у своме стану, у који се вратио после неразјашњеног одсуствовања током готово два пуна дана. |
| Despite the theater manager's promise to Azazello never to lie again, he began with a lie. Although one should not judge him too harshly for that. After all, Azazello had forbidden him to tell lies and be rude over the telephone, but in the given instance the manager was speaking without the aid of such an instrument. His eyes wandering, Ivan Savelyevich declared that on Thursday afternoon he had gotten drunk alone in his office at the Variety, after which he had gone somewhere—but where he couldn't recall, had drunk some more Starka vodka, flopped down under a fence somewhere, but where—he again couldn't recall. It was only after the manager had been advised that his stupid and ill-considered conduct was impeding the investigation of an important case and that, naturally, he would have to take the consequences, that Varenukha broke into sobs and, with a trembling voice, his eyes darting all around, he whispered that he was lying out of fear alone, that he was petrified of the vengeance of Woland's gang, into whose clutches he had already fallen, and that he begged, pleaded, and prayed to be locked up in an armored room. | Упркос томе што је обећао Азазелу да више неће лагати администратор је почео управо од лажи. Мада га, уосталом, за то не треба баш много осуђивати. Јер Азазел му је забранио да лаже и буде дрзак преко телефона, а у овом случају администратор није водио разговор помоћу тог апарата. Шарајући очима, Иван Савељевич је тврдио да се у четвртак у свом кабинету у Варијетеу потпуно сам напио као земља и после тога некуда отишао, а куд — не сећа се, још је негде пио вотку старку, а где — не сећа се, негде је лежао под плотом, а где — тога се такође не сећа. Тек када су администратору рекли да он својим глупавим и непромишљеним понашањем омета истрагу која се води о важном предмету и да ће за то, наравно, одговарати — Варенуха се расплакао и почео да шапће дрхтавим гласом, и осврћући се, како лаже искључиво из страха, бојећи се освете Воландове банде, у чијим се рукама већ налазио, и како моли, преклиње, жуди да буде затворен у блиндирану ћелију. |
| "What the devil! They've all got armored rooms on the brain!" growled one of the chief investigators. | — Фуј, до ђавола! Шта им је наспело са том блиндираном ћелијом! — прогунђао је један од оних који су водили истрагу. |
| "Those villains scared them out of their wits," said the investigator who had visited Ivanushka. | — Одиста су их преплашиле те хуље — рекао је иследник који је био код Иванушке. |
| They calmed Varenukha as best they could, said they could insure his safety without recourse to an armored room, and at this point it came out that he had not been drinking Starka under any fence, but had been beaten up by two men, one with red hair and a fang, the other—fat... | Варенуху су смирили како су умели, рекли су му да ће га чувати и без ћелије, и тада се испоставило да није уопште пио вотку старку под плотом, већ да су га тукла двојица, један са очњаком и риђ, а други дебељко... |
| "Who looked like a cat?" | — Ах, налик на мачка? |
| "Yes, yes, yes," whispered the manager, faint with fear and looking around at every second, and he gave more details of how he had spent two days in apartment No. 50, serving as a vampire-bait, and how he had almost caused the death of financial director Rimsky... | — Да, да, да — шаптао је администратор, умирући од страха и сваки час се осврћући, и излагао даље појединости о томе како је живео скоро пуна два дана у стану број 50 као вампир-потказивач који умало није изазвао смрт финдиректора Римског... |
| At this time they brought in Rimsky, who had been transported from Leningrad by train. However, this terror-stricken, psychologically unbalanced, gray-haired old man, who bore little resemblance to the former financial director, had no desire to tell the truth and was very stubborn in this regard. Rimsky maintained that he had not seen any Hella in his office window that night, just as he had not seen Varenukha, but that he had simply felt unwell and gone to Leningrad in a daze. It need hardly be said that the ailing financial director concluded his testimony by pleading to be locked up in an armored room. | У том часу су управо уводили Римског, који је допремљен лењинградским возом. Међутим, овај седи старац, који се тресао од страха, и био психички растројен, у коме је било веома тешко познати некадашњег финдиректора, нипошто није хтео да говори истину и, што се тога тиче, био је веома упоран. Римски је тврдио да није видео никакву Хелу у прозору свог кабинета ноћу, ни Варенуху, већ да му је просто позлило и да је, не знајући за собе, отпутовао у Лењинград. Нема потребе да кажемо како је свој исказ финдиректор завршио молбом да га затворе у блиндирану ћелију. |
| Annushka was arrested just as she was attempting to hand a ten-dollar bill to a cashier at a department store on the Arbat. They listened attentively to Annushka's story about people flying out the window of the building on Sadovaya Street, and about the horseshoe which, according to her, she picked up in order to take it to the police. | Анушка је била ухапшена у тренутку када је покушала да благајници универмага на Арбату тутне у руку новчаницу од десет долара. Анушкина прича о људима који су излетали кроз прозор куће у Садовој и о потковици коју је Анушка, по њеним речима, подигла да би је однела у милицију, била је саслушана пажљиво. |
| "Was the horseshoe really gold with diamonds?" Annushka was asked. | — Да ли је потковица одиста била златна и са брилијантима? — питали су Анушку. |
| "As if I don't know diamonds when I see them," she replied. | — Знам ја, ваљда, шта су брилијанти? — одговорила је на то Анушка. |
| "But did he give you, as you claim, ten-ruble bills?" | — Али, он вам је дао червонце, како кажете? |
| "As if I don't know what they are," replied Annushka. | — Знам ја, ваљда, шта су червонци? — одговорила је Анушка. |
| "So when did they turn into dollars?" | — Па кад су се они претворили у доларе? |
| "I don't know anything about any dollars, and I never saw any," Annushka replied shrilly. "I was in my rights! I got the money as a reward and was using it to buy some chintz cloth..." She then went off on a tangent about how it wasn't her fault that the house management had let an evil power take over the fifth floor and make life there impossible. | — Ништа нe знам, какви долари сада, нисам уопште видела доларе! — крештаво је одговорила Анушка — то је моје право! Нама су дали награду, ми за њу циц купујемо и ту је напричала којешта о томе како она нe одговара за управу куће, која је на пети спрат довукла нечастиву силу, од које не може да се живи. |
| Here the investigator waved Annushka away with his pen, since by then they were all heartily sick of her, and wrote her an exit pass on a green chit of paper, following which, to everyone's relief, she disappeared from the building. | Тада је иследник махнуо пером на Анушку, јер је већ свима жестоко дојадила, и написао јој је на зеленом папиру пропусницу за излазак, после чега је, на опште задовољство, Анушка нестала из зграде. |
| After this came a whole string of people, including Nikolai Ivanovich, arrested solely because of the stupidity of his jealous wife, who at daybreak had reported him missing to the police. The investigators were not particularly surprised when Nikolai Ivanovich produced the prank certificate stating that he had spent the night at Satan's ball. Nikolai Ivanovich strayed from the truth somewhat in his account of how he had flown through the air with Margarita Nikolayevna's naked maid on his back, transporting her to some devils' den on the river for a swim, and how, prior to that, Margarita Nikolayevna had appeared naked in the window. For example, he did not deem it necessary to mention his appearance in the bedroom, holding Margarita's discarded chemise in his hands, nor did he say he had called Natasha Venus. His version of the story was that Natasha had flown out the window, climbed on his back, and lured him out of Moscow... | Затим је продефиловао читав низ људи, а међу њима и — Николај Иванович, који тек што је био ухапшен захваљујући само глупости своје супруте, која је пред зору обавестила милицију да јој је муж нестао. Николај Иванович није много зачудио истрагу када је на сто ставио лакрдијашку потврду о томе да је време провео на балу код сатане. Причајући како је носио по ваздуху потпуно голу кућну помоћницу Маргарите Николајевне некуда до сто ђавола на некакву реку да се купа, и о голој Маргарити Николајевној која се претходно појавила на прозору, Николај Иванович се мало удаљио од истине. Тако, на пример, он није сматрао за потребно да споменe како је ушао у спаваћу собу с баченом кошуљом у руци, и да је Наташу називао Венером. Из његових речи је испадало да је Наташа излетела кроз прозор, оседлала га и повукла изван Москве... |
| "I was forced to do it, I had to obey," said Nikolai Ivanovich, and he concluded his tale with a plea that not one word of it be told to his wife. He was promised that it would not. | — Повинујући се насиљу, био сам принуђен да се потчиним — причао је Николај Иванович и завршио своје измишљотине молбом да се о свему томе ништа не зуцне његовој супрузи, што му је и било обећано. |
| Nikolai Ivanovich's testimony made it possible to establish that Margarita Nikolayevna and her maid Natasha had disappeared without a trace. Measures were taken to try to locate them. | Исказ Николаја Ивановича је омогућио да се утврди како су Маргарита Николајевна, а исто тако и њена кућна помоћница Наташа нестале без икаквог трага. Биле су предузете мере да се оне пронађу. |
| Thus the round-the-clock investigation extended into Saturday morning. Meanwhile, utterly preposterous rumors sprang up which had a tiny grain of truth buried beneath layers of plush fabrication and they spread around the city. The rumors said that following a performance at the Variety, an audience of two thousand had rushed out on the street as naked as babes, that a printer's shop which made magic counterfeit bills had been uncovered on Sadovaya Street, that a gang had kidnapped the five directors of the entertainment sector, but that they had been found immediately by the police, and much else besides which I don't wish to repeat. | Тако је јутро субогњег дана било обележено истрагом која се није прекидала ни за тренутак. У граду су се у то доба рађале и шириле потпуно немогуће гласине, у којима је сићушан део истинe кићен раскошним лакрдијама. Причало се да је одржана предстгава у Варијетеу, после које је две хиљаде посетилаца излетело на улицу као од мајке рођено, да је откривена штампарија фалсификованог новца чудесног типа на Садовој улици, да је некаква банда киднаповала пет руководилаца сектора забаве, али да их је милиција одмах све пронашла и још много штошта, што човек чак нема воље ни да препричава. |
| It was getting on toward dinner time when the phone rang in the investigation room. The call came from Sadovaya Street to report that there were again signs of life in the accursed apartment. The windows had been opened and sounds of a piano playing and voices singing were heard coming from the apartment, and a black cat could be seen sunning himself on the windowsill. | Међутим, ближило се време ручку, и тада је тамо где је вођена истрага зазвонио телефон. Из Садове су јављали да је проклети стан почео да даје знаке живота. Било је речено да су се у стану изнутра отварали прозори, да су из њега допирали звуци пијанина и певања и да је на прозору виђен црни мачак како седи на рагастову и греје се на сунцу. |
| Around four in the afternoon of that same hot day a large party of men, dressed in civilian clothes, emerged from three cars that had stopped a short distance from 302B Sadovaya Street. They then broke up into two smaller groups, one of which went through the motor entrance and across the courtyard directly to main entrance No. 6, the other of which opened a small door that was normally boarded up and led to the back entrance. Using separate stairways, the two groups began their ascent to apartment No. 50. | Око четири сата по подне тога врелог дана, овећа група мушкараца у цивилним оделима искрцала се из три аутомобила, нешто пре зграде број 302-бис у Садовој улици. Тад се ова група поделила на две мање, и при том је једна прошла кроз капију и двориште право у шести улаз, а друга је отворила, обично замандаљена, враташца која су водила на споредно степениште, и обе су почеле да се пењу разним степеништима у стан број 50. |
| In the meantime, Azazello and Korovyov, the latter no longer in evening dress but wearing his usual attire, were sitting in the dining room of the apartment, finishing breakfast. As was his habit, Woland was in the bedroom, and the cat's whereabouts were unknown, judging, however, from the crash of pots and pans coming from the kitchen, it could be deduced that Behemoth was there, playing the fool, as was his habit. | У то време су Коровјев и Азазел — при том је Коровјев био у свом свакодневном, а не свечаном оделу-фраку седели у трпезарији стана завршавајући доручак. Воланд се по свом обичају налазио у спаваћој соби, а где се налазио мачак — то се не зна. Али, судећи по лупњави посуђа која је допирала из кухиње, могло се претпоставити да се Бехемот налазио управо тамо, изводећи по свом обичају разне будалаштине. |
| "What are those footsteps I hear on the stairs?" asked Korovyov, jiggling the spoon in his cup of black coffee. | — Какви ли се то кораци чују на степенишгу? — упитао је Коровјев, мешајући кашичицом по шољици црне кафе. |
| "Oh, that's them coming to arrest us," replied Azazello as he downed a shot of brandy. | — А то долазе да нас похапсе — одговорио је Азазел и испио чашицу коњака. |
| ".Ah yes, well, well," was Korovyov's reply. | — Ах, нека, нека — одговорио је на то Коровјев. |
| By then, those ascending the front staircase had already reached the third-floor landing. There, what looked like two plumbers were fiddling with the radiator. The men on the staircase exchanged meaningful glances with the plumbers. | Људи који су се пели главним степеништем стигли су у међувремену већ до другог спрата. Тамо су два водоинсталатера нешто петљала око радијатора. Група је са њима измењала значајне погледе. |
| "They're all at home," whispered one of the plumbers, tapping the pipe with his hammer. | — Сви су код куће — шапнуо је један од водоинсталатера, лупајући чекићем по цеви. |
| Then, the man in front proceeded to pull a black Mauser from under his coat, and the one beside him produced a skeleton key. All those entering apartment No. 50 were suitably armed. Two of them had easily-deployable, fine silk nets in their pockets. Another had a lasso, and yet another had gauze masks and ampules of chloroform. | Тада је онај који је био на челу извукао испод капута црни маузер, а други, поред њега — калауз. Све у свему, они који су кренули у стан број 50 били су опремљени како ваља. Двојица су у џеповима имала танке свилене мреже, које су се лако бацале. Један је имао — ласо, а други маске од газе и ампуле са хлороформом. |
| In a second the front door to apartment No. 50 was opened, and those who entered found themselves in the hall. The door that banged in the kitchen at that moment signaled the timely arrival of those who had come up the back stairs. | За тили час су била отворена улазна врата стана број 50, и сви су се нашли у предсобљу, а врата која су се у кухињи залупила потврдила су да је и друга група са споредног степеништа стигла на време. |
| This rime, at least, they met with some limited success. The men immediately spread out over all the rooms, finding no one anywhere, but they did find the remains of an apparently interrupted breakfast in the dining room, and in the living room a huge black cat was sitting on the mantelpiece next to a glass pitcher. He was holding a primus stove in his paws. | Овога пута је, ако не потпун, бар известан успех био очигледан. По свим собама су се моментално разлетели људи и нигде никога нису нашли, али су зато у трпезарији на столу пронашли остатке управо остављеног доручка, а у салону на плочи изнад камина, поред кристалног бокала, седео је огроман црни мачак. У шапама је држао примус. |
| The men contemplated the cat for some length of time in total silence. | Људи који су ушли у салон посматрали су прилично дуго овог мачка у потпуној тишини. |
| "Mmm, yes... he really is impressive," whispered one of them. | — Да... одиста је огроман — прошаптао је један од њих. |
| "I'm not doing any mischief, I'm not bothering anyone, I'm just fixing the primus," said the cat with a hostile scowl, "and I consider it my duty to warn you that a cat is an ancient and inviolable creature." | — Не правим изгреде, никога не дирам, поправљам примус — непријатељски натмурен, проговорио је мачак — и још сматрам својом дужношћу да упозорим да је мачак древна и неприкосновена животиња. |
| "Exceptionally fine work," whispered one of the men, and another said loudly and distinctly, | — Одиста, чист посао — шануо је један од придошлица, а други је рекао гласно и јасно: |
| "Well, then, inviolable ventriloquist cat, come over here!" | — Па, неприкосновени вентрилоквисто мачку, изволи доћи овамо. |
| A silk net was unfurled and tossed in the air, but to everyone's utter surprise, the man who threw it missed his target and ensnared only the pitcher, which crashed into jangling pieces. | Раширила се и полетела свилена мрежа, али је на опште запрепашћење онај који је бацао мрежу — промашио, ухадтио само бокал, који је одмах пао и са звекетом се разбио. |
| "Forfeit!" howled the cat. "Hurrah!" Here he put the primus aside, and pulled a Browning from behind his back. In a flash he had it trained on the man nearest to him, but before the cat could shoot, there was a flash in the man's hand, and when the Mauser went off, the cat fell headfirst off the mantel onto the floor, dropping his Browning and tossing away his primus. | — Ремиза — раздрао се мачак — ура! — а тада је, одмакнувши примус, извукао иза леђа браунинг. У трену га је уперио у оног који му је био најближи, али је у рукама овога, пре но што је мачак успео да опали, синула ватра, а истовремено са пуцњем из маузера мачак се стропоштао наглавачке са плоче камина на под, испустивши браунинг и бацивши примус. |
| "It's all over," said the cat in a weak voice, as he stretched out languidly in a pool of blood. "Leave me be for a second, let me bid the earth farewell. O Azazello, my friend!" groaned the cat, his blood streaming out. "Where are you?" The cat turned his dimming eyes toward the dining room door. "I was outmatched and you did not come to help me. You abandoned poor Behemoth, forsaking him for a glass of admittedly very fine brandy! Ah, well, may my death be on your conscience, but I bequeath you my Browning..." | — Све је готово — слабим гласом је рекао мачак и млитаво се испружио у крвавој бари — удаљите се од менe за трен, дајте ми да се опростим од земље. О пријатељу мој Азазеле! — простењао је мачак крварећи — где си? Мачак је бацио поглед који се гасио према вратима од трпезарије — ниси ми притекао у помоћ у тренутку неравноправне борбе. Напустио си јадног Бехемота претпоставивши му чашицу - истина одличног - коњака! Па, шта ћемо, нека ти моја смрт остане на савести, а ја ћу ти завештати свој браунинг... |
| "The net, the net, the net," whispered the men anxiously who were standing around the cat. But the net, the devil knows why, got caught in someone's pocket and would not come out. | — Мрежу, мрежу, мрежу — усплахирено су почели да шапућу око мачка. Али мрежа се, ђаво ће је знати због чега, закачила у нечијем џепу и није могла да се извуче. |
| "The only thing that can save a mortally wounded cat," said the cat, "is a swig of kerosene..." And, taking advantage of the general confusion, he pressed his lips to the round opening in the primus and drank his fill of kerosene. The blood streaming out from under his left front paw stopped immediately. The cat jumped up, alive and well, tucked the primus under his foreleg, and leapt back onto the mantel. Then, he began crawling up the wall, ripping the wallpaper with his claws, and in two seconds he was high overhead, sitting on the metal curtain rod. | — Једино што може да спасе смртно рањеног мачка — проговорио је мачак — то је гутљај петролеја... — И, искористивши забуну, принео је устима округао отвор примуса и напио се петролеја. Сместа је крв испод предње леве шапе престала да цури. Мачак је скочио жив и чио, ухватившм примус под мишку, ђипио са њим опет на камин, а одатле, цепајући тапете, почео да се вере уза зид и кроз неколико секунди се нашао високо изнад осталих — седео је на металној карниши. |
| In a flash hands grabbed at the curtain and tore it down together with the rod, letting the sunlight burst into the darkened room. But neither the fraudulently revived cat nor the primus fell down. The cat, still holding on to his primus, managed to swing through the air and land on the chandelier that was hanging in the center of the room. | У трен ока руке су дограбиле завесу и смакле је заједно са карнишом, услед чега је сунце покуљало у замрачену собу. Али ни мачак, који је преварантски оздравио, ни примус нису пали доле. Мачак је, не растајући се од примуса, успео да полети кроз ваздух и скочи на лустер, који је висио у средини собе. |
| "Get a ladder!" voices shouted from below. | — Мердевине! — повикали су одоздо. |
| "I challenge you to a duel!" bellowed the cat, soaring over their heads on the swaying chandelier, the Browning appearing in his paws again, and he set the primus down between the arms of the chandelier. The cat took aim, and, swinging like a pendulum over the heads of the men, opened fire on them. Thunder shook the apartment. Shards of crystal rained down from the chandelier on the floor, the mirror over the fireplace cracked into stars, clouds of plaster dust billowed, empty cartridges bounced over the floor, windowpanes broke, the bullet-ridden primus began to spurt kerosene. Taking the cat alive was now out of the question, and the men shot back at him furiously and accurately, aiming their Mausers at his head, stomach, chest, and back. The shooting caused a panic in the courtyard down below. | — Изазивам на двобој! — раздрао се мачак, љуљајући се изнад њихових глава на лустеру, и тада му се у шапама поново створио браунинг, а примус је сместио између кракова лустера. Мачак је нанишанио и клатећи се као клатно над главама придошлица, отворио паљбу на њих. Прасак је затресао стан. На под су почели да пљуште комадићи кристала са лустера, огледало изнад камина зракасто је напрсло, распршио се малтер, по поду су почеле да одскачу чауре, попуцала су стакла на прозорима, из пробијеног примуса шикнуо је петролеј. Више није могло бити ни речи о томе да се мачак ухвати жив, и придошлице су му прецизно и разјарено пуцале из маузера у главу, стомак, груди и леђа. Пуцњава је изазвала панику у асфалтираном дворишту, |
| But it lasted for only a short time and began to subside of its own accord. The fact was that the shots harmed neither the cat, nor the men who had come to catch him. Not only was no one killed, no one was even wounded; everyone, including the cat, remained completely unhurt. To verify this once and for all, one of the men fired five rounds into the accursed head of the beast, whereupon the cat shot back a vigorous reply. And the same thing happened—no one felt the slightest effect. The cat swung back and forth on the chandelier in ever-diminishing arcs, blowing into the muzzle of his Browning for some reason, and spitting on his paw. An expression of complete befuddlement spread over the faces of the men standing in silence below. It was the only instance, or one of the only instances, when shooting had no effect whatsoever. It was possible, of course, to conclude that the cat's Browning was a toy of some sort, but that would certainly not have applied to the Mausers. The cat's first wound, and of that there could not be the slightest doubt, had been nothing other than a trick and a swinish bit of playacting, as was his drinking of the kerosene. | Али ова пуцњава није трајала дуго и сама је од себе почела да јењава. Ствар је била у томе што ни мачак ни придошлице нису били повређени. Не само што нико није био убијен већ није био ни рањен: сви, па међу њима и мачак, били су нетакнути. Неко од придошлица, да би то коначно проверио, испалио је пет метака у главу проклете животињe, а мачак је на то хитро одговарио читавим шаржером. И опет исто — никоме се ништа није десило. На лустеру који се све мање клатио њихао се мачак, дувао из неких разлога у цев браунинга и пљуцкао себи на шапу. На лицима људи који су ћутке стајали доле појавио се израз потпуне недоумице. То је био јединствен, или можда један од јединствених случајева, када је пуцњава била неефикасна. Могло се, разуме се, претпоставити да је браунинг у мачковим шапама — некаква играчка, али о маузерима људи испод њега то ни у ком случају није могло да се каже. А прва мачкова рана, у шта свакако није било никакве сумње, није била ништа друго до трик и подло претварање, као и испијање петролеја. |
| One last attempt was made to catch the cat. A lasso was thrown, it caught on one of the candles, and the chandelier fell down. The crash it made seemed to shake the whole building, but again with no effect. Shards of glass hailed down on those present, and the cat sailed through the air and settled high under the ceiling, atop the gilded frame of the mirror over the mantel. He showed no signs of wanting to make a getaway. On the contrary, he went so far as to address them once again from the relative safety of his perch. | Покушало се још једном да се мачак улови. Бачен је ласо, он се закачио за једну сијалицу, лустер је пао. Ударац лустера је, изгледа, потресао целу кућу, али од тога није било никакве користи. Присутне је засула срча, а мачак је пролетео кроз ваздух и сместио се високо под таваницом на горњем делу позлаћеног рама огледала над камином. Он се није спремао никуда да бежи, већ је, напротив, седећи у релативној безбедности, почео да држи још један говор. |
| "I simply cannot understand," he said from on high, "why you are treating me so harshly..." | — Уопште не разумем — говорио је одозго — зашто се тако грубо поступа према мени. |
| Just as he began his speech, it was interrupted by a low, heavy voice coming from no one knew where, | И тада је овај говор одмах у почетку прекинуо тежак, дубок глас, који се ко зна одакле зачуо: |
| "What's going on in this apartment? It's disturbing my work." | — Шта се то дешава у стану? Не могу да радим. |
| An unpleasant, nasal voice replied, "Naturally, it's Behemoth, the devil take him!" | Други, непријатан и уњкав глас му је одговорио: — Па, разуме се, то је Бехемот, ђаво га однео! |
| A third, quavering voice said, | Трећи, мекетав глас је рекао: |
| "Messire! It's Saturday. The sun is setting. It's time for us to go." | — Месире! Субота је. Сунце залази. Време је. |
| "Excuse me, but I can't talk any longer," said the cat from atop the mirror. "We have to go." He threw his Browning and shattered both windowpanes. Then he splashed down the kerosene, which ignited of itself and sent a wave of flame shooting up to the ceiling. | — Извините, не могу више да разговарам — рекао је мачак са огледала — време нам је. — Бацио је свој браунинг и избио оба стакла на прозору. После је испљуснуо петролеј и овај се петролеј сам од себе запалио, избацивши пламен чак до таванице. |
| The blaze broke out with a speed and intensity unusual even for kerosene fires. The wallpaper began smoking immediately, the curtain heaped up on the floor ignited, and the frames of the broken windows began smoldering. The cat curled himself up to spring, meowed, jumped from the mirror to the windowsill, and then disappeared out the window with his primus. Shots came from outside. The man sitting on the iron fire escape that ran alongside the apartment windows sprayed the cat with bullets as the latter flew from windowsill to windowsill, heading for the drainpipe at the corner of the building, which, as already noted, was built in the shape of the Cyrillic letter "П." The cat then climbed up the pipe to the roof. There the men guarding the chimney pipes sprayed him with additional bullets, again with no effect, and the cat disappeared in the setting sun that was flooding the city. | Све је букнуло некако необично брзо и снажно, што се не дешава чак ни с петролејем. Одмах су почели да се диме тапети, запалила се оборена карниша на поду и почели да тињају рамови разбијених прозора. Мачак се скупио, мјаукнуо, скочио са огледала на прозорски рагастов и нестао иза њега заједно са својим примусом. Споља су се зачули пуцњи. Човек који је седео на гвозденим пожарним степеницама у висини прозора јувелиркиног стана отворио је паљбу на мачка када је овај скакао са симса на симс, упутивши се према угаоном олуку куће саграђене, како је всћ речено, на покој. Уз овај олук мачак се узверао на кров. Тамо је на њега, на жалост опет без резултата, отворила паљбу стража која је чувала димњаке, и мачак је нестао у смирају сунца које је обасјавало град. |
| Meanwhile, back in the apartment the parquet floor caught fire under the men's feet, and in the flames, on the spot where the cat had sprawled with his phony wound, there gradually materialized the body of the former Baron Maigel with protruding chin and glassy eyes. It was no longer possible to pull him out. | Дотле је у стану букнуо паркет под ногама придошлица, и кроз ватру, на ономе месту где је лежао тобоже рањени мачак, помолио се, кврчећи се, леш бившег барона Мајгеља с брадом окренутом нагоре и стакластим очима. Више се није могао извући из стана. |
| Those in the living room jumped over the burning squares of parquet, slapping their smoking chests and shoulders with their palms, and retreated into the study and the front hall. Those in the dining room and the bedroom ran out through the hallway. Those in the kitchen also rushed out into the front hall. The living room was already smoking and in flames. On his way out someone managed to dial the number of the fire department and shout tersely into the receiver, | Скакућући по паркету који је пламтео, лупајући се длановима по задимљеним раменима и грудима, они који су били у салону повлачили су се у кабинет и предсобље. Они који су се налазили у трпезарнји и спаваћој соби истрчали су кроз ходник. Дотрчали су и они који су били у кухињи, појурили су у предсобље. А салон је већ био пун ватре и дима. Неко је на брзу руку стигао да окрене телефон пожарне команде и кратко довикне у слушалицу: |
| "Sadovaya Street! 302B!" | — Садова, триста два бис!... |
| They could not delay any longer. The flames swept out into the hall. It became hard to breathe. | Више ту нису могли да се задржавају. Пламен је сукнуо у предсобље. Све теже се дисало. |
| As soon as the first streams of smoke sifted through the broken windows of the bewitched apartment, cries were heard out in the courtyard, | Чим су кроз разбијене прозоре зачараног стана избили први праменови дима, у дворишту су се зачули очајнички повици људи: |
| "Fire! Fire! We're on fire!" | — Ватра, ватра, горимо! |
| People in various apartments of the building began screaming into their phones, | По разним становима зграде људи су почели да вичу у телефоне: |
| "Sadovaya Street! Sadovaya, 302B!" | — Садова! Садова, триста два-бис! |
| As the sound of bloodcurdling sirens filled Sadovaya Street, and long red engines descended upon it from all parts of the city, the people milling about in the courtyard saw smoke coming out of a fifth floor window and flying out with it, three dark, apparently male silhouettes and one of a naked woman. | У тренутку када су се у Садовој зачула застрашујућа звона са црвених дугачких кола која су јурила из разних делова града, људи који су се мували по дворишту видели су како су заједно са димом из прозора четвртог спрата излетеле три тамне, како се чинило, мушке силуете и једна силуета наге жене. |