 
|
|
|
|
|
|
|
| XXVI | Поглавље 26 |
| The Burial | ПОГРЕБ |
| PERHAPS it was the twilight that made the procurator's appearance change so dramatically. He seemed to have aged on the spot, to have become stooped and to have grown anxious as well. Once he looked around and for some reason shuddered when his gaze fell on the empty chair which had his cloak thrown over its back. The holiday night was approaching, the evening shadows were playing their usual tricks and very likely the weary procurator imagined that someone was sitting in the empty chair. Letting faintheartedness get the best of him, and shifting the cloak, the procurator left it lying there and began pacing around the balcony, first rubbing his hands, then going over to the table to grab the wine-cup, then stopping to stare blankly at the mosaic floor as though trying to decipher something written there. | Можда је тај сумрак и био разлог што се прокураторов изглед нагло променио. Он као да је наједном остарио, згрбио се, а сем тога, постао је и узнемирен. Једном се осврнуо и из неких разлога стресао кад је бацио поглед на празну фотељу, на чијем је наслону лежао плашт. Ближила се празнична ноћ, вечерње сенке су играле своју игру, и премореном прокуратору се највероватније причинило да неко седи у празној фотељи. Допустивши себи да буде малодушан и додирнувши плашт, прокуратор га је оставио и почео да корача по балкону, час трљајући руке, час прилазећи столу и узимајући пехар, час се заустављајући и гледајући тупо мозаик пода, као да је хтео да на њему прочита некаква писмена. |
| For the second time that day he was overcome by anguish. Rubbing his brow where there now remained only a dull, faintly nagging trace of the hellish morning pain, he kept straining to understand what was causing his mental torment. And he quickly realized what it was but tried to deceive himself. It was clear to him that he had lost something irretrievably that day, and that now he wanted to make up for the loss with minor, inconsequential, and most importantly, belated measures. His self-deception consisted in his trying to convince himself that the actions taken that evening were no less important than the sentence passed that morning. But the procurator was having very little success in convincing himself. | Тог дана га је већ по други пут обузела потиштеност. Трљајући слепоочницу у којој га је само помало тиштала тупа успомена на паклени јутарњн бол, прокуратор се стално трудио да схвати где је узрок његових душевних мука. И брзо је то схватио, али се потрудио да се завара. Било му је јасно да је тог дана нешто неповратно пропустио, а сада то пропуштено жели да надокнади некаквим ситним и ништавним, а што је најважније, закаснелим чиновима. Заваравање самога себе састојало се у томе што је прокуратор покушавао да сугерише себи како ти његови чинови, садашњи, вечерашњи, нису ништа мање важни од јутрошње пресуде. Али то прокуратору никако није полазило за руком. |
| On one of his turns about the balcony he stopped abruptly and whistled. In reply to his whistle, a low growl sounded in the shadows, and a gigantic gray dog with pointed ears and a gold-studded collar bounded onto the balcony from the garden. | Када се једном окренуо, нагло се зауставио и звизнуо. Као одговор на овај звиждук у сумраку је одјекнуо дубок лавеж, а из врта је излетео на балкон џиновски пас сиве боје, шиљатих ушију, с огрлицом на којој су биле позлаћене плочице. |
| "Banga, Banga," cried the procurator weakly. | — Банга, Банга — тихо је викнуо прокуратор. |
| The dog stood up on his hind paws, lowered his front paws onto his master's shoulders, almost knocking him to the floor, and licked his cheek. The procurator sat down in his chair, and Banga, his tongue out and panting, lay down at his master's feet. The joy in the dog's eyes signified that the thunderstorm—the only thing in the world the intrepid dog feared—was over, and that he was back next to the man he loved, respected, and considered the most powerful on earth, the ruler of all men, who made the dog himself feel privileged, superior, and special as well. But once he had lain down by his master's feet, the dog sensed immediately, even without looking at him, but at the gathering shadows in the garden, that something bad had happened to him. Therefore, the dog changed position, got up, went around to the side of the chair, and put his front paws and head on the procurator's knees, getting wet sand all over the bottom of his cloak. Banga's actions were probably meant to console his master and to let him know that he was prepared to face misfortune with him. He tried to show this with his eyes, which looked sideways up at his master, and his ears, which were perked and at attention. Thus the two of them, the dog and the man who loved each other, greeted the holiday night on the balcony. | Пас се пропео на задње шапе, а предње је ставио на рамена своме газди, тако да га умало није оборио на под, и лизнуо га по образу. Прокуратор је сео у фотељу. Банга се, исплазивши језик и дахћући, испружио крај газдиних ногу, и при том је радост у очима пса означавала да је прошла непогода, једино чега се на овоме свету бојао неустрашиви пас, а такође и да је он поново ту, крај човека кога воли, поштује и сматра најмоћнијим на свету, господарем свих људи, и захваљујући коме је и самога себе сматрао повлашћеним и вишим, значајнијим бићем. Али, испруживши се крај ногу, па чак и не гледајући свог газду, већ гледајући вечерњи врт, пас је одмах схватио да се његовом газди десила некаква несрећа. Због тога је променио положај, устао, пришао са стране и предње шапе и главу ставио на прокураторова колена, испрљавши пешеве плашта мокрим песком. Бангини поступци вероватно су имали да означе како он теши свог газду и да је спреман са њим да подели несрећу. То је покушао да изрази и очима, окренутим према газди, и наћуљеним ушима. Тако су обојица, пас и човек, који су волели један другог, дочекали празничну ноћ на балкону. |
| In the meantime the procurator's guest had a great number of things to do. After leaving the upper terrace of the garden in front of the balcony, he went down the stairs to the lower terrace, turned right, and went out to the barracks situated inside the palace grounds. In those barracks were billeted the two centuries which had accompanied the procurator to Yershalaim for the holiday, as well as the procurator's secret guard commanded by the guest himself. The guest spent a short time in the barracks, not more than ten minutes, but at the end of that time three carts set out from the barracks yard loaded with entrenching tools and a barrel of water. Fifteen men on horseback wearing gray cloaks accompanied the carts. The entire procession left the palace grounds through the rear gates, headed west, came out at the city walls, and took the path to the Bethlehem road and then proceeded northward. After reaching the crossroads by the Hebron Gate, they headed down the Jaffa road, taken earlier by the execution procession. By that time it was already dark and the moon was showing on the horizon. | У то доба гост прокураторов је био врло запослен. Напустивши горњи део врта пред балконом, он се степеницама спустио на следећу терасу врта, скренуо удесно и стигао до касарни, које су се налазиле на територији палате. У овим касарнама су биле смештене две кентурије, које су стигле заједно са прокуратором за празнике у Јерушалаим, а исто тако и тајна пратња прокураторова, којом је командовао овај исти гост. Гост се у касарнама уздржао веома кратко, не дуже од десетак минута, а када је прошло тих десетак минута, из дворишта касарне су изашла троја кола, натоварена алатом за копање шанчева и буретом воде. Кола је пратило петнаест људи у сивим плаштевима и на коњима. У њиховој пратњи кола су напустила територију палате кроз задњу капију, кренула ка западу, изишла кроз капију градских зидина и скренула стазом прво ка Витлејемском путу, а затим, њиме идући на север, стигла до раскрснице крај Хевронске капије и одатле кренула путем за Јафу, којим се тога дана кретала процесија са осуђеницима на смрт. У то доба се већ било смрачило, и на хоризонту се појавио месец. |
| Soon after the carts had left with their escort, the procurator's guest, who had now changed into a shabby, dark chiton, also left the palace compound on horseback. The guest headed straight into the city, rather than out of it. A short time later he could be seen approaching the Antonia Fortress, which was located in the northern part of the city, in close proximity to the great temple. The guest did not spend much time at the fortress either, and later could be spotted in the Lower City, in its winding labyrinthine streets. The guest arrived there by mule. | Убрзо пошто су отишли кола и пратећи одред, са територије палате је изјахао и прокураторов гост, који се пресвукао у таман, изношени хитон. Гост није кренуо ван града, већ у град. После извесног времена могло је да се види како је дојахао до Антонијеве тврђаве, која се налазила на северу и у непосредној близини великог храма. И у тврђави се гост задржао врло кратко, а затим се његов траг појавио у Доњем граду, у његовим кривудавим и запетљаним улицама. Овамо је већ гост дојахао на мазги. |
| The guest knew the city well and easily found the street he was looking for. It was called Greek Street because a number of Greek shops were located there, including one that traded in rugs. It was there that the guest stopped his mule, dismounted, and tied it to a ring at the gate. The shop was already closed. The guest walked through a wicket gate next to the shop's entrance and found himself in a small square courtyard lined on three sides with sheds. After turning a corner in the yard, he ended up on the stone terrace of an ivy-covered dwelling where he surveyed his surroundings. The house and sheds were dark, because the lamps had not yet been lit. The guest called softly, "Niza!" | Пошто је добро познавао град, гост је лако пронашао улицу која му је била потребна. Она се звала Грчка, пошто се у њој налазило неколико грчких дућана, а међу њима и један у коме су продавани ћилими. Управо код тог дућана гост је и зауставио своју мазгу, сјахао и привезао је за алку крај капије. Дућан је већ био затворен. Гост је ушао на капиџик и нашао се у омањем квадратном дворишту, које је било на покој опасано магазама. Скренувши за угао у дворишту, гост се нашао крај камене терасе стамбене куће обавијенe пузавицом и осврнуо се. И у кући и у магазама била је помрчина, светлости још нису биле упаљене. Гост је тихо позвао: — Низа! |
| A door creaked in answer to his call, and a young woman without a shawl over her head appeared in the shadows of the terrace. She leaned over the railing, peering anxiously, trying to see who was there. When she recognized who it was, she gave him a welcoming smile, nodded her head, and waved. | На његов позив шкрипнула су врата, и у вечерњем сумраку се на тераси појавила млада жена без зара. Нагла се преко ограде на терасици, узнемирено гледајући не би ли докучила ко је то дошао. Када је познала госта, пријатељски му се осмехнула, климнула главом и махнула му руком. |
| "Are you alone?" asked Afranius softly in Greek. | — Јеси ли сама? — тихо је на грчком упитао Афраније. |
| "Yes," whispered the woman on the terrace. "My husband left for Caesarea this morning." Here the woman glanced at the door and added in a whisper, "But the servant woman is here." She made a gesture that meant-"come in." Afranius glanced back and stepped onto the stone stairs. He and the woman then disappeared inside the house. | — Сама сам — прошаптала је жена на тераси. — Муж ми је јутрос отпутовао у Кесарију — ту се жена осврнула према вратима и шапатом додала: — Али је зато служавка код куће. Тада је начинила покрет руком, који је означавао »уђите«. Афраније се осврнуо и закорачио на камене степенице. После тога су жена и он нестали у кући. |
| Afranius spent a very short time at the woman's house—not more than five minutes. After that he left the house and terrace, pulled his hood down lower over his eyes, and went out into the street. By then the lamps were being lit in the houses, the holiday-eve throng was still immense, and Afranius on his mule was lost in the stream of people on foot and on horseback. Where he went after that is not known. | Код те жене се Афраније задржао сасвим кратко - не дуже од пет минута. После тога је напустио и кућу и терасу, навукао капуљачу на очи и изишао на улицу. У кућама су у то време већ паљене светиљке, претпразничка гужва је још увек била велика и Афраније се на својој мазги изгубио у бујици пролазника и коњаника. Куда је даље отишао, никоме није познато. |
| Left alone, the woman whom Afranius had called Niza began changing her clothes in a great hurry. No matter how hard it was for her to find what she needed in the dark room, she did not light the lamp and did not call her servant. Only after she was ready and wearing a dark shawl over her head was her voice heard in the house saying, | А када је жена коју је Афраније ословио са »Низа« остала сама, почела је да се пресвлачи и при том је много журила. Али, ма колико јој било тешко да тражи потребнe ствари у мрачној соби, светиљку није палила нити служавку позивала. Тек када је била спремна и када је на главу већ ставила таман зар, у кући се зачуо њен глас: |
| "If anyone should ask for me, say that I have gone to visit Enanta." | — Ако ме неко буде тражио, реци да сам отишла у госте Енанти. |
| The grumbling of the old servant woman was heard in the darkness, | Зачуло се гунђање старе служавке у помрчини: |
| "Enanta? Oh, That awful woman! Your husband forbade you to see her! She's a procuress, your Enanta! I'll tell your husband..." | — Енанти? Ех, и та Енанта! Па муж ти је забранио да одлазиш к њој! Подводачица је та твоја Енанта. Рећи ћу ти мужу... |
| "There, there, there, hush up," answered Niza, and she slipped out of the house like a shadow. Niza's sandals tapped against the stone slabs of the courtyard. Still grumbling, the servant woman closed the door to the terrace. Niza left her house. | — Де, де, де, умукни — одговорила је Низа и као сенка измигољила из кућице. Низине сандале су заклопарале по каменим плочама дворишта. Служавка је, гунђајући, затворила врата која су водила на терасу. Низа је напустила кућу. |
| At the same time, from another narrow lane in the Lower City, a winding lane which descended in terraces to one of the municipal ponds, through the gate of an unprepossessing house whose blind side faced the street and whose windows opened onto a courtyard, came a young man with a neatly shaved beard, who was wearing a clean white kaffiyeh that fell down to his shoulders, a new light-blue holiday tallith with dangling tassels, and new sandals that creaked. The hook-nosed, handsome man, dressed up for the great holiday, walked briskly, overtaking those who were hurrying home to their holiday table, and one by one he saw the windows begin to blaze with light. The young man was heading down the road that led past the marketplace to the palace of the high priest Kaifa, located at the foot of the temple hill. | У то исто доба, из друге уличице у Доњем граду, уличице кривудаве, која се степенасто спуштала према једним од градских рибњака, из капиџика неугледнe куће, окренуте зидом у уличицу, а прозорима у двориште, изишао је млад човек, уредно подшишане брадице, у белој чистој капи, која му је падала на рамена, у новом плавом празничном талиту са кићанкама и новим сандалама које су шкрипутале. Лепотан с кукастим носем, дотеран за велики празник, корачао је чило, претичући пролазнике, који су хитали кућама за празничну трпезу, и гледао како се прозори осветљавају један за другим. Младић је кренуо путем поред тржнице ка палати првосвештеника Каифе, која се налазила у подножју брда на коме је био храм. |
| A short time later he could be seen entering the gates of Kaifa's palace. And leaving the palace a short time later. | После извесног времена могло се видети како он улази на капију Каифине палате. А још нешто касније - како напушта ту палату. |
| After his visit to the palace, which was already aglow with lamps and torches, and in which the holiday bustle was in full swing, the young man began to walk even more briskly, more cheerfully, and hastened back to the Lower City. On that very corner where the street opened onto the market square, in the midst of the bustle and the crowd, he was overtaken by a slender woman in a black shawl pulled over her eyes, who walked with a dancing gait. As she was passing the handsome young man, the woman pushed her shawl up for an instant and gave the young man a sidelong glance, but rather than slow her stride, she actually quickened it, as if trying to conceal herself from the man she had overtaken. | После посете палати, у којој су већ горели свећњаци и бакље, и у којој је владала празнична ужурбаност, младић је ишао још чилије, још весслије и пожурио је назад у Доњи град. На оном истом углу где је улица излазила на пијачни трг, у вреви и гужви престигла га је готово разиграним кораком лака жена под црним заром, намакнутим на саме очи. Престижући младог лепотана, ова жена је за тренутак мало подигла зар, бацила поглед на младића, али не само да није успорила корак већ га је чак и убрзала, као да је покушала да се сакрије од онога кога је престигла. |
| The young man did not merely notice the woman, no, he recognized her, and having done so, he shuddered and stopped, gazing after her in bewilderment, and then immediately set off to catch up with her. After nearly knocking over a passerby carrying a jug, the young man caught up with the woman and, breathing heavily from excitement, called out to her, "Niza!" | Младић не само да је приметио ову жену, он је њу и познао, а познавши је, задрхтао, зауставио се гледајући јој у недоумици у леђа и сместа пожурио да је стигне. Умало не оборивши неког пролазника с крчагом у руци, младић је сустигао жену и, задихан од узбуђења, позвао: — Низа! |
| The woman turned, narrowed her eyes as her face expressed cold annoyance, and replied dryly in Greek, | Жена се окренула, зачкиљила очима, при том јој се на лицу појавио израз хладне зловоље, и суво му одговорила на грчком: |
| "Oh, is that you, Judas? I didn't recognize you at first. But that's all to the good. We have a saying that he who is not recognized will become a rich man..." | — Ах, то си ти, Јудо? Нисам те одмах познала. Уосталом, то је добро. Код нас верују да ће онај кога не познаш постати богат... |
| So excited that his heart began to flutter like a bird under a black shawl, Judas asked in a halting whisper, afraid that the passersby would overhear, | Узбуђен до те мере да му је срце почело да скаче као птица под црним покривачем, Јуда је упитао испрекиданим шапатом, бојећи се да га не чују пролазници: |
| "Where are you going, Niza?" | — Куда си кренула, Низа? |
| "And why do you want to know?" replied Niza, slowing her step and looking arrogantly at Judas. | — А зашто би то морао да знаш? — одговорила је Низа, успоравајући корак и надмено гледајући Јуду. |
| Then a childlike tone crept into Judas's voice as he whispered to her in dismay, | Тада се у Јудином гласу зачуо некакав детињи тон, он је почео смушено да шапуће: |
| "What is this? We had arranged to meet. I wanted to come see you. You said you'd be home all evening..." | — Па како?. .. Договорили смо се. Хтео сам да навратим теби. Рекла си да ћеш цело вече бити код куће... |
| "Oh, no, no," replied Niza, willfully making her lower lip protrude, which made her face, the most beautiful Judas had ever seen, even more beautiful. "I got bored," she continued. "You have a holiday, but what am I supposed to do? Sit and listen to you sighing on the terrace? And be afraid that the servant will tell my husband? No, no, and so I decided to take a walk outside the city to listen to the nightingales." | — Ах, не, не — одговорила је Низа и ћудљиво истурила дољу усну, и стога се Јуди учинило да јој је лице, најлепше лице које је икад видео у животу, постало још лепше — било ми је досадно. Вама је празник и шта би хтео ја да радим? Да седим и слушам како ти уздишеш на тераси? И уз то да страхујем да ће служавка испричати све мужу? Не, не, одлучила сам да одем ван града и слушам славује. |
| "What do you mean, outside the city?" asked Judas, at a loss. "Alone?" | — Како ван града? — упитао је збуњени Јуда — сама? |
| "Of course, alone," replied Niza. | — Разуме се, сама — одговорила је Низа. |
| "Let me go with you," asked Judas breathlessly. His thoughts became muddled, he forgot about everything around him and gazed with pleading eyes into Niza's light-blue eyes, which now seemed black. | — Допусти ми да те пратим — задихано је замолио Јуда. Мисли су му се збркале, заборавио је све на свету и гледао молећивим погледом у плаве Низинe очи, које су сада изгледале црне. |
| Niza said nothing in reply and quickened her step. | Низа ништа није одговорила и убрзала је корак. |
| "Why don't you speak, Niza?" asked Judas plaintively, trying to keep pace with her. | — Зашто ћутиш, Низа? — жалостиво је упитао Јуда, држећи корак са њом. |
| "But won't I be bored with you?" asked Niza suddenly and stopped. Here Judas's thoughts became utterly confused. | — А да ми не буде досадно са тобом? — наједном је упитала Низа и зауставила се. Тада су се Јудине мисли потпуно помрсиле. |
| "Well, all right," said Niza, finally softening, "Let's go." | — Па, добро — на крају се откравила Низа — хајдемо. |
| "But where, where to?" | — А куда, куда? |
| "Wait... let's step into this yard here and decide, otherwise I'm afraid that someone I know will see me and say later that I was out on the street with my lover," | — Причекај... свратићемо у ово двориште и договорићемо се, јер се бојим да ме неко од познаника не види, па да се после не прича како сам са љубавником била на улици. |
| And here Niza and Judas disappeared from the marketplace. They talked in whispers in the gateway of some courtyard. | И тада су Низа и Јуда нестали са трга. Дошаптавали су се у капији неког дворишта. |
| "Go to the olive estate," whispered Niza, pulling her shawl down over her eyes and turning away from some man with a pail who was entering the gateway, "to Gethsemane, beyond Kedron, do you know where I mean?" | — Иди у маслињак — шаптала је Низа навлачећи зар на очи и окрећући се од неког човека који је с кофом улазио у двориште — у Гетсиманију, преко Кедрона, јеси ли разумео? |
| "Yes, yes, yes." | — Да, да, да. |
| "I'll go on ahead," Niza continued, "but don't follow right behind me, keep a distance between us. I'll leave first... When you cross the stream... you know where the grotto is?" | — Ја ћу поћи напред — наставила је Низа — али ти не иди за мном, одвој се од мене. Ја ћу отићи нанред... Када пређеш поток... знаш ли где је пећина? |
| "Yes, I know, I know..." | — Знам, знам... |
| "Go up past the olive press and turn towards the grotto. I'll be there. Only don't follow at my heels. Be patient, wait here awhile." And with these words, Niza left the entranceway as if she had never spoken to Judas. | — Проћи ћеш поред жрвња за маслине навише и онда скрени ка пећини. Ја ћу бити тамо. Али не смеш да пођеш одмах за мном, имај стрпљења, причекај овде. — И са тим речима Низа је изишла из капије, као да није ни говорила са Јудом. |
| Judas stood there alone for awhile, trying to collect his scattered thoughts, one of which was how he would explain his absence from the holiday table to his family. Judas stood and tried to think up some lie, but in his excitement he couldn't think of anything suitable, and his legs moved of their own accord and carried him out of the gateway. | Јуда је постојао извесно време сам, трудећи се да сабере раштркане мисли. Између осталих врзмала му се и мисао о томе како да објасни рођацима зашто није присуствовао празничној трпези. Јуда је стајао и смишљао некакву лаж, али од узбуђења ништа паметно није смислио ни припремио, и ноге су га саме, против његове воље, извеле из капије. |
| Now he changed his route, and instead of heading for the Lower City, he turned back toward Kaifa's palace. The holiday was already in full swing in the city. Not only were lights glittering in all the windows around Judas, but prayers and blessings could already be heard. Latecomers were urging on their mules, whipping them, and shouting at them. Judas's legs carried him along by themselves, and he failed to notice the fearsome moss-covered Antonia towers as they flew past him, he did not hear the blast of trumpets in the fortress, and he paid no attention to the Roman cavalry patrol whose torch flooded his path with quivering light. | Сада је променио свој пут, није више хитао у Доњи град, већ је кренуо натраг на Каифиној палати. Празник је већ стигао у град. Сада су око Јуде не само светлели пламичци у прозорима већ су се чуле и псалмодије. По улици су последњи закаснели пролазници терали магариће, шибали их, викали на њих. Ноге су саме носиле Јуду, и он није ни запазио како су поред њега пролетеле маховином обрасле страшне Антонијеве куле, није чуо ни рику труба у тврђави, није уопште обратио пажњу на коњичку римску патролу са бакљом, која му је немирном светлошћу осветлила пут. |
| When Judas turned after passing the tower, he saw that two gigantic five-branched candelabra had been lit above the temple at a dizzying, fearsome height. But Judas saw them through a haze as well, and it seemed to him that ten immense lamps had been hung up over the city and were competing with the light of the single lamp rising higher and higher over Yershalaim—the moon. | Прошавши кулу, Јуда се осврнуо и угледао како су се у страшној висини над храмом упалила два џиновска петокрака свећњака. Али и њих је Јуда видео као у магли, учинило му се да се над Јерушалаимом упалило десет невиђено великих кандила, која су се надметала са светлошћу јединог кандила које се све више дизало изнад Јерушалаима - месечевог кандила. |
| Now the only thing that mattered to Judas was to get to the Gethsemane Gate, and he wanted to leave the city as soon as possible. | Сада се Јуде више ништа није тицало, он је журио ка Гетсиманској капији, хтео је да што пре напусти град. |
| At times he thought he could see a dancing figure up ahead as it darted among the faces and backs of the passersby, showing him the way. But it was an illusion—Judas knew that Niza must be far ahead of him. Judas ran past the money-changing shops and finally arrived at the Gethsemane Gate. Once there, burning with impatience, he was nevertheless forced to halt. Camels were entering the city, followed by a Syrian military patrol, which Judas cursed mentally... | С времена на време чинило му се да се испред њега, између леђа и лица пролазника појављује разиграна прилика, да га води за собом. Али, то је била варка — Јуда је схватао да је Низа далеко испред њега. Јуда је протрчао поред мењачница и на крају стигао до Гетсиманске капије. На њој је, пламтећи од нестрпљења, ипак био принуђен да се заустави. У град су улазиле камиле, за њима је ушла сиријска војна патрола, коју је Јуда у себи проклео... |
| But everything comes to an end. The impatient Judas was already outside the city wall. To his left he saw a small graveyard and near it the striped tents of a few pilgrims. After crossing the dusty road, which was flooded with moonlight, Judas hurried toward the Kedron stream, intending to cross it. The water gurgled softly at Judas's feet. Jumping from stone to stone, he finally made it over to the Gethsemane bank, and to his great joy saw that the road alongside the gardens was deserted. Not far away could be seen the tumbledown gates of the olive estate. | Али, све има крај. Нестрпљиви Јуда је већ био изван градских зидина. Са леве стране од себе Јуда је угледао мало гробље, а крај њега неколико пругастих богомољачких шатора. Пресекавши прашњави пут, осветљен месечином, Јуда је кренуо ка Кедронском потоку да би прешао преко њега. Вода је тихо жуборила под Јудиним ногама. Прескачући са камена на камен, он је најзад стигао на супротну, гетсиманску обалу и са радошћу угледао да је пут изнад воћњака пуст. У близини се већ видела полуразрушена капија маслињака. |
| After the stuffiness of the city, Judas was struck by the intoxicating smell of the spring night. From the garden beyond the fence a fragrant wave of myrtle and acacia came drifting in from the Gethsemane fields. | После загушљивог града, Јуду је ошамутио замаман мирис пролећне ноћи. Из врта је преко ограде допирао са гетсиманских поља талас мириса мирте и багрема. |
| There was no one guarding the gates, no one there at all, and in a few minutes Judas was running beneath the mysterious shadows of the huge, spreading olive trees. The road led uphill, Judas went up it, breathing heavily, occasionally emerging from the darkness onto the patterned carpets of moonlight, which reminded him of the carpets he had seen in the shop of Niza's jealous husband. In a while the olive press with its heavy stone wheel and pile of barrels appeared in a clearing to Judas's left. There was no one in the garden. Work had stopped at sunset and now a chorus of nightingales pealed and broke into song over Judas's head. | Капију нико није чувао, никога у њој није било, и кроз неколико минута Јуда је већ трчао под тајанственом сенком гранатих огромних маслина. Пут је водио у брдо, Јуда се успињао, тешко дишући, каткад доспевајући из помрчине на шарене месечеве ћилиме, што су му личили на ћилиме које је видео у дућану љубоморног Низиног мужа. После извесног времена, лево од Јуде помолила се преса за маслине са тешким каменим жрвњем и гомила некакве буради. У врту није било никога. Радови су завршени у смирај дана. У врту није било ни живе душе, и сада је над Јудом брујала и разлегала се песма славуја. |
| Judas was near his goal. He knew that in the darkness to his right he would soon hear the quiet whisper of falling water in the grotto. And so it was, he heard it. The air was getting cooler and cooler. | Јуда је већ био близу циља. Знао је да ће са десне стране у помрчини ускоро зачути тихи жубор воде која пада у пећини. Тако се и десило, чуо га је. Бивало је прохладно. |
| Then he slowed his step and called out softly, "Niza!" | Тада је успорио корак и тихо позвао: — Низа! |
| But instead of Niza, a thickset male figure detached himself from the fat trunk of an olive tree, and jumped onto the road. Something gleamed in his hand for a second and then was extinguished. | Али, уместо Низе, од дебелог маслиновог стабла одвојила се и на пут искочила снажна мушка прилика, нешто је блеснуло у њеној руци и одмах се угасило. |
| Judas gave a weak cry and tried to run back, but a second man blocked his way. | Јуда је одскочио унатраг и тихо узвикнуо. Други човек му је препречио пут. |
| The first man, the one in front, asked Judas, | Први, онај испред, упитао је Јуду: |
| "How much did you get just now? Talk, if you want to save your life!" | — Колико си сада добио? Говори, ако ти је живот мио! |
| Hope flared up in Judas's heart, and he cried out in desperation, "Thirty tetradrachmas! Thirty tetradrachmas! That's all I got, I have it with me. Here's the money! Take it, but spare my life!" | Нада је синула у Јудином срцу. Очајнички је викнуо: — Тридесет тетрадрахми! Тридесет тетрадрахми! Све што сам добио код мене је! Ево новца! Узмите га, али ми живот поклоните! |
| The man in front immediately snatched the purse out of Judas's hands. And at the same instant a knife flew up behind him and struck the would-be lover under the shoulder blade. Judas was pitched forward, his arms raised and his fingers clutching the air. The man in front caught Judas on his knife and plunged it to the hilt into Judas's heart, | Човек који је стајао испред Јуде брзо је истргао из његових руку кесу. И истог тренутка се иза Јудиних леђа винуо нож и забио заљубљеноме под плећку. Јуду је нешто одбацило напред, и он је избацио у ваздух руке са згрченим прстима. Предњи човек дочекао је Јуду на свој нож и до ручице га забио у Јудино срце. |
| "Ni... za..." said Judas in a low, reproachful rasp that was quite unlike his own high, clear, youthful voice, and never uttered another sound. His body hit the ground so hard it began to hum. | — Ни...за... — изговорио је Јуда не више звонко и и младалачки чисто, већ дубоко и прекорно, и више није испустио ни гласа. Тело му је тако снажно лупило о Земљу да је она забрујала. |
| Then a third figure appeared on the road. He was wearing a hooded cloak. | Тада се на путу појавила трећа прилика. Овај трећи је био у плашту са капуљачом. |
| "Don't delay," he ordered. The assassins quickly wrapped up the purse with a note given them by the third man in a piece of leather skin and tied it crosswise with twine. The second man thrust the bundle in his bosom, and then both assassins ran off the road in different directions and were swallowed up by the darkness of the olive estate. The third man crouched down beside the body and gazed at the dead man's face. In the shadows it looked as white as chalk and had a kind of spiritual beauty. | — Не оклевајте — наредио је трећи. Убице су брзо упаковале кесу заједно са цедуљом коју им је пружио трећи, и унакрст увезали канапом. Други је ставио смотуљак у недра и затим су обе убице стрчале са пута у страну, и помрчина их је прогутала међу маслинама. Трећи је чучнуо поред убијенога и загледао му се у лице. У сенци му се учинило да је оно бледо као креч и некако продуховљено лепо. |
| Seconds later there was not a living soul on the road. The lifeless body lay with its arms flung out. A patch of moonlight fell on his left foot, making every strap of his sandal clearly visible. The whole Gethsemane garden rang with the singing of nightingales. No one knows where Judas's two assassins went, but the route taken by the third man in the hood is known. After leaving the road, he plunged into a grove of olive trees and headed south. He climbed over the garden wall far from the main gates, in its south corner, where the top layer of stones had fallen out. He soon reached the bank of the Kedron. Then he entered the stream and walked along in the water until he saw two horses silhouetted in the distance and a man standing next to them. The horses were also standing in the stream. The water washed over their hooves. The man tending the horses mounted one of them, and the man in the hood mounted the other. As the two of them headed slowly into the stream, one could hear the horses' hooves scraping on the stones. After the riders came out of the stream, they went up the Yershalaim bank, and followed the city wall at a walking pace. Then the groom broke away and galloped ahead while the man in the hood stopped his horse, dismounted on the deserted road, took off his cloak, turned it inside out, removed a flat, uncrested helmet from its folds, and put it on. The man who now mounted the horse wore a military chlamys and a short sword on his hip. He touched the reins, and his spirited cavalry mount set off at a trot. The rider did not have far to go—he was approaching the southern gates of Yershalaim. | За који трен на путу није било никог живог. Беживотно тело лежало је раширених руку. Лево стопало се нашло у мрљи месечине, тако да се јасно видео сваки каишић сандале. Целим гетсиманским вртом разлегала се у то доба песма славуја. Куда су отишла она двојица што су преклала Јуду, то нико не зна, али је пут трећег човека са капуљачом познат. Напустивши стазу, он се упутио кроз густ маслињак према југу. Прескочио је ограду врта далеко ол главне капије, на јужном углу, тамо где је испало горње камење ограде. Убрзо се нашао на обали Кедрона. Тада је ушао у воду и неко време се кретао кроз њу, све док у даљини није угледао силуете два коња и човека крај њих. И коњи су стајали у потоку. Вода је текла и запљускивала им копита. Коњоводац је сео на једног коња, човек са капуљачом је ускочио на другог, па су лагано кренули кроз поток и чуло се како крцка камење под коњским копитама. Затим су коњаници изјахали из воде, попели се на јерушалаимску обалу и кренули кораком под зидинама града. Тада се коњоводац одвојио, одјахао напред и изгубио из вида, а човек са капуљачом је зауставио коња, сјахао са њега на пустом путу, скинуо свој плашт, изврнуо га на наличје, извукао испод плашта плитку кацигу без челенке, ставио је на главу. Сада је коња узјахао човек у војној хламиди и са кратким мачем о бедру. Повукао је узде и плахи коњички коњ је кренуо касом, труцкајући јахача. Сада пут више није био дуг, Коњаник је пришао јужној капији Јерушалаима. |
| The restless flame of torches danced and played under the archway of the gates. The sentries from the second century of the Lightning Legion were sitting on stone benches, playing dice. They jumped up when they saw the mounted officer, he waved to them and rode into the city. | Под сводом капије је играо и подрхтавао немиран пламен буктиња. Стражари из друге кентурије Муњевитог легиона седели су на каменим клупама и коцкали се. Када су угледали официра који је улазио, војници су скочили са места, официр им је махнуо руком и ушао у град. |
| The city was flooded with holiday lights. Candle flames flickered in all the windows, and the blessings coming from within blended into a discordant chorus. The rider would occasionally glance into the windows that looked out on the street and see people at their holiday tables, set with kid's meat and cups of wine placed between dishes of bitter herbs. Whistling a soft tune, the rider made his unhurried way through the deserted streets of the Lower City, heading toward the Antonia Tower, occasionally glancing up at the unique five-branched candelabra burning above the temple, which were not to be seen anywhere else in the world, or gazing at the moon, which hung even higher up than the candelabra. | Град се купао у празничној светлости. У свим прозорима поигравали су пламичци свећњака и одасвуд су се, сливајући се у нескладан хор, чуле празничне псалмодије. Покаткад бацајући поглед у прозоре који су гледали на улицу, коњаник је могао да види људе за празничном трпезом са јарећим месом, где су пехари са вином стајали између тањира са горким травама. Звиждућући некакву тиху песмицу, коњаник је лаганим касом пролазио кроз пусте уличице Доњег града, ка Антонијевој кули, покаткад бацајући поглед на невиђене у свету петокраке свећњаке који су пламтели над храмом или на месец који је био још виши од тих свећњака. |
| The palace of Herod the Great was taking no part in the Passover night celebration. In the auxiliary rooms that faced south, where the officers of the Roman cohort and the Legate of the Legion were quartered, lights were burning and there was a feeling of activity and life. The front section, occupied by the sole and involuntary resident of the palace—the procurator—with its colonnades and gold statues, seemed blinded by the extremely bright moon. Here, inside the palace, darkness and quiet reigned. And the procurator, as he had told Afranius, preferred not to go inside. He had ordered that a bed be made up for him on the balcony where he had dined that evening and conducted the interrogation that morning. | Палата Ирода Великог није ни на који начин учествовала у свечаности пасхалне ноћи. У споредним одајама палате, окренутим према југу, где су се сместили официри римске кохорте и легат летиона, гореле су светлости и тамо се наслућивало некакво кретање и живот, а предњи део, свечан, у коме је био једини и принудни становник палате — прокуратор — као да је цео, са својим колонадама и златним статуама, ослепео под сјајном месечином. Овде, у палати, владале су помрчина и тишина. И, као што је и рекао Афранију, прокуратор није желео да уђе унутра. Наредио је да му се постеља намести на балкону, тамо где је и ручао, а јутрос вршио саслушање. |
| The procurator lay down on the couch that had been prepared, but sleep would not come to him. The naked moon hung high overhead in the clear sky, and the procurator was unable to take his eyes off it for several hours. | Прокуратор је легао у припремљену постељу, али му сан није долазио. Огољени месец је лебдео високо у чистом небу, и прокуратор није скидао са њега поглед током неколико сати. |
| Around midnight sleep finally took pity on the Hegemon. With a convulsive yawn, the procurator unfastened his cloak and threw it off, removed the strap with its sheathed broad steel knife that belted his tunic and placed it on the chair beside the couch, took off his sandals, and stretched out. Banga immediately got up on the bed and lay down beside him with his head next to his, and the procurator, putting his arm around the dog's neck, finally closed his eyes. Only then did the dog fall asleep too. | Негде око поноћи сан се најзад сажалио на хегемона. Грозничаво зевнувши, прокуратор је откопчао и смакао плашт, скинуо појас са широким челичним ножем у канијама, којим је била опасана кошуља, ставио га на фотељу крај постеље, скинуо сандале и испружио се. Банга је одмах устао, легао крај њега у кревет, главу уз главу, а. прокуратор је, ставивши псу руку око врата, најзад затворио очи. Тек тада је заспао и пас. |
| The couch stood in semidarkness, shielded from the moon by a column, but a ribbon of moonlight stretched from the stairway to the bed. And as soon as the procurator lost touch with the world of reality around him, he quickly set out on a shining road and ascended it straight to the moon. He even laughed in his sleep with happiness, so splendid and unique was everything on that light-blue, transparent road. He was accompanied by Banga, and walking alongside him was the vagrant philosopher. They were arguing about something complex and important, and neither one of them could convince the other. They did not agree about anything, and that made their dispute all the more engaging and endless. Today's execution, needless to say, turned out to have been a complete misunderstanding—after all, the philosopher who had conceived the absurd notion that all people were good was walking beside him, so he had to be alive. And besides, the very idea that such a man could be executed was utterly horrible. The execution had not taken place! No! Therein lay the charm of this journey up the stairway of the moon. | Постеља је била у полумраку, заклоњена од месеца стубом, али се од улазних степеница пружала ка постељи трака месечине. И само што је прокуратор изгубио везу са оним што га је окруживало у стварности, одмах је кренуо осветљеним путем навише, право ка месецу. Чак се и насмејао у сну од среће, толико је све било дивно и непоновљиво на прозрачном плавом путу. Ишао је у пратњи Банге, а крај њега је ишао лутајући филозоф. Расправљали су о нечем веома сложеном и важном, и при том никоме није полазило за руком да победи онога другога. Ни у чему се нису слагали један са другим, и због тога је њихов спор био занимљив и бесконачан. Само се по себи разуме да је данашње погубљење било најобичнији неспоразум јер је тај филозоф, који је измислио тако невероватно бесмислену ствар као што је то да су сви људи добри, ишао поред њега, што је значило да је био жив. И, разуме се, било би више него ужасно чак и помислити да би такав човек могао да се погуби. Погубљења није било! Није га било! Ето у чему је била дивота овог путовања уз степенице месеца. |
| They had as much time as they needed, and the thunderstorm would only come towards evening, and cowardice was, undoubtedly, one of the most terrible of vices. Thus spoke Yeshua Ha-Notsri. No, philosopher, I disagree with you: it is the most terrible vice! | Слободног времена су имали онолико колико им је било потребно, а непогода ће доћи тек увече, а кукавичлук је, несумњиво, један од најгорих порока. Тако је говорио Јешуа Ханоцри. Не, филозофе, противим се: то је најстрашнији порок. |
| For example, the present procurator of Judea, and former tribune of the legion, had not been a coward back then, in the Valley of the Maidens, when the furious Germans had almost hacked Ratkiller the Giant to pieces. But, excuse me, philosopher! Could you with your intelligence really imagine that the procurator of Judea would ruin his career over a man who had committed a crime against Caesar? | Ето, на пример, садашњи прокуратор Јудеје, а бивши трибун у легиону, није био кукавица онда, у Долини девица, када разјарени Германи умало нису растргли Пацоловца-Горостаса. Али, опростите ми, филозофе! Зар ви, са вашим умом, можете и помислити да ће своју каријеру прокуратор Јудеје упропастити због човека који је учинио злодело против цезара? |
| "Yes, yes," said Pilate, moaning and sobbing in his sleep. | — Да, да — стењао је и јецао у сну Пилат. |
| Of course he would. He would not have done it in the morning, but now, at night, haying weighed everything, he would be glad to do it. He would do anything to save the totally innocent mad dreamer and physician from death! | Разуме се да ће је упропастити. Јутрос је још и не би упропастио, а сада, ноћу, одмеривши све, пристаје да је упропасти. Ставиће све на коцку да би спасао од погибије безумног сањара и врача, који апсолутно ни за шта није крив! |
| "Now we shall always be together," he heard in his sleep from the vagrant philosopher, who had appeared inexplicably on the Knight of the Golden Spear's path. "Where you find one, you'll find the other too! When people remember me, they will immediately remember you too! Me—a foundling, the son of unknown parents, and you—the son of an astrologer-king and a miller's daughter, the beautiful Pila." | — Од сада ћемо заувек бити заједно — говорио му је у сну филозоф-луталица, који се необјашњиво нашао на путу коњаника златног копља. — Кад је ту један, значи да је ту и други! Чим помену мене, одмах ће поменути и тебе! Мене, нахоче, сина непознатих родитеља, и тебе, сина краља-астролога и млинарове ћерке, лепотице Пиле. |
| "Yes, please don't forget, remember me, the son of an astrologer-king," implored Pilate in his sleep. And when the pauper from En-Sarid, who was walking beside him, gave him a nod of assent, the cruel procurator, of Judea wept and laughed with joy in his sleep. | — Да, заиста ме не заборави, сети се мене, сина астрологовог — молио је Пилат у сну. И добивши у сну потврдан знак главом од просјака из Ен-Сарида, који је корачао крај њега, сурови прокуратор Јудеје је плакао од радости и смејао се у сну. |
| All this was good, but it made the Hegemon's awakening all the more horrible. Banga began howling at the moon, and the light-blue road, slippery and oily-smooth, vanished in front of the procurator. He opened his eyes and the first thing he remembered was that the execution had taken place. The first thing the procurator did was, as usual, to grab for Banga's collar, then, with aching eyes, he began searching for the moon and saw that it had moved slightly to the side and turned silver. Its light was being disrupted by an unpleasant, restless light playing on the balcony right in front of him. It came from a flaming, smoking torch held by Centurion Ratkiller. He glowered with fear and loathing at the dangerous beast ready to lunge at him. | Све је то било лепо, али је утолико страшније било хегемоново буђење. Банга је зарежао на месец, и плави пут, клизав као да је утрвен уљем, нестао је пред прокуратором. Отворио је очи, и прво чега се сетио било је то да је погубљење обављено. Прво што је урадио прокуратор, било је да навикнутим покретом ухвати Бангину огрлицу, затим је болесним очима потражио месец и видео да се он померио мало у страну и да је постао сребрнаст. У његову светлост умешала се непријатна, немирна светлост, која је поигравала на балкону пред самим очима. У рукама кентуриона Пацоловца пламтела је и димила се бакља. Онај који ју је држао гледао је испод ока уплашено и бесно опасну животињу, која се припремала да скочи. |
| "Stay, Banga," said the procurator with a sickly voice, and he coughed. Shading his eyes from the flame, he continued, "Even at night and in the moonlight, I have no peace. O gods! You too have a bad job, Mark. You maim soldiers..." | — Мир, Банга — рекао је прокуратор болесничким гласом и накашљао се. Заклањајући се од пламена руком, наставио је: — И ноћу, на месечини немам мира! О, богови! А и ваша дужност је лоша, Марк. Војнике сакатите... |
| Mark looked at the procurator with profound astonishment, and the latter came to his senses. In an effort to smooth over the gratuitous words he had spoken when not fully awake, the procurator said, | Крајње запрепашћен, Марк је гледао прокуратора а овај је дошао себи. Да би загладио сувишне речи, које је онако иза сна изговорио, прокуратор је рекао: |
| "Don't take offense, Centurion. My position, I repeat, is even worse. What do you want?" | — Не љутите се, кентурионе. Мој положај је, понављам, још гори. Шта вам је потребно? |
| "The chief of the secret service is here to see you," Mark reported calmly. | — Стигао је начелник тајне страже — мирно је известио Марк. |
| "Send him in, send him in," ordered the procurator, coughing to clear his throat, and feeling for his sandals with his bare feet. The flame played over the columns, the centurion's caligas clattered on the mosaic. The centurion went out to the garden. | — Пустите га, пустите — прочишћавајући кашљањем грло, наредио је прокуратор и почео босим ногама да тражи сандале. Пламен је заиграо на стубовима, зачуле су се кентурионове калиге како лупају по мозаику. Кентурион је изишао у врт. |
| "Even at night and in the moonlight, I have no peace," said the procurator to himself, his teeth clenched. | — И на месечини немам мира — зашкрипавши зубима, рекао је прокуратор сам себи. |
| The man in the hood took the place of the centurion on the balcony. | На балкону се, уместо кентуриона, појавио човек са капуљачом. |
| "Banga, stay," said the procurator quietly, pressing the back of the dog's head. | — Банга, мир — тихо је рекао прокуратор и стегао главу псу. |
| Before he began to speak, Afranius, as was his custom, took a look around and stepped into the shadow, and when he had assured himself that apart from Banga, he and the procurator were the only ones on the balcony, he said softly, | Пре но што ће почети да говори, Афраније се, по свом обичају, осврнуо и стао у сенку и, пошто се убедио да осим Банге на балкону нема никога, тихо рекао: |
| "I ask that you bring me to justice, Procurator. You were right. I was unable to save Judas of Kerioth, He was murdered. I ask to be tried and discharged." | — Молим да ме предате суду, прокураторе. Били сте у праву. Нисам умео да сачувам Јуду из Кириата, преклали су га. Молим да ми се суди и подносим оставку. |
| Afranius felt as if he were being watched by two pairs of eyes—a dog's and a wolf's. | Афранију се учинило да га гледају четворе очи: псеће и вучје. |
| He pulled a bloodstained purse with two seals out from under his chlamys. | Афраније је извукао испод хламиде кесу, скорушену од усирене крви и запечаћену са два печата. |
| "Here is the bag of money the murderers threw at the high priest's house. The blood on it is the blood of Judas of Kerioth." | — Ево, ову кесу с новцем подметнуле су убице у првосвештеникову кућу. Крв на овој кеси крв је - Јуде из Кириата. |
| "I'm curious, how much money is there?" asked Pilate, nodding at the purse. | — Занима ме колико ли је у њој — упитао је Пилат нагињући се над кесу. |
| "Thirty tetradrachmas." | — Тридесет тетрадрахми. |
| The procurator gave a laugh and said, "Not very much." | Прокуратор се подругљиво осмехнуо и рекао: — Мало. |
| Afranius said nothing. | Афраније је ћутао. |
| "Where is the slain man?" | — Где је убијени? |
| "That I don't know," replied the man who never parted with his hood, with calm dignity. "We'll begin our investigation this morning." | — То не знам — с мирним достојанством одговорио је човек који се никада није растајао од своје капуљаче — јутрос ћемо почети истрагу. |
| The procurator shuddered, and let go of the sandal strap that refused to be fastened. | Прокуратор се стресао, оставио каиш сандале који никако није могао да закопча. |
| "But you know for certain that he was killed?" | — Али ви сигурно знате да је убијен? |
| To this the procurator received a dry reply, | На то је прокуратор добио сув одговор: |
| "I have worked in Judea for fifteen years, Procurator. I began my service under Valerius Gratus. I don't have to see the corpse to know that a man has been killed, and I am here to report that the man called Judas from the city of Kerioth was murdered a few hours ago." | — Ја, прокураторе, служим петнаест година у Јудеји. Почео сам да радим за време Валерија Грација. Ја не морам да видим леш да бих рекао да је човек убијен, па вас сада извештавам да је онај који се звао Јуда из града Кириата преклан пре неколико сати. |
| "Forgive me, Afranius," replied Pilate. "I'm still not properly awake, that's why I said what I did. I sleep badly," the procurator gave a laugh, "and I keep seeing a moonbeam in my dream. If s so absurd, imagine... I seem to be walking along that moonbeam. And so, I would like to know what your thoughts are on this matter. Where do you intend to look for him? Sit down, Chief of the Secret Service." | — Опростите ми, Афраније — одговорио је Пилат — још се нисам пробудио како треба, због тога сам то рекао. Лоше спавам — прокуратор се осмехнуо и стално у сну видим месечев зрак. Тако смешно, замислите. Као да се шетам по том зраку. Дакле, хтео бих да чујем ваше мишљење о свему томе. Где се спремате да га тражите? Седите, начелниче тајне службе. |
| Afranius bowed, moved a chair closer to the bed and sat down, his sword clanking. | Афраније се поклонио, примакнуо фотељу ближе кревету и сео, звекнувши мачем. |
| "I intend to look for him near the olive press in the garden of Gethsemane." "I see. And why there, precisely?" | — Намеравам да га тражим у близини пресе за маслине у Гетсиманском врту. — Тако, тако. А зашто баш тамо? |
| "Hegemon, by my reasoning, Judas was killed neither in Yershalaim itself, nor very far away from it. He was killed on the outskirts of Yershalaim." | — Хегемоне, по моме мишљењу, Јуда није био убијен у самом Јерушалаиму нити негде далеко од њега. Он је убијен у близини Јерушалаима. |
| "I consider you one of the leading experts in your field. I cannot speak of Rome, of course, but in the colonies you are without equal. Explain to me, why?" | — Сматрам да сте један од истакнутих зналаца свог посла. Уосталом, не знам како стоје ствари у Риму, али у колонијама премца немате. Објасните зашто? |
| "It is inconceivable to me," said Afranius, speaking softly, "that Judas would have fallen into suspicious hands within the city limits. You don't stab someone clandestinely on the street. That means he must have been lured into some cellar somewhere. But the secret service has already looked for him in the Lower City, and if he were there, they would surely have found him. I can assure you that he is nowhere in the city. And if he had been killed far away from the city, they wouldn't have been able to throw back the packet of money so soon. He was murdered not far from the city. They managed to lure him out of the city." | — И не помишљам — говорио је тихо Афраније — да би Јуда пао у руке некаквим сумњивим људима у кругу града. На улици је немогуће некога тајно преклати. Значи, морали су га намамити у неки подрум. Али служба га је већ тражила у Доњем граду и свакако би га тамо и пронашла. Али у овом граду га нема, то вам јамчим. Да су га убили далеко од града, ова кеса с новцем не би била подметнута тако брзо. Убијен је у близини града. Успели су да га одмаме ван града, |
| "I don't see how they could have accomplished that." | — Не схватам на који је то начин било могуће учинити. |
| "Yes, Procurator, that is the most difficult question of all, and I don't even know if I'll be able to solve it." | — Да, прокураторе, то је најтеже питање у целој овој ствари, и ја чак и не знам хоће ли ми поћи за руком да га одгонетнем. |
| "A mystery indeed! On the evening of a holiday a believer forsakes the Passover meal and goes out of the city for some unknown reason, and there he perishes. Who could have lured him and how? Could it have been a woman?" asked the procurator with sudden inspiration. | — Одиста, загонетно! У празнично вече верник одлази, нe зна се зашто, ван града, напустивши пасхалну трпезу, и тамо гине. Ко га је то и чиме могао да измами? Да није то учинила нека жена? — наједном је надахнуто упитао прокуратор. |
| Afranius answered calmly and gravely, "Absolutely not, Procurator. That possibility is ruled out entirely. One must reason logically. Who would have an interest in Judas's death? Vagrant dreamers, a group of them, a group, first of all, that doesn't include any women. One needs money to get married, Procurator, money is also necessary to bring someone into the world, but to murder someone with a woman's help, one needs a great deal of money, and vagrants don't have money. No woman was involved in this affair, Procurator. What's more, I would argue such a hypothesis can only serve to throw us off track, impede the investigation, and complicate things for me." | Афраније је одговорио мирно и одмерено: — Нипошто, прокураторе. Та могућност је потнуно искључена. Треба расуђивати логично. Ко је био заинтересован да Јуда погине? Некакви лутајући фантасти, некакав кружок у коме, пре света, није било ниједне жене. Да би се неко оженио, прокураторе, мора да има новац, да би довео на свет човека, опет му је он потребан, али да се човек прекоље уз помоћ жене, потребан је врло велики новац, а скитнице новца немају. Женe овде није било, прокураторе. Штавише, рећи ћу вам да такво тумачење убиства може само да заметне трагове, омета истрагу и мени да смета. |
| "I see your point completely, Afranius," said Pilate, "and I was only taking the liberty of offering my supposition." | — Видим да сте потпуно у праву, Афраније — рекао је Пилат — и ја сам само дозволио себи да изразим своју претпоставку. |
| "It is, alas, a mistaken one, Procurator." | — Она је, авај, погрешна, прокураторе. |
| "But, then, what other possibilities are there?" exclaimed the procurator staring at Afranius with avid curiosity. | — Па шта је онда посреди? — узвикнуо је прокуратор неуздржано, радознало се загледавши у Афранијево лице. |
| "I think it was still the money." | — Претпостављам да је посреди тај исти новац. |
| "A remarkable idea! But who could offer him money at night outside the city? And for what?" | — Изврсна идеја! Али ко је и за шта могао да му понуди новац ноћу изван града? |
| "Oh, no, Procurator, it didn't happen like that. I can offer only one supposition, and if it's wrong, then I probably won't come up with any others." Afranius leaned closer to the procurator and added in a whisper, "Judas wanted to hide his money in a safe spot only he knew about." | — О не, прокураторе, то није тако. Имам само једну претпоставку и, ако она није тачна, друго објашњење можда нећу ни наћи. — Афраније се нагао ближе прокуратору и шапатом завршио: — Јуда је хтео да сакрије свој новац на тајном, само њему познатом месту. |
| "A highly subtle explanation. That must have been how it happened. Now I follow you; it wasn't people who lured him out of the city, but his own idea. Yes, yes, that must have been it." | — Врло проницљиво објашњење. Тако је очигледно и било. Сада вас схватам: нису га измамили из града људи, већ сопствена мисао. Да, да, тако је било. |
| "Precisely. Judas didn't trust anyone. He wanted to hide his money." | — Тако је. Јуда је био неповерљив. Крио је новац од људи. |
| "Yes, in Gethsemane, you said. But why is it precisely there that you intend to look for him—that, I confess, I can't understand." | — Да, рекли сте, у Гетсиманији. А зашто баш тамо намеравате да га тражите то, морам да признам, нe схватам. |
| "Oh, Procurator, that is the simplest thing of all. No one is going to hide money on a road or in an empty, open place. Judas wasn't on the road to Kedron or to Bethany. He needed to be in some safe, secluded spot with trees. It's so simple. And there's no place like that near Yershalaim except Gethsemane. He couldn't have gone far." | — О, прокураторе, то је најједноставније од свега. Нико неће крити новац на путу, на отвореном и пустом месту. Јуда није био ни на хeвронском путу ни на путу у Витанију. Он је морао бити на заштићеном и скровитом месту са дрвећем. То је тако једноставно. А других таквих места, осим Гетсиманије, у близини Јерушалаима нема. Далеко није могао да оде. |
| "You've convinced me completely. So, what is to be done now?" | — Убедили сте ме потпуно. Дакле, шта сада да се ради? |
| "I'll start an immediate search for the murderers who followed Judas out of the city, and in the meantime, I will, as I have already reported, turn myself over for prosecution." | — Одмах ћу почети да тражим убице које су ушле у траг Јуди изван града, а сам ћу се у међувремену, како сам вас већ известио, продати суду. |
| "What for?" | — Зашто? |
| "My men lost him this evening in the marketplace after he had left Kaifa's palace. How that happened, I do not know. It has never happened to me before. He was put under observation right after our talk. But in the vicinity of the marketplace he got away and covered his tracks so thoroughly that he vanished without a trace." | — Моја стража га је испустила из вида синоћ на тржници, пошто је напустио Каифин дворац. Како се то десило, не иде ми у главу. Тако нешто ми се још није догодило у животу. Узет је под присмотру одмах после нашег разговора. Али у рејону тржнице он је наједном некамо скренуо, начинио некакву чудновату петљу, тако да је без трага нестао. |
| "I see. But I am informing you that I do not deem it necessary for you to be prosecuted. You did everything that you could, and no one in the world,"—here the procurator smiled—"could have done more than you did! Reprimand the men who lost Judas in the marketplace. But here, too, I warn you: I do not wish you to reprimand them too severely. After all, we did everything we could to look after that good-for-nothing! Oh, yes, I forgot to ask," said the procurator, wiping his forehead, "how did they manage to throw the money back at Kaifa?" | — Добро. Изјављујем вам да нe сматрам да вас треба предавати суду. Учинили сте све што сте могли, и нико на свету — ту се прокуратор осмехнуо — не би умео да уради више од вас! Казните уходе што су изгубиле Јуду. Али и ту, упозоравам вас, не бих желео да казна буде баш строга. На крају крајева, учинили смо све да се побринемо за тог ниткова! Да, заборавио сам да вас упитам — прокуратор је протрљао чело — како су се довили да Каифи подметну новац? |
| "You see, Procurator... That wasn't particularly difficult. The avengers went to the back of Kaifa's palace, where the street looks down over the rear courtyard. They threw the packet of money over the fence." | — Видите, прокураторе... То и није било баш нарочито тешко. Осветници су пришли Каифиној палати са задње стране, тамо где уличица пролази изнад самог задњег дворишта. Пакет су пребацили преко ограде. |
| "With a note attached?" | — Са цедуљом? |
| "Yes, exactly as you had imagined, Procurator. And, by the way,"-here Afranius broke the seals on the packet and showed its contents to Pilate. | — Да, управо онако како сте и претпостављали, прокураторе. Да, уосталом — Афраније је покидао печате са пакета и показао њену садржину Пилату. |
| "Take care what you're doing, Afranius. After all, they're temple seals!" | — Забога, шта то радите, Афраније, па печати су ситурно из храма! |
| "The Procurator need not trouble himself about this question," replied Afranius, closing the packet. | — Прокуратор нe мора да се узнемирава због тога — одговорио је Афраније, затварајући пакет. |
| "You mean you have all their seals?" asked Pilate, laughing. | — Зар имате све печате? — упитао је, насмејавши се, Пилат. |
| "How could it be otherwise," replied Afranius dryly, with no trace ofnlaughter. | — Другачије не би могло ни да буде, прокураторе — без икаквог смеха, врло грубо одговорио је Афраније. |
| "I can just imagine Kaifa's reaction!" | — Могу да замислим шта је било код Каифе! |
| "Yes, Procurator, it caused quite a stir. 1 was summoned immediately." | — Да, прокураторе, то је изазвало велико узбуђење. Одмах су ме позвали. |
| Even in the semidarkness, Pilate's eyes could be seen glittering. | Чак се и у помрчини видело како светлуцају Пилатове очи. |
| "That's interesting, interesting..." | — То је занимљиво, занимљиво... |
| "I beg to differ, Procurator. It was not interesting at all. It was a supremely tedious and wearisome business. When I questioned them as to whether money had been paid out to anyone in Kaifa's palace, they told me categorically that it had not." | — Усудићу се да вам противречим, прокураторе, то није било занимљиво. Досадан и заморан посао. На моје питање да ли је некоме у Каифиној палати исплаћиван новац, категорично ми је одговорено да није. |
| "Is that so? Well, then, if the money wasn't paid, it wasn't paid. It will be that much harder to find the murderers." | — Ах, тако? Па, шта да се ради, ако новац није исплаћиван, значи да није исплаћиван. Тим ће теже бити пронаћи убице. |
| "Quite true, Procurator." | — Потпуно тачно, прокураторе. |
| "You know, Afranius, something just occurred to me: couldn't he have killed himself?" | — Да, Афраније, изненада ми је пало на памет: да није извршио самоубиство? |
| "Oh, no, Procurator," replied Afranius, leaning back in his chair in surprise. "That is, if you will pardon me, highly unlikely!" | — О не, прокураторе — од изненађења се чак забацивши у фотељи, одговорио је Афраније — извините, али то је сасвим невероватно! |
| "Ah, in this city anything is possible! I would argue, in fact, that in no time at all rumors to that effect will be spreading throughout the city." | — Ах, у овом граду све је вероватно! Спреман сам да се опкладим да ће у најскорије време такве гласине почети да колају по целоме граду. |
| At this point Afranius gave Pilate that particular look of his, thought for a moment, and replied, | Ту је Афраније бацио свој поглед на прокуратора, поразмислио мало и одговорио: |
| "That may be, Procurator." | — То се може десити, прокураторе. |
| The procurator obviously could not relinquish the subject of the man from Kerioth's murder, even though it was already clear what had happened, and he commented wistfully, | Прокуратор очигледно није могао да се опрости с тим питањем о убиству човека из Кириата, мада је већ све било јасно, па је чак упитао помало занесењачки: |
| "I wish I could have seen how he was killed." | — Волео бих да видим како су га убијали. |
| "He was killed with great artistry, Procurator," replied Afranius, giving him a somewhat ironic look. "How do you know that?" | — Убијен је изузетно умешно, прокураторе одговорио је Афраније, помало иронично погледајући прокуратора. — Одакле то знате? |
| "just take a look at the bag, Procurator," replied Afranius. "I can promise you that Judas's blood flowed freely. I've seen my share of murdered bodies, Procurator!" | — Изволите обратити нажњу на кесу, прокураторе — одговорио је Афраније — гарантујем вам да је Јудина крв шикнула у млазу. Јер имао сам прилике, прокураторе, да видим доста убијених у свом животу! |
| "So, then, of course he will not arise?" | — Тако да он, разуме се, неће више устати? |
| "No, Procurator, he will arise," replied Afranius with a philosophic smile, "when the trumpet of the Messiah, whom they await here, sounds above him. But until that he will not arise." | — Не, прокураторе, устаће — одговорио је, смешкајући се филозофски, Афраније — када труба Месије, кога овде очекују, одјекне над њим. Али, пре тога неће! |
| "Enough, Afranius! This subject is clear. Let's go to the burial." | — Доста, Афраније, питање је јасно. Да пређемо на погреб. |
| "The executed men have been buried, Procurator." | — Погубљени су сахрањени, прокураторе. |
| "Oh, Afranius, it would be a crime to prosecute you. You deserve the highest reward. How did it go?" | — О, Афраније, био би злочин предати вас суду. Достојни сте највише награде. Како је било? |
| Afranius began an account of how, while he was busy with the Judas affair, a secret service team under the command of his assistant got to the hill before nightfall. One body was missing from the hilltop. Pilate shuddered and said hoarsely, | Афраније је почео да прича и испричао је како је, док је он био заузет Јудом, јединица тајне страже, коју је водио његов помоћник, стигла на брдо када се већ спустило вече. Једно тело на врху није пронађено. Пилат се тргао и упитао промукло: |
| "Ah, why didn't I foresee that!" | — Ах, како то нисам предвидео! |
| "It is not worth getting upset about, Procurator," said Afranius and continued his account. The bodies of Dismas and Gestas, their eyes pecked out by birds of prey, were picked up, and then a search was undertaken for the third body. It was soon located. Some man had... | — Не вреди се узнемиравати, прокураторе — рекао је Афраније и наставио да прича: — Тела Дисмаса и Хестаса, којима су грабљивице искљувале очи, дигнута су и одмах је почело трагање за трећим телом. Пронашли су га убрзо. Неки човек... |
| "Levi Matvei," said Pilate, stating rather than questioning. | — Леви Матеј — више потврдно него упитно — рекао је Пилат. |
| "Yes, Procurator..." | — Да, прокураторе... |
| Levi Matvei had been hiding in a cave on the northern slope of Bald Skull, waiting for it to get dark. He had Yeshua Ha-Notsri's naked body with him. When the men entered the cave with a torch, Levi flew into a fit of rage and despair. He shouted that he had committed no crime and that anyone had the right, according to the law, to bury the body of an executed criminal if he wished to. Levi Matvei kept saying that he did not want to part with the body. He was agitated, and kept shouting something incoherent, begged, then threatened or cursed..." | Леви Матеј се крио у пећини на северној падини Ћелавог брда, чекајући помрчину. Голо тело Јешуе Ханоцрија било је уз њега. Када је стража ушла са бакљом у пећину, Леви је почео да бесни и очајава. Викао је да није починио никакав злочин и да сваки човек, према закону има право, ако то жели, да сахрани погубљеног злочинца. Леви Матеј је говорио да не жели да се растане од тог тела. Био је узбуђен, узвикивао је нешто неповезано, час је молио, а час опет претио и проклињао... |
| "Did they have to seize him?" asked Pilate gloomily. | — Морали су да га ухапсе? — мрачно је упитао Пилат. |
| "No, Procurator, they did not, answered Afranius very soothingly, "The daring madman was calmed when it was explained that the body would be buried." Levi, after absorbing what had been said, quieted down, but declared that he wasn't going away, and wanted to take part in the burial. He said he would not go away even if they were going to kill him, and even offered them the bread knife he had with him for this purpose. | — Не, прокураторе, не — умирујући га, рекао је Афраније — дрског безумника су умирили објаснивши му да ће тело бити сахрањено. Када је Леви схватио шта је речено, смирио се, али је изјавио да никуд неће отићи и да жели да учествује у погребу. Рекао је да неће отићи, чак и ако почну да га убијају, па је чак нудио у ту сврху нож за сечење хлеба, који је имао крај себе. |
| "Did they chase him off?" | — Отерали су га? — пригушено је упитао Пилат. |
| "No, Procurator, they did not. My assistant allowed him to take part in the burial." | — Не, прокураторе, нису. Мој помоћник му је дозволио да учествује у погребу. |
| "Which of your assistants was in charge?" asked Pilate. | — Ко се од ваших помоћника тиме бавио? — упитао је Пилат. |
| "Tolmai," replied Afranius, adding with alarm, "Did he perhaps make a mistake?" | — Толмај — одговорио је Афраније и додао узнемирено: — Да није можда нешто погрешио? |
| "Go on," replied Pilate, "there was no mistake. In general, I am beginning to feel somewhat at a loss, Afranius, since apparently I am dealing with a man who never makes mistakes. And that man is you." | — Наставите — одговорио је Пилат — грешке није било. Помало сам збуњен, Афраније, ја очигледно имам посла са човеком који никада не греши. Тај човек сте — ви. |
| They put Levi Matvei into the cart along with the bodies of the executed men, and two hours later they arrived at a deserted canyon north of Yershalaim. There the men worked in shifts and in about two hours they had dug a deep ditch and buried all three of the bodies. | Левија Матеја стрпали су у таљиге заједно са телима погубљених и после два сата стигли су у усамљени кланац северно од Јерушалаима. Тамо је одред, радећи на смену, у току једног сата ископао дубоку јаму и у њој сахранио сва три погубљена. |
| "Were they naked?" | — Доле? |
| "No, Procurator. The men had brought chitons for that very purpose. Rings were put on the fingers of the corpses. Yeshua's ring had one marking, Dismas's two, and Gestas's three. The ditch was filled in and covered over with rocks. Tolmai knows what the identifying marker is," | — Не, прокураторе, одред је понео са собом у ту сврху хитоне. На прсте погубљеника стављени су прстенови. Јешуи са једним зарезом, Дисмасу са два и Хестасу са три. Јама је затрпана камењем. Знак распознавања зна само Толмај. |
| "Ah, if only I had foreseen it!," said Pilate, frowning. "I would have liked to have seen that Levi Matvei." | — Ах, да сам могао то да предвидим! — мрштећи се, проговорио је Пилат. — Јер, требало би да видим тог Левија Матеја... |
| "He is here, Procurator." | — Он је овде, прокураторе! |
| Pilate's eyes widened and he stared at Afranius for some time before he said, | Пилат је разрогачио очи и неко време посматрао Афранија, а онда рекао: |
| "Thank you for all that was done in this matter. Please have Tolmai sent to me tomorrow, and in the meantime tell him that I am well pleased with him. And I ask that you, Afranius," -here the procurator took a ring from the pocket of his belt, which was lying on the table, and handed it to the chief of the secret service-"accept this as a token of my esteem." | — Захваљујем вам за све што је учињено. Молим вас да ми сутра пошаљете Толмаја, да му унапред кажете да сам задовољан њиме, а вас, Афраније — ту је прокуратор извукао прстен из џепа на појасу који је лежао на столу и пружио га начелнику тајне службе — молим да примите ово као успомену. |
| Afranius bowed and said, | Афраније се поклонио, изустивши: |
| "It is a great honor, Procurator." | — То је велика почаст, прокураторе. |
| "I ask that you reward the men who took care of the burial. And reprimand those responsible for losing Judas. Now send me Levi Matvei. I wish to hear more details about Yeshua." | — Молим вас да одред који је обавио сахрану наградите. Уходе које су испустили Јуду из вида, укорите. А Левија Матеја одмах пошаљите к мени. Потребнe су ми појединости о Јешуином предмету. |
| "Certainly, Procurator," replied Afranius, and he began bowing as he withdrew. The procurator clapped his hands and shouted, | — Разумем, прокураторе — одговорио је Афраније и почео да се повлачи и клања, а прокуратор је лупио дланом о длан и повикао: |
| "Come here! Bring me a lamp in the colonnade!" | — Овамо! Свећњак у колонаду! |
| By the time Afranius had reached the garden, lights were seen flickering behind Pilate in the servants' hands. Three lamps were placed on the table in front of the procurator, and the moonlit night retreated into the garden, as if Afranius had taken it away with him. Taking Afranius's place on the balcony was a short, scrawny stranger and beside him was the giant centurion. The latter, at a glance from the procurator, withdrew to the garden and disappeared. | Афраније је већ одлазио вртом, а иза Пилатових леђа већ су светлели пламичци у рукама слугу. На столу пред прокуратором нашла су се три свећњака, и ноћ пуна месечине одмах се повукла у врт, као да ју је Афраније повео са собом. Уместо Афранија на балкон је ступио непознат мали и мршав човек, заједно с горостасом кентурионом. Овај други је, ухвативши поглед прокураторов, одмах отишао у врт и тамо нестао. |
| The procurator studied the new arrival with avid, and slightly fearful eyes. It was the kind of look one gives someone one has heard of and thought a lot about, and whom one is meeting for the First time. | Прокуратор је проучавао придошлицу незаситим и помало уплашеним очима. Тако се посматра онај о коме смо много слушали, о коме смо и сами размишљали и ко се коначно појавио. |
| The newcomer was about forty, ragged, black, caked with dried mud, and glaring wolfishly from under his brows. In short, he was very unprepossessing and resembled hundreds of other beggars in the city who flocked around the temple terraces or marketplaces of the dirty, noisy Lower City. | Придошлица, човек од око четрдесет година, био је црн, одрпан, прекривен скорушешим блатом и гледао је као вук испод ока. Једном речју, био је веома неугледан и најпре је личио на градског просјака, каквих много тумара терасама храма или тржницама бучног и прљавог Доњег града. |
| The silence between them lasted for some time and was broken only by the strange behavior of the man who had been brought before Pilate. A change came over his face, he tottered, and would, in fact, have fallen if his dirty hand had not grabbed onto the edge of the table. | Ћутање је потрајало дуго, а прекинуло га је чудновато понашање доведеног човека. Он се променио у лицу, тетурао се и, да се није ухватио прљавом руком за ивицу стола, сигурно би пао. |
| "What's wrong with you?" Pilate asked him. | — Шта ти је? — упитао га је Пилат. |
| "Nothing," Levi Matvei replied, and made a movement that looked as if he had swallowed something. His dirty, bare neck bulged out and then sank in. | — Ништа — одговорио је Леви Матеј и направио покрет као да је нешто прогутао. Његов мршав, го и прљав врат надуо се и поново спласнуо. |
| "What's wrong, answer me," Pilate repeated. | — Шта ти је, одговори — поновио је Пилат. |
| "I'm tired," Levi replied and stared gloomily at the floor. | — Уморан сам — одговорио је Леви и мрачно погледао у под. |
| "Sit clown," said Pilate, pointing to the chair. | — Седи — казао је Пилат и показао фотељу. |
| Levi looked distrustfully at the procurator, moved over to the chair, cast a frightened eye over its gilded arms, and then chose to sit not on it, but on the floor beside it. | Леви је неповерљиво погледао прокуратора, кренуо према фотељи, уплашено погледао испод ока позлаћене наслоне за руке и сео на под поред фотеље, а не у њу. |
| "Why didn't you sit on the chair?" asked Pilate. | — Објасни, зашто ниси сео у фотељу? — упитао је Пилат. |
| "I'm filthy, I'll soil it," said Levi, staring at the ground. | — Прљав сам, испрљаћу је — рекао је Леви гледајући у земљу. |
| "Then I'll get you something to eat right away." | — Сада ће ти донети да једеш. |
| "I don't want to eat," replied Levi. | — Нећу да једем — одговорио је Леви. |
| "Why lie?" asked Pilate softly. "You haven't eaten for a whole day, perhaps longer. All right, then, don't eat. I sent for you because I wanted you to show me the knife you had." | — Зашто лажеш? — тихо је упитао Пилат — ништа ниси јео целог дана, а можда и дуже. Па, добро, не мораш јести. Позвао сам те да ми покажеш нож који си имао код себе. |
| "The soldiers took it away from me when they brought me here," replied Levi sullenly, adding, "Get it back for me. I have to return it to its. owner. I stole it." | — Војници су ми га одузели, када су ме уводили овамо — одговорио је Леви и мрачно додао: — Вратите ми га, треба да га дам власнику, украо сам га. |
| "Why?" | — Зашто? |
| "To cut the ropes," replied Levi. | — Да бих пресекао конопце — одговорио је Леви. |
| "Mark!" shouted the procurator, and the centurion stepped into the colonnade. "Give me his knife." | — Марк! — викнуо је прокуратор, и кентурион се појавио у колонади. — Дајте ми његов нож. |
| The centurion removed a dirty bread knife from one of the two sheaths on his belt and handed it to the procurator. He then withdrew. | Кентурион је извукао из једне од двеју футрола на појасу прљав нож за сечење хлеба и пружио га прокуратору, а сам се удаљио. |
| "Who did you steal the knife from?" | — А од кога си узео нож? |
| "From a bread store at the Hebron Gate, right on the left as you enter the city." | — У пекари крај Хевронске капије, чим се уђе у град, одмах с леве стране. |
| Pilate looked at the wide blade, tested its sharpness with his finger for some reason, and said, | Пилат је погледао широко сечиво, пробао из неких разлога прстом да ли је нож оштар, и рекао: |
| "Don't worry about the knife, it will be returned to the shop. And now I want something else: show me the parchment you carry around with you, where Yeshua's words are written down." | — Што се ножа тиче, не узнемиравај се, нож ће бити враћен у пекару. А сада ми је потребно друго: покажи ми папирус који носиш са собом и на коме су записане Јешуине речи. |
| Levi looked at Pilate with hatred and smiled such a malicious smile that his face became all distorted. | Леви је с мржњом погледао Пилата и осмехнуо се тако опако, да му се лице потпуно унаказило. |
| "You want to take that away? My last possession?" he asked. | — Хоћете све да мн отмете? И последње што имам? — упитао је. |
| "I didn't say: hand it over," replied Pilate, "I said: show it to me." | — Нисам ти рекао - дај — одговорио је Пилат — рекао сам - покажи. |
| Levi rummaged inside his shirt and pulled out a roll of parchment. Pilate took it from him, unrolled it, spread it out between the lamps, and with a frown on his face began studying the barely decipherable ink markings. The scrawly lines were hard to follow, and Pilate frowned as he bent over the parchment, running his finger over the lines. He did manage to make out that the writing was a disconnected set of sayings, dates, household jottings, and poetic fragments. He was able to read: "There is no death... Yesterday we ate sweet spring figs..." | Леви је завукао руку у недра и извукао свитак пергамента. Пилат га је узео, одмотао, раширио између светиљки и жмиркајући почео да проучава нечитке знаке исписане мастилом. Тешко је било разумеги ове неједнаке редове, и Пилат се мрштио и нагињао над пергамент, повлачећи прстом дуж редова. Ипак му је пошло за руком да разазна да записано представља неповезан низ некаквих изрека, некаквих датума, домаћинских забележака и песничких одломака. Понешто је Пилат и прочитао: »Смрти нема... Јуче смо јели слатке пролећне бакуроте«. |
| Grimacing from the effort, Pilate squinted, and read, "We shall see the pure stream of the water of life... Mankind will gaze at the sun through transparent crystal..." | Правећи гримасе од напрезања, Пилат је чкиљио, читао; »Угледаћемо чисту реку воде живота... Човечанство ће гледати сунце кроз прозрачан кристал...« |
| Here Pilate shuddered. In the parchment's concluding lines he could make out the words, "...greater vice... cowardice." | Ту је Пилат уздрхтао. У последњим редовима пергамента разабрао је речи: »...већег порока... кукавичлук«. |
| Pilate rolled up the parchment and handed it brusquely back to Levi. | Пилат је умотао пергамент и одсечно га пружио Левију. |
| "Take it," he said, and after a brief silence, added, "You are, as I can see, a learned man, and there is no reason why you, who are alone, should be wandering about in rags without any place to go. I have a large library in Caesarea, I am very wealthy, and I want to take you into my service. You will arrange and care for the papyri, and you will be well fed and clothed." | — Узми — рекао је и после краће паузе додао: — Ти си, као што видим, књижеван човек и нема смисла да усамљен идеш у просјачким прњама без станишта. Ја у Цезареји имам велику библиотеку, врло сам богат и хоћу да те узмем да радиш код мене. Сређиваћеш и чувати папирусе, бићеш сит и одевен. |
| Levi stood up and replied, | Леви је устао и одговорио: |
| "No, I don't want to." | — Не, нећу. |
| "Why?" asked the procurator, his face darkening. "Do you find me unpleasant, are you afraid of me?" | — Зашто? — упитао је прокуратор смркнута лица — непријатан сам ти, бојиш ме се? |
| The same malicious smile contorted Levi's face, and he said, | Исти зао осмејак унаказио је Левијево лице, и он је рекао: |
| "No, it's because you'll be afraid of me. It won't be easy for you to look me in the face after you killed him." | — Не, већ због тога што ћеш се ти бојати мене. Теби неће бити баш лако да ми гледаш у очи, пошто си га убио. |
| "Be quiet," said Pilate, "take some money." | — Ћути — одговорио је Пилат — узми новац. |
| Levi shook his head in refusal, and the procurator continued, | Леви је одречно одмахнуо главом, а прокуратор је наставио: |
| "You, I know, consider yourself a disciple of Yeshua, but I can assure you that you have learned nothing from what he tried to teach you. Because if you had, you would certainly have accepted something from me. Remember that before he died, he said that he didn't blame anyone,"— Pilate raised his finger meaningfully, and his face twitched. "And he himself would undoubtedly have taken something from me. You are cruel, and he was not a cruel man. Where will you go?" | — Знам да сматраш себе Јешуиним учеником, али ћу ти рећи да ниси научио ништа од онога чему те је он учио. Јер, да јеси, свакако би узео нешто од мене. Имај на уму да је он пред смрт рекао да никога нe криви — Пилат је значајно дигао прст, Пилатово лице се грчило. — Он би свакако нешто узео. Ти си суров, а он није био суров. Куда ћеш поћи? |
| Levi suddenly walked over to the table, rested both hands on it, and, staring with burning eyes at the procurator, whispered to him, | Леви се наједном приближио столу, ослонио о њега обема рукама и, гледајући прокуратора очима које су пламтеле, почео да му шапће: |
| "Know, Hegemon, that I am going to murder a certain man in Yershalaim. I am telling you this so you will know there will be more blood." | — Хегемоне, знај да ћу ја у Јерушалаиму преклати једног човека. Хтео сам да ти то кажем, како би знао да ће бити још крви. |
| "I, too, know there will be more blood," replied Pilate. "Your words do not surprise me. You, of course, wish to murder me, isn't that so?" | — И ја знам да ће је још бити — одговорио је Пнлат — својим ме речима ниси зачудио. Ти, наравно, хоћеш да прекољеш мене? |
| "I would not be able to murder you," replied Levi, baring his teeth in a smile, "and I am not stupid enough to expect that I could. But I shall murder Judas of Kerioth, even if it takes me the rest of my life." | — Неће ми поћи за руком тебе да прекољем — одговорио је Леви, искесивши се — нисам ја тако глуп да бих на тако нешто рачунао, али заклаћу Јуду из Кириата, и томе ћу посветити остатак свог живота. |
| A gleam of pleasure shone in the procurator's eyes. Beckoning Levi Matvei closer, he said, "Don't worry yourself, you won't succeed. Judas was already murdered this very night." | Тада се израз задовољства појавио у очима прокураторовим, и он је, позвавши прстом себи ближе Левија Матеја, рекао: — То нећеш моћи да учиниш, не мучи се. Ове ноћи Јуду су већ заклали. |
| Levi jumped back from the table, his eyes staring wildly, and cried out, | Леви је одскочио од стола, унезверено се осврћући, и повикао: |
| "Who did it?" | — Ко је то учинио? |
| "Don't be jealous," replied Pilate, baring his teeth, and rubbing his hands, "I'm afraid you weren't his only admirer." | — Не буди љубоморан — одговорио је искесивши се Пилат и протрљао руке — бојим се да је он имао поштоваоце осим тебе. |
| "Who did it?" repeated Levi in a whisper. | — Ко је то учинио? — шапатом је поновио Леви. |
| "I did it." | Пилат му је одговорио: — То сам ја учинио. |
| Levi's mouth fell open, and he gaped at the procurator, who said quietly, | Леви је отворио уста, унезверено погледао прокуратора, а овај је рекао: |
| "It wasn't very much, of course, but nevertheless it was I who did it." And he added, "Well, will you take something now?" | — Није, разуме се, много учињено, али сам то ипак учинио ја. — И додао је: — Па, хоћеш ли сада узети нешто? |
| Levi thought for awhile, relented, and finally said, | Леви је промислио, омекшао и на крају рекао: |
| "Tell them to give me a piece of clean parchment." | — Нареди да ми даду комад чистог пергамента. |
| An hour passed. Levi was gone from the palace. Now the only thing that disturbed the early morning silence was the quiet sound of the sentries' footsteps in the garden. The moon was rapidly fading, and at the other edge of the sky the whitish speck of the morning star appeared. The lamps had long been extinguished. The procurator lay on his couch. He slept with his hand under his cheek, breathing soundlessly. Banga slept beside him. | Прошао је један сат. Левија више није било у палати. Сада је тишину зоре нарушавао само тихи шум корака стражара у врту. Месец је брзо бледео, на другом крају неба се видела бела мрља Зорњаче. Свећњаци су се одавно угасили. На постељи је лежао прокуратор. Ставивши руку под образ, спавао је и тихо дисао. Поред њега је спавао Банга. |
| Thus the dawn of the fifteenth day of Nisan was greeted by the fifth procurator of Judea, Pontius Pilate. | Тако је дочекао зору петнаестог нисана пети прокуратор Јудеје Понтије Пилат. |