 
|
|
|
|
|
|
|
| XXIV | Поглавље 24 |
| The Liberation of the Master | СПАСАВАЊЕ МАЈСТОРА |
| IN. Woland's bedroom everything was as it had been before the ball. Woland was sitting in his nightshirt on the bed, only Hella was no longer massaging his leg, but setting the table, where earlier they had been playing chess, for supper. Korovyov and Azazello had taken off their tailcoats and were sitting at the table; nestled in next to them was, naturally, the cat, who didn't want to part with his tie even though by now it was an utterly grubby rag. Swaying on her feet, Margarita walked over to the table and leaned on it. Then, as he had before, Woland beckoned to her to sit down beside him. | У Воландовој спаваћој соби све је било као и пре бала. Воланд је у спаваћици седео на кревету, само што му Хела више није трљала ногу, већ је на столу, где се раније играо шах, постављала за вечеру. Коровјев и Азазел су, скинувши фракове, седели за столом, а поред њих се, наравно, сместио мачак, који се није растао од своје машне, иако се она претворила у најобичнију прљаву крпу. Маргарита је, Посрћући, пришла столу и ослонила се о њега. Тада је Воланд позвао да му приђе, као и раније, и посадио је крај себе. |
| "Well, now, did they wear you out completely?" asked Woland. | — Па, јесу ли вас много намучили? — упитао је Воланд. |
| "Oh, no, Messire," answered Margarita, but barely audibly. | — О не, месире — одговорила је Маргарита, али једва чујно. |
| "Noblesse oblige," remarked the cat, and he poured Margarita some transparent liquid into an ornate small glass. | — Ноблес оближ — приметио је мачак и налио Маргарити некакву прозрачну течност у уску чашицу са ножицом. |
| "Is that vodka?" asked Margarita weakly. | — Је ли то вотка? — слабим гласом упитала је Маргарита. |
| The cat took offense and jumped up on his chair. | Мачак је увређено поскочио на столици. |
| "Excuse me, Your Majesty," he whined, "but how could I offer vodka to a lady? It's pure spirits!" | — Молим вас, краљице — рекао је промукло — зар бих ја могао себи да дозволим да једној дами налијем вотку? Ово је - најчистији алкохол! |
| Margarita smiled and made an effort to move the glass away. | Маргарита се осмехнула и покушала да одгурне чашицу. |
| "Drink up, don't be afraid," said Woland, and Margarita picked up the glass. "Hella, sit down," ordered Woland, as he explained to Margarita, "The night of the full moon is a festive occasion and I have supper in the company of my intimate associates and servants. And so, how do you feel? How did that wearisome ball go?" | — Слободно пијте — рекао је Воланд и Маргарита је одмах узела чашицу у руке. — Хела, седи — наредио је Воланд и објаснио Маргарити: — »Ноћ уштапа је — празнична ноћ и ја вечеравам у уском кругу својих најближих људи и послуге. Дакле, како се осећате? Како је прошао овај заморни бал? |
| "Stupendously!" crackled Korovyov. "Everyone was enchanted, enamored, overwhelmed! By her tact, her finesse, her appeal, her charm!" | — Изврсно! — брбљао је Коровјев — сви су очарани, заљубљени, сатрвени, колико такта, колико вештине, љупкости и шарма! |
| Woland silently raised his glass and clinked it with Margarita's. Margarita drank up obediently, thinking that the spirits would be the end of her. But nothing had happened. An enlivening warmth spread through her stomach, there was a soft thump at the nape of her neck, and her strength returned as if she had just awakened from a long, refreshing sleep, and in addition, she felt as hungry as a wolf. Her hunger intensified when she recalled that she had not eaten anything since the previous morning. She started to devour the caviar greedily. | Воланд је ћутке подигао чашу и куцнуо се са Маргаритом. Маргарита је покорно испила, мислећи да ће одмах прецрћи од алкохола. Али није се десило ништа лоше. Жива топлота јој је прострујала стомаком, нешто је лупило меко у потиљак, вратила јој се снага, као да је устала после дугог, освежавајућег сна, а осим тога осетила је да је гладна као вук. И када се сетила да од јуче ујутру није ништа јела, глад је постала још јача. Почела је халапљиво да гута кавијар. |
| Behemoth cut off a slice of pineapple, salted and peppered it, ate it, and then downed a second glass of spirits with such dash that everyone broke into applause. | Бехемот је одрезао комад ананаса, посолио га, посуо бибером, појео и после тога тако мангупски искапио другу чашицу алкохола да су сви почели да му аплаудирају. |
| After Margarita's second glass of spirits, the candles in the candelabra burned brighter and the flames in the fireplace grew. Margarita did not feel the least bit drunk. Sinking her white teeth into some meat, she savored its succulent juices as she watched Behemoth spread mustard on an oyster. | После друге чашице коју је испила Маргарита, свеће у канделабрима почеле су да горе јаче, а у камину се пламен повећао. Маргарита није осећала никакву опијеност гризући белим зубом месо, Маргарита је уживала у соку који је оно испуштало и истовремено гледала како Бехемот маже остригу сенфом. |
| "You ought to put some grapes on top of that," said Hella softly, poking the cat in the side. | — Могао би још преко тога да ставиш и грожђе — тихо је рекла Хела, мунувши мачка у бок. |
| "Please don't lecture me," replied Behemoth. "I'm an experienced diner, don't worry, very experienced!" | — Замолио бих да ме не поучавате — одговорио је Бехемот — бивао сам већ за столом, не бојте се, бивао сам! |
| "Ah, how nice it is to have supper like this, around the fireplace, without any fuss, an intimate group, as it were..." twanged Korovyov. | — Ах, како је пријатно вечерати овако, крај камина, једноставно — торокао је Коровјев — у уском кругу ... |
| "I disagree, Fagot," retorted the cat, "A ball has a charm and a sweep all its own." | — Не, Фаготе — побунио се мачак — бал има своју драж и полет. |
| "It has neither sweep nor charm," said Woland, "and those idiotic bears, and those tigers roaring in the bar nearly gave me a migraine." | — Никакве дражи у њему нема, а ни полета, а они блесави медведи, као и тигрови у бару својим урлицима умало ми нису изазвали мигрену — рекао је Воланд. |
| "All right, Messire," said the cat, "if it is your opinion that there is no sweep, then I shall immediately subscribe to it." | — Разумем, месире — рекао је мачак — ако ви сматрате да нема полета, и ја ћу такође одмах почети да се придржавам истог мишљења. |
| "Watch your step!" was Woland's reply. | — Пази само! — отело се на то Воланду. |
| "I was only joking," said the cat meekly, "and as for the tigers, I'll see that they're roasted." | — Нашалио сам се — покорно је рекао мачак — а што се тиче тигрова, наредићу да их испеку. |
| "You can't eat tigers," said Hella. | — Тигрови се не једу — рекла је Хeла. |
| "Is that what you think?" retorted the cat. "Then let me tell you a little story..." Narrowing his eyes with pleasure, he told a story about the time when he was wandering in the desert for nineteen days, and the only nourishment he had was the meat from a tiger he had killed. Everyone listened to his absorbing narrative with interest, and when Behemoth finished, they all exclaimed in chorus, | — Мислите? Онда вас молим да ме саслушате — одвратио је мачак и жмиркајући од задовољства, испричао како је једном пуних деветнаест дана лутао по пустињи и једино се хранио месом тигра кога је убио. Сви су с интересовањем саслушали ову занимљиву причу, а када је Бехемот завршио, сви су углас повикали: |
| "All lies!" | — Лагарије! |
| "And the most interesting thing about this fabrication," said Woland, "is that it was all lies from start to finish." | И у тој лажи је најинтересантније то — рекао је Воланд — што је то - лаж од прве до последње речи. |
| "Is that what you think? That I'm lying?" exclaimed the cat, and everyone thought that he would go on to protest, but instead, he said softly, "History will be the judge." | — Ах, тако? Лаж? — узвикнуо је мачак и сви су помислили да ће одмах почети да протестује, али он је само тихо рекао: — Историја ће већ пресудити. |
| "Tell me," said Margarita, who had revived after the vodka, addressing Azazello, "Did you really shoot him, that former baron?" | — Реците — обратила се Азазелу Марго, живнувши мало после вотке — ви сте га убили, тог бившег барона? |
| "Of course I did," answered Azazello. "How could I not shoot him? He absolutely had to be shot." | — Природно — одговорио је Азазел — а како и да га не убијем? Њега је свакако требало убити. |
| "I got so upset!" exclaimed Margarita. "It happened so unexpectedly." | — Тако сам се узбудила! — узвикнула је Маргарита — то се десило тако неочекивано. |
| "There was nothing unexpected about it," retorted Azazello, but Korovyov began wailing and moaning | — У томе нема ничег неочекиваног — приметио је Азазел, а Коровјев је почео да урла и стење: |
| , "How could one not get upset? I myself was shaken to the core! Crash! Bang! Over falls the baron!" | — Па како да се и не узбуди? И мени су заклецала колена. Бум! Трас! Барон се преврнуо! |
| "I was practically hysterical," put in the cat, licking- a spoonful of caviar. | — Умало нисам добио хистеричан напад — додао је мачак, олизујући кашику са кавијаром. |
| "But what I don't understand is," said Margarita and gold sparks from the crystal flickered in her eyes, "wouldn't the music and the noise from the ball be audible from outside?" | — А мени је нешто друго нејасно — говорила је Маргарита и златасте искрице од кристала играле су јој у очима — зар се налољу није чула музика и уопште бука овога бала? |
| "Of course not, Your Majesty," explained Korovyov. "It has to be done so that it isn't. It has to be done as carefully as possible." | — Разуме се да се није чула, краљице — објашњавао је Коровјев — то све треба чинити тако да се ништа нe чује. То све треба прло пажљиво чинити. |
| "Of course, of course. But what about that man on the stairs... When Azazello and I were coming in... And the other one at the entrance-way... I think he was watching your apartment..." | — Па да, па да... Јер, ствар је у томе што онај човек на степенишгу ... Када смо Азазел и ја пролазили ... И други крај улаза.,. Мислим да они мотре на ваш стан... |
| "You're right! You're right!" shouted Korovyov. "You're right, dear Margarita Nikolayevna! You've confirmed my suspicions! Yes, he was watching our apartment! At first I thought he might have been an absentminded professor or a lovesick beau mooning on the staircase. But no, no! Something didn't feel right to me! Aha! So he was watching our apartment! And the one at the entranceway too! And same for the one by the gate!" | — Тачно, тачно! — викао је Коровјев — тачно је, драга Маргарита Николајевна! Ви потврђујете моје сумње. Да, он је мотрио на стан. У први сам мах помислио да је то некакав расејани доцент или заљубљени човек који дрежди на степеништу, али не, није! Неки ми се црв увукао у срце! Ах! Он је мотрио на стан. И онај други, крај улаза у зграду! И онај који се налазио у капији! |
| "Won't it be interesting if they do come and arrest you?" asked Margarita. | — А шта ће бити ако дођу да вас ухапсе? — упитала је Маргарита. |
| "They'll come all right, enchanting Queen, they'll come!" replied Korovyov. "I feel it in my bones. Not now, of course, but in their good time they're sure to come. But I don't imagine they'll find anything interesting." | — Свакако ће доћи, чаробна краљице, свакако! — одговорио је Коровјев — срце ми каже да ће доћи, али не сада, разуме се, али ће својевремено свакако доћи. Али претпостављам да се ништа интересантно неће десити. |
| "Oh, how upset I was when that baron fell," said Margarita, evidently still feeling the aftereffects of the first murder she had ever witnessed. "You're probably a very good shot?" | — Ах, како сам се узбудила кад се тај барон стропоштао! — говорила је Маргарита, очигледно још увек преживљавајући убиство које је видела први пут у животу. — Ви сигурно добро гађате? |
| "Not bad," answered Azazello. | — Пристојно — одговорио је Азазел. |
| "At what distance?" Margarita asked Azazello rather strangely. | — А са колико корака? — поставила је Маргарита Азазелу не баш сасвим јасно питање. |
| "It depends what I'm shooting at," answered Azazello reasonably. "It's one thing to hit the critic Latunsky's window with a hammer, and quite another to hit him in the heart." | — Зависи од тога у шта гађам — разумно је одговорио Азазел — јер једно је погодити чекићем прозор критичара Латунског, а сасвим друго — њега у срце. |
| "The heart!" exclaimed Margarita, clutching her own for some reason. "The heart!" she repeated in a hollow voice. | — У срце! — ускликнула је Маргарита, хватајући се због нечега за своје срце — у срце! — поновила је пригушено. |
| "What's this about a critic named Latunsky?" asked Woland, squinting at Margarita. | — Ко је тај критичар Латунски? — упитао је Воланд, почевши да чкиљи према Маргарити. |
| Azazello, Korovyov, and Behemoth looked down in seeming embarrassment, and Margarita answered with a blush, | Азазел, Коровјев и Бехемот су некако стидљиво оборили очи, а Маргарита је одговорила, поцрвеневши: |
| "There's a certain critic by that name. This evening I demolished his entire apartment." | — Постоји такав критичар. Вечерас сам му демолирала стан. |
| "What do you know! But why?" | — Ето ти на! А зашто то? |
| "He, Messire," explained Margarita, "ruined a certain Master." | — Он је, месире — објаснила је Маргарита — уништио једног мајстора. |
| "But why did you go to all that trouble yourself?" asked Woland. | — А зашто сте морали сами да се мучите? — упитао је Воланд. |
| "Permit me, Messire," cried the cat joyously, and jumping up. | — Допустите мени, месире — викнуо је радосно мачак и модскочио, |
| "You stay put," muttered Azazello, standing up. "I'll go over there right now..." | — Седи ту — прогунђао је Азазел устајући — лично ћу сада тркнути ... |
| "No!" exclaimed Margarita. "No, Messire, I beg you, it's not necessary!" | — Не! — узвикнула је Маргарита — не, молим вас, месире, то је непотребно! |
| "As you wish, as you wish," replied Woland, and Azazello resumed his place. | — Како хоћете, како хоћете — одговорио је Воланд, а Азазел је сео на своје место. |
| "So where did we leave off, precious Queen Margot?" said Korovyov. "Ah, yes, the heart. He can hit the heart." Korovyov pointed his long finger at Azazello. "To order, any auricle or any of the ventricles." | — Па, на чему смо се оно зауставили, драга краљице Марго? — рекао је Коровјев — ах, да, срце. Срце ће он погодити — Коровјев је испружио свој дугачак прст према Азазелу — по жељи — у било коју преткомору или било коју комору. |
| Margarita did not grasp the meaning of this immediately, but once she had understood, she exclaimed in amazement, | Маргарита није одмах схватила, а када је схватила, узвикнула је са чуђењем: |
| "But they're hidden from view!" | — Па оне су затворене! |
| "Dear lady," twanged Korovyov, "that's the point, that they're hidden! That's the whole point! Anyone can hit a visible target!" | — Драга моја — мекетаво је рекао Коровјев — у томе и јесте ствар што су затворене! У томе и јесте суштина! Отворени предмет може свако да погоди! |
| Korovyov took a seven of spades out of the desk drawer, offered it to Margarita, and asked her to mark one of the pips with her finger nail. She marked the one in the upper right-hand corner. Hella hid the card under the pillow and yelled, | Коровјев је извукао из фиоке седмицу пик, пружио је Маргарити и замолио да ноктом обележи један пик. Маргарита је обележила десни горњи. Хeла је завукла карту под јастук, повикавши: |
| "Ready!" | — Готово! |
| Azazello, who was sitting with his back to the pillow, pulled a black automatic pistol out of the pocket of his dress trousers, laid the muzzle on his shoulder, and fired without turning to face the bed, thereby giving Margarita a jolt of pleasant fear. The card was removed from the bullet-pierced pillow. It had been hit where Margarita had marked it. | Азазел, који је седео окренут леђима јастуку, извукао је из џепа свечаних панталона црни аутоматски пиштољ, ставио цев на раме и, не окрећући се према кревету, опалио, изазвавши весео страх Маргаритин. Испод прострељеног јастука извукли су седмицу. Пик који је обележила Маргарита био је пробијен. |
| "I wouldn't want to run into you when you've got a gun in your hands," said Margarita, looking coquettishly at Azazello. She had a passion for anyone who could do anything really well. | — Не бих волела да вас сретнем када вам је у рукама револвер — рекла је Маргарита кокетно гледајући Азазела. Обожавала је све људе који су било шта радили првокласно. |
| "Precious Queen," squeaked Korovyov. "Running into him isn't a good idea even when he doesn't have a gun! I give you my word of honor as a former choirmaster and precentor that a meeting with him is unwelcome under any circumstances." | — Драга краљице — пиштао је Коровјев — ја никоме не препоручујем да се сусретне са њим, чак и кад нема револвер у руци! Дајем реч бившег хоровође и хорског солисте да нико не би могао да честита ономе кога би он срео. |
| The cat, who had been sitting with a frown on his face during the shooting demonstration, suddenly declared, | Мачак је седео натмурен за време експеримента са пуцњавом и наједном је изјавио: |
| "I'm going to try to outdo him with the seven card." | — Прихватам се да премашим рекорд са седмицом. |
| Azazello hooted something in reply. But the cat was stubborn and asked for not one, but two guns. Azazello pulled another gun out of his other back trouser pocket and wearing a disdainful smirk, offered both of them to the braggart. They marked two pips on the seven card. The cat made lengthy preparations after turning his back to the pillow. Margarita sat with her fingers in her ears and looked at the owl dozing on the mantelpiece. The cat shot off both guns, whereupon Hella let out a shriek, the dead owl fell off the mantel, and the shattered clock stopped. Hella, one of whose hands was bloodied, howled and dug her nails into the cat's fur, and he responded by grabbing her hair with his claws. They started rolling around the floor in a tangled heap. A goblet fell off the table and smashed to bits. | Азазел је уместо одговора нешто промумлао на то, Али мачак је био упоран и затражио је не један, већ два револвера. Азазел је извукао други револвер из другог задњег џепа својих панталона и заједно са првим, презриво искрививши уста, пружио их хвалисавцу. Обележили су два пика на седмици. Мачак се дуго припремао, окренувши се на супротну страну од јастука. Маргарита је седела, запушивши прстима уши, и посматрала сову која је дремала на плочи камина. Мачак је опалио из оба револвера, одмах затим вриснула је Хела, убијена сова је пала са камина, а разлупани сат се зауставио. Хели је једна рука била окрвављена, она је урлајући дограбила мачка за крзно, а он њу за косу, и они су, претворивши се у једно клупко, почели да се котрљају по поду. Једна чаша је пала са стола и разлупала се. |
| "Get this crazed she-devil off me!" wailed the cat, as he tried to fight off Hella, who was sitting on his back. The combatants were separated, Korovyov blew on Hella's wounded finger, and it was healed. | — Одвојте од мене ову побеснелу ђаволицу! — завијао је мачак, бранећи се од Хеле, која га је узјахала. Раздвојили су их, Коровјев је дунуо на прострељени Хелин прст и овај је одмах зацелио. |
| "I can't shoot when people are distracting me by talking!" cried Behemoth, trying to reattach a large clump of fur that had been torn off his back. | — Не могу да пуцам кад ми под носом причају! — викао је Бехемот и трудио се да врати на место ишчупан комад крзна на леђима. |
| "I bet," said Woland, smiling at Margarita, "that he missed on purpose. He's a good shot." | — Смем да се кладим — рекао је Воланд, осмехујући се Маргарити — да је све ово намерно извео. Он иначе сасвим пристојно гађа. |
| Hella and the cat made up, and as a token of their reconciliation, they kissed. The card was retrieved from under the pillow and checked. No pip had been touched except the one Azazello shot. | Хела и мачак су се помирили, и у знак помирења су се пољубнли. Извукли су испод јастука карту, проверили. Ниједан пик, осим оног који је прострелио Азазел, није био ни дотакнут. |
| "That's not possible," maintained the cat, peering at the candelabrum through the hole in the card. | — То је немогуће — тврдио је мачак, гледајући кроз карту према светлости канделабра. |
| The merry supper continued. The candles burned down in the candelabra, and the dry, fragrant warmth coming from the fireplace spread through the room in waves. After eating her fill, Margarita was overcome by a feeling of bliss. She watched the bluish-gray smoke rings from Azazello's cigar float into the fireplace, and the cat try to catch them on the end of his saber. She had no desire to go anywhere, al-. though according to her calculations it was already very late. Everything considered, it seemed to be approaching six in the morning. Taking advantage of the pause, Margarita turned to Woland and said timidly, | Весела вечера се настављала. Свеће су се топиле у канделабрима, по соби се у таласима ширила сува, миришљава топлота из камина. Маргариту, која се најела, обузело је осећање блаженства. Посматрала је како сиви колутови дима од Азазелове цигаре лете у камин и како их мачак хвата на врх шпаде. Није јој се одлазило, иако је, по њеном рачуну, већ било касно. По свему судећи, ближило се шест сати ујутро. Искористивши паузу, Маргарита се обратила Воланду и рекла неодлучно: |
| "I should probably go... It's late." | — Време ми је... Касно је ... |
| "Where are you rushing off to?" queried Woland politely, albeit dryly. The others kept their silence, pretending to be entranced by the smoke rings. | — Куда толико журите? — улитао је Воланд љубазно, али хладно. Остали су ћутали, правећи се како их занимају само колутови дима од цигаре. |
| "Yes, it's time to go," repeated Margarita, who was somewhat disconcerted by their response, and she turned as if in search of a cape or something to put on. Her nakedness had suddenly begun to embarrass her. She got up from the table. Woland quietly removed his soiled and threadbare robe from the bed, and Korovyov threw it over Margarita's shoulders. | — Да, време ми је — сасвим се збунивши због тога, поновила је Маргарита и окренула се као да тражи пелерину или плашт. Наједном је почела да јој смета њена голотиња. Устала је од стола, Воланд је ћутке смакао са кревета свој умашћени, искрзани халат, а Коровјев га је пребацио Маргарити преко рамена. |
| "Thank you, Messire," said Margarita in barely audible tones, and she gave Woland a questioning look. He responded with a polite and noncommittal smile. Black anguish immediately threatened to engulf Margarita's heart. She felt cheated. No one, it seemed, had any intention of rewarding her for her services at the ball, nor did they wish to stop her from leaving. And yet it was perfectly obvious to her that she no longer had any place to go. A fleeting thought that she might have to go back to her house sent a jolt of despair through her. Should she ask for something for herself, as Azazello had so temptingly suggested in the Alexandrovsky Park? "No, not for anything," she said to herself. | — Захваљујем вам се, месире — једва чујно је рекла Маргарита и упитно погледала Воланда. Овај јој је одговорио љубазним и равнодушним осмехом. Црна туга је некако одједном запљуснула Маргаритино срце. Осетила се превареном. Нико се, очигледно, није спремао да јој понуди награду за све њене услуге на балу, као што је нико није ни заустављао да остане. А међутим, њој је било потпуно јасно да одавде нема куд да оде. И сама помисао да ће морати да се врапи у вилу изазвала је у њој унутрашњу провалу очајања. Да ли да замоли сама, како јој је изазовно саветовао Азазел у Александровском парку? »Не, нипошто« — рекла је сама себи. |
| "All the best to you, Messire," she said aloud, all the while thinking, "If I can just get out of here, I'll go down to the river and drown myself." | — Желим вам све најбоље, месире — рекла је гласно, а у себи је помислила: »Само да се извучем одавде, а онда ћу већ некако стићи до реке и у њој се утопити.« |
| "Do sit down," came Woland's sudden command. A change came over Margarita's face, and she sat down. "Perhaps you wish to say something before you go?" | — Седите — наједном је заповедничким гласом рекао Воланд. Маргаритино лице се променило и она је села. — Можда бисте желели да нешто кажете приликом опроштаја? |
| "No, nothing, Messire," replied Margarita proudly. "Except, of course, that if you still have need of me, I'm happy to be of service, I'm not in the least bit tired and I thoroughly enjoyed myself at the ball. So much so that if it had lasted longer, I would have been glad to let thousands more murderers and gallows birds kiss my knee." Her eyes filling with tears, Margarita looked at Woland, as through a veil. | — Не, ништа, месире — поносито је одговорила Маргарита — сем да сам спремна да урадим све што хоћете ако сам вам још потребна. Уопште нисам уморна и лепо сам се провела на балу. Чак и кад би он још трајао, драге воље бих препустила моје колено да га целивају хиљаде обешених и убица — Маргарита је гледала Воланда као кроз копрену, очи су јој биле пуне суза. |
| "Bravo! You're absolutely right!" said Woland in a fearsome, booming voice. "That's the way!" | — Тачно! У потпуности сте у праву — викнуо је Воланд гласно и страшно — тако и треба да буде! |
| "That's the way!" echoed Woland's retinue. | — Тако и треба да буде — поновила је као ехо Воландова свита. |
| "We've been testing you," Woland continued. "Never ask for anything! Not ever, not for anything, especially from someone who's more powerful than you are. They will offer and grant everything themselves. Sit down, proud woman." Woland tore the heavy robe from Margarita's shoulders, and again she found herself sitting next to him on the bed. "And so, Margot," continued Woland, softening his voice, "what would you like in return for having served as my hostess today? What do you wish for having gone naked at the ball? What value do you put on your knee? What damages did you incur from my guests, whom you just referred to as gallows birds? Speak! And do so without constraint since it is I who have made the offer." | — Искушавали смо вас — рекао је Воланд — и никада ништа немојте молити! Никада и ништа, нарочито нe од оних који су јачи од вас. Сами ће понудити и сами ће све дати. Седите, поносита жено! — Воланд је смакао тежак халат са Маргарите, и она је поново седела поред њега на постељи. — Дакле, Марго — наставио је Воланд, умекшавши свој глас — шта желите да добијете за то што сте данас били моја домаћица? Шта желите за то што сте све време бала били наги? Колико цените своје колено? Чиме су вас оштетили моји гости, које сте малочас назвали обешенима? Говорите! И сад говорите не снебивајући се, јер сам вам то ја понудио. |
| Margarita's heart began to pound, she heaved a sigh and started to collect her thoughts. | Маргаритино срце је почело да лупа јаче, тешко је уздахнула, смишљајући нешто. |
| "Come now, show more courage!" prompted Woland. "Arouse your imagination, give it free reign! Just witnessing the murder of that inveterate scoundrel of a baron should earn someone a reward, especially if that someone is—a woman. Well?" | — Но хајде, нe устежите се! — храбрио је Воланд — пробудите своју машту, мамузајте је! Већ само присуствовање убиству онe окореле хуље-барона вреди да човек буде награђен, а нарочито ако је тај човек - жена. |
| Margarita's breath caught in her throat, and just as she was about to say the cherished words she had prepared in her soul, she suddenly turned pale, her mouth opened, and her eyes bulged. "Frieda! Frieda! Frieda!" cried an insistent, beseeching voice in her ears. "My name is Frieda!" And Margarita, stumbling over her words, began speaking, | Маргарити је застао дах, и већ је хтела да изговори заветне и у души припремљене речи, када је наједном побледела, отворила уста и избуљила очи. »Фрида! Фрида! Фрида!« — повикао јој је у ушима неки наметљив, молећив глас. — »Зовем се Фрида!« — и Маргарита је замуцкујући проговорила: |
| "So that means then... that I can ask... for one thing?" | — Значи, могу да замолим за једну ствар? |
| "Demand, demand, my Donna," replied Woland with an understanding smile. "Demand one thing!" | — Да захтевате, захтевате, моја госпо — одговорио је Воланд, осмехујући се са разумевањем — да захтевате једну ствар. |
| Oh, how adroitly and precisely did Woland emphasize—"one thing!" in repeating Margarita's words. | Ах, како је само вешто и разговетно Воланд истакао, понављајући речи саме Маргарите — »једну ствар«! |
| Margarita sighed again and said, | Маргарита је уздахнула још једном и рекла: |
| "I want them to stop giving Frieda the handkerchief she used to smother her baby." | — Хтела бих да Фриди престану да дају марамицу којом је задавила своје дете. |
| The cat raised his eyes skyward and sighed noisily, but said nothing, evidently recalling how his ear had been tweaked at the ball. | Мачак је дигао поглед ка небу, хучно уздахнуо, али ништа није рекао, сећајући се, очигледно, уштинутог на балу ува. |
| "Ruling out the possibility," Woland grinned, "that you've taken a bribe from that fool Frieda—which would not be in keeping with your queenly dignity—I really don't know what to do. I suppose there is one thing—get hold of some rags and plug up all the cracks in my bedroom!" | — Пошто је — проговорио је Воланд смешкајући се — разуме се, потпуно искључена могућност да вас је та глупача Фрида подмитила — јер би то било неспојиво са вашим краљевским достојанством - не знам шта да радим. Остаје, можда, једно: да се снабдем крпицама и запушим све пукотине у својој спаваћој соби! |
| "What are you talking about, Messire?" asked Margarita, perplexed by these truly baffling words. | — О чему ви то говорите, месире? — запрепастила се Маргарита, саслушавши ове одиста неразумљиве речи. |
| "I agree with you completely, Messire," interjected the cat, "rags are just what you need." And with that he pounded his paw on the table in irritation. | — У потпуности се слажем са вама, месире — умешао се у разговор мачак — управо крпицама — и бесно је лупио шапом по столу. |
| "I'm talking about mercy," said Woland, explaining his words, his fiery eye still fixed on Margarita. "Sometimes it unexpectedly and insidiously slips through the narrowest of cracks. That's why I mentioned the rags." | — Говорим о милосрђу — објаснио је своје речи Воланд не спуштајући са Маргарите своје ватрено око. — Понекад се оно неочекивано и кришом провлачи кроз најуже пукотине. Зато и говорим о крпицама. |
| "And that's what I was talking about too!" exclaimed the cat, and just-to be safe, he turned away from Margarita and covered his pointed ears with paws smeared in pink cream. | — И ја говорим о томе! — узвикнуо је мачак и за сваки случај се одмакнуо од Маргарите, покривши своје шпицасте уши шапама намазаним ружичастим кремом. |
| "Get out of here," Woland said to him. | — Напоље — рекао му је Воланд. |
| "I haven't had my coffee yet," replied the cat, "so how can I leave? Surely, Messire, on a holiday night like this you're not dividing your dinner guests into two categories are you? Some—of first grade, and others of second grade freshness, as that pathetic cheapskate of a bar manager would say?" | — Још нисам попио кафу — одговорио је мачак — како да одем? Зар је могуће, месире, да у празничну ноћ госте за столом деле на две врсте? Једни су — прве, а други — оне, како се изразио онај жалосни циција-бифеџија, друге свежине? |
| "Be quiet," ordered Woland, and turning to Margarita, he asked, "Are you, everything considered, an exceptionally kind person? Highly moral?" | — Умукни — наредио му је Воланд и, обративши се Маргарити, упитао: — Ви сте, судећи по свему, човек изузетне доброте? Високо моралан човек? |
| "No," replied Margarita forcefully. "I know one has no choice but to be frank with you, and I'll tell you frankly: I'm a thoughtless person. I asked you on Frieda's behalf only because I was careless enough to give her real hope. She's waiting, Messire, she believes in my power. And if her hope is betrayed, I'll be in an awful position. I'll have no peace for the rest of my life. It can't be helped! It just happened that way." | — Не — одговорила је с муком Маргарита — знам да са вама човек може да говори само отворено, и зато ћу вам отворено рећи. Лакомислена сам. Замолила сам вас за Фриду само због тога што сам била толико неопрезна да јој пружим извесну наду. Она чека, месире, она верује у моју моћ. И ако буде преварена, наћи ћу се у ужасном положају. Нећу имати мира целог свог живота. Шта да радим! Тако је испало! |
| "Oh," said Woland. "that's understandable." | — А — рекао је Воланд — то је разумљиво. |
| "So will you do it?" asked Margarita softly. | — Хоћете ли то онда урадити? — тихо је упитала Маргарита. |
| "No, never," answered Woland. "The fact is, dear Queen, there's been a slight mix-up here. Each department should concern itself with its own business. I don't dispute that our resources are quite extensive, much more extensive, in fact, than certain not very discerning people suppose..." | — Ни у ком случају — одговорио је Воланд — ствар је у томе, драга краљице, што је ту дошло до мале збрке. Свака установа мора да се бави својим пословима. Нe спорим, наше могућности су прилично велике, оне су знатно веће него што то мисле многи, не баш далековиди људи... |
| "Yes, much more extensive," chimed in the cat, unable to restrain himself, evidently priding himself on these resources. | — Да, много веће — не могавши да се уздржи, убацио је мачак, очигледно се поносећи тим могућностима. |
| "Be quiet, the devil take you!" said Woland, and continued, turning to Margarita, "But really, what sense is there in doing what is supposed to be the business of another, as I put it, department? And so, I will not do it, but you shall." | — Умукни, ђаво те однео! — рекао му је Воланд и наставио, обраћајући се Маргарити: — Али заиста, каквог има смисла урадити оно што спада у надлежност друге, како сам се већ изразио, установе? Дакле, то нећу радити ја, то ћете урадити ви сами. |
| "Do I really have the power?" | — А зар ће се то испунити по мојој жељи? |
| Azazello gave Margarita an ironical sidelong glance and snorted with an imperceptible shake of his red head. | Азазел је иронично погледао Маргариту својим врљавим оком и неприметно одмахнуо својом риђом главом и фркнуо. |
| "So do it then, this is torture," muttered Woland. He gave his globe a turn and began focusing on some detail there, evidently preoccupied with another matter during his conversation with Margarita. | — Па радите већ, нe гњавите — промрмљао је Воланд и, окренувши глобус, почео да посматра неки детаљ на њему, очигледно заузет и другим пословима за време разговора са Маргаритом. |
| "Well, say Frieda," prompted Korovyov. | — Па, Фридо... — дошапнуо је Коровјев. |
| "Frieda!" came Margarita's piercing cry. | — Фридо! — продорно је викнула Маргарита. |
| The door flew open, and a dishevelled, naked woman with frenzied eyes, but no longer showing any signs of intoxication, burst into the room and stretched out her hands to Margarita, who said majestically, | Врата су се широм отворила и рашчупана, гола, али већ без икаквих знакова пијанства жена избезумљених очију улетела је у собу и пружила руке према Маргарити, а ова јој је рекла достојанствено: |
| "You are forgiven. You will not be given the handkerchief anymore." | — Опроштено ти је. Марамицу ти више неће давати. |
| Frieda let out a wail, fell prostrate on the floor, stretched out like a cross in front of Margarita. Woland waved his hand, and Frieda vanished from sight. | Зачуо се Фридин вапај, она је пала на под и прострла се испред Маргаритиних ногу у облику крста. Воланд је махнуо руком, и Фрида је нестала. |
| "Thank you, and farewell," said Margarita, and got up to go. | — Захваљујем вам се, збогом — рекла је Маргарита и устала. |
| "Well, Behemoth," began Woland, "let's not take advantage of an impractical person's folly on a holiday night," he turned to Margarita, "And so, that didn't count because after all, I did nothing. What do you want for yourself?" | — Шта ћемо, Бехемоте — рекао је Воланд — нећемо шићарити на поступку непрактичног човека у празничној ноћи — окренуо се Маргарити — дакле, ово се не рачуна, ја ништа нисам урадио. Шта хоћете за себс? |
| Silence ensued, and it was broken by Korovyov, who whispered in Margarita's ear, | Наступила је тишина, а прекинуо је Коровјев, који је почео да шапуће у уво Маргарити: |
| "My diamond Donna, I advise you to be a little more sensible this time! Otherwise, good fortune may pass you by!" | — Дијамантска госпо, овога пута вам саветујем да будете разумнији! Иначе срећа може да исклизне из руку! |
| "I want, this very instant, right now, to have my lover, the Master, returned to me," said Margarita, and a spasm contorted her face. | — Хоћу да ми овога часа, овога трена вратите мог љубавника, мајстора — рекла је Маргарита и лице јој се искривило у грчу. |
| At this point a wind tore into the room with such force that the candles in the candelabra almost blew out, the heavy curtain on the window moved aside, and the window flew open, revealing high up in the distance a full moon, but a midnight moon rather than a morning one. A greenish square of a nocturnal light fell from the windowsill onto the floor, and in it appeared Ivan's night visitor, who called himself the Master. He was in his hospital clothes—a robe, slippers, and the little black cap he never parted with. His unshaven face twitched in a grimace, he looked askance with crazy-fearful eyes at the light from the candles, and a flood of moonlight seethed around him. | Тад је у собу провалио ветар, тако да су пламичци свећа у канделабрима полегли, тешка завеса на прозору се померила, широм се отворио прозор и у далекој висини се појавио пун, али не јутарњи, већ поноћни месец. Од прозора се на поду пружила зеленкаста марама ноћне светлости, и у њој се појавио ноћни Иванов гост, који се представљао као мајстор. На себи је имао болничко одело, огртач, папуче и црну капицу, од које се није растајао. Необријано лице му је стезао грч, он се лудачки плашљиво освртао на светлост свећа, а бујица месечине врила је око њега. |
| Margarita recognized him immediately, she let out a moan, clasped her hands and ran to him. She kissed his forehead, his lips, pressed her face against his prickly cheek, and long pent-up tears streamed freely down her face. She uttered only one word, senselessly repeating it over and over, | Маргарита га је одмах познала, јекнула, пљеснула рукама и притрчала му. Љубила га је у чело, уста, припијала се уз његове бодљикаве образе, и дуго уздржаване сузе сада су јој потекле низ лице. Изговарала је само једну реч, бесмислено је понављајући: |
| "You... you... you..." | — Ти ... ти ... ти ... |
| The Master pushed her away and said in a hollow voice, "Don't cry, Margot, don't torment me. I'm seriously ill." He grabbed hold of the windowsill, as if intending to jump up on it and run, stared, baring his teeth at the seated company, and began to shout, "I'm frightened, Margot! I've started having hallucinations again..." | Мајстор ју је одгурнуо од себе и пригушено рекао: — Не плачи, Марго, не мучи ме. Тешко сам болестан. — Ухватио се за рагастов руком, као да се спремао да искочи кроз прозор и побегне, искесио се загледавши се у присутне и повикао: — Бојим се, Марго! Опет сам почео да халуцинирам. |
| Sobs stifled Margarita, and she whispered, choking on her words, | Јецаји су гушили Маргариту, она је шаптала, давећи се речима: |
| "No, no, no... don't be afraid of anything... I'm with you... I'm with you..." | — Не, не, не, не бој се ничега! Ја сам са тобом! Ја сам са тобом! |
| Deftly and unobtrusively, Korovyov pushed a chair over to the Master, who sat down on it, and Margarita fell on her knees, pressing herself against the sick man's side and thus grew calm. In all her excitement she had not noticed that her nakedness was suddenly gone and she was now wearing a black silk cloak. The sick man lowered his head and began staring at the floor with sick, sullen eyes. | Коровјев је вешто и неприметно примакнуо мајстору столицу, и овај се сручио на њу, а Маргарита се бацила на колена, привила се болеснику уз бок и тако се смирила. У свом узбуђењу није ни запазила да је њена голотиња некако изненада нестала, да је сада на себи имала свилену црну пелерину. Болесник је опустио главу и почео да гледа у земљу суморним, болесним очима. |
| "Yes," began Woland after a silence, "they've done quite a job on him." He commanded Korovyov, "Knight, give this man a little something to drink." | — Да — проговорио је после краће паузе Воланд — добро су га удесили. — Наредио је Коровјеву: — Витеже, дај овом човеку нешто да попије. |
| Margarita coaxed the Master in a trembling voice, "Drink it, drink it! Are you afraid to? No, no, believe me, they'll help you!" | Маргарита је наговарала мајстора дрхтавим гласом: — Попиј, попиј. Бојиш се? Не, не, веруј ми, помоћи ће ти овде. |
| The sick man took the glass and drank what was in it, but his hand shook, and the empty glass smashed at his feet. | Болесник је узео чашу и испио оно што се налазило у њој, али му је рука задрхтала и испражњена чаша се разлупала крај његових ногу. |
| "A lucky sign! A lucky sign!" whispered Korovyov to Margarita. "See, he's already getting better." | — На срећу! На срећу! — почео је да шапће Коровјев Маргарити — пазите, он већ долази себи. |
| Indeed, the sick man's gaze no longer seemed so wild and distraught. | И одиста, болесников поглед више није био тако престрашен и узнемирен. |
| "But is it really you, Margot?" asked the moonlight guest. | — То си ти, Марго? — упитао је месечев гост. |
| "Have no doubt, it's me," Margarita replied. | — Не сумњај, ја сам то — одговорила је Маргарита. |
| "Give him some more!" ordered Woland. | — Још! — наредио је Воланд. |
| After the Master had drained a second glass, his eyes looked alive and comprehending. | Када је мајстор испразнио другу чашу, очи су му постале живе и разумне. |
| "Well, now, that's something else entirely," said Woland, narrowing his eyes. "Now let's talk. Who are you?" | — Тако, ово је већ нешто друго — рекао је Воланд жмиркајући — а сада да поразговарамо. Ко сте ви? |
| "Now I am no one," replied the Master, his mouth twisted in a smile. | — Сада сам нико — одговорио је мајстор, а осмејак му је искривио уста. |
| "Where did you just come from?" | — Одакле сте дошли? |
| "From an insane asylum. I'm mentally ill," replied the newcomer. | — Из дома јада. Ја сам — душевни болесник — одговорио је дошљак. |
| Margarita could not stand to hear these words, and burst into tears again. Then she wiped her eyes and cried, | Ове речи Маргарита није могла да поднесе и поново је заплакала. Затим је, обрисавши очи, повикала: |
| "Horrible words! Horrible words! He's the Master, Messire, I can assure you of that. Cure him, he deserves it." | — Ужасне речи! Ужасне речи! Он је мајстор, месире, улозоравам вас на то! Излечите га, заслужио је! |
| "Do you know whom you are speaking to now?" Woland asked the newcomer, "Do you know whose guest you are?" | — Знате ли са ким сада говорите — упитао је дошљака Воланд — и код кога се налазите? |
| "Yes," answered the Master. "My neighbor in the madhouse was that boy Ivan Bezdomny. He told me about you." | — Знам — одговорио је мајстор — мој сусед у лудници био је онај дечак, Иван Бездомни. Причао ми је о вама. |
| "Well, well," replied Woland. "I had the pleasure of meeting that young man at Patriarch's Ponds. He nearly drove me out of my mind, trying to prove to me that I don't exist! But you, do you believe that it's really me?" | — Заиста, заиста — одвратио је Воланд — имао сам то задовољство да сретнем тог младића крај Патријаршијског рибњака. Умало и мене није довео до лудила доказујући ми да не постојим! Али, ви верујете да сам ово одиста ја? |
| "I have to believe that," said the newcomer, "although it would, of course, be a lot more soothing to regard you as a product of my hallucinations. Excuse me," added the Master, catching himself. | — Морам да верујем — рекао је дошљак — мада би, разуме се, било много спокојније сматрати вас за плод халуцинације. Опростите ми — додао је мајстор тргнувши се. |
| "Well, if it's more soothing, then by all means do so," replied Woland politely. | — Па шта, ако је спокојније, онда тако и сматрајте — учтиво је одговорио Воланд. |
| "No, no," said Margarita fearfully, shaking the Master by the shoulder. "Come to your senses! It really is him!" | — Не, не — преплашено је говорила Маргарита и тресла мајстора за рамена — освести се! Пред тобом је одиста он! |
| The cat put in a word here as well, "But I really do look like a hallucination. Look at my profile in the moonlight." The cat crawled into a strip of moonlight and wanted to say something else, but was asked to be quiet, so he replied, "All right, all right, I'm ready to be quiet. I'll be a silent hallucination," and fell silent. | Мачак се и ту умешао: — А ја одиста и личим на халуцинацију. Обратите пажњу на мој профил према месечини — мачак је стао у сноп месечине и хтео да дода још нешто, али је био замољен да ућути, и он је одговорио: — Добро, добро, спреман сам да ћутим. Бићу ћутљива халуцинација — и ућутао је. |
| "But tell me, why does Margarita call you the Master?" asked Woland. | — Реците, а зашто вас Маргарита назива мајстором? — упитао је Воланд. |
| The newcomer laughed and said, | Овај се осмехнуо и рекао: |
| "A pardonable weakness on her part. She has too high an opinion of the novel I wrote." "What is the novel about?" "It is about Pontius Pilate." | — То је слабост која се може опростити. И сувише је високог мишљења о роману који сам написао. — А о чему је тај роман? — О Понтију Пилату. |
| Here again the tongues of flame on the candles began to flicker and jump, the dishes started rattling on the table, and Woland burst out into thunderous laughter, but no one was frightened or surprised by this. For some reason Behemoth began to applaud. | Тада су поново почели да скакућу и полежу пламичци свећа, почело је да звецка посуђе на столу, Воланд је почео грохотом да се смеје, али никога није преплашио ни зачудио тим смехом. Бехeмот је због нечега почео да аплаудира. |
| "About what? About what? About whom?" said Woland, after he stopped laughing. "In these times? Why, that's stupendous! Couldn't you find another subject? Let me have a look at it." Woland stretched out his hand, palm upward. | — О чему, о чему? О коме? — проговорио је Воланд кад је престао да се смеје. — Сада? То је узбудљиво! И нисте могли да пронађете другу тему? Дајте да погледам — Воланд је испружио руку с отвореном шаком. |
| "Unfortunately, I can't do that," replied the Master, "because I burned it in the stove." | — На жалост, то не могу да учиним — одговорио је мајстор — јер сам га спалио у пећи. |
| "Forgive me, but I don't believe you," said Woland. "That cannot be. Manuscripts don't burn." He turned to Behemoth and said, "Well now, Behemoth, let's have the novel." | — Извините, али у то не верујем — одговорио је Воланд — јер то се не дешава. Рукописи не горе. — Окренуо се према Бехемоту и рекао: — Хајде, Бехемоте, дај роман овамо, |
| The cat jumped off the chair instantly, and everyone saw that he had been sitting on a thick pile of manuscripts. The cat handed the top one to Woland with a bow. Again almost in tears, Margarita started trembling and shouting, | Мачак је сместа скочио са столице, и сви су угледали да је седeо на дебелом свежњу рукописа. Горњи примерак је мачак, поклонивши се, предао Воланду, Маргарита је задрхтала и повикала, поново се узбудивши до плача: |
| "There it is, the manuscript! There it is!" | — Ево рукописа! Ево га! |
| She threw herself at Woland and added rapturously, | Полетела је ка Воланду и усхићено додала: |
| "He's omnipotent! Omnipotent!" | — Свемогући, свемогући! |
| Woland took the copy handed to him, turned it over, put it aside, and stared silently and unsmilingly at the Master. For no apparent reason the latter suddenly became distressed and anxious, got up from his chair, wrung his hands, and turning to the distant moon, began trembling and muttering, | Воланд је узео примерак рукописа који му је пружен, окренуо га, оставио на страну и ћутке се, без осмеха, загледао у мајстора. Али овај се, не зна се због чега, наједном растужио и узнемирио, устао са столице, почео да крши руке и, обраћајући се далекоме месецу, дрхтећи, почео да мрмља: |
| "Even at night in the moonlight I have no peace... Why have they disturbed me? O gods, gods..." | — Ни ноћу, када је месечина, нема мира, зашто сте ме узнемирили? О, богови, богови ... |
| Margarita clutched at his hospital robe, pressed close to him, and began muttering in tears and anguish, | Маргарита се ухватила за болнички мантил, привила се уз мајстора и сама почела да мрмља тужно кроз сузе: |
| "My God, why isn't the medicine helping you?" | — Боже мој, зашто ти лекови нe помажу? |
| "Never mind, never mind, never mind," whispered Korovyov, weaving about near the Master. "Never mind, Never mind... Just have another glass, and I'll keep you company..." | — Ништа, ништа, ништа — шаптао је Коровјев, мувајући се око мајстора — ништа, ништа.. . Још једну чашицу, па ћу вам се придружити. |
| And the little glass twinkled and sparkled in the moonlight, and that glass did help. They sat the Master in his place, and the sick man's face became calm. | И чашица је намигнула, засјала на месечини и помогла је та чашица. Мајстора су посадили на његово место и болесниково лице постало је мирно. |
| "Well, now everything is clear," said Woland, drumming on the manuscript with his middle finger. | — Па, сада је све јасно — рекао је Воланд и лупио дугачким прстом по рукопису. |
| "Totally clear," confirmed the cat, having forgotten his promise to be a silent hallucination. "The gist of this opus is now completely clear to me. What do you say, Azazello?" he said, turning to the silent Azazello. | — Потпуно јасно — потврдио је мачак, заборавивши на своје обећање да ће постати ћутљива халуцинација — сада ми је главна линија овог опуса скроз јасна. Шта ти кажеш, Азазеле? — обратио се ћутљивом Азазелу. |
| "I say," said the latter in a nasal twang, "that it would be a good idea to drown you." | — А ја кажем — проуњкао је овај — да би добро било удавити те. |
| "Have mercy, Azazello," replied the cat, "and don't give my master any ideas. Take my word for it, I'd appear to you every night wearing the same moonlight garb as the poor Master here, and I'd beckon to you and lure you into following me. How would you like that, O Azazello?" | — Буди милостив, Азазеле — одговорио му је мачак — и не наводи мог господара на ту мисао. Веруј ми да бих ти се сваке ноћи јављао у истој оваквој месечевој одори као и јадни мајстор, и климао бих ти главом и звао те за собом. Како би ти онда било, о Азазеле? |
| "Well, Margarita," said Woland, joining the conversation once again, "Tell me everything, what do you want?" | — Па, Маргарита — поново је ступио у разговор Воланд — реците све што вам је потребно. |
| Margarita's eyes flashed, and she addressed Woland imploringly, | Маргаритине очи су засјале, и она се молећиво обратила Воланду: |
| "May I have a word with him?" | — Смем ли нешто да му шапнем? |
| Woland nodded, and Margarita leaned over to the Master and whispered something in his ear. One could hear his reply to her, | Воланд је климиуо главом, а Маргарита је, приближивши се мајсторовом увету почела нешто да шапће. Чуло се како јој је овај одговорио: |
| "No, it's too late. I want nothing more in life. Except to see you. But my advice to you is still the same—leave me. If you stay with me, you'll be lost too." | — Не, касно је, Ништа више не желим у животу. Једино да те гледам. Али поново ти саветујем — остави ме. Пропашћеш са мном. |
| "No, I won't leave you," answered Margarita, and she turned to Woland. "I ask that we be returned to the basement apartment on the side street near the Arbat, and that the lamp be lit and that everything be just as it was." | — Не, нећу те оставити — одговорила је Маргарита и обратила се Воланду: — Молим вас да нас поново вратите у сутерен у уличици на Арбату, и да се лампа упали, и да све буде као што је некад било. |
| Here the Master laughed, wrapped his arms around Margarita's long-dishevelled curly head, and said, | Тад се мајстор насмејао и обгрливши одавно већ рашчупану, коврџаву Маргаритину главу, рекао: |
| "Ah, don't listen to the poor woman, Messire. Someone else has been living in that basement for a long time now, and besides, as a rule, things can't go back to what they were." He rested his cheek against his beloved Margarita's head, embraced her and began murmuring, "My poor thing, my poor thing..." | — Ах, не слушајте јадну жену, месире! У том сутерену већ одавно живи други човек, и не дешава се уопште да све буде онако како је било. — Прислонио је образ уз главу своје пријатељице, загрлио Маргариту и почео да мрмља: — Јаднице, јаднице... |
| "Can't be as they were, you say?" said Woland. "That's true. But we'll give it a try." And he said, "Azazello!" | — Не дешава се, кажете? — рекао је Воланд. — То је тачно. Али покушаћемо. — И рекао је: — Азазеле! |
| Immediately, from the ceiling there fell on the floor a bewildered and nearly deranged citizen clad only in his underwear, who was for some reason wearing a cap and holding a suitcase. The man was shaking and turning gray with fright. | Тог истог часа се са таванице сручио на под збуњени и лудилу близак грађанин, само у дољем рубљу, али због нечега са куфером у руци и качкетом на глави. Тај се човек тресао и од страха стално чучкао. |
| "Are you Mogarych?" Azazello inquired of the one who had fallen from the sky. | — Могарич? — упитао је Азазел оног који је пао са неба. |
| "Aloisy Mogarych," the latter replied, trembling. | — Алојзиј Могарич — одговорио је овај тресући се. |
| "Are you the one who read Latunsky's article on this man's novel and then filed a complaint against him, saying that he had illegal literature in his possession?" asked Azazello. | — Јесте ли ви, прочитавши чланак Латунског о роману овог човека, написали пријаву против њега да чува илегалну литературу? — упитао је Азазел. |
| The newly arrived citizen turned blue and burst into repentant tears. | Придошлица је помодрео и облио се сузама покајања. |
| "Was it because you wanted to move into his apartment?" asked Azazello in his most cordial nasal twang. | — Хтели сте да се уселите у његов стан? — што је могао пријатељскије, проуњкао је Азазел. |
| Heard in the room was the infuriated cat, hissing, and Margarita, howling, "Know the witch, know her!"—as she dug her nails in Aloisy Mogarych's face. | У соби се зачуло фрктање раздраженe мачке, и Маргарита је, заурлавши; — Запамти шта је вештица, запамти! — зарила нокте у лице Алојзија Могарича. |
| A scuffle ensued. | Сви су се збунили. |
| "What are you doing?" screamed the Master in agony, "Margot, don't disgrace yourself!" | — Шта то радиш? — паћенички је повикао мајстор. — Марго, не срамоти се! |
| "I protest, this is no disgrace," yelled the cat. | — Протестујем, то није срамота — драо се мачак. |
| Korovyov pulled Margarita away. | Маргариту је одвукао Коровјев. |
| "I had a bathroom put in," cried the bloodied Mogarych, his teeth chattering, and terrified, he started babbling some nonsense, "the whitewashing alone... the sulfuric acid..." | — Купатило сам дозидао — цвокоћући зубима викао је окрвављени Могарич и ужаснут почео да трабуња — само кречење ... галица ... |
| "Well, it's good a bathroom's been added," said Azazello approvingly, "He needs to take a bath." Then he shouted, "Begone!" | — Е баш је лепо што си доградио купатило — одобравајући је рекао Азазел — он и треба да се купа — и дрекнуо је: — Напоље! |
| Mogarych was then turned head over heels and propelled out of Woland's bedroom through the open window. | Тада се Могарич преврнуо ногама увис и излетео из Воландове спаваће собе кроз отворен прозор. |
| The Master's eyes popped, and he said under his breath, "Why, that's even neater than what Ivan said about him!" Utterly shaken, he looked all around and finally said to the cat, "Excuse me... was it thou... er, you, sir..." he corrected himself, not sure whether to use the intimate or polite form of address to the cat, "are you, sir, the same cat who got on the streetcar?" | Мајстор је избуљио очи, шапћући: — Па, ово је можда и боље од онога што је причао Иван! — потпуно узрујан, освртао се и на крају се обратао мачку: — А извините ... то си ти... то сте ви ... — збунио се не знајући како да се обрати мачку, на »ти« или на »ви« — ви сте онај мачак који је улазио у трамвај? |
| "I am," confirmed the cat, flattered, and he added, "It's nice to hear you address a cat so politely. For some reason cats are usually addressed with the familiar 'thou,' despite the fact that no cat has ever drunk Bruderschaft with anyone." | — Ја сам — потврдио је поласкани мачак и додао: — Пријатно је чути да се тако љубазно понашате са мачком. Мачкама се обично због нечега сви обраћају са »ти«, иако ниједан мачак никада и ни са ким није пио брудершафт. |
| "It seems to me for some reason that you, sir, are not an ordinary cat...," replied the Master hesitantly. "They'll still notice that I'm gone at the hospital," he added timidly to Woland. | — Чини ми се однекуд да ви и нисте баш много мачак — неодлучно је одговорио мајстор. — Али, свеједно ће у болници приметити да ме нема — стидљиво се обратио Воланду. |
| "Well, why would they notice that!" replied Woland reassuringly, and then some books and papers appeared in his hands. "Are these your medical records?" | — Де, зашто би приметили! — умирио га је Коровјев и некакви папири и књиге су се нашли у његовим рукама — да ли је ово историја ваше болести? |
| "Yes." | — Јесте. |
| Korovyov threw them into the fireplace. | Коровјев је бацио историју болести у камин. |
| "No documents, no person," said Korovyov with satisfaction. "And is this your landlord's tenants' register?" "Yes..." | — Нема докумената, нема ни човека — задовољно је рекао Коровјев — а ово је — књига станара вашег предузимача? — Да... |
| "Who's registered in it? Aloisy Mogarych?" Korovyov blew on one of the pages of the tenants* register. There! He's gone! And, please note, never was there. And if your landlord acts surprised, tell him Aloisy was someone he dreamt about. Mogarych? What Mogarych? There was never any Mogarych." Here, the tied and secured register evaporated from Korovyov's hands. "And now it's back on the landlord's desk." | — Ко је уписан у њој? Алојзиј Могарич? Коровјев је дунуо на страницу књиге станара — пух, и нема га, и молим да то запазите — никада га није ни било. А ако се предузимач зачуди, реците му да је тог Алојзија сањао. Могарич? Ко је то Могарич? Никакав Могарич никада није ни постојао. — Тада је јемствеником стегнута књига нестала из руку Коровјева. — А сада се она већ налази у предузимачевом столу. |
| "You were absolutely right," said the Master, impressed by the neatness of Korovyov's work, "when you said: no documents, no person. So that means I don't exist since I don't have any documents." | — Тачно сте то рекли — казао је мајстор. задивљен савршенством Коровјевљевог рада — да када нема докумената, нема ни човека. Ето, тако и мене нема, ја немам документа |
| "I beg your pardon," cried Korovyov, "that really is an hallucination, here are your documents," and Korovyov handed them to the Master. Then he shifted his gaze to Margarita and whispered sweetly to her, "And here is your property, Margarita Nikolayevna," whereupon he handed her a notebook with charred edges, a dried rose, a photograph, and, with special care, a savings book. "Here's the ten thousand ruble deposit you made, Margarita Nikolayevna. We have no need of other people's money." | — Извињавам се — викнуо је Коровјев — то је управо халуцинација, ево вашег документа — и Коровјев је пружио мајстору документ. После је преврнуо очи и слатко прошаптао Маргарити: — А ево и ваше имовине, Маргарита Николајевна — и уручио је Маргарити свеску с нагорелим ивицама, сасушену ружу, фотографију и са посебном пажњом штедну књижицу: — десет хиљада које сте изволели уложити, Маргарита Николајевна. Туђе нам није потребно. |
| "I'd rather have my paws wither and fall off than touch what belongs to someone else," exclaimed the cat in puffed-up tones, dancing on top of the suitcase to flatten down all the copies of the ill-starred novel. | — Пре ће ми се шапе осушити него што ћу туђе додирнути — узвикнуо је накострешен мачак, скачући по куферу, како би стали у њега сви примерци злосрећног романа. |
| "And here are your documents, too," continued Korovyov, handing them to Margarita, and then, turning to Woland, he said respectfully, "That's everything, Messire!" | — И ваша документа такође — наставио је Коровјев пружајући Маргарити документа, а онда је, обраћајући се Воланду, са поштовањем известио: — Све је готово, месире! |
| "No, not everything," replied Woland, turning away from his globe. "What are your orders, my dear lady, regarding the disposition of your retinue? I personally have no need of them." | — Не, није све — одговорио је Воланд, одвајајући се од глобуса. — Шта ћете наредити, драга моја госпо, да урадим са вашом свитом? Мени лично она није потребна. |
| At this point Natasha, still naked, ran in through the open door. She clasped her hands and shouted to Margarita, | Тада је кроз отворена врата улетела Наташа нага, као што је била, пљеснула рукама и повикала Маргарити: |
| "Be happy, Margarita Nikolayevna!" She nodded in the direction of the Master and again turned to Margarita, "You see, I always knew where you were going." | — Будите ми срећни, Маргарита Николајевна! — Климнула је главом мајстору и поново се обратила Маргарити: — У ствари сам знала куда одлазите. |
| "Maids know everything," noted the cat, raising his paw sagaciously. "It's a mistake to think they're blind." | — Кућне помоћнице све знају — приметио је мачак, значајно дижући шапу. — Погрешно се мисли да су оне слепе. |
| "What do you want, Natasha?" asked Margarita. "Go back to the house." | — Шта хоћеш, Наташа? — упитала је Маргарита — врати се у вилу. |
| "Darling, Margarita Nikolayevna," began Natasha imploringly, getting down on her knees. "Ask them," she looked sideways at Woland, "to let me stay a witch. I don't want to go back to the house! Not for an engineer, not for a technician! Yesterday at the ball Monsieur Jacques made me an offer." Natasha opened her hand, revealing some gold coins. | — Душице, Маргарита Николајевна — молећиво је почела Наташа и клекнула: — замолите их — бацила је поглед на Воланда — да ме оставе да будем вештица. Не желим више у вилу! Ни за инжењера, ни за техничара нећу поћи! Јуче ме је на балу господин Жак запросио. — Наташа је отворила песницу и показала некакве златне новчиће. |
| Margarita cast a questioning glance at Woland. He nodded. Then Natasha threw herself on Margarita's neck, gave her a loud kiss, and flew out the window with a triumphant whoop. | Маргарита је упитно погледала Воланда. Овај је климнуо главом. Тада се Наташа обиснула о врат Маргарити, звучно је пољубила и, победоносно узвикнувши, одлетела кроз прозор. |
| In Natasha's place appeared Nikolai Ivanovich. He had assumed his former human form, but he was extraordinarily glum, and even, perhaps, annoyed. | На Наташином месту се обрео Николај Иванович. Он је повратио свој ранији људски лик, али је био необично мрачан, па чак можда и љутит. |
| "Here's someone I shall dismiss with special pleasure," said Woland, looking disgustedly at Nikolai Ivanovich. "With exceptional pleasure, since he's totally superfluous here." | — А овога ћу са великим задовољством пустити — рекао је Воланд, са гађењем посматрајући Николаја Мвановича — са изузетним задовољством, јер је овде више него сувишан. |
| "Please give me a certificate," began Nikolai Ivanovich, looking around wildly, but speaking with great insistence, "stating where I spent last night." | — Најлепше молим да ми издате потврду — унезверено се осврћући, проговорио је Николај Иванович, али са великом упорношћу — где сам провео претходну ноћ. |
| "For what purpose?" asked the cat sternly. | — У коју сврху? — сурово је упитао мачак. |
| "To give to the police and to my wife," was Nikolai Ivanovich's firm response. | — У сврху представке милицији и супрузи — чврстим гласом је рекао Николај Иванович. |
| "We usually don't give certificates," said the cat with a frown, "but all right, for you we'll make an exception." | — Потврде обично не дајемо — одговорио је мачак, намрштивши се — али за вас ћемо, нека вам буде, направити изузетак. |
| Before Nikolai Ivanovich could realize what was happening, the nude Hella was at the typewriter, taking dictation from the cat, | Николај Иванович није стигао ни да дође себи, а гола Хела је већ седела за писаћом машином, а мачак јој је диктирао. |
| "I hereby certify that the bearer of this note, Nikolai Ivanovich, spent the night in question at Satan's ball, having been lured there in a transportational capacity... Hella, put in parentheses! And write 'hog.' Signed—Behemoth." | — Овим потврђујем да је подносилац овога, Николај Иванович, провео поменуту ноћ на балу код сатане, куда је био допремљен као превозно средетво... стави, Хела, заграду! А у загради напиши »брав«. Потпис - Бехемот. |
| "And the date?" squealed Nikolai Ivanovich. | — А датум? — пропиштао је Николај Иванович, |
| "We won't put in the date, otherwise the document will be null and void," retorted the cat, scribbling his signature. He got a seal from somewhere, breathed on it in the customary fashion, affixed a seal saying "Paid," and handed the paper to Nikolai Ivanovich. After this the latter disappeared without a trace, and in his place appeared another unexpected figure. | — Датум не стављамо, са датумом је документ неважећи — одговорио је мачак, махнуо папиром, однекуд се створио печат, дунуо у њега по свим правилима, отиснуо на папиру реч »наплаћено« и уручио папир Николају Ивановичу. После тога је Николај Иванович нестао без трага, а на његовом месту се појавио нов, неочекиван човек. |
| "So who's this now?" asked Woland squeamishly, shading his eyes from the glow of the candles. | — Ко је сад па овај? — гадљиво је упитао Воланд, руком се заклањајући од светлости свећа. |
| Varenukha hung his head, sighed, and said softly, "Let me go back. I'm not capable of being a vampire. Hella and I almost left Rimsky a goner! I'm just not bloodthirsty enough. Let me go." | Варенуха је оборио главу, уздахнуо и тихо рекао: — Пустите ме назад, не могу да будем вампир. Јер онда са Хелом умало нисам Римског послао на онај свет! А ја нисам крвожедан. Пустите ме. |
| "What's all this raving?" asked Woland with a frown. "Who's this Rimsky? And what's this nonsense all about?" | — Какво је ово сада бунцање? — упитао је, мрштећи се, Воланд. — Какав то Римски ? Какве су то сад глупости? |
| "You needn't trouble about this, Messire," replied Azazello and he turned to Varenukha, "Don't be rude on the phone. Don't tell lies on the phone. Got it? Will you stop doing that?" | — Изволите се не узнемиравати, месире — одговорио је Азазел и обратио се Варенухи: — Не треба бити дрзак преко телефона. Нe треба лагати преко телефона. Јасно? Нећете се више тиме бавити? |
| Varenukha's head was spinning from joy, his face began to glow, and without knowing what he was saying, he mumbled, | Од радости се у Варенухиној глави замутило, лице му је синуло и он је, не схватајући шта говори, почео да мрмља: |
| "As God is my... that is, I want to say, your hi... right after dinner..." Varenukha pressed his hands to his chest and looked pleadingly at Azazello. | — Истиним бо ... то јест, хоћу да кажем ... ваше ве... одмах после ручка... — Варенуха је притискао руке на груди, молећиво гледајући Азазела. |
| "All right then, go home," the latter replied, and Varenukha melted away. | — Добро, кући — рекао је овај, и Варенуха је нестао. |
| "Now everyone leave me alone with them," ordered Woland, indicating the Master and Margarita. | — Сада ме оставите насамо са њима — наредио је Воланд, показујући мајстора и Маргариту, |
| Woland's order was immediately obeyed. After a brief silence Woland addressed the Master, | Наређење Воландово било је сместа извршено. После краће паузе, Воланд се обратио мајстору: |
| "So, you're going back to the basement apartment off the Arbat, is that it? What about your writing? Your dreams, your inspiration?" | — Значи тако, у арбатски сутерен? А ко ће онда да пише? А маштања, надахнућа? |
| "I no longer have any dreams, or inspiration either, for that matter," replied the Master. "Nothing around me interests me except her." He again put his hands on Margarita's head, "They've broken me, I'm depressed, and I want to go back to my basement." | — Немам ја више шта да маштам, а ни надахнућа немам — одговорио је мајстор — ништа ме више не интересује осим ње — и поново је ставио руку на Маргаритину главу. — Мене су сломили, тешко ми је, и желим у сутерен. |
| "What about your novel? What about Pilate?" | — А ваш роман, Пилат? |
| "It's hateful to me, that novel," answered the Master. "I suffered too much because of it." | — Мрзим га, тај роман — одговорио је мајстор. — Сувише сам препатио због њега. |
| "I implore you," begged Margarita sorrowfully, "don't talk that way. Why are you torturing me? You know that I've put my whole life into your work." And turning to Woland, she added, "Don't listen to him, Messire, he's just worn out." | — Молим те — жалостиво је замолила Маргарита — не говори тако. Зашто ме тако мучиш? Па ти знаш да сам цео свој живот уложила у то твоје дело. Маргарита је још додала, обраћајући се Воланду: — Не слушајте га, месире, сувише је измучен. |
| "But shouldn't you be writing about something?" said Woland. "If you've run out of things to say about the procurator, well, write about somebody else, that fellow Aloisy, for example." | — Али, нешто ипак треба описивати? — говорио је Воланд — ако сте исцрпли прокуратора, онда почните да описујете барем оног Алојзија. |
| The Master smiled. | Мајстор се осмехнуо. |
| "Lapshyonnikova wouldn't publish it, and, besides, it's not interesting." | — То Лапошњикова неће објавити, а сем тога, то и није занимљиво. |
| "But what will you live on? You'll be forced to live in poverty, you know." | — А од чега ћете онда живети? Мораћете да сиротујете. |
| "Gladly, gladly," replied the Master, drawing Margarita to him once again. With his arms around her shoulders, he added, "She'll come to her senses and leave me..." | — Драге воље, драге воље — одговорио је мајстор, привукао себи Маргариту, загрлио је око рамена и додао: — Она ће се већ уразумити, напустиће ме... |
| "I don't think so," said Woland through his teeth and continued, "And so, the man who wrote the story of Pontius Pilate intends to go off to his basement, and live there in poverty by his lamp, is that right?" | — Нe бих рекао — процедио је кроз зубе Воланд и наставио: — Дакле, човек који је написао историју Понтија Пилата одлази у сутерен, с намером да тамо крај лампе сиротује? |
| Margarita detached herself from the Master's embrace and began speaking very heatedly, | Маргарита се одвојила од мајстора и почела ватрено: |
| "I did everything I could, and I whispered to him the most tempting thing of all. And he refused it." | — Учинила сам све што сам могла, и дошапнула сам му све најсаблажњивије. А он се одрекао тога. |
| "I know what you whispered to him," retorted Woland, "but that isn't the most tempting thing. And to you I'll say," he smiled, turning to the Master, "Your novel has some more surprises for you." | — Шта сте му дошапнули, то знам — одвратио је Воланд — али то ипак није оно најсаблажњивије. А вама ћу рећи — обратио се мајстору осмехнувши се — да ће вам ваш роман донети још нова изненађења. |
| "That's very sad," replied the Master. | — То је врло тужно — одговорио је мајстор. |
| "No, no, it isn't sad," said Woland, "nothing terrible will happen. Well then, Margarita Nikolayevna, everything is done. Have you any further claims on me?" | — Не, не, то није тужно — рекао је Воланд — ништа се страшно неће десити, Па, Маргарита Николајевна, све је урађено. Има ли још нешто што бисте затражили од мене? |
| "How can you say that, oh, how can you, Messire!" | — Али не, о не, месире! |
| "Then take this from me as a memento," said Woland, pulling a small, diamond-studded gold horseshoe from under his pillow. | — Онда узмите ово од менe за успомену — рекао је Воланд и извукао испод јастука омању златну потковицу, посуту дијамантима. |
| "No, no, no, whatever for!" | — Не, не, не, чему то? |
| "Do you wish to argue with me?" asked Woland, smiling. | — Хоћете да се свађате са мном? — упитао је, осмехнувши се, Воланд. |
| Since she had no pocket in her cape, Margarita put the horseshoe in a napkin, and tied it in a bundle. Here something astonished her. She turned to the window, where the moon was shining, and said, | Маргарита је, пошто пелерина није имала џепова, ставила потковицу у салвету и увезала је. Тада ју је нешто запрепастило. Бацила је поглед кроз прозор, у коме је сијао месец, и рекла: |
| "This is what I don't understand... How can it still be midnight when it should have been morning long ago?" | — Знате шта не разумем. .. Како то, стално је поноћ и поноћ, а већ би одавно требало да буде јутро? |
| "It's nice to hold on to a holiday midnight a little longer than usual," answered Woland. "Well, I wish you happiness!" | — Пријатно је понекад празничну поноћ мало и продужити — одговорио је Воланд. — Па, желим вам много среће! |
| Margarita extended her hands prayerfully to Woland, but did not dare to get close to him, and she cried out softly, "Farewell! Farewell!" | Маргарита је испружила обе руке према Воланду као да се моли, али се није усудила да му се приближи, и тихо је ускликнула: — Праштајте! Праштајте! |
| "Till we meet again," said Woland. | — До виђења — рекао је Воланд. |
| And Margarita in her black cape, the Master in his hospital robe, stepped out into the hallway of the apartment of the jeweller's wife, where a candle was burning, and where Woland's retinue was waiting for them. When they set out down the hall, Hella was carrying the suitcase containing the novel and Margarita Nikolayevna's meager belongings, and the cat was helping Hella. At the door of the apartment Korovyov bowed and disappeared, while the others accompanied them down the stairs. The staircase was deserted. As they were crossing the third-floor landing, they heard a soft thud, but no one paid any attention to it. When they reached the front doors of entranceway No. 6, Azazello blew upward, and as soon as they stepped into the courtyard, which the moonlight did not reach, they saw a man on the doorstep, wearing boots and a cloth cap, who was seemingly sound asleep, and a large, black car parked by the entrance with its lights off. Dimly visible through the windshield was the rook's silhouette. | И тако су Маргарита у црној пелерини и мајстор у болничком мантилу изашли у ходник јувелиркиног стана, у коме је горела свећа и где их је чекала Воландова свита. Када су кренули из ходника, Хела је понела куфер, у коме се налазио роман и оскудна имовина Маргарнте Николајевне, а мачак јој је при томе помогао. Испред врата Коровјев се поклонио и нестао, а остали су кренули да их испрате низ стененице. Степениште је било пусто. Када су се налазили на одморишту другог спрата, нешто је меко лупило, али на то нико није обратио пажњу. Крај саме капије шестог улаза Азазел је дунуо увис, и чим су изишли у двориште, у коме месечина није светлела, угледали су крај врата човека у чизмама и са качкетом, који је, очигледно, спавао мртвачким сном, а такође и велику црну лимузину са угашеним фаровима. Кроз предње стакло се нејасно назирала силуета гачца. |
| As they were about to get in the car, Margarita let out a soft cry of despair, | Већ су се спремали да седну у кола, када је Маргарита очајнички тихо узвикнула: |
| "My God, I've lost the horseshoe!" | — Боже, изгубила сам потковицу! |
| "Get in the car," said Azazello, "and wait for me. I'll come right back as soon as I find out what happened." And he went back to the front door. | — Седите у кола рекао је Азазел — и причекајте ме. Одмах ћу се вратити, само да видим у чему је ствар. — И нестао је у улазу у зграду. |
| This is what had happened: shortly before Margarita and the Master left with their entourage, a shriveled woman, holding a bag and a tin can, came out of No. 48, the apartment just below the jeweller's wife's. It was that same Annushka, who, the previous Wednesday, had spilled sunflower oil at the turnstile to Berlioz's great misfortune. | А ствар је била у овом: нешто пре но што су изишли Маргарита и мајстор са пратиоцима, из стана број 48, који се налазио тачно испод јувелиркиног стана, изишла је на степениште мршава жена са лименком и торбом у руци. То је била она иста Анушка која је у среду просула, на Берлиозову несрећу, зејтин крај турникеа. |
| Nobody knew, and probably nobody ever will, what this woman actually did in Moscow or what she lived on. The only thing that was known about Annushka was that she could be seen every day, with the can, with the bag, or with both together—either at the oil shop, the market, outside the gates of the building, on the stairs, or, most frequently of all, in the kitchen of apartment No. 48, which was where she lived. Besides that, the most notorious thing about her was that wherever she was, or wherever she appeared—trouble would start at once, and finally, that her nickname was "The Plague." | Нико није знао нити ће, сигурно, икада сазнати чиме се бавила у Москви ова жена и од чега је живела. О њој се знало само толико да се свакодневно могла видети час са лименком, час са торбом, час са торбом и лименком заједно — или у продавници нафте, или на пијаци, или испред капије, или на степеништу, а најчешће у кухињи стана број 48, где је та иста Анушка и становала. Осим тога и више од свега се знало да ма где се она нашла или појавила — сместа би на том месту почињао скандал, а осим тога, да је имала надимак »Чума«. |
| For some reason Annushka-the-Plague was in the habit of getting up incredibly early, and on that particular morning something roused her from bed before the crack of dawn, just after midnight. The key turned in the door, Annushka's nose stuck out, and then the whole of her emerged, the door slammed shut behind her and she was about to set off somewhere, when a door banged on the upstairs landing, and someone rushed down the stairs, colliding with Annushka, and knocking her sideways, so that she struck the back of her head against the wall. | Чума — Анушка је из неких разлога устајала веома рано, а тог дана је устала пре сунца и зоре, одмах после поноћи. Окренуо се кључ у вратима, Анушкин нос се промолио кроз њих, а после тога се појавила и она цела, залупила врата за собом и већ се спремила да некуда крене, када су се на горњем одморишту залупила врата, неко се сјурио низ степениште и, налетевши на Анушку, одбацио је у страну тако да је лупила потиљком о зид. |
| "Where's the devil taking you in just your drawers?" screeched Annushka, clutching the back of her head. The man in his underwear, wearing a cap and holding a suitcase, and with his eyes closed, answered Annushka in a strange, sleepy voice, | — Куд те то ђаво носи само у гаћама? — цикнула је Анушка ухвативши се за потиљак. Човек у доњем рубљу, са куфером у руци и качкетом на глави, затворених очију одговорио је Анушки престрашеним гласом: |
| "The water pump! The sulfuric acid! The cost of the whitewash alone." And bursting into tears, he roared, "Go away!" | — Котао! Галица! А колико је само кречење коштало! — и заплакавши, дрекнуо је: — Напоље! |
| Then he rushed, not further down the stairs, but back—up the stairs to where the windowpane had been kicked out by the economist, and he flew out that window head over heels into the courtyard. Forgetting about the pain in the back of her head, Annushka groaned and ran to the window herself. She lay flat on her stomach on the landing and stuck her head out into the courtyard, expecting to see the broken body of the man with the suitcase stretched out on the asphalt, lit up by the yard light. But there was absolutely nothing on the asphalt in the courtyard. | Тада је појурио, али не доле, низ степенице, већ горе, тамо где је био прозор који је разбио економиста, кроз тај прозор је наглавачке излетео у двориште. Анушка је заборавила чак и на потиљак, јекнула је и сама полетела ка прозору. Летла је потрбушке на одмориште и промолила главу у двориште, очекујући да угледа на асфалту, осветљеном дворишном сијалицом, мртвог човека са куфером. Али на асфалту дворишта није било ничега. |
| She was left to assume that the strange and sleepy individual had flown out of the house like a bird, leaving no trace of himself. Annushka crossed herself and thought. "That No. 50 really is cursed! No wonder people are talking! That's some apartment, that is!" | Преостајало је само да се претпостави како је сањива и чудновата личност одлетела из куће као птица, не оставивши за собом никаквог трага. Анушка се прекрстила и помислила: »Да, одиста, тај стан број педесет! Не говоре људи бадава! Какав станчић!« |
| No sooner had she thought this, than the door upstairs banged again, and down ran a second someone. Annushka pressed herself to the wall and saw a rather respectable-looking citizen with a beard but with a slightly piglike face, or so it seemed to Annushka, dart past her and, like the preceding individual, leave the house through the window, again with no thought of smashing himself on the asphalt. Annushka had now forgotten the purpose of her outing and she just stayed on the stairs, crossing herself, groaning, and talking to herself. | Није успела ни да помисли то како ваља, а врата су се горе поново залупила, и неко други се стуштио низ степенице. Анушка се прибила уза зид и угледала како је неки прилично пристојан грађанин са брадицом, али са помало прасећим, како се учинило Анушки, лицем, пролетео поред ње и, као први, напустио зграду кроз прозор, исто тако немајући намеру да се разлупа о асфалт. Анушка је већ и заборавила циљ свог изласка и остала је на степеништу, крстећи се, хукћући и разговарајући сама са собом. |
| Shortly after that, a third man, beardless, with a round, clean-shaven face, wearing a peasant blouse, ran out of the apartment upstairs—and flew out the window in similar fashion. | Трећи, без браде, овалног избријаног лица, са кошуљом толстовком, истрчао је одозго после краћег времена и исто тако одлепршао кроз прозор. |
| To give Annushka her due, it must be said that she was inquisitive and decided to wait a little longer to see if there would be any new marvels. The door upstairs opened again, and now a whole group of people headed down the stairs, but this time they were walking like normal people, and not running. Annushka ran away from the window, went back down to her own door, opened it hastily, hid behind it, and her eye, in a frenzy of curiosity, glimmered through the crack. | Анушки у прилог треба рећи да је она била радознала и да је одлучила да причека још мало, хоће ли бити још некаквих чудеса. Горе су се врата поново отворила, и сада је одозго силазило читаво друштво, али нe трком, већ обично, онако како иду сви људи. Анушка је отрчала од прозора, спустила се ка својим вратима, брзо их отворила, сакрила се иза њих и кроз одшкринута врата почело је да светлуца њено махнито радознало око. |
| Someone who looked neither sick, nor not sick, a strange, pale man in need of a shave, and wearing a black cap and some kind of robe, was going down the stairs, supported by a lady in a black cassock, or so it appeared to Annushka in the semidarkness. The lady was not exactly barefoot, but was wearing transparent, obviously foreign-made evening slippers that had been torn to shreds. Phoo! Never mind the shoes! Why, the lady's actually naked! Well almost, that cassock's thrown right over her naked body! "That's some apartment, that is!" Annushka's soul sang with anticipation of the stories she would tell her neighbors the next day. | Некакав болесник, а можда и није, већ некако чудан, блед, зарастао у браду, са црном капицом и у некаквом мантилу силазио је низ степенице несигурним кораком. Њега је пажљиво водила под руку некаква дамица у црној мантији, како се то причинило Анушки у полумраку. Дамица је била или боса, или у некаквим прозрачним, очигледно страним, исцепаним ципелама. Фуј! Ма какве ципеле! Па дама је била гола! Па да, мантија јој је била пребачена преко голог тела! »Какав станчић!« Анушка се у души распевала уживајући унапред у ономе што ће сутра моћи да прича суседима. |
| Behind the strangely clad lady came a completely naked one carrying a small suitcase, and prowling nearby was a huge, black cat. Rubbing her eyes, Annushka almost squealed out loud. | Иза чудновато одевене дамице ишла је потпуно гола дамица са куферчетом у руци, а покрај куферчета се мувао црн, огроман мачак. Анушка умало што није вриснула и протрљала је очи. |
| Bringing up the rear of the procession was a short, limping, walleyed foreigner, jacketless, wearing a white dress vest and black tie. The whole company passed Annushka on its way downstairs. At this point something made a soft thump on the landing. | На крају поворке налазио се онижи хром странац, врљав, без сакоа, с белим пластроном од фрака и са машном. Цело то друтптво је поред Анушке кренуло надоле. Тада је на одморишту нешто лупило. |
| Hearing the footsteps fade, Annushka slithered out from behind the door like a snake, stood her oil can against the wall, lay down on her stomach and started feeling around on the floor of the landing. Her hands picked up something heavy wrapped in a napkin. Annushka's eyes bulged out of her head when she undid the bundle. She held the jewel up to her eyes, and her eyes burned with a wolfish fire. Thoughts whirled through Annushka's head, | Када је чула да се кораци стишавају, Анушка је, као змија испузла из врата, лименку је поставила уза зид, и потрбушке почела да пипа рукама по одморишту. У рукама јој се нашла салвета са нечим тешким. Анушки су очи испале када је одвезала смотуљак. Анушка је приносила уза саме очи драгоценост, а ове очи су гореле правом вучјом ватром. У Анушкиној глави је настала мећава: |
| "I don't know nothing, I don't know a thing! Should I show it to my nephew? Or break it into pieces?... The stones could be pried out... And sold one at a time: one on the Petrovka, another on Smolensky... But the main thing is—I don't know nothing, and I don't know a thing!" | »Нити што знам нити имам појма... Нећаку? Или да је искомадам... Камен се може поваадити... И камен по камен — један на Петровку, други на Смоленски ... Нити што знам нити имам појма!« |
| Annushka hid her find in her bosom, grabbed her oil can, and was about to slither back into her apartment, having decided to postpone her trip to town, when there arose before her, the devil knows from where, that same fellow with the white shirtfront and no jacket, and he whispered quietly, | Анушка је стрпала оно што је нашла у недра, дограбила лименку и већ се спремила да улети назад у стан, одложивши излазак у град, када се пред њом створио, ђаво ће га знати откуд, онај исти странац с белим пластроном, без сакоа, који је тихо прошаптао: |
| "Give me the horseshoe and the napkin." | — Дај овамо потковицу и салвету! |
| "What horseshoe-napkin?" asked Annushka, feigning ignorance very skillfully. "I don't know nothing about no napkin. What are you, citizen, drunk or something?" | — Какву то салвету-потковицу? — упитала је Анушка, правећи се недужна — никакву салвету нисам ни видела. Шта вам је, грађанине, да нисте пијани? |
| Without saying another word, the white-chested man squeezed Annushka's throat with fingers as hard as the handrail on a bus, and just as cold, cutting off the air to her lungs. The oil can dropped out of Annushka's hands and fell onto the floor. After cutting off Annushka's air for some moments, the jacketless foreigner removed his fingers from her neck. Gulping for air, Annushka smiled. | Белогруди је тврдим, као шипке у аутобусу, и исто тако леденим прстима, ништа више не говорећи, стегао Анушкино грло тако да ваздух није уопште могао да јој улази у груди. Лименка је попала из Анушкиних руку на под. Подржавши неко време Анушку без ваздуха, странац без сакоа је отпустио своје прсте са њеног врата. Дошавши до ваздуха, Анушка се осмехнула. |
| "Oh, you mean the little horseshoe," she began. "Here it is! So it belongs to you? I look, and I see it there in the napkin... I took it on purpose, so that nobody would pick it up, otherwise, you could kiss it good-bye!" | — Ах, потковичицу — проговорила је — овога часа! То је, значи, ваша потковица? А ја гледам, лежи у салвети... Намерно сам је узела, да је неко не здипи, јер иначе — тражи ветар по пољу! |
| After receiving the horseshoe and napkin, the foreigner began to bow and scrape before Annushka, shaking her hand firmly and thanking her warmly with a very pronounced foreign accent, in expressions like these: | Добивши потковицу и салвету, странац је почео да се клања Анушки, чврсто јој стеже руку и захваљује бираним изразима, са јаким страним акцентом: |
| "I am deeply grateful to you, madam. I cherish this horseshoe as a keepsake and please allow me to present you with 200 rubles, for keeping it safe." And he took the money out of his vest pocket at once and handed it to Annushka. | — Најдубље сам вам захвалан, мадам. Ова потковица ми је драга успомена. И дозволите ми да вам за то што сте је сачували, уручим две стотине рубаља. Тог истог часа је извукао из џепића на прслуку новац и уручио га Анушки. |
| She, grinning foolishly, could only blurt out, | Ова је, смешкајући се, очајнички само узвикивала: |
| "Oh, I thank you most humbly! Merci! Merci!" | — Ах, најпокорније вам се захваљујем! Мерси! Мерси! |
| The generous foreigner made it to the bottom of the flight in one fell swoop, but before slipping away completely, he shouted from below, this time without an accent, | Странац широке руке склизнуо је у једном скоку низ све степенице, али пре него што ће коначно нестати, одоздо је довикнуо, али овог пута без икаквог акцента: |
| "You old witch, if you ever find anything else that doesn't belong to you, turn it over to the police, and don't hide it in your bosom!" | — Ти, стара вештице, ако још који пут дигнеш са земље туђу ствар, носи је у милицију, а не криј је у недрима! |
| Her head agog and abuzz from all these happenings on the staircase, Annushka kept shouting | Осећајући да јој звони у глави и да јој је све збркано од свих ових догађаја на степеништу, Анушка је још дуго по инерцији пастављала да виче: |
| "Merci! Merci! Merci! "for a long time out of inertia, but the foreigner was long gone. | — Мерси! Мерси! Мерси! — а странца већ одавно није било. |
| The car was also gone from the courtyard. After returning Woland's gift to Margarita, Azazello said good-bye to her, asked if she was comfortably seated, Hella enthusiastically smothered Margarita with kisses, the cat kissed her hand, the group waved to the Master, who, lifeless and inert, had sunk into the corner of his seat, then they waved to the rook and immediately melted into thin air, not considering it worth the trouble to climb back up the stairs. The rook turned on the headlights and rolled the car out through the gates past the man who was fast asleep at the gateway. And the lights of the big black car blended in with the other lights on sleepless and noisy Sadovaya Street. | Није било ни кола у дворишту. Пошто је вратио Маргарити Воландов поклон, Азазел се опростио од ње, упитао да ли се удобно сместила, а Хела се сочно пољубила са Маргаритом, мачак јој је пољубио руку, пратиоци су махнули руком мајстору који је непомично, као да није жив, седео заваљен у углу, махнули гачцу и одмах нестали у ваздуху, сматрајући да нема потребе да се муче и пењу уз степенице. Гачац је упалио фарове и изишао кроз капију поред човека који је мртвачким сном спавао у улазу. Светлости кола изгубиле су се међу другим светлостима вечито буднe и бучне Садове улице. |
| An hour later, in the basement of the small house on one of the side streets off the Arbat, in the front room, where everything was just as it had been a year ago before that terrible autumn night, at the table covered with the velvet tablecloth, beneath the shaded lamp, near which stood the vase filled with lilies of the valley, Margarita sat, weeping quietly from the shock and happiness she had experienced. The fire-damaged notebook lay before her, and next to it towered a pile of undamaged notebooks. The little house was silent. In the small, adjoining room, sound asleep on the couch, covered by his hospital robe, was the Master. His even breathing could not be heard. | Кроз један сат у сутерену мале кућице, у једној од уличица на Арбату, у првој соби, где је све било исто онако као што је било и пре оне страшне јесење ноћи прошле године, за сточићем застрвеним сомотским столњаком, под лампом са абажуром, крај које је стајала вазица са ђурђевком, седела је Маргарита и тихо плакала од преживљених потреса и од среће. Свеска, нагорела од ватре, лежала је пред њом, а одмах крај ње налазила се гомила нетакнутих свезака. Кућица је ћутала. У суседној маленој собици на дивану, покривен болничким мантилом, лежао је мајстор и дубоко спавао. Његово равномерно дисање било је нечујно. |
| When she had cried her fill, Margarita took up the undamaged notebooks and found the place she had been rereading before her meeting with Azazello beneath the Kremlin wall. Margarita did not feel like sleeping. She stroked the manuscript affectionately, as one would stroke a beloved cat, and turned it over in her hands, looking at it from all sides, now pausing at the tide page, now looking at the end. She suddenly had a horrible thought that it was all witchcraft, that the notebooks were about to vanish before her eyes, that she would end up in her bedroom back home, and that when she woke up, she would have to go drown herself. But that was the last horrible thought she had, a vestige of the prolonged suffering she had undergone. Nothing vanished, the omnipotent Woland was indeed omnipotent, and Margarita was free to leaf through the pages of the notebooks for as long as she liked, even till dawn. She examined them closely, kissed them, and reread the words again and again, | Пошто се исплакала, Маргарита се прихватила нетакнуте свеске и нашла оно место које је читала пред састанак са Азазелом испод кремаљских зидина. Маргарити се није спавало. Миловала је рукопис нежно, као што се милује мачка која се воли, и окретала га у рукама, разгледајући га са свију страна, час се заустављајући на насловној страни, час опет отварајући крај. Наједном је обузела ужасна помисао да је све то чаролија, да ће свеске тог часа нестати, да ће се она наћи у својој спаваћој соби у вили, и да ће када се пробуди морати да оде и утопи се. Али то је била последња страшна мисао, одјек дуго преживљаваних патњи. Ништа није нестајало, свемогући Воланд је одиста био свемогућ, и колико је хтела, па све и до саме зоре, могла је Маргарита да преврће странице свезака, разгледа их и љуби, и чита речи: |
| "'The darkness that had come in from the Mediterranean covered the city so detested by the procurator...' Yes, the darkness..." | — Помрчина која је наишла са Средоземног мора прекрила је град који је прокуратор мрзео... Да, помрчина... |