 
|
|
|
|
|
|
|
| XXIII | Поглавље 23 |
| Satan's Grand Ball | ВЕЛИКИ БАЛ КОД САТАНE |
| MIDNIGHT was approaching, they had to hurry. Margarita had only a vague idea of her surroundings. She recalled candles and a pool inlaid with semiprecious stones. Margarita stood on the bottom of the pool while Hella, helped by Natasha, covered her with a hot, thick, red liquid. Margarita tasted salt on her lips and realized she was being washed with blood. The mantle of blood was followed by another—thick, transparent, and pink— and Margarita's head spun from the oil of roses. Next she was laid on a bed of crystal and rubbed with large green leaves until she sparkled. At this point the cat burst in and began to help. He squatted at her feet and started polishing the soles of her feet, as if he were a shoeshine boy polishing shoes on the street. | Поноћ се приближавала, требало је пожурити. Маргарита је као у магли видела штошта. Запамтила је свеће и базен од полудрагог камења. Када је Маргарита стала на дно тог базена, Хeла и Наташа, која јој је помагала, прелили су Маргариту некаквом врелом, густом и црвеном течношћу. Маргарита је осетила слан укус на уснама и схватила да је то купају крвљу. Крваву одору је сменила друга густа, прозрачна, ружичаста, и Маргарити се завртело у глави од мириса ружиног уља. Затим су Маргариту ставили на постељу од кристала и почели да је гланцају некаквим великим зеленим лишћем. Тада је улетео мачак и почео да помаже. Чучнуо је крај Маргаритиних ногу и почео да их трља, као да чисти ципеле на ћошку. |
| Margarita cannot remember who sewed her pale rose-petal slippers, or how they got fastened with gold clasps all on their own. Some force lifted Margarita up and stood her in front of a mirror, where she saw a regal diamond tiara sparkling on her head. Korovyov appeared from somewhere and hung on Margarita's breast a heavy, oval-framed picture of a poodle on a heavy chain. This adornment was a great burden to the queen. The chain immediately began chafing her neck, and the weight of the picture caused her to bend forward. But Margarita was rewarded for the discomfort caused by the black poodle and chain. Her reward was the new deference shown her by Korovyov and Behemoth. | Маргарита се не сећа ко јој је направио ципеле од латица бледе руже и како су се те ципеле саме закопчале златним копчама. Некаква сила је повукла Маргариту и поставила је испред огледала, а у коси јој је заблистала краљевека дијамантска дијадема. Однекуд се појавио Коровјев и окачио Маргарити на груди слику црнe пудлице, у овалном раму на тешком ланцу. Овај украс је био веома тежак за краљицу. Ланац јој је одмах нажуљио врат, а слика је вукла да се погне. Али, штошта је ипак надокнадило Маргарити неудобности које јој је причињавао ланац са црном пудлицом. То је било поштовање које су почели да јој указују Коровјев и Бехемот. |
| "Never mind, never mind, never mind!" mumbled Korovyov in the doorway of the room with the pool. "There's nothing you can do, you just have to wear it, you have to, you have to... Allow me, Your Majesty, to give you one last bit of advice. The guests will be a diverse lot—oh, very diverse—but, Queen Margot, whatever you do, don't show any partiality! Even if you take a dislike to someone... I know that you, of course, will not show this on your face... No, no, don't even think of it! Hell notice it, he'll notice it right away! You have to like him, you have to like him, Your Majesty! The hostess of the ball will be rewarded for that a hundred times over. And another thing: don't ignore anyone! Give a little smile if you don't have time for a word. Even the tiniest nod of your head will do. Anything you wish, but not indifference. That causes them to wither..." | — Нека, нека, нека! — мрмљао је Коровјев крај врата одаје са базеном. — Шта се може, мора се, мора, мора. Дозволите, краљице, да вам дам последњи савет. Међу гостима ће бити различитог свега, ох, колико различитог, али никоме, краљице Марго, никоме никакво преимућство! Ако вам се неко и не допадне... претпостављам да ви то, наравно, нећете показати на своме лицу... Не, не, чак и не помишљам на тако шта. Приметиће, приметиће тог истог трена! Треба га заволети, заволети, краљице. Стоструко ће за то бити награђена домаћица бала! И још нешто: немојте никога прескочити! Барем осмејак, ако немате времена да добаците реч, бар мали наклон главом! Све што хоћете, само нипошто непажња. Од тога ће малаксати... |
| Accompanied by Korovyov and Behemoth, Margarita stepped out of the room with the pool into total darkness. | Тада је Маргарита у пратњи Коровјева и Бехемота искорачила из собе са базеном у потпуну тмину. |
| "I'll do it, I'll do it," whispered the cat. "I'll give the signal!" | — А ја, ја ћу — прошаптао је мачак — дати знак! |
| "Do it!" Korovyov replied in the darkness. | — Хајде! — одговорио је у помрчини Коровјев. |
| "Let the ball begin!" yelled the cat shrilly, and Margarita at once let out a scream and shut her eyes for several seconds. The ball descended upon her immediately as light combined with sound and smell. Carried along on Korovyov's arm, Margarita found herself in a tropical forest. Red-breasted, green-tailed parrots clung to liana vines, hopping all about, and shouting deafeningly, "Delighted to see you!" But the forest came to an abrupt end, and its bathhouse humidity was replaced by the coolness of a ballroom with columns made of a sparkling, yellowish stone. The ballroom, like the forest, was completely empty, except for naked negroes in silver headbands, standing motionlessly by the columns. Their faces flushed dark-red with excitement when Margarita flew in with her retinue, which now included Azazello, who had materialized from somewhere. Here Korovyov let go of Margarita's arm and whispered, | — Бал! — продорно је цикнуо мачак, и тог истог часа је Маргарита узвикнула и за неколико часака затворила очи. Бал се сручио на њу у облику светлости и, уједно, - звукова и мириса. Док ју је Коровјев водио под руку, Маргарита је видела да је у тропској шуми. Папагаји зелених репова и црвених груди качили су се за лијане, скакали с једне на другу и заглушено викали: »Усхићен сам!« Али, шума је убрзо престала, њену спарину заменила је хладоћа балске дворане са стубовима од неког жућкастог камена који је светлуцао. Ова дворана, као и шума, била је потпуно пуста, и само су крај стубова стајали наги црнци са сребрним повезима на главама. Лица су им постала прљаво-мрка од узбуђења када је у дворану улетела Маргарита са својом свитом, у којој се однекуд створио и Азазел. Тада је Коровјев пустио Маргаритину руку и шапнуо: |
| "Go straight to the tulips!" | — Право на лале! |
| A low wall of white tulips rose up in front of Margarita, and beyond it she saw countless shaded lamps and in front of them the white chests and black shoulders of men in formal dress. Then Margarita realized where the ball music was coming from. A blast of trumpets crashed down on her, and from beneath it a surge of violins broke loose and washed over her body like blood. An orchestra of some one hundred and fifty men was playing a polonaise. | Низак зид белих лала израстао је пред Маргаритом, а иза њега је она угледала безбројнe светиљке под мрежицама, а испред њих беле груди и црна рамена људи у фраковима. Тада је Маргарита схватила одакле допиру звуци бала. На њу се сручила грмљавина труба, а из ње су се отеле и винуле виолинe и запљуснуле јој тело као крвљу. Оркестар од око стотину и педесет људи свирао је полонезу. |
| The man in tails on the podium, towering above the orchestra, took one look at Margarita, turned pale, smiled, and with a sudden wave of his hand made the orchestra rise to its feet. Without ceasing to play for an instant, the orchestra, now standing, immersed Margarita in sound. The man towering above the orchestra turned his back to it and bowed low, his arms spread wide, and Margarita, smiling, waved at him. | Човек у фраку, који је стајао испред оркестра на узвишењу, побледeо је када је угледао Маргариту, почео да се осмехује н наједном једним покретом руке дигао на ноге цео оркестар. Ни за тренутак не престајући да свира, оркестар је, стојећи, запљускивао Маргариту звуцима. Човек испред оркестра окренуо му је леђа и дубоко се поклонио, раширивши руке, а Маргарита му је, осмехнувши се, махнула руком. |
| "No, not enough, not enough," whispered Korovyov, "he won't sleep all night. Shout to him, 'I salute you, Waltz King!'" | — Не, то је мало, мало — прошаптао је Коровјев — он неће спавати целе ноћи. Довикните му: »Поздрављам вас, краљу валцера!« |
| Margarita did just that and was amazed to find that her voice, full-throated as a bell, drowned out the sound of the orchestra. The man trembled with happiness and pressed his left hand to his chest, while continuing with his right to conduct the orchestra with a white baton. | Маргарита је то и викнула и зачудила се што јој је глас, снажан као звоно, надјачао свирање оркестра. Човек је задрхтао од среће и принео леву руку грудима, настављајући десном да маше оркестру белом палицом. |
| "Not enough, not enough," whispered Korovyov. "Look over to your left at the first violins, and nod your head so that each one thinks you've recognized him individually. They're all world-famous. Look at the one in the first chair, that's Vieuxtemps. Good, very good. Now let's move on." | — Мало је, мало — шаптао је Коровјев — погледајте улево, на прве виолине, и климните главом тако да свако помисли како сте баш њега познали. То су све славне светске величине. Ево овоме, за првим пултом - то је Виетан! Тако, врло добро. Хајд'мо даље. |
| "Who's the conductor?" asked Margarita as she flew away. | — А ко је диригент? — упитала је Маргарита одлећући. |
| "Johann Strauss!" cried the cat. "And may they hang me on a liana vine in the tropical forest if an orchestra like this ever played at any other ball! I was the one who sent out the invitations! And, please note, not one of the musicians took sick or refused to play." | — Јохан Штраус — повикао је мачак. — И нека ме обесе у тропском врту на лијани, ако је било на ком балу до сада свирао овакав оркестар! Ја сам га позвао! И обратите пажњу, ниједан се није разболео, ниједан није одбио. |
| The next ballroom had no columns; instead, on one side were walls of red, pink, and milky-white roses, and on the other a wall of Japanese double camellias. Between these walls, fountains gushed and hissed, and champagne frothed, bubbling, in three pools, the first of which-was clear-violet, the second-ruby-red, and the third-crystal. Negroes in scarlet headbands scurried about, pouring silver ladles of champagne from the pools into shallow goblets. Through an opening in the pink wall, a man in a red swallowtail coat could be seen bouncing about excitedly on a stage. In front of him, a jazz band blasted away at an intolerable volume. As soon as the conductor saw Margarita, he made such a low bow that his hands touched the floor, then he straightened up and let out a piercing yell, "Hallelujah!" | У следећој дворани није било стубова, уместо њих су били зидови црвених, ружичастих и млечнобелих ружа са једне стране, а са друге - зид дуплих јапанских камелија. Између тих зидова су прскали, жуборећи, водоскоци, и шампањац је врцао мехурићима у три базена, од којих је први био прозрачнољубичаст, други - рубински, а трећи — кристалан. Крај њих су се мували црнци са пурпурним повезима и сребрним кутлачама пунили из базена широке плитке чаше. У зиду од ружа био је отвор, и у њему се на подијуму жестио човек у црвеном фраку с ластавичјим репом. Пред њим је неподношљиво бучно свирао џез оркестар. Само што је угледао Маргариту, диригент јој се поклонио тако да је рукама дотакао под, затим се исправио и из све снаге викнуо: — Алилуја! |
| He slapped himself once on one knee, then crossed one hand over the other and slapped his other knee twice, grabbed a cymbal from the musician nearest him, and struck it against a pillar. | Лупио се по колену - један, па укрстивши руке и по другом - два, истргао из руку крајњег музичара месингане тасове и ударио њима по стубу. |
| As she flew off, Margarita saw only that the jazz virtuoso, competing with the polonaise that was blaring at Margarita's back, was beating his cymbals over his musicians' heads while they cringed in mock terror. | Одлећући даље, Маргарита је видела само како је виртуоз-џезиста, борећи се са полонезом коју је дувао Маргарити у леђа, ударао тасовима по глави џезисте, што их је натеривало да чучкају у комичном страху. |
| Finally they flew out to the landing where, Margarita realized, Korovyov had first greeted her in the dark with a lamp. Now the landing was flooded with blinding light pouring out of crystal lamps shaped like grape clusters. Margarita was shown to her place, and a low amethyst column appeared beneath her left arm. | На крају су излетели на оно место где ју је, колико је могла да схвати Маргарита, дочекао у помрчини Коровјев са кандилом. Сада се на том платоу заслепљујућа светлост лила из кристалних гроздова. Маргариту су поставили на њено место, и под левом руком јој се нашао онизак стуб од аметиста. |
| "You can rest your hand on it if you get tired," whispered Korovyov. | — Руку можете ставити на њега ако вам буде тешко — прошаптао је Коровјев. |
| A black-skinned man tucked a pillow embroidered with a gold poodle under Margarita's feet, and, with someone's hands guiding her, Margarita bent her right knee and put her foot on the cushion. Margarita tried to look around. Korovyov and Azazello were standing nearby in ceremonial poses. Next to Azazello were three young men who vaguely reminded Margarita of Abaddon. She felt a chill on her back. When Margarita turned around, she saw that wine was bubbling out of the marble wall behind her and flowing into a pool sculpted out of ice. She felt something warm and furry by her left foot. It was Behemoth. | Некакав црнопути подметнуо је Маргарити под ноге јастуче са извезеном златном пудлицом, и она је, покоравајући се нечијим рукама, ставила на њега своју десну ногу, повијену у колену. Маргарита је покушавала да се обазре. Коровјев и Азазел су стајали крај ње у свечаним позама. Поред Азазела су стајала три младића, која су Маргариту нечим мутно подсетила на Авадона. У леђа јој је била хладноћа. Осврнувши се, Маргарита је угледала да из мраморног зида иза ње избија пенушаво вино и слива се у ледени базен. Крај леве ноге осећала је нешто топло и чупаво. То је био Бехемот. |
| Margarita was standing at a great height, and a vast carpeted staircase descended beneath her feet. Down at the bottom, so far away that Margarita felt she was gazing through the wrong end of binoculars, she could see an enormous foyer with a fireplace so huge that a five-ton truck could drive into its cold, black maw. The foyer and staircase, so brightly lit that they pained the eyes, were empty. The sound of trumpets now reached Margarita from the distance. Thus they stood that way for a minute or so without moving. | Маргарита је стајала на висини, а испод њених ногу су се спуштале грандиозне степенице, застрвене ћилимом. Доле, тако далеко као да гледа наопачке кроз доглед, Маргарита је видела огромно предворје, са големим камином, у чију је хладну црну чељуст комотно могао да стане камнон од пет тона. Предворје и степениште, осветљени тако јако да очи заболе, били су потпуно пусти. Звуци трубе су сада допирали до Маргарите из даљине. Тако су непомичио стајали отприлике један минут. |
| "But where are the guests?" Margarita asked Korovyov. | — А где су гости? — упитала је Маргарита Коровјева. |
| "They'll be here, Your Majesty, they'll be here any minute. There'll be no lack of them. And, to be honest, I'd rather be chopping wood than standing here on this landing to receive them." | — Стићи ће, краљице, стићи, само што нису стигли. Неће недостајати, И одиста, више бих волео да цепам дрва него да дочекујем госте овде, на платоу. |
| "Chopping wood is nothing," interjected the garrulous cat. "I'd rather be a streetcar conductor, and there's no job in the world worse than that." | — Какво цепање дрва — прихватио је брбљиви мачак — пре бих пристао да будем кондуктер у трамвају, а од тог посла нема горег на свету. |
| "Everything has to be ready in advance, Your Majesty," explained Korovyov, his eye gleaming through the cracked monocle. "There's nothing worse than having the first guest roam around without knowing what to do while his lawful shrew of a wife scolds him in a whisper for their being the first to arrive. Balls like that should be done away with entirely, Your Majesty." | — Све мора бити спремно унапред, краљице — објашњавао је Коровјев, док му је око светлуцало кроз напукли монокл. — Ништа није горе него када гост стигне први па не зна куд да се дене, а његова законита опајдара му шапатом звоца што су стигли пре осталих. Такви балови су за помијару, краљице. |
| "Done away with entirely," affirmed the cat. | — Неоспорно за помијару — потврдио је мачак. |
| "Not more than ten seconds till midnight," added Korovyov. "It's about to start." | — До поноћи нема више од десет секунди — рекао је Коровјев — сада ће почети. |
| Those ten seconds seemed extraordinarily long to Margarita. They appeared to have passed already, yet absolutely nothing had happened. Then, suddenly, there was a loud crash in the enormous fireplace at the bottom of the stairs, and out popped a gallows with a dangling corpse half turned to dust. This dust shook itself off the noose, fell to the ground, and out jumped a handsome black-haired fellow in tails and patent-leather shoes. Out of the fireplace slid a small, semi-rotted coffin, its top flew off, and another clump of dust tumbled out of the coffin. The handsome fellow rushed gallantly over to it and extended a bent arm, the second clump of dust formed itself into a fidgety, naked woman in black evening slippers, with black feathers on her head, and then both the man and the woman began hurrying up the staircase. | Ових десет секунди учинило се Маргарити необично дуго. Према свему судећи, оне су већ прошле, а баш се ништа није десило. Али тада је наједном нешто лупило доле у огромном камину, и из њега су испала вешала са полураспаднутом лешином која се клатила на њима. Она се откинула са конопца, лупила о зид, и претворила у црнокосог лепотана у фраку и лакованим ципелама. Из камина је изјурио полуиструлео мртвачки ковчег, поклопац му је одскочио, и из ковчега се извукла друга лешина. Лепотан јој је галантно прискочио и пружио руку. Друга лешина се претворила у нагу врцкасту жену са црним ципелицама и црним перјем на глави, а тада су обоје, и мушкарац и жена, похитали уз степенице. |
| "The first guests!" exclaimed Korovyov. "Monsieur Jacques and his wife. May I introduce you, Your Majesty, to a most interesting man! An inveterate counterfeiter and traitor to his country, but a very good alchemist. He won fame," whispered Korovyov in Margarita's ear, "for poisoning the king's mistress. And that's not something that happens to everyone! Look how handsome he is!" | — То су први! — ускликнуо је Коровјев. Господин Жак са супругом. Да вам представим, краљице, једног од најинтересантнијих мушкараца. Осведочени ковач лажног новца, државни издајник, али прилично добар алхемичар. Прославио се тиме — шапнуо је Коровјев на уво Маргарити — што је отровао краљеву љубавницу. А то се, ипак, не дешава свакоме! Погледајте само како је леп! |
| A distinctly pale Margarita, her mouth agape, looked downwards and saw the coffin and gallows disappear through a side door in the foyer. | Пребледела Маргарита је, отворених уста, гледала доле, и вндела како у неком бочном ходнику нестају и вешала и мртвачки ковчег. |
| "Delighted to see you!" howled the cat, right in Monsieur Jacques's face, as he reached the top of the stairs. | — Усхићен сам — раздрао се мачак право у лице господину Жаку, који се успињао степеницама. |
| Meanwhile, down below, a headless skeleton with one arm torn out of its socket had emerged from the fireplace, hit the floor and turned into a man in tails. | У том тренутку се из камина појавио костур без главе и с откинутом руком, лупио о земљу и претворио се у мушкарца у фраку. |
| Monsieur Jacques's wife was already down on one knee in front of Margarita, and pale from excitement, she kissed Margarita's knee. | Супруга господина Жака се већ спустила на једно колено испред Маргарите и, бледа од узбуђења, целивала Маргаритино колено. |
| "Your Majesty..." murmured Monsieur Jacques's wife. | — Краљице — мрмљала је супруга господина Жака. |
| "Her Majesty is delighted!" cried Korovyov. | — Краљица је усхићена — викао је Коровјев. |
| "Your Majesty..." said the handsome Monsieur Jacques softly. | — Краљице . . — тихо је рекао лепотан, господин Жак. |
| "We're delighted," howled the cat. | — Усхићени смо — арлаукао је мачак. |
| The young men, Azazello's companions, smiling lifeless, but polite smiles, guided Monsieur Jacques and his wife over to the side, to the goblets of champagne which the negroes were holding. Coming up the stairs at a run was a solitary man in tails. | Млади људи, Азазелови пратиоци, смешкајући се укочено али љубазно, већ су потискивали господина Жака и супругу у страну, ка чашама са шампањцем које су црнци држали у рукама. Уз степенице је устрчавао само човек у фраку. |
| "Count Robert," whispered Korovyov to Margarita. "Intriguing as always. Note the humor, Your Majesty—the same case in reverse: he was a queen's lover and poisoned his wife." | — Гроф Роберт — шапнуо је Маргарити Коровјев — занимљив као и некад. Обратите пажњу како је ово смешно, краљице - супротан случај: овај је био љубавник краљице, и отровао је своју жену. |
| "We are happy, Count," cried the cat. | — Драго нам је, грофе — повикао је Бехемот. |
| One after the other, three coffins tumbled out of the fireplace, splitting open and breaking apart on impact, then someone in a black cloak appeared, who was then stabbed in the back by the next to follow him out of the black maw. A muffled scream was heard below. Out of the fireplace ran an almost totally decomposed corpse. Margarita grimaced, and somebody's hand held a vial of smelling salts to her nose. It seemed to Margarita that the hand was Natasha's. The staircase began to fill up with people. Now on every step were men in tails, who all looked completely alike from a distance, and naked women who differed from each other only by their shoes and the color of the feathers on their heads. | Из камина су један за другим испала, распрскавајући се, три мртвачка ковчега, затим неко у црном огртачу, кога је следећи који је излетео из црне чељусти ударио ножем у леђа. Доле се зачуо пригушени крик. Из камина је истрчао скоро већ сасвим распаднут леш. Маргарита је зажмурила а нечија рука је принела њеном носу флашицу с миришљавом сољу. Маргарити се учинипо да је то била Наташина рука. Степенице су почеле да се пуне. Сада су скоро на сваком степенику стајали, издалека потпуно слични, људи у фраковима и наге жене са њима, које су се разликовале само по боји перја на глави и по боји ципела. |
| Approaching Margarita and hobbling in a strange wooden boot on her left foot, came a lady whose eyes were cast down like a nun's. She was thin, humble-looking, and for some reason had a wide, green bandage around her neck. | Храмајући у чуднонатој дрвеној ципели на левој нози, Маргарити се приближавала дама очију спуштених ка земљи као у монахињe, мршава, смерна и због нечега са широком зеленом траком око врата. |
| "Who's the green one?" queried Margarita mechanically. | — Како је само зелена! Ко је она? — махинално је упитала Маргарита. |
| "A most charming and reputable lady," whispered Korovyov. "May I present to you Signora Tofana. She was extremely popular among the charming young ladies of Naples as well as the female residents of Palermo, especially those who were sick of their husbands. It does happen, Your Majesty, that a woman gets sick of her hus—..." | — Врло шармантна и врло солидна дама — шаптао је Коровјев — представљам вам је: госпођа Тофана. Била је веома популарна међу младим дражесним Наполитанкама, као и међу становницама Палерма, и нарочито онима којима су дојадили њихови мужеви. Јер, дешава се, краљице, да муж дојади. |
| "Yes," was Margarita's hollow reply as she smiled at two men in tails, who bowed to her, one after the other, kissing her knee and her hand. | — Да — пригушено је одговорила Маргарита, истовремено се осмехујући двојици у фраковима, који су јој се један за другим поклонили љубећн јој колено и руку. |
| "And so," said Korovyov, managing to whisper in Margarita's ear while also shouting to someone, "Duke! A glass of champagne! Delighted to see you!... And so, as I was saying, Signora Tofana sympathized with these poor women's predicament, and sold them vials of some kind of potion. The wife would pour it into her husband's soup, the husband would eat it, thank her for her tender attention, and feel marvelous. True, a few hours later the husband would develop a terrible thirst, then take to his bed, and the day after that the beautiful Neapolitan lady, who had fed her husband the soup, would be as free as the spring breeze." | — Па, ето — довијао се Коровјев да шапће Маргарити и истовремено да довикне некоме: — Војводо, чашу шампањца! Усхићен сам! Да, госпођа Тофана се уносила у положаје тих јадних жена и продавала им некакву водицу у флашицама. Жена би усула ту водицу супругу у супу, овај би суеу појео, захвалио би се за љубазност и одлично се осећао. Истина, после неколико сати осетио би ужасну жеђ, затим би легао у постељу а дан касније би прелепа Наполитанка, која је нахранила свога супруга супом, била слободна као пролећни ветар. |
| "And what's that on her foot?" asked Margarita, continuing to greet the guests who had overtaken the hobbling Signora Tofana. "And why is that green thing on her neck? Is her neck withered?" | — А шта јој је то на нози? — упитала је Маргарита, неуморно пружајући руку гостима који су претицали хрому госпођу Тофану — и шта јој је то зелено око врата? Смежуран врат? |
| "Delighted to see you, Prince!" cried Korovyov, while whispering to Margarita, "She has a splendid neck, but something unpleasant happened to her in prison. That's a Spanish boot on her foot, Your Majesty, and here's how she got the bandage: when the jailers found out that five hundred or so ill-chosen husbands had left Naples and Palermo permanently, they became enraged and strangled Signora Tofana in prison." | — Усхићен сам, кнеже! — викао је Коровјев, а истовремено шаптао Маргарити. — Диван јој је врат, али јој се десила непријатност у затвору. На нози јој је, краљице, шпанска чизмица, а ево откуд јој трака: када су тамничари сазнали да је око пет стотина несрећно одабраних мужева напустило Напуљ и Палермо занавек, они су, онако бесни, задавили госпођу Тофану у затвору. |
| "How happy I am, Black Queen, for the great honor that has befallen me," whispered Tofana in a nunlike voice, attempting to get down on her knee. The Spanish boot impeded her. Korovyov and Behemoth helped Tofana to get up. | — Како сам срећна, црна краљице, што ми је указана велика част — смерно је шаптала Тофана, трудећи се да се спусти на колено. Шпанска чизмица јој је сметала. Коровјев и Бехемот су јој помогли да устане. |
| "I'm glad to see you," replied Margarita to Tofana, while extending her hand to others. | — Драго ми је — одговорила јој је Маргарита, истовремено пружајући руку другима. |
| A steady stream of guests was now coming up the stairs. Margarita could no longer see what was going on in the foyer. She raised and lowered her hand mechanically, and baring her teeth monotonously, smiled at the guests. The air on the landing hummed continuously, and the music coming from the ballrooms Margarita had left behind sounded like the sea. | Сада се уз степенице већ пела бујица. Маргарита више није могла да види шта се дешава у предворју. Механички је дизала и спуштала руку и једнолично откривала зубе осмехујући се гостима. У ваздуху над платоом већ је брујало из балских дворана које је Маргарита напустила, допирала је музика као шум мора. |
| "Now that woman there is a bore," said Korovyov not in a whisper but out loud, knowing that he could not be heard above the hum of voices. "She adores balls, yet all she can think of is to complain about her handkerchief." | — А ово је — досадна жена — више није шаптао, већ је гласно говорио Коровјев, знајући да га у жагору нико неће чути — обожава балове, стално прижељкује да се пожали на своју марамицу. |
| Margarita scanned the crowd coming up the stairs and found the woman Korovyov was pointing to. She was a young woman of about twenty, with an unusually stunning figure, but with agitated and insistent eyes. | Маргарита је међу онима који су се пели пронашла погледом ону о којој је говорио Коровјев. То је била млада жена од око двадесет година, необично лепо грађена, али са некако немирним и наметљивим очима. |
| "What handkerchief?" asked Margarita. | — Какву марамицу? — упитала је Маргарита. |
| "She has a chambermaid assigned to her," explained Korovyov, "and every night for thirty years the maid has laid out a handkerchief for her on her night table. The minute she wakes up she sees it there. She's tried burning it in the stove and drowning it in the river, but nothing helps. | — Додељена јој је собарица — објаснио је Коровјев — и тридесет година јој она преко ноћи ставља на сточић марамицу. Чим се пробуди марамица је ту. Она је већ и спаљивала марамицу у пећи, бацала је у реку, али ништа није помагало. |
| "What kind of handkerchief?" whispered Margarita, raising and lowering her hand. | — Каква то марамица? — шаптала је Маргарита, дижући и спуштајући руку. |
| "A handkerchief with a dark-blue border. The fact is that when she was a waitress in a cafe, her boss lured her into the storeroom one day, and nine months later she gave birth to a baby boy, carried him into the woods, stuffed the handkerchief in his mouth, and then buried him in the ground. At her trial she said she had nothing to feed the child." | — Са плавим обрубом. Ствар је у томе што ју је, док је радила у кафани, газда одвукао у оставу, а девет месеци касније родила је дечка, однела га у шуму, стрпала му у уста марамицу, а онда га закопала у земљу. На суду је говорила да није имала чиме да храни дете. |
| "And where's the owner of the cafe?" asked Margarita. | — А где је газда те кафане? — упитала је Маргарита. |
| "Your Majesty," squeaked the cat suddenly from below. "Allow me to ask you: what does the owner have to do with this? He wasn't the one who smothered the baby in the woods!" | — Краљице — изненада је одоздо зашкрипао мачак — дозволите ми да вас упитам: какве везе са свим тим има газда? Није он задавио дете у шуми? |
| Margarita, continuing to smile and shake hands with her right hand, sank the sharp nails of her left hand into Behemoth's ear and whispered, | Маргарита је, не престајући да се осмехује и да клима десном руком, оштре нокте леве руке забила у Бехемотово уво и прошаптала му: |
| "If you dare, you bastard, to butt into the conversation one more time..." | — Ако ти, битанго, још једном допустиш себи да се петљаш у разговор... |
| Behemoth let out a highly unceremonious squeal and rasped, | Бехемот је некако небалски писнуо и закркљао: |
| "Your Majesty... my ear will swell up... Why spoil the ball for me with a swollen ear?... I was speaking legalistically... from the legal point... I'll be quiet, I'll be quiet... Think of me not as a cat, but a fish, only leave my ear alone." | — Краљице... уво ће ми отећи ... Зашто да кваримо бал отеченим уветом!... Говорио сам правнички... са правничког становишта ... Ћутим, ћутим... Можете сматрати да нисам мачак, већ риба, само ми пустите уво. |
| Margarita let go of his ear, and saw a pair of importunate somber eyes in front of her. | Маргарита је пустила уво и пред њом су се нашле насртљиве, мрачне очи. |
| "I am happy, Hostess-Queen, to have been invited to the Grand Ball of the Full Moon." | — Срећна сам, краљице-домаћице, што сам позвана на велики бал уштапа. |
| "And I," replied Margarita, "am glad to see you. Very glad indeed. Do you like champagne?" | — А мени је драго што вас видим — одговорила је Маргарита. — Врло ми је драго. Волите ли шампањац? |
| "What do you presume to be doing, Your Majesty?" yelled Korovyov in Margarita's ear in mute desperation. "You'll cause a traffic jam!" | — Шта то радите, краљице?! — очајнички, али гласно викнуо је Коровјев на уво Маргарити — доћи ће до застоја! |
| "Yes, I do," said the woman imploringly and suddenly began repeating mechanically, "Frieda, Frieda, Frieda! My name is Frieda, Your Majesty." | — Волим — молећиво је рекла жена и наједном почела механички да понавља: — Фрида, Фрида, Фрида! Зовем се Фрида, о краљице. |
| "Drink as much as you want tonight, Frieda, and don't worry about anything," said Margarita. | — Онда се напијте данас, Фрида, и не мислите ни на шта — рекла је Маргарита. |
| Frieda stretched out both her hands to Margarita, but Korovyov and Behemoth, with great finesse, grabbed her under her arms and she was lost in the crowd. | Фрида је пружила обе руке према Маргарити, али су је Коровјев и Бехемот врло вешто дохватили под руке, и она је нестала у гомили. |
| A wall of people was now advancing up the staircase as if about to storm the landing where Margarita stood. Naked female bodies moved up the stairs in between tailcoated men. Their bodies— swarthy, white, coffee-colored or completely black—swept up against Margarita. In their red, black, chestnut, and flaxen hair precious stones sparkled, playing and dancing in the downpour of light. And the advancing column of men looked as if it had been sprayed with droplets of light—light splashed by the diamond studs on their chests. Now every second Margarita felt the touch of lips against her knee, every second she stretched out her hand to be kissed, her face tensed in a mask of welcome. | Сада су већ одоздо раме уз раме ишли људи, који као да су јуришали на плато на коме је стајала Маргарита. Нага женска тела су се пела између мушкараца у фраковима. На Маргариту су нагрнула њихова црнопута, и бела, и боје кафе, па и сасвим црна тела. У косама риђим, црним, кестењастим, светлим, боје лана — у пљуску светлости пресијавало се и поигравало, искрило се драго камење. И као да је неко колону мушкараца који су јуришали пошкропио капљицама светлости — са груди су штрцале светлост брилијантске копче. Сада је Маргарита непрекидно осећала додир усана на своме колену, непрекидно пружала руку за пољубац, лице јој се затегло у непомичну маску поздрава. |
| "I'm delighted to see you," crooned Korovyov in a monotone. "We are delighted... Her Majesty is delighted." | — Усхићен сам — монотоно је певао Коровјев — усхићени смо, краљица је усхићена. |
| "Her Majesty is delighted..." said Azazello in a nasal twang behind her. | — Краљица је усхићена — уњкао је иза ње Азазел. |
| "Delighted," cried the cat. | — Усхићен сам — узвикивао је мачак. |
| "The marquise..." mumbled Korovyov, "poisoned her father, two brothers, and two sisters because of an inheritance... Her Majesty is delighted!... Lady Minkina!... Ah, how lovely you look! She's a bit nervous. Why was it necessary to burn the maid's face with a curling iron? Naturally that sort of behavior can get you murdered... Her Majesty is delighted! Your Majesty, a minute of your attention! Emperor Rudolph, wizard and alchemist... Here's another alchemist—he was hanged... Ah, here she is! Ah, what a marvelous brothel she had in Strasbourg!... We're delighted to see you!... A Moscow dressmaker, we all love her for her inexhaustible imagination... she had a salon, and thought up something terribly amusing: she drilled two cute little round holes in the wall..." | — Маркиза је — мрмљао је Коровјев — отровала оца, два брата и две сестре због наследетва! Краљица је усхићена! Госпођа Минкина, ах како је лепа! Мало је нервозна. Зато што је морала да пржи собаричино лице колмајзом. Наравно, у таквој прилици прекољу! Краљица је усхићена! Краљице, тренутак пажње: император Рудолф, чаробњак и алхемичар. Још један алхемичар — обешен је. Ах, ево и ње! Ах, какву је само дивну јавну кућу имала у Страсбуру! Усхићени смо. Московска кројачица, сви је волимо због њене неисцрпне маште, имала је свој стан и смислила страшно смешну ствар: пробушила је две округле рупице у зиду... |
| "And the ladies didn't know?" asked Margarita. | — А даме нису знале? — упитала је Маргарита. |
| "Every last one of them knew, Your Majesty," replied Korovyov. "Delighted to see you!... This twenty-year-old rascal, a dreamer and an eccentric, was remarkable for the strange fantasies he had since childhood. A certain young woman fell in love with him and he went and sold her to a brothel..." | — Све редом су знале, краљице — одгорорио је Коровјев — усхићен сам. Овај двадесетогодишњи дечак се од раног детињства одликовао чудноватом маштом, био је прави сањар и особењак. Заволела га је једна девојка, а он је узео и продао у јавну кућу. |
| A river streamed from below. The end of the river was nowhere in sight. Its source, the huge fireplace, continued to feed it. Thus one hour passed and the second began. At this point Margarita began to notice that her chain had become heavier than it had been. Something strange had also happened to her hand. Lifting it made her wince. Korovyov's interesting remarks ceased to engage Margarita. And the slant-eyed, Mongol faces, and the white and black faces became indistinguishable from each other, and merged together at times, and the air between them began, for some reason, to quiver and undulate. A sharp pain, as from a needle, suddenly pierced Margarita's right hand, and clenching her teeth, she lay her elbow on the pedestal. A rustling sound, like wings flapping against a wall, came from the ballroom behind her, and she realized that countless hordes of guests were dancing there, and it seemed to Margarita that even the massive marble, mosaic, and crystal floors in that remarkable room were pulsating with rhythm. | Одоздо је сада текла права река. Краја јој није било. Њен извор, големи камин наставио је да је напаја. Тако је прошао једац сат, а за њим и други. Тада је Маргарита приметила да јој је ланац отежао. Нешто чудновато јој се десило са руком. Сада је, пре него што ће да је дигне, Маргарита морала да се намршти. Занимљиве примедбе Коровјева више нису забављале Маргариту. И разрока монголска лица, и лица бела и црна постала су јој индиферентна, повремено су се сливала, а ваздух између њих је из неких разлога почињао да трепери и струји. Оштар бол, као од игле, изненада је прожео десну Маргаритину руку и, стиснувши зубе, Маргарита је наслонила лакат на стуб. Некакав шум, као да крила додирују зидове, допирао је отпозади из дворана, и било је јасно да тамо играју непрегледнe гомиле гостију, и Маргарити се чинило да чак и масивни мермерни, мозаични и кристални подови у тој чудноватој дворани ритмично пулсирају. |
| Neither Gaius Caesar Caligula, nor Messalina aroused Margarita's interest now, nor did any of the other assorted kings, dukes, cavaliers, suicides, poisoners, gallows birds and procuresses, jailers and cardsharps, executioners, informers, traitors, madmen, detectives, corrupters of youth. Their names all got jumbled in her head, their faces melted into one huge blur, and only one face lingered tormentingly in her memory, the face of Malyuta Skuratov, framed by a truly fiery-red beard. Margarita's legs were giving way beneath her, and she was afraid of breaking into tears at any minute. But it was her right knee, the one that kept getting kissed, that caused her the worst suffering. It was swollen, and the skin had turned blue, despite the fact that Natasha's hand had appeared to daub the knee with a perfumed sponge. At the end of the third hour Margarita looked down the staircase with utterly hopeless eyes and then trembled with joy: the stream of guests was thinning out. | Ни Гај Цезар Калигула ни Месалина нису више могли да заинтересују Маргариту, као што је није заинтересовао нико од краљева, војвода, каваљера, самоубица, тровачица, обешених, подводача, тамничара и варалица, џелата, доушника, издајника, лудака, ухода, развратника. Сва њихова имена су јој се измешала у глави, лица се стопила у једну огромну лепињу, и само се једно лице мучно урезало у сећање, уоквирено одиста огњеном брадом, лице Маљуте Скуратова. Маргаритинe ноге су клецале, бојала се сваког тренутка да се нe расплаче. Највеће патње јој је причињавало десно колено, које су сви целивали. Оно је отекло, кожа на њему је помодрела, иако се крај њега неколико пута појављивала Наташина рука, која га је сунђером премазивала нечим миришљавим. Крајем трећега сата Маргарита је погледала доле потпуно безнадежним погледом и радосно се тргла: бујица гостију почела је да јењава. |
| "Patterns of arrival at balls are always the same, Your Majesty," whispered Korovyov. "Now the wave has crested, we're in the last throes of this torture, I promise you. Aren't those the playboys from Brocken Peak? They're always the last to arrive. Yes, that's them. Two drunken vampires... Is that everyone? No, here's one more. No, two!" | — Закони бала су увек исти, краљице — шаптао је Коровјев — сада ће навала попустити. Кунем вам се да су оно последњн тренуци наших мука. Ево групе брокенских бекрија. Они увек последњи стижу. Па да, то су они. Два пијана вампира... готово? Ах не, ево још једнога. Не, двојица су! |
| The last two guests came up the stairs. | Степеницама су се пела два последња госта. |
| "Well, this is someone new," said Korovyov, squinting through his monocle. "Ah yes, yes. I seem to recall that Azazello once paid him a visit and gave him some advice over brandy as to how he could get rid of a man whose threats of exposure scared him to death. So, he ordered an acquaintance, who was his subordinate, to spray the walls of the man's office with poison." | — Па то је неки новајлија — говорио је Коровјев чкиљећи кроз своје стаклашце — ах, па да, да. Једном га је Азазел посетио и за чашицом коњака му тихо дошануо савет како да се отараси једног човека чијих се раскринкавања необично бојао. И он је наредио своме познанику, који је зависио од њега, да му испрска зидове кабинета отровом. |
| "What's his name?" asked Margarita. | — Како се зове? — упигала је Маргарита. |
| "To tell the truth, I still don't know," replied Korovyov. "You'll have to ask Azazello," | — То одиста још ни сам не знам — одговорио је Коровјев — треба упитати Азазела. |
| "And who's with him?" | — А ко је онај са њим? |
| "That's the underling who did his bidding. Delighted!" roared Korovyov to the last two guests. | — То је баш онај извршилац, његов потчињени. Усхићен сам! — повикао је Коровјев последњој двојици. |
| The stairs were empty. They waited a little bit longer, just to make sure. But no one else emerged from the fireplace. | Степенице су опустеле. Опрезности ради сачекали су још мало. Али из камина више нико није излазио. |
| A second later, without knowing how she got there, Margarita found herself once again in the room with the pool, and once there, burst into tears from the pain in her arm and leg, and collapsed on the floor. But Hella and Natasha comforted her, again gave her a blood shower, again massaged her whole body, and Margarita came back to life. | Кроз који трен, не схватајући како се то десило, Маргарита се нашла у оној истој одаји са базеном и тамо се, заплакавши одмах од бола у руци и нози, сручила право на под. Али, Хела и Наташа су је, тешећи је, поново одвукле под крвави туш, поново су јој раздрмале тело, и Маргарита је поново живнула. |
| "There's more to do, more to do, Queen Margot," whispered Korovyov, who had just appeared by her side. "You have to make the rounds of the ballrooms, so our honored guests don't feel ignored." | — Још, још, краљице Марго — шаптао је Коровјев, који се нашао крај ње — треба обићи дворане, да се поштовани гости не би осетили напуштени. |
| And again Margarita flew out of the room with the pool. On the stage behind the tulips, where the Waltz King and his orchestra had been playing, a monkey jazz band now ranted and raged. A huge gorilla with shaggy sideburns and a trumpet in his hand was conducting as he danced ponderously to the beat. In one row sat orangutans, blowing shiny trumpets. Perched on their shoulders were merry chimpanzees with accordions. Two baboons with leonine manes were playing grand pianos, and these pianos were drowned out by the thundering, squealing, and banging of saxophones, violins, and drums in the paws of gibbons, mandrills, and marmosets. On the mirror-like floor countless pairs seemed to merge into one in a remarkable display of agility and gracefulness, all whirling in one direction, and moving forward like a wall that threatened to sweep away everything in its path. Live satin butterflies swooped up and down above the dancing hordes, flowers fluttered down from the ceilings. Whenever the electricity went off, myriad glowworms lit up in the tops of the columns, and will-o'-the-wisps floated in the air. | И Маргарита је поново излетела из одаје са базеном. На сцени иза лала, где је свирао оркестар краља валцера, сада је махнитао мајмунски џез. Огроман горила са чупавим бакенбардима и трубом у руци, дириговао је тешко поскакујући. У једноме реду седели су орангутани и дували у блештаве трубе. На рамена су им узјахале веселе шимпанзе са хармоникама. Два гриваста павијана, чије су гриве личиле на лавље, свирала су на клавирима, и ти клавири се нису чули од грохота, писке и трештања саксофона, виолина н бубњева у шапама гибона, дрилова и макакија. На глаткоме поду неизбројни, готово сливени парови вртели су се у једном правцу, запањујући вештином и чистотом покрета, и претили да збришу све пред собом. Живи атласни лептирови пролетали су над мноштвом играча, са таванице је падало цвеће. У капителима стубова, када би се угасила електрика, засветлеле би милијарде свитаца, а ваздух је фосфоресцирао као мочвара. |
| Then Margarita found herself in a monstrously large pool, surrounded by a colonnade. A gigantic black Neptune spewed a broad, pink stream from his maw. The intoxicating smell of champagne came wafting up from the pool. Unconstrained merriment reigned here. The ladies, laughing, threw off their shoes, gave their handbags either to their escorts or to the negroes running around with sheets in their hands, and swan-dived into the pool with shrieks. Columns of spray shot up in the air. The crystal bottom of the pool was lit from below, and the light pierced through the vinous depths, illuminating the silvery swimming bodies. They jumped out of the pool completely drunk. Beneath the columns the sound of laughter rang and thundered as in a bathhouse. | Потом се Маргарита нашла у чудовишно великом базену, окруженом стубовима. Циновски црни Нептун избацивао је из чељусти дебео ружичасти млаз. Омамљиви мирис шампањца дизао се из базена. Овде је владало неусиљено весеље. Даме су, смејући се, скидале ципеле, предавале ташнице својим каваљерима или црнцима који су трчали са чаршавима у рукама, и скакале у виду ласте у базен. Пенушави стубови дизали су се увис. Кристално дно базена било је осветљено одоздо и светлост се пробијала кроз винску масу, а у њој су се видела сребрнаста тела како пливају. Из базена су жене искакале потпуно пијане. Кикот је одјекивао под стубовима и орио се као у парном купатилу. |
| In all the commotion Margarita remembered one totally drunken female face with glazed, yet beseeching eyes, and she recalled one word— "Frieda!" | У читавој тој гунгули, Маргарита је запамтила једно потпуно пијано женско лице са тупим, али и у тој тупости молећивим очима, и сетила се једне речи — »Фрида!«. |
| Margarita's head began to spin from the smell of the wine, and she was about to leave when the cat performed a trick in the pool which detained her. Behemoth cast a spell on something near the maw of Neptune, and hissing and bubbling, the bubbly sea of champagne drained from the pool at once, and Neptune started spewing forth a foamless, bubble-less, dark-amber wave. The ladies shrieked and squealed, "Brandy!"-as they rushed away from the edges of the pool and took refuge behind the columns. The pool was filled in a few seconds, and the cat, after turning three somersaults in the air, landed in the billowing brandy. He crawled out, shaking himself off, his necktie shrunk, his opera glasses, and the gilt on his whiskers gone. Only one woman followed Behemoth's example, namely the practical joke-playing dressmaker, and her escort, an unknown young mulatto. They both dived into the brandy, but at this point Korovyov took Margarita by the arm and they left the bathers behind. | Маргарити се завртело у глави од мириса вина, и она је већ хтела да крене, када је мачак приредио у базену тачку, која је задржала Маргариту. Бехемот је пробајао нешто крај Нептунове чељусти и сместа је шумећи и тутњећи узбуркана маса шампањца отекла из базена, а Нептун је почео да избацује тамножути талас који није ни врцао нити се пенио. Даме су цичећи и вичући: — Коњак! — побегле са ивице базена иза стубова. Кроз неколико секунди базен је већ био пун и мачак се, три пута се преврнувши у ваздуху, сручио у усталасани коњак. Изашао је фркћући, с поквашеном машном, изгубивши при томе позлату са својих бркова и доглед. Пример Бехемота се усудила да понови само једна дама, она иста вешта кројачица и њен каваљер, непознат млади мулат. Обоје су се бацили у коњак, али је тада Коровјев ухватио Маргариту под руку и они су напустили купаче. |
| It seemed to Margarita that she flew through a place where she saw mountains of oysters in huge stone ponds. Then she was flying over a glass floor with hellish furnaces blazing beneath it and diabolical white chefs scurrying about tending them. | Маргарити се учинило да је пролетела још негде, где је у огромним каменим језерцима видела читава брда острига. После је летела над стакленим подом испод кога су гореле паклене ватре, а ђавољи бели кувари мували се између њих. |
| Then somewhere, she was no longer sure where, she saw dark cellars where candelabra were burning, where girls were serving sizzling meat on red-hot coals, and where people were drinking to her health out of large tankards. Then she saw polar bears playing accordions and doing a Russian folk dance on a stage. A salamander-magician who was not burning in the fireplace... And for the second time her strength began to fail her. | Затим је негде, већ преставши било шта да схвата, видела мрачне подруме, где су горели некакви свећњаци, где су девојке служиле печено на жару месо, где су јој наздрављали из огромних пехара. После је угледала беле медведе који су свирали на хармоникама и играли камаринску на подијуму. Мађионичара-даждевњака, који није горео у камину... И по други пут је снага почела да је издаје. |
| "One last entrance," whispered Korovyov anxiously, "and we're free." | — Последњи наступ — дошапнуо јој је забринуто Коровјев — и слободни смо! |
| Accompanied by Korovyov, Margarita again found herself in the ballroom, but now no one was dancing, and the countless crowds of guests were all clustered between the columns, leaving the center of the room vacant. Margarita did not remember who helped her ascend a platform that had materialized in the middle of the open space. When she got to the top, she was surprised to hear midnight striking some-where since, according to her calculations, midnight had come and gone long ago. When the clock, its location unknown, struck for the last time, silence fell on the crowds of guests. | У пратњи Коровјева, поново се нашла у балској дворани, али сада у њој нико није играо, и гости су се у неизмерној гомили тискали између стубова, ослободивши средину сале. Маргарита се није сећала ко јој је помогао да се успне на узвишење које се појавило на средини слободног простора у дворани. Када се успела на њега, она је на своје највеће запрепашћење зачула како негде избија поноћ, која је по њеном рачуну већ одавно прошла. Са последњим ударом сата, који се ко зна одакле чуо, ћутање се сручило на гомиле гостију. |
| Then Margarita again caught sight of Woland. He was walking, surrounded by Abaddon, Azazello, and several others who resembled Abaddon and were young and black. Margarita now noticed that another platform, opposite hers, had been prepared for Woland. But he did not use it. What amazed Margarita was that Woland made his last grand entrance at the ball, looking exactly as he had earlier in the bed-room. The same dirty, patched nightshirt hung from his shoulders, his feet still wore their tattered slippers. Woland carried a sword, but he was using the bare sword as a cane, leaning on it. | Тада је Маргарита поново угледала Воланда. Ишао је заједно с Авадоном, Азазелом и још неколицином налик на Авадона — црних и младих. Маргарита је тада угледала да је преко пута њеног узвишења припремљено друго, за Воланда. Али он га није искористио. Маргариту је запрепастило што се Воланд у последњем наступу на балу појавио онакав какав је био у спаваћој соби. Она иста прљава, закрпљена спаваћица висила му је на раменима, на ногама је имао старе кућне папуче. Воланд је имао шпаду, али се том обнаженом шпадом користио као штапом, ослањајући се на њу. |
| Limping, Woland stopped beside his platform, and Azazello immediately appeared before him carrying a dish, and on the dish Margarita saw the severed head of a man whose front teeth had been knocked out. There continued to be absolute silence, which was broken only once by a distant and, under the circumstances, inexplicable ring of what seemed to be a front doorbell. | Храмајући, Воланд се зауставио крај свог узвишења, и тог истог часа се пред њим нашао Азазел са великим тањиром, а на том тањиру Маргарита је угледала одрубљену људску главу са избијеним предњим зубима. Тишина је владала и даље, а прекинуло је само једном звоно које се зачуло однекуд из даљине, неразумљиво у овим приликама, онако као када неко звони на главном улазу. |
| "Mikhail Alexandrovich," said Woland quietly to the head, and then the eyelids of the slain man opened, and Margarita shuddered when she saw that the eyes on the dead face were alive and full of thought and suffering. "Everything came true, didn't it?" continued Woland, looking into the head's eyes. "Your head was cut off by a woman, the meeting never took place, and I'm living in your apartment. That is a fact. And a fact is the most stubborn thing in the world. But now we're interested in facts-to-be, rather than this already accomplished fact. You were always an avid proponent of the theory that after his head is cut off, a man's life comes to an end, he turns to dust, and departs into non-being. I have the pleasure of informing you in the presence of my guests-although they actually serve as proof of a different theory altogether—that your theory is both incisive and sound. However, one theory is as good as another. There is even a theory that says that to each man it will be given according to his beliefs. May it be so! You are departing into non-being, and, from the goblet into which you are being transformed, I will have the pleasure of drinking a toast to being!" | — Михаиле Александровичу — тихо се обратио Воланд глави, и тада су се капци убијеног подигли, и на мртвом лицу је Маргарита, стресавши се, угледала живе очи пуне разумевања и патње. — Све се обистииило, зар не? — наставио је Воланд, гледајући главу право у очи. — Главу је одрубила жена, састанак није одржан, а ја живим у вашем стану. То су - чињенице, А чињенице су - најтврдоглавија ствар на свету. Али нас сада интересује оно даље, а не чињенице које су се већ збиле. Ви сте увек били ватрени поборник теорије да живот у човеку престаје кад се одруби глава. да се човек претвара у пепео и одлази у непостојање. Задовољство ми је што могу да вам саопштим, у присуству мојих гостију, иако они представљају доказ управо супротне теорије, да је ваша теорија и чврста и оштроумна. Уосталом, ниједна теорија није гора од друге. Постоји међу њима и она, по којој ће свакоме бити дато према његовој вери. Нека буде тако! Ви одлазите у непостојање, а ја ћу бити срећан да из пехара, у који се ви претварате, испијем за постојање. |
| Woland raised his sword. Here, the skin covering the head darkened and shriveled, then fell off in pieces, the eyes disappeared, and soon Margarita saw on the dish a yellowish, emerald-eyed skull on a gold stem. The top of the skull opened on a hinge. | Воланд је дигао шпаду. Сместа је кожни омотач главе потамнео и збрчкао се, затим отпао у комадима, очи су нестале, и Маргарита је убрзо угледала на тањиру жућкасту лобању, са смарагдним очима и бисерним зубима, на златној ножици. Поклопац лобање се отворио на шаркама. |
| "This very second, Messire," said Korovyov in response to Woland's questioning gaze, "he shall appear before you. In this tomblike silence I can hear his patent-leather shoes squeaking and his glass tinkling as he puts it down on the table after drinking champagne, the last glass of his life. And here he is now." | — Овог тренутка ће се, месире — рекао је Коровјев, приметивши упитан поглед Воланда — он појавити пред вама. Чујем у овој гробној тишини како шкрипе његове лаковане ципеле и како одзвања чаша коју је ставио на сто испивши последњи пут у свом животу шампањац. А ево и њега. |
| A new guest, who was quite alone, entered the ballroom, and headed in Woland's direction. On the outside he was no different from the other male guests, except for one thing: he was so upset he was literally shaking, which was obvious even from far away. Red blotches glowed on his cheeks, and his eyes were darting about with alarm. The guest was flabbergasted, which was completely understandable: everything he saw astounded him, Woland's outfit, in particular. | Упутивши се ка Воланду, у дворану је улазио нов, усамљени гост. По својој спољашњости ни по чему се није разликовао од осталих гостију-мушкараца, изузев једне ствари: гост се буквално заносио од узбуђења, што се видело чак и издалека. На образима су му гореле мрље и очи му узнемирено играле. Гост је био ошамућен и то је било потпуно природно: њега је запрепастило све, а највише одећа Воландова. |
| However, the guest was received with marked affection. | Али гост је био дочекан савршено љубазно: |
| "Ah, my dear Baron Maigel," said Woland with an affable smile as he turned to his guest, whose eyes were popping out of his head. "I am delighted to present to you," said Woland to his guests, "the highly esteemed Baron Maigel, a member of the Theatrical Commission whose job is to acquaint foreigners with the sights of the capital." | — А, најдражи бароне Мајгеље — пријатно се смешкајући, обратио се Воланд госту, који је исколачио очи — срећан сам што могу да вам представим — обратио се Воланд гостима — поштовања достојног барона Мајгеља, који у Комисији за приредбе има дужност да упознаје странце са знаменитостима престонице. |
| Here Margarita froze because she suddenly realized who Maigel was. He had crossed her path several times in the theaters and restaurants of Moscow. "Wait a minute..." thought Margarita, "does that mean that he's dead, too?" But the matter was soon clarified. | Ту је Маргарита претрнула, јер је неочекивано познала Мајгеља. Неколико га је пута видела у московским позориштима и ресторанима. »Чекај« — помислилпа је Маргарита — »па и он је, значи, умро?« Али, ствари су се одмах разјасниле. |
| "The kind baron," continued Woland with a joyous smile, "was charming enough to call me as soon as he learned of my arrival in Moscow and offer me his specialized services, that is, as a guide to the sights of the city. It goes without saying that I was happy to invite him for a visit." | — Драги барон је био — наставио је Воланд весело се смешкајући — тако љубазан да ми је, сазнавши за мој долазак у Москву, одмах телефонирао, понудивши ми услуге из своје струке, то јест да ме упозна са знаменитостима. Само се по себи разуме да сам био срећан да га позовем у госте. |
| Just then Margarita saw Azazello hand Korovyov the dish with the skull-shaped goblet. | У том тренутку је Маргарита видела како је Азазел предао послужавник са лобањом Коровјеву. |
| "By the way, Baron," said Woland, suddenly lowering his voice and speaking chattily, "rumors are circulating regarding your extraordinary inquisitiveness. They say that this, matched with your no less developed talkativeness, has begun to attract general attention. Moreover, spiteful tongues have dropped the words 'informer,' and 'spy.' And, in addition, there is an assumption that this will lead you to a sorry end in less than a month. And so, to save you the bother of a tiresome wait, we have decided to come to your aid and to take advantage of the fact that you wangled yourself an invitation here with the express purpose of eavesdropping and spying on everything you could." | — Да, узгред буди речено, бароне — наједном интимно снизивши глас, проговорио је Воланд — пронела се глас о вашој несвакидашњој радозналости. Кажу да је она, у споју са вашом ништа мањом брбљивошћу, почела да привлачи општу пажњу. Шта више, зли језици су већ изрекли реч — доушник и жбир. И још више, постоје претпоставке да ћете због тога трагично завршити, најкасније кроз месец дана. Дакле, да бисмо вас избавили тог мучног ишчекивања, одлучили смо да вам помогнемо, искористивши околност што сте ми се ви сами наметнули у госте са намером да видите и чујете све што може да се чује и види. |
| The baron became even paler than Abaddon, who was exceptionally pale by nature, and then something strange happened. Abaddon appeared before the baron and took his glasses off for just a second. At the same moment something flashed like fire in Azazello's hands, and there was a soft noise, like a hand clap, and the baron started to fall backwards, as scarlet blood spurted from his chest and soaked his starched shirt and vest. Korovyov held the goblet under the pulsing stream, and when it was full, he gave it to Woland. By that time the baron's lifeless body was already on the floor. | Барон је постао блеђи од Авадона, који је био изузетно блед по својој природи, а онда се десило нешто чудновато. Авадон се нашао пред бароном и за тренутак је скинуо своје наочаре. Тог истог тренутка је нешто блеснуло у Азазеловим рукама, нешто је пукло, као када се удари дланом о длан, барон је почео да пада наузнак, црвена крв му је шикнула из груди и залила уштиркану кошуљу и прслук. Коровјев је подметнуо пехар под млаз и предао напуњен пехар Воланду. Беживотно бароново тело у том тренутку се већ налазило на поду. |
| "Ladies and gentlemen, I drink to your health," said Woland softly, and raising the goblet, he touched it to his lips. | — Пијем у ваше здравље, господо — тихо је рекао Воланд и, подигавши чашу, додирнуо је уснама. |
| Then a metamorphosis ensued. The tattered slippers and patched nightshirt disappeared. Woland was now wearing a long, black robe with a steel saber on his hip. He walked quickly over to Margarita, raised the goblet to her lips, and in a commanding voice said, | Тада је наступила метаморфоза. Нестале су закрпљена спаваћица и похабане папуче. Воланд је био у некаквој црној хламиди са челичном шпадом о бедру. Брзо се приближио Маргарити, пружио јој пехар и наредио: |
| "Drink!" | — Пиј! |
| Margarita's head began to spin, she swayed, but the goblet was already at her lips, and voices, whose she could not tell, whispered in both her ears, | Маргарити се завртело у глави, устукнула је, али се пехар већ нашао крај њених усана и нечији гласови, а чији — то није могла да разазна, шапнули су јој у оба увета: |
| "Don't be afraid, Your Majesty... Don't be afraid, Your Majesty, the blood has already seeped down into the earth. And there where it spilled, clusters of grapes are already growing." | — Не бојте се, краљице... Не бојте се, краљице, крв је већ одавно отишла у земљу. А тамо где се она пролила, сада већ расте винова лоза. |
| Margarita took a swallow without opening her eyes, and a sweet current ran through her veins, and there was a ringing in her ears. It seemed to her that deafening roosters were crowing, that somewhere a march was playing. The crowds of guests began to lose their appearance. The women and the men in tails dissolved into dust. Decay engulfed the ballroom before Margarita's very eyes, a cryptlike smell flowed over it. | Маргарита је, нe отварајућн очи, отпила један гутљај, и сласт је прострујала њеним жилама, у ушима је почело да јој звони. Учинило јој се да продорно кукуричу петлови, да негде свирају марш. Гомиле гостију су почеле да губе свој облик. И мушкарци у фраковима и жене распали су се у прах. Распадање је на очиглед Маргарите обухватило целу салу, у њој је почео да се осећа задах костурнице. |
| The columns dissolved, the lights went out, everything shriveled and shrank until there were no fountains, tulips, or camellias. All that was left was what had been there before-the modest living room of the jeweller's wife, and a stream of light coming through the half-opened door. And Margarita walked through this half-opened door. | Стубови су се распали, угасиле су се светлости, све се скврчило и није више било никаквих фонтана, камелија и лала. Једиоставно је остало оно што је и било: скромни јувелиркин салон, а кроз полуотворена врата у њега је падала трака светлости. И кроз та полуотворена врата Маргарита је и ушла. |