 
|
|
|
|
|
|
|
| XXI | Поглавље 21 |
| Flight | ЛЕТ |
| INVISIBLE and free! Invisible and free! After flying down her own street, Margarita came to another one which crossed it at a right angle. In an instant she cut across this long and crooked, patched and mended side street with its oil shop with the rickety door which sold kerosene by the jugful and pesticide in bottles, and it was here that she learned that however enjoyable her freedom and invisibility were, she still had to be somewhat careful. It was only by some miracle that she avoided a fatal collision with the rickety old lamppost down at the corner. After dodging it successfully, Margarita took a firmer hold of her broomstick and checked her speed, keeping a watchful eye out for electric wires and signs hanging over the sidewalk. | Невидљива и слободна! Невидљива и слободна! Прелетевши своју уличицу, Маргарига је доспела у другу, која је прсецала прву под правим углом. Ову закрпљену, заштопану, кривудаву и дугачку уличицу са накривљеним вратима дућана с нафтом, где се мерицама продаје гас и у флашицама течност против паразита, она је пресекла за трен ока и тад је схватила да, иако је сасвим слободна и невидљива, ипак мора бити колико-толико разумна и у уживањима. Правим чудом је прикочила, да се не слупа о стару искривљену бандеру на углу. Заобишавши је, Маргарита је чвршће стегла четку и полетела спорије, загледајући електричне жице и фирме које су висиле изнад тротоара. |
| The third street on her route led directly to the Arbat. It was here that Margarita gained full mastery of her broom and realized how sensitive it was to the slightest touch of her hands or feet, and that she would have to be very careful flying over the city and not be too reckless. In addition, it was obvious to her, even before she got to the Arbat, that people on the street could not see her flying. Nobody craned his head, or shouted "look, look!" or jumped out of the way, or screamed or fainted or broke out in wild laughter. | Трећа уличица је водила право на Арбат. Ту је Маргарита потпуно савладала маневрисање четком, схватила да четка слуша сваки њен и најмањи додир руком или ногом и да, док лети над градом, мора бити опрезна и да не сме беснети. Осим тога, она је још у уличици схватила да је пролазници не виде. Нико није дизао главу, нико није викао »види, види«, није скакао у страну, није вриштао и није падао у несвест, нико се није кикотао. |
| Margarita flew along noiselessly, at very slow speed and not too high up, at about second-storey level. But even at slow speed, just as she was about to come out onto the blindingly lit Arbat, she made a slight miscalculation and hit her shoulder against an illuminated circular sign with an arrow painted on it. This made her angry. She reined in her obedient broom, flew over to the side, and then made a sudden charge at the sign, smashing it to smithereens with the end of her broom handle. Splinters crashed, pedestrians jumped out of the way, a whistle blew, and Margarita, the perpetrator of this gratuitous prank, burst out into gales of laughter. "I should be more careful on the Arbat," she thought. "Everything is so mixed up here that you get confused." She began diving between the various wires. The tops of cars, trolleybuses, and buses floated by beneath her, and rivers of hats flowed along the sidewalks, or so it seemed from up high. Streams branched off these rivers and flowed into the fiery maws of the stores open at night. | Маргарита је летела нечујно, веома споро и ниско, отприлике на висини првог спрата. Али, и у спором лету, баш кад је изишла на заслепљујуће осветљени Арбат, она је мало промашила и раменом лупила некакав осветљени круг, на коме је била нацртана стрела. То је наљутило Маргариту. Зауздала је непослушну четку, полетела у страну, а онда се бацила нагло на круг, и разбила га дршком четке у парампарчад. Стакло се звечећи распрштало, пролазници су одскочили, неко је звизнуо, а Маргарита се, после овог сувишног чина, засмејала. »На Арбату ћу морати да будем још опрезнија« помислила је Маргарита — »овде је све до те мере запетљано, да нико не може да се снађе«. Почела је да се провлачи између жица. Под Маргаритом су промицали кровови тролејбуса, аутобуса и аутомобила, а по тротоарима су, како се Маргарити одозго чинило, промицале читаве реке качкета. Од ових река су се одвајали потоци и уливали се у огњене чељусти дежурних дућана. |
| "What a mess this is!" thought Margarita in exasperation. "It's impossible to make a turn." She crossed the Arbat, flew higher, up to fourth-storey level, floated past the blinding lights of the theater marquee on the corner and into a narrow street with tall buildings. All their windows were wide open, and everywhere music could be heard playing on the radios. Out of curiosity Margarita peered into one of the windows. She saw a kitchen. Two primus stoves were roaring on top of the counter, and two women were standing next to it with spoons in their hands, squabbling. | »Ех, каква гунгула!« — љутито је помислила Маргарита »немаш где ни да се окренеш!« Пресекла је Арбат, попела се мало више, до трећег спрата и поред заслеипљујућих цеви на згради позоришта на углу упловила у узану уличицу са високим зградама. Сви су прозори на њима били отворени и одасвуд се из тих прозора чула музика са радија. Маргарита је из радозналости завирила у један прозор. Угледала је кухињу. Два примуса су хуктала на плотни, крај њих су стајале две жене са варјачама у рукама и свађале се. |
| "I told you to turn off the light when you come out of the toilet, Pelageya Petrovna," said the woman standing in front of a saucepan steaming with food, "or we'll have you evicted!" | — Светлост мора да се гаси у клозету, то имам да вам кажем, Пелагеја Петровна — говорила је жена пред којом се пушила шерпа са некаквим јелом — иначе ћемо захтевати да вас иселе. |
| "You're a fine one to talk," the other replied. | — А и ви сте ми цвећка — одговорила је друга. |
| "You're two of a kind," said Margarita loudly and clearly, as she rolled over the windowsill into the kitchen. The two squabblers turned toward the voice and froze, dirty spoons in hand. Reaching carefully between them, Margarita twisted the knobs on both stoves and turned them off. The women groaned and gasped. But Margarita had already become bored in the kitchen and had flown out into the street. | — Обе сте цвећке — гласно је рекла Маргарита, прескочивши рагастов и ушавши у кухињу. Обе посвађане жене су се окренуле и укочиле са прљавим варјачама у рукама. Маргарита је пажљиво пружила руку између њих, затворила славине оба примуса и угасила их. Жене су хукнуле и зинуле. Али Маргарити је већ било досадно у кухињи и поново је излетела у уличицу. |
| At the end of the street her attention was drawn to the lavish hulk of a newly constructed eight-storey building. Margarita flew down and landed, and she saw that it had a black marble facade, wide doors, through whose glass one could see a doorman's gold-braided cap and the buttons on his uniform, and a sign in gold lettering over the entrance which said, "DRAMLIT HOUSE." | Њену пажњу је привукла раскошна грдосија очигледно тек довршене седмоспратнице а на самом крају уличице Маргарита је почела да се спушта, а када је атерирала, видела је да је фасада зграде обложена црним мермером, да су улазна врата широка, да се кроз стакло виде шапка са златним гајтаном и дугмета портира и да је над вратима златним словима исписано: »Зграда Драмлита«. |
| Margarita squinted her eyes at the sign, trying to figure out what "DRAMLIT" might mean. Tucking her broom under her arm, she walked into the entrance and opened the door, knocking against the astonished doorman in the process. On the wall next to the elevator she saw a huge, black board that listed the names and apartment numbers of all the residents written on it in white letters. When she took one look at what was written at the top of the list—"Writers' and Dramatists' House"—she let out a stifled, predatory howl. Raising herself higher in the air, she began reading the names voraciously: Khustov, Dvubratsky, Kvant, Beskudnikov, Latunsky... | Маргарита је чкиљила у натпис, размишљајући шта би могла да значи реч »Драмлит«. Маргарита је узела четку под мишку и ушла у зграду гурнувши вратима зачуђеног портира, и угледала на зиду крај лифта огромну црну таблу, а на њој исписане белом бојом бројеве станова и имена станара. Натпис изнад списка »Дом Драматурга и Литератора« натерао је Маргариту да пригушено зверски урликне. Уздигавши се мало у ваздух, почела је пожудно да чита презимена: Хустов, Двубратски, Квант, Бескудњиков, Латунски... |
| "Latunsky!" screeched Margarita. "Latunsky! Why, that's him... He's the one who ruined the Master." | — Латунски! — цикнула је Маргарита. — Латунски! Па то је он! Он је уништио мајстора. |
| The doorman jumped in amazement and his eyes bulged as he stared at the black board and tried to comprehend the miracle of the directory of residents suddenly letting out a scream. | Портир је крај врата исколачио очи, па чак и подскочио од запрепашћења и посматрао црну таблу, покушавајући да схвати то чудо: зашто је наједном списак станара почео да цичи? |
| Margarita had, in the meantime, made a beeline upstairs, and was repeating over and over in a kind of rapture, | А Маргарита се у међувремену већ брзо пела уз степенице, понављајући у некаквом заносу: |
| "Latunsky—84... Latunsky—84... | — Латунски — осамдесет и четири! Латунски — осамдесет и четири... |
| "Here's 82—on the left, 83-on the right, higher up, on the left-84. Here! And here's the namecard—'O. Latunsky.' " | Ево, лево је — 82, десно — 83, а мало више, лево — 84. Ту је. Ево и плочице — »О. Латунски«. |
| Margarita jumped off her broom, and the stone landing felt pleasantly cool against the soles of her inflamed feet. She rang the bell once, twice. But no one came to the door. As Margarita pressed the bell even harder, she could hear it ringing inside Latunsky's apartment. Yes, the resident of apartment No. 84 on the eighth floor should be grateful to the deceased Berlioz for the rest of his days, grateful that the chairman of MASSOLIT had fallen under a streetcar, and grateful that a memorial meeting had been set up for that very evening. The critic Latunsky was born under a lucky star. It saved him from an encounter with Margarita, who had become a witch on that Friday. | Маргарита је скочила са четке и њене загрејане табане пријатно расхладио камени под. Маргарита је зазвонила једаред, два пута. Али нико јој није отварао. Маргарита је почела тако да притиска дугме и чула је како звоно одјекује у стану Латунског. Да, станар стана бр. 84 на седмом спрату морао би до гроба да буде захвалан покојном Берлиозу што је председник МАССОЛИТ-а пао под трамвај и што је комеморативна седница била заказана баш за то вече. Под срећном се звездом родио критичар Латунски. Она га је спасла од сусрета са Маргаритом, која је тог петка постала вештица! |
| No one answered the door. Then Margarita flew downwards at full speed, counting off the floors as she went, reached the bottom, tore out onto the street and, looking up, counted off the floors on the outside of the building, trying to figure out which were the windows of Latunsky's apartment. They had to be the five dark ones at the corner of the building on the eighth floor. Sure that that was the case, Margarita rose up in the air and a few seconds later she was entering an open window into a room that was dark except for a narrow, silver strip of moonlight. Margarita followed it and fumbled for the light switch. A minute later, the lights were on in the whole apartment. Her broom was standing in a corner. Making sure that no one was home, Margarita opened the front door and checked the nameplate. It was the right one, Margarita had arrived at her destination. | Врата нико није отварао. Тада је Маргарита брзо полетела наниже, бројећи спратове, слетела доле, изјурила на улицу и, гледајући увис, одбројала и проверила спратове споља, процењујући који би могли да буду прозори стана Латунског. Нема сумње, то ће бити пет мрачних прозора на углу зграде, на седмом спрату. Уверивши се да је тако, Маргарита је узлетела увис и кроз неколико секунди је већ кроз отворен прозор улазила у неосветљену собу, у којој се пресијавала само уска трака месечине. По њој је јурнула Маргарита, напипала прекидач. У тренутку је цео стан био осветљен. Четка је стајала у ћошку. Осведочивши се да у стану нема никога, Маргарита је отворила улазна врата и проверила да ли је ту таблица. Таблица је била на месту. Маргарита се налазила управо тамо где је и требало. |
| Yes, they say to this very day the critic Latunsky turns pale when he recalls that terrible evening, and that he still pronounces Berlioz's name with reverence. No one knows what dark and foul crime might have marked that evening—when Margarita returned from the kitchen, she had a heavy hammer in her hands. | Да, прича се да критичар Латунски и дан-данас бледи кад се сети те језиве вечери, и дан-данас са захвалношћу изговара Берлиозово име. Уопште се не зна каквим би се гадним н мрачним злочином завршило то вече — кад се вратила из кухиње Маргарита је у рукама држала тежак чекић. |
| The naked and invisible aeronaut tried to restrain and control herself, but her hands shook with impatience. Taking careful aim, Margarita struck the piano keys, and a first plaintive wail echoed throughout the apartment. The totally innocent Becker baby grand cried out in frenzy. Its keys were smashed, and the ivory inlays flew in all directions. The instrument droned, howled, wheezed, and clinked. The polished upper sounding board cracked like a pistol shot and broke under the hammer. Breathing hard, Margarita tore at the strings and pounded them with her hammer. Finally, exhausted, she backed off and plopped into an armchair to catch her breath. | Нага и невидљива летачица је задржавала и смиривала саму себе, руке су јој се тресле од нестрпљења. Пажљиво нанишанивши, Маргарита је ударила по диркама клавира, и станом је одјекнуо први жалостиви јаук. Махнито је дречао недужан Бекеров пијанино. Дирке су му упадале, слоновача са њих летела на све стране. Инструмент је брујао, јаукао, кркљао звечао. Као револверски пуцањ пукао је под ударцем чекића горњи полирани поклопац. Маргарита је дахћући кидала и гњечила чекићем струне. Уморивши се коначно, одвојила се од клавира и сручила у фотељу да се издува. |
| A sound of rushing water came from the bathroom and also from the kitchen. "I guess it's already overflowed onto the floor," thought Margarita, and then added aloud, | У кухињи је страшно хучала вода, а и у купатилу. »Чини ми се да је већ почела да се прелива на под« помислила је Маргарита и додала гласно: |
| "But there's no point in sitting around here." | — Заседела сам се. |
| A stream of water was already pouring out of the kitchen into the hall. Tramping through the water in her bare feet, Margarita carried buckets of water from the kitchen to Latunsky's study and emptied them into the drawers of his desk. Then, after shattering the doors of the bookcase in the study with her hammer, Margarita descended upon the bedroom. After smashing the mirror on the wardrobe door, she pulled out one of the critic's suits, and submerged it in the bathtub. She poured an inkwell full of ink, taken from the study, onto the luxuriously fluffed-up double bed in Latunsky's bedroom. The destruction she was causing gave Margarita intense pleasure, but the whole time it seemed to her that the damage she was causing was too slight. Therefore, she began striking out at random. She broke the pots of ficus plants in the room where the piano was. Before finishing that, she went back to the bedroom, slashed the sheets with a kitchen knife, and broke the glass-covered photographs. She did not feel in the least bit tired, and the sweat poured off her in streams. | Из кухиње је у ходник већ текао поток. Шљапкајући босим погама по води, Маргарита је кофама довлачила воду из кухиње у критичарев кабинет и сипала је у фиоке његовог писаћег стола. Затим је, разваливши чекићем врата ормана у овом истом кабинету, пожурила у спаваћу собу. Разлупавши орман са огледалом, извукла је из њега критичарево одело и потопила га у каду. Пуну флашицу мастила, коју је узела из кабинета, просула је у раскошно намештен брачни кревет у спаваћој соби. Пустошење којим се бавила причињавало јој је реско задовољство, али јој се при томе стално чинило да је резултат њеног рада некако бедан. Зато је почела да ради шта јој падне на памет. Разбијала је саксије са фикусима у соби у којој се налазио клавир. Не довршивши то, вратила се у спаваћу собу и кухињским ножем исекла постељину, разбила урамљене фотографије. Није осећала умор, и само се зној сливао са ње. |
| Meanwhile, in No. 82, the apartment right below Latunsky's, the playwright Kvant's maid was drinking tea in the kitchen, thoroughly baffled by the various crashing, clanging, and running sounds coming from up above. When she raised her head toward the ceiling, she suddenly saw that before her very eyes its white color was changing to a kind of deathly blue. As she was staring at it the stain kept getting bigger and bigger, and suddenly it was oozing drops of water. The maid sat transfixed for a minute or two, amazed at what was happening, until finally a veritable shower poured down from the ceiling and splashed onto the floor. At this point she jumped up, put a basin under the stream of water, which didn't help at all since the shower was spreading and had begun to pour down on the gas stove and the table with the dishes. Kvant's maid then shrieked and ran out of the apartment onto the stairs, just as the doorbell started ringing in Latunsky's apartment. | У то доба је у стану број 82, испод стана Латунског, кућна помоћница драматурга Кванта пила чај у кухињи, не схватајући каква се то ларма, трка и јека чује одозго. Подигавши поглед према таваници, наједном је спазила како на њене очи таваница мења своју белу у некакву мртвосиву боју. Мрља се видно ширила и на њој су се наједном појавиле и прве капљице. Кућна помоћница је седела тако једно два минута, чудећи се тој појави, све док на крају са таванице није почела да добује по поду права киша. Тада је скочила и ставила под млаз воде лавор, што није много помагало пошто се киша ширила и почела да залива и плински штедњак и сто са посуђем. Тада је Квантова кућна помоћница вриснула и излетела из стана на степениште и сместа је у стану Латунског почело да одјекује звоно. |
| "Well, the ringing has started... It's time to get going," said Margarita. As she mounted her broom, she listened to a woman's voice shouting through the keyhole, | — Па, почели су да звоне, време је да се пакујем — рекла је Маргарита. Села је на четку, ослушкујући како женски глас виче кроз кључаоницу: |
| "Open up, open up! Dusya, open the door! Isn't something overflowing in there? We're flooded down below." | — Отворите, отворите! Дусја, отвори! Изгледа да код вас тече вода? Код нас је права поплава! |
| Margarita rose a few feet in the air and took a swipe at the chandelier. Two bulbs broke, and glass splintered in every direction. The shouting outside the door had stopped, and tramping feet were heard on the stairs. Margarita floated through the window and once outside, swung her hammer and gave the glass a light blow. It sobbed, and shards of glass cascaded down the marble facade. Margarita moved on to the next window. Down below people were running along the sidewalk, and one of the two cars standing at the entrance to the building blew its horn and pulled away. | Маргарита се уздигла један метар и ударила лустер. Две сијалице су пукле, а висуљци су се разлетели. Престало је довикивање кроз кључаоницу и на степеништу се зачула трка. Маргарита је излетела кроз прозор, нашла се споља испред прозора, слабо замахнула и чекићем лупила по стаклу. Оно је зајецало и низа зид с мермерном оплатом полетела је, као водопад, срча. Маргарита је прилетела следећем прозору. Дубоко доле тротоаром су се растрчали људи, један од два аутомобила пред улазом је затрубио и одвезао се. |
| After finishing with Latunsky's windows, Margarita floated on to the neighboring apartment. The blows fell more frequently, and crashing and tinkling sounds filled the street. The doorman ran out the first entrance, looked up, hesitated for a minute, evidently not yet sure what to do, stuck his whistle in his mouth, and started blowing it like crazy. Accompanied by the whistle, Margarita finished off the last window on the eighth floor with particular relish, then descended to the seventh floor and began smashing the windows there. | Завршивши са прозорима Латунског, Маргарита је пролетела ка суседном стану. Ударци су учестали, уличица се испунила звекетом и буком. Из првог улаза излетео је портир, погледао увис, мало се двоумио, очигледно не знајући шта да предузме, гурнуо у уста звиждаљку и махнито зазвиждао. С нарочитим задовољством разлупавши уз овај звиждук последњи прозор на седмом спрату, Маргарита се спустила до шестог и почела да разбија стакла на њему. |
| Tired by his long period of idleness behind the glass doors of the entranceway, the doorman put his whole soul into blowing his whistle, following the beat of Margarita's hammer, as it were, as if he were playing an accompaniment. During the pauses, when Margarita was flying from one window to the next, he would take a breath, and with every blow of Margarita's hammer he puffed out his cheeks and blew for all he was worth, blasting the night to high heaven. | Исцрпен дугом доколицом иза биљурних врата улаза, портир је унео сву своју душу у звиждук, и при том тачно пратио Маргариту, као музичком пратњом. У паузама, док је прелетала од једног до другог прозора, он је увлачио ваздух, а на сваки Маргаритин ударац је, надувених образа, из све снаге звиждао, сврдлајући кроз ноћни ваздух све до неба. |
| His efforts, combined with those of the infuriated Margarita, produced major results. The building went into a panic. Windows that were still intact were thrown open and heads appeared for just a second, windows that were already open were shut. In the lighted windows of the buildings across the street dark silhouettes appeared, trying to figure out why the windows of the new Dramlit House were breaking for no apparent reason. | Његови напори, удружени са напорима разјарене Маргарите, дали су одиста изванредне резултате. У кући је владала паника. Отварали су се још читави прозори, у њима су се појављивале људске главе и одмах нестајале, а отворени прозори су се, напротив, затварали. У зградама преко пута, у прозорима су се на осветљеној позадини појављивале тамне силуете људи који су покушавали да схвате зашто без икаквог разлога пуцају стакла на новој згради Драмлита. |
| Down on the street people were running toward Dramlit House, and inside it people were tramping up and down all the staircases without rhyme or reason. Kvant's maid kept yelling to the people on the stairs that Kvant's apartment was flooded, and she was soon joined by Khustov's maid from apartment No. 80, the one right below Kvant's. The Khustovs had water streaming from the ceiling both in the kitchen and the toilet. Finally, a huge piece of plaster broke off the ceiling in Kvant's kitchen and smashed all the dirty dishes. A major downpour followed: bucketsfull of water gushed down from the seeping, sagging squares of sodden plaster. Then screaming began on the stairs of the first entrance. As Margarita was flying past the next-to-last window on the fourth floor, she looked inside and saw a man putting on a gas mask in a state of panic. She tapped his window with her hammer and gave him a fright, and he disappeared from the room. | У уличици је свет појурио према кући Драмлита, а у кући су се по свим степеништима мували људи као муве без главе. Квантова кућна помоћница довикивала је људима који су јурили по степеницама да је код њих поплава, а убрзо јој се придружила и кућна помоћница Хустова из стана број 80, који се налазио испод Квантовог стана. Код Хустових је вода шикнула са таванице и у кухињи и у купатилу. На крају се Кванту у кухињи срушио огроман слој малтера са таванице и поразбијао све прљаво посуђе, а онда се одозго сручио прави пљусак: кроз мрежу мокре шиндре линуло је као из ведра. Тада су се на степеништу првог улаза зачули узвици. Летећи поред претпоследњег прозора четвртог спрата, Маргарита је завирила кроз њега и угледала човека како је у паници навукао гас-маску. Ударивши чекићем у његово стакло, Маргарита га је препала и он је нестао из собе. |
| And suddenly the wild devastation came to an end. Margarita slipped down to the third floor and looked in the corner window, which was covered with a flimsy dark blind. The room was lit by a faint night-light. Sitting in a small bed with netting on the sides was a little boy of about four who was listening fearfully to what was going on. There were no grown-ups in the room. They had apparently all fled from the apartment. | И, изненада је дивљачко разарање престало. Спустивши се до трећег спрата, Маргарита је завирила кроз крајњи прозор, застрвен лаком тамном завесом. У соби је под абажуром горела слаба сијалица. У малом кревецу са мрежом седео је дечак од око четири године и преплашено ослушкивао. Никога од одраслих у соби није било. Очигледно су сви истрчали из стана. |
| "Windows are breaking," said the boy, calling out, "Mama!" | — Неко разбија стакла — рекао је дечак и позвао: — Мама! |
| No one responded, and then he said, | Нико му није одговорио, а он је тада казао: |
| "Mama, I'm scared." | — Мама, бојим се. |
| Margarita pushed the blind aside and flew into the room. | Маргарита је одмакла завесу и улетела кроз прозор. |
| "I'm scared," the boy repeated, and started to tremble. | — Бојим се — поновио је дечачић и почео да дрхти. |
| "Now, now, don't be frightened, little one," said Margarita, trying to soften her criminal's voice, which had been made hoarse by the wind. "It's just some boys breaking windows." | — Не бој се, не бој се, малиша — рекла је Маргарита, трудећи се да ублажи свој злочиначки глас, промукао на ветру — то су дерани разбијали прозоре. |
| "With slingshots?" asked the boy, no longer trembling. | — Из праћке? — упитао је дечак и престао да дрхти. |
| "Yes, yes, with slingshots," affirmed Margarita. "And now go back to sleep!" | — Из праћке, из праћке — потврдила је Маргарита — а ти спавај. |
| "It must be Sitnik," said the boy, "He's got a slingshot." "That's right, it's him!" | — То је Ситник — рекао је дечак — он има праћку. — Разуме се да је он! |
| The boy glanced slyly sideways and queried, "But where are you, auntie?" | Дечак је погледао лукаво негде у страну и упитао: — Тето, а где си ти? |
| "I'm nowhere," Margarita replied, "You're having a dream." | — А мене нема — одговорила је Маргарита — сањаш ме. |
| "That's what I thought," said the boy. | — То сам и мислио — рекао је дечак. |
| "Just lie down," instructed Margarita, "and put your hand under your cheek, and you'll see me in your dream." | — Лези — наредила је Маргарита — стави руку под образ, и сањаћеш ме. |
| "Yes, yes," agreed the boy, and he lay down at once with his hand under his cheek. | — Да, да те сањам, сањам — пристао је дечак, одмах легао и ставио руку под образ. |
| "I'll tell you a fairy tale," said Margarita, and put her burning hand on top of the boy's close-cropped head. "Once upon a time there was a lady. She had no children, and no happiness either. And at first she cried for a long time, but then she became wicked..." Margarita fell silent, and took her hand away—the boy was sleeping. | — Ја ћу ти бајку испричати — почела је Маргарита и ставила врелу руку на ошишану главу — била једном једна тета. И, она није имала деце, и уопште није била срећна. И онда је она прво плакала, а после је постала зла... — Маргарита је ућутала, склонила руку - дечак је спавао. |
| Margarita lay the hammer down gently on the windowsill and flew out the window. There was a huge commotion outside the building. People were running up and down the glass-strewn sidewalk, shouting things. Policemen were already on the scene. Suddenly a bell started clanging, and a red fire engine with a ladder rolled into the street from the Arbat... | Маргарита је тихо ставила чекић на рагастов и излетела кроз прозор. Пред кућом је била гунгула. По асфалтираном тротоару, препуном срче, трчали су и нешто узвикивали људи. Међу њима су већ промицали и милиционари. Изненада је одјекнуло звоно, и са Арбата су у уличицу ушла црвена ватрогасна кола са мердевинама ... |
| But what happened next no longer interested Margarita. Taking care not to get entangled in any wires, she grasped her broom more firmly and in a flash she was high above the ill-fated building. The street below slanted off to the side and receded into the depths. Taking its place beneath her feet was a whole tangle of rooftops, crisscrossed by gleaming paths of light. Suddenly the whole mass moved off to the side, and the chains of light blurred and blended. | Али, оно што се даље дешавало више није занимало Маргариту. Пазећи да не закачи неку жицу, она је чвршће стегла четку и у трен ока се нашла изнад злосрећне зграде. Уличица се под њом накривила и нестала негде доле. Уместо ње, под Маргаритиним ногама се појавила гомила кровова, угласто испресецана стазицама које су светлуцале. Све је то неочекивано склизнуло у страну, и линије светлости су се измешале и спојиле. |
| Margarita gave the broom another upward prod, and the mass of rooftops fell away, replaced by a lake of quivering electric lights. Suddenly this lake rose up vertically, and then appeared above Margarita's head, while the moon shone beneath her feet. Realizing that she had turned a somersault, she resumed her normal position, and when she turned to look, she saw that the lake was no longer there and that in the distance behind her there remained only a rosy glow on the horizon. A second later and it, too, had vanished, and Margarita saw that she was alone with the moon, which was flying above her to her left. Margarita's hair continued to stand up like a haystack, and the moonlight whistled as it washed over her body. Judging by how two rows of widely spaced lights below had merged into two unbroken fiery lines, and by how rapidly they vanished behind her, Margarita surmised that she was traveling at monstrous speed and was amazed that she was not gasping for breath. | Маргарита је учинила још један трзај, и тад је сва гомила кровова пропала у земљу, и уместо ње појавило се језеро трепераве електричне светлости, и то језеро се изненада вертикално уздигло, па се појавило изнад Маргаритине главе, а под ногама јој је засјао месец. Схвативши да се преврнула, Маргарита је заузела нормалан положај и, осврнувши се, видела да више нема ни језера, а да је тамо, иза ње, остао само румени одсјај на хоризонту. И он је нестао у једном трену, и Маргарита је видела да је насамо са месецом, који лети над њом са њене леве стране. Маргаритина коса је већ одавно била накострешена, а месечина је фијучући запљускивала њено тело. По томе што су се доле два низа ретких светиљки сливала у две непрекидне пламене црте, по томе што су брзо нестајале иза ње — Маргарита је схватила да лети чудовишно брзо, и зачудила се што уопште не губи дах. |
| After several seconds had passed, a new lake of electric light flared up in the inky blackness of the earth, far below, and it surged up beneath the flying woman's feet, only then to turn into a spinning vortex and disappear into the earth. Seconds later—the same thing happened again. | После неколико секунди, далеко доле, у земљиној тмини, појавило се ново језеро електричне светлосги, и нашло се под њеним ногама, али се сместа завртело и нестало без трага. Још неколико секунди и — поновила се иста појава. |
| "Cities! Cities!" shouted Margarita. | — Градови! Градови! — повикала је Маргарита. |
| After that she saw what looked like two or three dully gleaming swords displayed in open black cases, and realized they must be rivers. | После тога је два-трипут видела под собом мутне одсјаје некаквих сабаља које су лежале у отвореним црним канијама, и схватила је да су то реке. |
| As she flew along, Margarita looked up at the moon over to her left and marveled at how it seemed to be rushing back to Moscow like a madwoman, while at the same time staying strangely in place, so that its surface was clearly visible. There she could see a dark, mysterious shape, which looked something like a dragon or a humpbacked horse, its sharp muzzle pointed back toward the city left behind. | Окрећући главу нагоре и улево, летачица се чудила што месец као суманут јури над њом, натраг у Москву и истовремено чудновато стоји на месту, тако да се на њему разговетно види неки загонетан — ни змај ни коњић-грбоњић, шиљатом њушком окренут прсма граду који је напустила. |
| Margarita was now seized by the thought that there was no need for her to drive her broom at such a frenzied speed, that she was depriving herself of the opportunity to look at things properly and enjoy the flight to the fullest. Something told her that they would wait for her at her destination and that there was no reason for her to be bored by such senseless speed and altitude. | Тада је Маргарита помислила да она у суштини бадава тако помамно гони четку. Да лишава саму себе могућности да било шта види како треба, да како треба ужива у лету. Нешто јој је говорило да ће је тамо камо лети сачекати и да јој не мора досадити овако безумна брзина и висина. |
| Margarita bent the bristle end of her broom downward, so that the tail end rose toward the rear, and after drastically reducing her speed, she headed down to the ground. This downward slide, as if on an airborne toboggan, gave Margarita an intense thrill. The earth rose up to meet her, and out of the formless, once black mass emerged the mysteries and charm of the earth during a moonlit night. The earth was moving toward her, and Margarita was already bathed in the scent of the greening forests. She was flying over the very mists of a dewy meadow, then over a pond. A chorus of frogs sang beneath Margarita, and from somewhere in the distance came the inexplicably heart-rending wail of a train. Soon Margarita glimpsed it. It was crawling along slowly, like a caterpillar, throwing a shower of sparks up in the air. After overtaking it, Margarita passed over another watery mirror, in which a second moon floated by beneath her feet. Descending even lower, she flew along with her feet nearly grazing the the tops of enormous pines. | Маргарита је окренула четку надоле, тако да јој се реп дигао увис и, успоривши кретање, кренула ка земљи. И то клизање, као на ваздушним саоницама, причинило јој је највеће уживање. Земља се подигла према њој, и у њеном дотле потпуно безобличном црном талогу појавиле су се њене тајне и лепоте ноћу на месечини. Земља се кретала ка њој, и Маргариту је већ запахнуо мирис тек озеленеле шуме. Маргарита је летела над самом измаглицом орошене ливаде, затим над рибњаком. Под Маргаритом су у хору певале жабе, а негде у даљини, узбуђујући из неких разлога срце, хуктао је воз. Маргарита га је ускоро угледала. Он је пузио лагано, као гусеница, расипајући по ваздуху искре. Престигавши га, Маргарита је прелетела још једно водено огледало, у коме јој је под ногама пропловио други месец, спустила се још ниже и полетела, гогово дотичући ногама врхове огромних јела. |
| Behind her Margarita heard the harsh sound of something ripping the air. Gradually this sound of something flying through the air like a missile was joined by a woman's laughter, audible for miles around. Margarita turned around and saw that she was being pursued by a complex black object. As it drew close, it became more clearly defined, and she could see it was a mounted rider. And finally the object completely revealed itself: slowing down and drawing up beside Margarita was Natasha. | Тежак звук параног ваздуха зачуо се иза ње и почео да сустиже Маргариту. Постепено се овом шуму нечега што лети као метак придружио и женски кикот, који се надалеко чуо. Маргарита се осврнула и угледала да је сустиже некакав компликован таман предмет. Сустижући Маргариту бивао је све јаснији, видело се да неко на нечему лети. И на крају се јасно оцртао. Успоравајући лет, Маргариту је стигла Наташа. |
| Completely naked, her tousled hair flying in the wind, she was flying astride a fat hog, who was clutching a briefcase in his front hooves and beating the air furiously with his back ones. A pince-nez, which had fallen off the hog's nose, gleamed off and on in the moonlight as it dangled from a string at the hog's side, and a hat kept falling over the hog's eyes. After taking a good look, Margarita realized that the hog was Nikolai Ivanovich, and then her laughter, blending with Natasha's, rang out over the forest. | Она је, потпуно гола, рашчупане косе која се вијорила по ваздуху, јахала дебелог брава, који је предњим папцима стезао ташну, а задњим жустро млатарао по ваздуху. Светлуцајући покаткад на месечини, поред брава је летео цвикер који је опао са носа и висио на гајтану, а шешир се сваки час намицао браву на очи. Загледавши се мало боље, Маргарита је у браву познала Николаја Ивановича, и тада је њен кикот одјекнуо над шумом мешајући се с Наташиним. |
| "Natashka!" came Margarita's piercing cry. "Did you use the cream?" | — Наташице! — пискаво је викнула Маргарита — намазала си се кремом? |
| "Darling!" shrieked Natasha, waking the slumbering pines. "My French queen! I smeared it on his bald head too!" | — Душо моја! — одговорила је Наташа будећи својим крицима заспалу четинарску шуму — краљице моја француска, и њему сам ћелу намазала, и њему! |
| "Princess!" wailed the hog pathetically, carrying his rider at a gallop. | — Принцезо! — плачљивим гласом дрекнуо је брав, галопирајући са својом јахачицом. |
| "Darling! Margarita Nikolayevna!" shouted Natasha, galloping along beside her. "I confess I took the cream! But we want to live and fly too! Forgive me, mistress, but I'm not going back, not for anything! Ah, it's good, Margarita Nikolayevna! He proposed to me," at which point Natasha began tweaking the hog, who was puffing with embarrassment, on the neck. "Proposed! What was it you called me, huh?" she shouted, leaning over his ear. | — Душо моја! Маргарита Николајевна! — викала је Наташа, јашући поред Маргарите — признајем, узела сам крем. Јер и нама се живи и лети! Опростите ми, господарице, али ја се нећу вратити, ни у ком случају се нећу вратити! Ах, како је дивно, Маргарита Николајевна! Руку ми је запросио — Наташа је почела да гура прстом врат збуњеног брава — запросио! Како си ме оно назвао, а? — викала је надносећи се над уво браву. |
| "Goddess!" howled the hog, "I can't fly so fast! I could lose some important papers. Natalya Prokofyevna, I protest." | — Богињо — урликао је овај — не могу ја тако брзо да летим! Могу важна документа да изгубим. Наталија Прокофјевна, ја протестујем. |
| "To the devil with your papers!" yelled Natasha with an impudent laugh. | — Иди ти до ђавола са својим документима! — дрско се кикоћућн викнула је Наташа. |
| "What are you saying, Natalya Frokofyevna! Someone might hear us!" howled the hog in pleading tones. | — Шта вам је, Наталија Прокофјевна! Може неко да нас чује! — молећиво се драо брав. |
| Galloping alongside Margarita, Natasha laughingly related what had happened after Margarita flew away over the gates. | Летећи галопом поред Маргарите, Наташа је, уз кикот, причала шта се десило у вили када је Маргарита Николајевна прелетела капију. |
| Natasha confessed that, without touching any of the things Margarita had given her, she had thrown off all her clothes, rushed straight for the cream, and anointed herself with it. And the same thing happened to her that had happened to her mistress. While Natasha was admiring her magical beauty in front of the mirror and laughing with delight, the door opened and in walked Nikolai Ivanovich! He was excited, and was holding Margarita Nikolayevna's chemise, along with his hat and briefcase. Nikolai Ivanovich took one look at Natasha and was stupefied. Red as a lobster, he managed to regain his composure somewhat, and announced that he felt it was his duty to pick up the chemise and return it in person... | Наташа је признала како је, не дирнувши више ни једну поклоњену јој сгвар, смакла са себе хаљину, дограбила крем и одмах се њим намазала. И са њом се десило исто што и са њеном газдарицом. Док се Наташа, кикоћући се од радости, дивила у огледалу својој лепоти, врата су се отворила и пред Наташом се појавио Николај Иванович. Био је узбуђен, у рукама је држао кошуљу Маргарите Николајевне и свој шешир и ташну. Угледавши Наташу, Николај Иванович је обамро. Савладавши се мало, црвен као рак, изјавио је како је сматрао да му је дужност да подигне кошуљу и лично је донесе ... |
| "The things he said, the rascal!" said Natasha in squeals of laughter. "The things he said, the propositions he made! The money he promised! He said Klavdiya Petrovna wouldn't find out. Well, am I lying?" yelled Natasha to the hog, who merely lowered his snout in embarrassment. | — Шта си говорио, ниткове! — цичала је и кикотала се Наташа. — Шта си говорио, на шта си ме мамио? Који си ми новац нудио? Говорио си да Клавдија Петровна ништа неће сазнати. Шта, да нећеш рећи да лажем? — викала је Наташа браву, а овај је само збуњено окретао њушку на другу страну. |
| When they started fooling around in the bedroom, Natasha smeared some cream on Nikolai Ivanovich, and then it was her turn to be struck dumb. The face of the respectable downstairs neighbor had squeezed into a pig's snout, and his arms and legs had acquired hooves. When he looked at himself in the mirror, Nikolai Ivanovich gave a wild and despairing wail, but it was too late. Seconds later he was saddled and mounted, flying the devil knows where out of Moscow, and sobbing with grief. | Поставши разуздана у спаваћој соби, Наташа је мацнула кремом Николаја Изановича и запањила се. Лице уваженог станара из приземља се смањило као петпарац, а руке и ноге се претвориле у папке. Погледавши се у огледалу, Николај Иванович је очајнички и силно урликнуо, али, било је већ касно. После неколико секунди он је, оседлан, летео из Москве до ђавола и ојађено јецао. |
| "I demand the return of my normal appearance!" wheezed and grunted the hog, in a frenzied-pleading sort of way. "I have no intention of flying to an illegal assemblage! Margarita Nikolayevna, it's your duty to get your maid off my back!" | — Захтевам да ми се врати мој нормалан лик! — наједном је, и бесно и молећиво, продахтао и загроктао брав — немам намеру да летим на незаконит скуп. Маргарита Николајевна, морате да обуздате вашу кућну помоћницу! |
| "Ah, so now I'm just a maid? A maid, huh?" cried Natasha, tweaking the hog's ear. "Didn't I used to be a goddess? What was it you called me?" | — Ах, сада сам ти кућна помоћница? Кућна помоћница? — узникивала је Наташа, штипајући брава за уво — а била сам ти богиња? Како си ме оно звао? |
| "Venus!" whined the hog, flying over a roaring, rocky stream, and brushing against a hazel grove with his hooves. | — Венеро! — плачно је одговорио брав, летећи изнад потока што је жуборио међу камењем, и закачињући папцима лесково жбуње. |
| "Venus! Venus!" shouted Natasha triumphantly, with one hand on her hip and extending the other toward the moon. "Margarita! Queen! Ask them to let me stay a witch! They'll do anything you ask, you have the power!" | — Венера! Венера! — победнички је викала Наташа, подбочивиши се једном руком, а другу пружајући према месецу. — Маргарита! Краљице! Измолите да останем вештица. Вама ће све учинити, власт је у вашим рукама! |
| And Margarita replied, "All right, I promise!" | И Маргарита је одговорила: — Добро, обећавам! |
| "Thanks!" yelled Natasha, who suddenly shouted sharply, and somehow dispiritedly, "Giddyap! Giddyap! Faster! Faster! Let's get a move on!" She dug her heels into the hog's flanks, thinned out by the mad gallop, and he bolted ahead so furiously that the air ripped apart again. In an instant Natasha was just a black speck in the distance, and then she disappeared completely, the noise of her flight melting away. | — Хвала! — довикнула је Наташа и наједном узвикнула реско и некако сетно: Ехеј! Ехеј! Брже! Брже! — Притегла је петама смршале у бесомучној хрци бокове брава, и овај је нагло јурнуо, тако да је опет запарало ваздух, и у тренутку Наташа је већ била далеко напред, као црна тачка, а онда је сасвим нестала и хук њеног лета се изгубио. |
| Margarita flew slowly, as before, in a deserted and unfamiliar locale, over hills dotted with occasional boulders and isolated giant firs. As she flew, Margarita reflected on the fact that Moscow was probably far, far away. Her broom was no longer flying above the tall firs but between their trunks, silvered on one side by the moonlight. Margarita's light shadow slithered over the ground in front of her—the moon was now at her back. | Маргарита је летела споро, као и дотле, у пустом и непознатом пределу, над брежуљцима по којима су били разасути ретки каменови, између огромних јела. Маргарита је летела и помишљала како је, вероватно, негде врло далеко од Москве. Четка није више летела над врховима јела, већ између стабала, са једне стране посребрених месечином. Лака сенка летачице клизила је по земљи испред ње - сада је месец сијао у Маргаритина леђа. |
| Margarita could sense the proximity of water and guessed that she was near her destination. The fir trees parted, and Margarita floated quietly toward a chalky cliff. Just beyond it, down in the shadows, was a river. Patches of mist clung to the bushes at the bottom of the cliff, but the bank opposite was low and flat. There, under a solitary cluster of leafy trees, the light of a campfire flickered and some moving figures could be seen. It seemed to Margarita that she heard a humming, cheerful music coming from there. Beyond it, as far as the eye could see, there were no signs of human life or habitation. | Маргарита је осећала близину воде и досећала се да је циљ близу. Јеле су се разредиле и Маргарита је лагано долетела до кредног обронка. Иза тог обронка се доле у сенци налазила река. Магла се хватала за жбуње испод окомитог обронка, а супротна обала била је низинска. На њој, под усамљеном групом некаквог разгранатог дрвећа пламсала је ватра и видело се како се некакве прилике крећу. Маргарити се учинило да отуд допире бубњање некакве веселе музике. У даљини, колико допире поглед, на посребреној равници није се видео никакав знак насеобине или људи. |
| Margarita leaped down off the cliff and descended quickly to the water. It looked tempting to her after her aerial sprint. Tossing her broom aside, she ran and threw herself headfirst into the water. Her light body pierced the water like an arrow and sent a column of water skywards to the moon. The water was as warm as in a bathhouse, and when she surfaced Margarita basked in the pleasures of a solitary night swim in the river. | Маргарита је скочила низ обронак и брзо се приближила води. Вода ју је привлачила после ваздушне трке. Одбацивши четку, залетела се и скочила наглавце у воду. Њено лако тело као стрела је улетело у воду, и водени стуб се подигао скоро до самог месеца. Вода је била топла, као у купатилу, и изронивши из дубине, Маргарита се до миле воље напливала потпуно сама те ноћи у реци. |
| There was no one sin Margarita's immediate vicinity, but splashing and snorting were heard coming from behind some bushes not far away. Someone else was taking a swim, too. | Поред Маргарите није било никога, али нешто даље, иза жбуња чуло се пљускање и бректање, тамо се такође неко купао. |
| Margarita ran up on shore. Her body tingled after her swim. Feeling no fatigue whatsoever, she danced about joyfully on the wet grass. Suddenly she stopped and listened. The snorting sounds came closer, and a naked fat man with a black silk top hat perched on the back of his head came out from behind some broom bushes. The bather's feet were covered with mud so it looked as if he were wearing black shoes. Judging by his panting breath and hiccups, he had had quite a bit to drink, a fact confirmed by the brandy fumes starting to rise from the river. | Маргарита је истрчала на обалу. Тело јој је бридело после купања. Није осећала никакав замор и радосно је цупкала по влажној трави. Наједном је престала да игра и начуљила уши. Бректање је почело да се приближава и из врбака се појавио неки наг дебељко са црним свиленим цилиндром забаченим на потиљак. Стопала ногу су му била умазана муљем, тако да је изгледало као да купач на ногама има црне ципеле. Судећи по томе како је дахтао и штуцао, био је добро припит, што се, уосталом, потврдило и тиме што је река наједном замирисала на коњак. |
| The fat man saw Margarita and stared, then he let out a joyous whoop, | Угледавши Маргариту, дебељко се загледао у њу, а онда је радосно повикао: |
| "Well, what do we have here? Is it her I see? Claudine, it's really you, the merry widow! Are you here, too?"—here he came forward to say hello. | — Шта је то? Да ли то добро видим? Клодина, па то си ти, весела удовице? И ти си овде? — и навалио је да се здрави. |
| Margarita stepped back and said with dignity, | Маргарита је устукнула и достојанствено одговорила: |
| "Go to the devil's mother. What do you mean, Claudine? Mind who you're talking to," and, after a second's thought, she added a long, unprintable oath. All this had a sobering effect on the thoughtless fat man. | — Носи се у ђаволску матер. Каква сам ти ја па Клодина? Пази с ким разговараш — и, поразмисливши мало, додала је овим речима дугачку простачку псовку. Све то је отрезнило лакомисленог дебељка. |
| "Oh my!" he exclaimed softly with a shudder. "Please forgive me, radiant Queen Margot! I mistook you for someone else. The brandy's to blame, a curse upon it!" The fat man then got down on one knee, swept off his top hat, bowed, and started mumbling some nonsense—half in Russian, half in French—about his friend Guessard's bloody wedding in Paris, and about brandy, and about how crushed he was by his grievous mistake. | — Јој! — тихо је ускликнуо и задрхтао — опростите великодушно, светла краљице Марго! Преварио сам се. А за све је крив коњак, проклет био! — Дебељко се спустио на једно колено, цилиндер је руком одмакао у страну, поклонио се и, мешајући руске речи са француским, почео да меље некакве глупости о крвавој свадби свог пријатеља Гесара у Паризу, о коњаку, и о томе како је утучен због жалосне грешке. |
| "You should have put your trousers on, you son of a bitch," said Margarita, softening. | — Могао си барем панталоне да навучеш, кучкин сине — рекла је, смилостививши се, Маргарита. |
| The fat man broke out in a happy grin when he saw that Margarita wasn't angry, and he announced rapturously that his trouserless state was due simply to his having absentmindedly left them on the banks of the Yenisei River where he had been bathing before coming there, and that he would fly back there at once, seeing it was only a stone's throw away. Then, after commending himself to her good favor and protection, he began edging backwards, until he slipped and fell on his back in the water. But even as he fell, he kept a smile of rapture and devotion on his whisker-framed face. | Дебељко се радосно искезио, видећи да се Маргарита не љути, и одушевљено је рекао како је остао без панталона у датом тренутку само због тога што их је из своје расејаности оставио на реци Јенисеју, где се малочас купао, али да одмах лети тамо, јер је то одмах ту близу, а онда је, препоручивши се њеној благонаклоности и покровитељству, почео да се повлачи унатрашке и повлачио се све док се није оклизнуо и ничице пао у воду. Али, и падајући, сачувао је на лицу уоквиреном омањнм бакенбардима осмејак одушевљења и оданости. |
| Margarita summoned her broom with a piercing whistle, mounted it, and was carried over the river to the opposite shore. The shadow cast by the chalk cliff did not reach that far, and the riverbank was flooded in moonlight. | А Маргарита је продорно звизнула, и узјахавши четку која јој је прилетела, прелетела је преко реке на супротну обалу. Сенка кредног брежуљка није овамо стизала, и целу обалу је преливала месечина. |
| As soon as Margarita touched down on the wet grass, the music under the willows grew louder, and the sparks from the campfire cascaded more merrily into the air. Under the willow branches, studded with soft, fluffy catkins visible in the moonlight, sat two rows of fat-faced frogs, their cheeks distended like rubber, playing a spirited march on wooden pipes. Glowing pieces of rotten wood hung on willow twigs in front of the musicians, to illuminate their music, and the flickering light from the campfire played on the frogs' faces. | Чим је Маргарита дотакла влажну траву, музика под врбама је свирала јаче, и веселије је узлетео сноп варница из ватре. Под врбовим гранама, украшеним нежним, пахуљастим минђушицама, које су се јасно виделе на месечини, седеле су у два реда буцмасте жабе и, надимајући се као да су од гуме, свирале на дрвеним дудуцима бравурозан марш. Трулеж је фосфоресцирала на врбовим гранчицама пред музичарима и осветљавала ноте, на жабљим њушкама је поигравао одсјај ватре. |
| The march was being played in Margarita's honor. She was given the most gala reception. Diaphanous mermaids stopped their round dance over the river and waved to Margarita with seaweed. Their moaning salutations carried out over the deserted, greenish shore and could be heard from far away. Naked witches jumped out from behind the willows, formed a line, and began to bow and curtsy in courtly fashion. A goat-legged creature rushed up to Margarita and kissed her hand. Spreading silk on the grass, he inquired whether the queen had enjoyed her swim, and suggested that she lie down and have a rest. | Марш је свиран у Маргаритину част. Дочек је приређен иа најсвечанији начин. Прозрачне русалке зауставиле су своје коло над реком и почеле да машу Маргарити воденим травама, и над усамљеном зеленкастом обалом надалеко су се разлегали њихови поздрави. Наге вештице су се, излетевши из врбака, постројиле у ред, и правиле реверанс и клањале се према дворском церемонијалу. Неки с козјим ногама прилетео јој је и пољубио руку, распростро по трави свилу, распитао се да ли се краљица добро искупала и понудио јој је да легне и одмори се. |
| And that's exactly what Margarita did. The creature brought her a goblet of champagne, she drank it, and her heart was suffused with warmth. When she enquired after Natasha, she was told that Natasha had already taken her swim, and had flown on ahead to Moscow, on her hog, to announce that Margarita would be arriving soon, and to help in the preparation of her attire. | Маргарита је то и учинила. Козоноги јој је принео пехар са шампањцем, она га је испила и срце јој се загрејало. Упитавши за Наташу, добила је одговор да се Наташа већ окупала и да је одлетела на свом браву напред, у Москву, да најави Маргаритин скори долазак, и да помогне да јој се припреми одора. |
| Margarita's brief sojourn under the willows was notable for one episode. A whistling sound cut through the air, and a black body, obviously way off target, crash-landed in the water. Seconds later Margarita found herself face to face with the same side-whiskered fat man who had introduced himself so infelicitously on the opposite shore. Evidently he had managed to dash back to the Yenisei, since he was now in full evening dress, albeit soaked from head to toe. Judging by his crash landing in the water, he had obviously had a second go at the brandy. But even this mishap had not wiped the smile off his face. And the amused Margarita, laughing, allowed him to kiss her hand. | Кратак боравак Маргаритин под врбама био је обележен још једним догађајем. Зачуо се фијук ваздуха и црно тело се, очигледно промашивши, сручило у воду. После неколико тренутака пред Маргаритом се појавио онај исти дебељко са бакенбардима, који се онако несрећно представио на оној другој обали. Он је, очигледно, стигао да тркне до Јенисеја, јер је сада био у фраку, али мокар од главе до пете. Коњак му је подвалио по други пут: искрцавајући се, он је ипак упао у воду. Али, свој осмејак није изгубио ни у овом жалосном случају, и насмејана Маргарита му је допустила да јој приђе руци. |
| Then everyone began preparing to leave. The mermaids concluded their dance and melted into the moonlight. The goat-legged fellow respectfully inquired how Margarita had gotten to the river, and when he learned she had come on a broom, he said, | После су сви почели да се спремају. Русалке су завршиле своју игру на месечини и расплинуле се у њој. Козоноги је учтиво упитао Маргариту на чему је стигла на реку; сазнавши да је стигла на четки, рекао је: |
| "Oh, whatever for, that's so uncomfortable." In the blink of an eye he devised a rather dubious-looking phone out of two twigs and demanded that a car be sent over on the spot. And, indeed, a minute later there dropped on the island a dun-colored open car, only sitting in the driver's seat instead of the routine chauffeur was a black, long-beaked rook wearing an oilskin cap and long driving gloves. The small island was clearing out. The witches flew away and dissolved in the moonlight. The campfire burned out, and the coals became covered with gray ash. | — О, па зашто, то је неудобно! — и у трен ока је од две гранчице паправио некакав сумњиви телефон и затражио од некога да се сместа пошаљу кола, што се и десило тог истог часа. На острво се сручио кулашасти кабриолет, само што за воланом није седео обичан шофер, већ дугокљуни гачац са качкетом од воштаног платна и дугачким рукавицама. Острво се празнило. У месечини су се одлећући раствориле вештице. Ватра је догоревала, и жар се прекривао сивим пепелом. |
| The man with side whiskers and the goat-legged fellow helped Margarita into the car, and she settled into the wide back seat. The car roared, gave a jump and soared almost as high as the moon, the island vanished, the river vanished, and Margarita was carried off to Moscow. | Онај с бакенбардима и козоноги подигли су Маргариту, и она се спустила на широко задње седиште. Ауто је заурлао, подскочио и подигао се скоро до самог месеца, острво је нестало, нестала је река, Маргарита је полетела у Москву. |