| XX | Поглавље 20 |
| Azazello's Cream | АЗАЗЕЛОВ КРЕМ |
| THE full moon hung in the clear evening sky, visible through the branches of the maple tree. The lindens and acacias traced an intricate pattern of spots on the garden floor. The triple-casement bay window, wide open but with blinds drawn, shone with a harsh electric light. The lights in Margarita Nikolayevna's bedroom were all turned on, revealing a state of total chaos. | На чистом вечерњем небу видео се кроз кленово грање пун месец. Липе и акације ишарале су земљу у башти сложеним везом сенки. Трокрилни прозор у еркеру, отворен али са навученом завесом, светлео је махнитом електричном светлошћу. У спаваћој соби Маргарите Николајевне гореле су све сијалице и осветљавале потпуни неред у соби. |
| Chemises, stockings, and underwear were lying on the blanket on top of the bed, and other under-' garments were strewn on the floor, along with a pack of cigarettes that had gotten crushed in the excitement. There were slippers on the night table next to an unfinished cup of coffee and an ashtray that held a smoking cigarette butt. A black evening gown hung on the back of a chair. The room smelled of perfume. And from somewhere came the smell of a red-hot iron. | На кревету су преко покривача биле блузе, чарапе и рубље, а згужвано рубље разбацано по поду поред кутије цигарета, згњечене у узбуђењу. Ципеле су стајале на ноћном сточићу уз неиспијену шољицу кафе и пепељару, из које сс димио опушак, а преко наслона столице висила је црна вечерња хаљина. У соби је мирисао парфем, а сем тога, однекуд је допирао мирис усијане пегле. |
| Margarita Nikolayevna was sitting before her mirror in a bathrobe, which had been thrown over her naked body, and black suede shoes. In front of her lay a gold watch and next to it the small jar she had received from Azazello. Margarita's eyes were glued to the watch. At times it seemed to her as if the watch were broken and the hands weren't moving. But they were moving, albeit very slowly, as if they kept getting stuck, and finally the big hand hit twenty-nine minutes after nine. Margarita's heart gave such a terrible thump that at first she couldn't even pick up the jar. When she pulled herself together and opened the jar, she saw that it contained a greasy, yellowish cream which seemed to smell of swamp mud. With the tip of her finger Margarita scooped up a small glob of the cream and put it in her palm, which made the swampy, woodland smell more noticeable. She then began rubbing the cream into her cheeks and forehead. | Маргарита Николајевна је седела пред огледалом, само у пењоару, навученом на голо тело, и у црним антилопским ципелама. Златна наруквица са сатом стајала је пред Маргаритом Николајевном поред кутијице коју је добила од Азазела, и Маргарита није скидала поглед са бројчаника. Повремено јој се чинило да се сат покварио и да се казаљке не покрећу. Али оне су се покретале, мада веома споро, као да су лепљиве, и коначно (велика казаљка зауставила сс на двадесет и деветом минуту). Маргарити је срце почело снажно да лупа те није могла одмах да дограби кутијицу. Прибравши се, Маргарита је отворила кутијицу и угледала у њој мастан жућкасти крем. Учинило јој се да он мирише на жабокречину мочваре. Врхом прста Маргарита је ставила мало крема на длан, и при том је још јаче замирисало на мочварну траву и шуму, а затим је дланом почела да утрљава крем на чело и образе. |
| The cream spread easily and seemed to be absorbed immediately. After several applications of the cream, Margarita looked in the mirror, and dropped the jar on the face of her watch, cracking the crystal. She closed her eyes, took another look, and burst into wild laughter. | Крем се лако размазивао и, како се учинило Маргарити, одмах испаравао. После неколико потеза, Маргарита је погледала у огледало и испустила кутијицу право на стакло сата, од чега је ово одмах напрсло. Маргарита је затворила очи, па погледала још једном и праснула у необуздан смех. |
| Her eyebrows, which had been plucked thread-thin at the ends, had thickened and now arched evenly over her eyes, which had become green. There was no longer any trace of the tiny vertical line on the bridge of her nose which had first appeared back in October when the Master disappeared. Gone, too, were the yellowish shadows around her temples and the barely noticeable crowsfeet at the outer corners of her eyes. Her cheeks were suffused with a rosy blush, her forehead had become clear and white, and her hair-salon permanent wave had loosened. | Очупане танке обрве наједном су јој постале густе и као два црна лука надвиле се над позеленеле очи. Оштра вертикална бора, усечена у чело, која се појавила онда, у октобру, када је мајстор нестао, нестала је без трага. Изгубиле су се и жућкасте сенке на слепоочницама и две једва приметне мрежице крај спољних углова очију. Кожа на образима се равномерно заруменела, чело је постало бело и чисто, а нафризирана коса јој се опустила. |
| There in the mirror, staring back at thirty-year-old Margarita, was a twenty-year-old woman with naturally curly black hair, showing her teeth and laughing unrestrainedly. | Тридесетогодишњу Маргариту је из огледала посматрала природно кудрава, црноока двадесетогодишња жена, која се необуздано смејала откривајући све зубе. |
| Having laughed her fill, Margarita swept off her robe, scooped up a generous glob of the light, greasy cream, and began rubbing it vigorously all over her body, which immediately became rosy and began to glow. Then the throbbing in her temple, which had been bothering her all evening, ever since her meeting with Azazello in Alexandrovsky Park, disappeared in a flash, as if a needle had been removed from her brain. The muscles in her arms and legs got stronger, and then Margarita's body became weightless. | Пошто се исмејала, Маргарита је смакла једним покретом са себе пењоар, заграбила лак масни крем и широким покретима почела да га утрљава у кожу тела. Оно се одмах заруменело и синуло. Затим се напрасно, као да су јој из мозга извукли иглу, смирила слепоочница која ју је тиштала цело вече после сусрета у Александровском парку, мишићи ногу и руку су очврсли, а онда је Маргаритино тело изгубило тежину. |
| She gave a little jump and stayed suspended in the air, just above the carpet, then she felt a slow downward pull, and was back on the ground. | Поскочила је и почела да лебди у ваздуху изнад ћилима, затим је лагано почела да се спушта и сасвим се спустила. |
| "Oh, what a cream! What a cream!" cried Margarita, throwing herself into an armchair. | — Ах, какав крем! Ах, какав крем! — узвикнула је Маргарита, бацајући се у фотељу. |
| The cream had transformed more than her appearance. Now her whole body, every part of it, surged with joy, and she felt as if tiny bubbles were prickling her all over. Margarita felt free, free of everything. In addition, she realized with utter clarity that her premonition of the morning had come true and she was leaving her house and her former life forever. But one thought from that former life still persisted, namely, that there was one last thing she had to do before embarking on the new and extraordinary something that was pulling her upwards, into the air. So, naked as she was, flying intermittently, she ran out of the bedroom into her husband's study, turned on the lights, and rushed to the desk. On a sheet of paper torn off a pad, she wrote in pencil, quickly and boldly and without any corrections, the following note: | Утрљаваље је није само споља изменило. Сада је она сва, сваким делићсм тела, узаврела од радости, коју је осећала као мехуриће што јој боцкају цело тело. Маргарита се осетила слободном, слободном од свега. Осим тога, она је потпуно јасно схватала да се догодило управо оно што је тог јутра предосећала, и да заувек напушта вилу и пређашњи живот. Али, од тог пређашњег живота ипак се откинула помисао да мора испунити још један дуг пред почетак нечег новог, необичног, што је вукло навише, у ваздух. И она је онако нага каква је била, стално узлећући у ваздух, отрчала у мужевљев кабинет и, упаливши светлост, потрчала према писаћем столу. На листу, истргнутом из нотеса написала је оловком, без исправки, брзо и крупним словима: |
| Forgive me and forget me as quickly as you can. I'm leaving you forever. Don't try to find me, it's useless. I've become a witch because of the grief and the misfortunes that have befallen me. It is time for me to go. Farewell. Margarita | »Опрости ми и заборави ме што пре. Напуштам те заувек. Не тражи ме, то је узалудно. Постала сам вештица због јада и невоља који су ме снашли. Одлазим. Збогом. Маргарита«. |
| Her soul relieved of every care, Margarita flew back into her bedroom, and Natasha ran in after her, loaded down with all sorts of things. And suddenly everything—a dress on a wooden hanger, lace shawls, dark-blue silk shoes on shoe trees, and a belt—fell to the floor, and Natasha clasped her now free hands. | С пуним олакшањем у души Маргарита је долетела у спаваћу собу, а за њом је утрчала Наташа, натоварена стварима. И сместа су се све те ствари — дрвене вешалице са хаљином, чипкане мараме, плаве свилене ципеле на калупима и појас — сручиле на под, и Наташа је пљеснула слободним рукама. |
| "Well, do I look good?" cried Margarita loudly in a husky voice. | — Јесам ли лепа! — гласно је викнула Маргарита промуклим гласом. |
| "How did it happen?" whispered Natasha, reeling backwards. "How did you do it, Margarita Nikolayevna?" | — Шта је то? — шаптала је Наташа, устукнувши — шта сте то учинили, Маргарита Николајевна? |
| "It's the cream! The cream, the cream!" replied Margarita, pointing to the gleaming gold jar and doing a turn in front of the mirror. | — То је крем! Крем, крем — одговорила је Маргарита, показујући сјајну кутијицу и вртећи се пред огледалом. |
| Forgetting about the crumpled dress on the floor, Natasha ran over to the mirror and stared with voracious burning eyes at what was left of the cream. Her lips whispered something. She turned again to Margarita and said with a kind of reverence, | Наташа је, заборавивши на изгужваиу хаљину која се ваљала на поду, притрчала тоалетном сточићу и лакомо упрла ужагрене очи у оно што је остало од масти. Усне су јој нешто шаптале. Поново се окренула према Маргарити и проговорила са некаквим сграхопоштовањем: |
| "What skin! What skin! Why, Margarita Nikolayevna, your skin is glowing!" But then she remembered herself, ran over and picked up the dress, and began smoothing it out. | — А кожа? Кожа, а? Маргарита Николајевна, па ваша кожа светли. — Али, ту се прибрала, притрчала хаљини, подигла је и почела да је отреса. |
| "Put it down! Put it down!" Margarita shouted at her. "The devil with it, throw everything out! Or, rather, keep it as a memento. To remember me by. You can take everything in the room." | — Оставите! Оставите! — викала јој је Маргарита — до ђавола с њом, пустите све! Уосталом, не, узмите је за успомену. Кажем вам, узмите је за успомену. Узмите све што је у соби. |
| Natasha stood for awhile, as if in a daze, staring at Margarita, then she fell on her neck, kissing her and shouting, | Као да је шенула, Наташа је још неко време укочено посматрала Маргариту, а онда јој се обиснула о врат, љубећи је и вичући: |
| "Like satin! It glows! Like satin! And your eyebrows, what eyebrows!" | — Атласаста! Светли! Атласасга! А обрве, какве обрве! |
| "Take all this stuff, and the perfume, too, and put it in your trunk and hide it," shouted Margarita. "But don't take the jewelry, or they'll accuse you of stealing." | — Узмите све прње, узмите парфеме и носите све у свој сандук, сакријте — викала је Маргарита — али накит не узимајте, јер ће вас иначе оптужити за крађу. |
| Natasha put whatever came to hand into a bundle, dresses, shoes, stockings, and underwear, and ran out of the bedroom. | Наташа је згрнула у бошчу све што јој је дошло под руку, хаљине, ципеле, чарапе и рубље, и истрчала из спаваће собе. |
| Just then the sounds of a virtuoso waltz came blaring through an open window across the street, and a car was heard spluttering as it pulled up to the gates. | У то доба је однекуд са друге стране уличице, из отвореног прозора, загрмео и заорио се громогласан виртуозан валцер, и зачуло се бректање аутомобила који се зауставио пред капијом. |
| "Azazello will call any minute!" exclaimed Margarita, listening to the waltz streaming in from outside. "Yes, he will! And the foreigner is harmless. Yes, I can see that now, he's harmless!" | — Сада ће телефонирати Азазел! — узвикнула је Маргарита, слушајући валцер који се разлегао уличицом — телефонираће! А странац није опасан. Да, сада схватам да није опасан! |
| The car roared and pulled away from the gates. The gate banged and steps were heard coming down the path. | Аутомобил је забректао, удаљујући се од капије. Залупнула се капија, и по поплочаној стази зачули су се кораци. |
| "That's Nikolai Ivanovich, I can tell by his footsteps," thought Margarita. "I'll have to do something interesting and amusing as a way of saying good-bye." | »То је Николај Иванович, познајем му корак« — помислила је Маргарита — »треба приредити за опроштај нешто смешно и забавно!« |
| Margarita pulled the shade aside and sat sideways on the windowsill, her hands clasped on her knee. The moonlight caressed her right side. Margarita raised her head toward the moon and assumed a pensive and poetic expression. Footsteps were heard once or twice again and then they suddenly stopped. After admiring the moon a little longer, Margarita sighed for the sake of appearances, and turned to look down at the garden where she did, in fact, see Nikolai Ivanovich, who lived on the floor below her. Bathed in bright moonlight, he was sitting on a bench, and it was obvious that he had sat down suddenly. His pince-nez was askew, and he was clutching his briefcase to his chest. | Маргарита је размакла завесу и села на рагастов постранце, обухвативши колено рукама. Месечина јој је осветлила десну страну. Маргарита је дигла главу према месецу са замишљеним и песничкнм изразом лица. Зачуо се још корак-два, а онда се наједном све стишало. Пошто је још мало уживала у месецу, уздахнувши реда ради, Маргарита је окренула главу према башти и одиста је угледала Николаја Ивановича, који је живео у приземљу исте виле. Месец је јасно осветљавао Николаја Ивановича. Он је седео на клупи и према свему се видело да се на њу изненада сручио. Цвикер на лицу му се некако искривио, а ташну је стезао рукама. |
