 
|
|
|
|
|
|
|
| PART TWO | ДРУГИ ДЕО |
| XIX | Поглавље 19 |
| Margarita | МАРГАРИТА |
| FOLLOW me, reader! Who ever told you there is no such thing in the world as real, true, everlasting love? May the liar have his despicable tongue cut out! | За мном, читаоче! Ко ти је рекао да на свету не постоји права, верна, вечита љубав? Нека томе лажову одсеку његов погани језик! |
| Follow me, my reader, and only me, and I'll show you that kind of love! | За мном, мој читаоче, и само за мном, а ја ћу ти показати такву љубав! |
| No! The Master was mistaken that night in the hospital when, just after midnight, he told Ivan bitterly that she had forgotten him. That could never be. Of course she hadn't forgotten him. | Не! Мајстор је грешио када је с горчином причао Иванушки у болници, у тренутку када је превалила поноћ, да га је она заборавила. То није могло да се деси. Она га, разуме се, није заборавила. |
| First, let me tell you the secret the Master didn't want to tell Ivan. His beloved's name was Margarita Nikolayevna. Everything the Master said about her to the poor poet was absolutely true. His description of his beloved was accurate. She was beautiful and intelligent. And one more thing: it can be said with assurance that many women would have given anything to trade places with Margarita Nikolayevna. The childless, thirty-year-old Margarita was married to an outstanding specialist who had made an extremely important discovery of national significance. Her husband was young, handsome, kind, honest, and adored his wife. Margarita Nikolayevna and her husband occupied the entire upper floor of a beautiful house in a garden on one of the small streets near the Arbat. An enchanting spot! Anyone who wishes to can take a look at the garden and see for himself. Let him ask me and I'll give him the address and show him the way—the house is still standing to this very day. | Пре свега, да откријемо тајну коју мајстор није хтео да открије Иванушки. Његова љубљена се звала Маргарита Николајевна. Све што је мајстор говорио о њој јадном песнику, била је сушта истина. Он је верно описао своју љубљену. Она је била лепа и паметна. Томе треба додати још и ово - са сигурношћу се може рећи да би многе жене дале све што имају када би могле да замене свој живот за живот Маргарите Николајевне. Тридесетогодишња жена без деце, Маргарита је била супруга врло угледног стручњака, који је уз то учинио важно откриће државнога значаја. Муж јој је био млад, леп, добар, поштен и обожавао је своју жену. Маргарита Николајевна и њен муж живели су на целом горњем слрату виле са вртом у једној уличици у близини Арбата. Чаробно место! Ко год усхте да оде у тај врт, може у то да се увери. Нека се само обрати мени, даћу му адресу, показати пут — вила стоји и дан данас. |
| Margarita Nikolayevna had plenty of money. Margarita Nikolayevna could buy anything that took her fancy. Her husband's circle of friends included some interesting people. Margarita Nikolayevna never touched a primus stove, Margarita Nikolayevna was ignorant of the horrors of life in a communal apartment. In a word... was she happy? Not for a minute! She hadn't been happy since marrying at age nineteen and going to live in her husband's house. Gods, my gods! What did this woman want? What did this woman want, whose eyes always burned with an incomprehensible fire? This witch with a slight squint in one eye, who adorned herself with mimosa in springtime—what did she want? I do not know. I have no idea. Evidently, she spoke the truth when she said it was the Master she needed and not the Gothic-style house, the private garden, or the money. She loved him, she was telling the truth. | Маргарита Николајевна није оскудевала у новцу. Маргарита Николајевна је могла да купи све што јој се допадне. Међу познаницима њеног мужа било је занимљивих људи. Маргарита Николајевна никада није прилазила штедњаку. Маргарита Николајевна није упознала ужас живота у заједничком стану. Једном речју... била је срећна? Ниједног трена! Откако се као деветнаестогодишња девојка удала и доспела у ову кућу, она за срећу није знала. Богови, богови моји! Па шта је онда било потребно овој жени? Шта је било потребно овој жени у чијим је очима увек тињала некаква тајанствена ватра, шта је било потребно овој тек мало разрокој у једно око вештици која се тога пролећа украсила мимозама? Не знам. Није ми познато. Очигледно је говорила истину, био јој је потребан он, мајстор, а ни најмање готска вила, ни засебан врт, ни новац. Она је волела њега, говорила је истину. |
| Even I, a truthful narrator, but a detached observer nonetheless, feel my heart contract when I think of what Margarita went through the next day when she came to the Master's house and found that he was no longer there. Fortunately, she had not as yet had a talk with her husband, who had not come home when he was supposed to. She did everything she could to find out what had happened to the Master and, of course, had no success whatsoever. She then went back to her house and resumed her former life. | Чак се и мени, веродостојном приповедачу, али туђем човеку, стеже срце при помисли шта је све осећала Маргарита када је сутрадан дошла у мајсторову кућицу, срећом не стигавши да поразговара с мужем који се није вратио како је рекао, и кад је сазнала да мајстора више нема. Учинила је све да би дознала нешто о њему, али, наравно, није дознала баш ништа. Тада се вратила у вилу и наставила да живи на старом месту. |
| But as soon as the dirty snow disappeared from the sidewalks and pavements, as soon as the damp, restless wind of spring tugged at the fortochka, Margarita Nikolayevna began to feel even more miserable than she had during the winter. She often cried in secret, long and bitter tears. She didn't know whether the man she loved was alive or dead. And as the despairing days passed, the thought came to her more and more, especially at twilight, that she was tied to a dead man. She should either forget him or die herself. It was really impossible to go on with the life she was living. Impossible! Forget him, no matter what it cost—forget him! But he could not be forgotten, that was the trouble. | Али, чим је ишчезао прљави снег са тротоара и улица, чим је у окна дунуо плесниви, неспокојни пролећни ветар, Маргарита Николајевна је почела да жали још јаче него зими. Често је плакала крадом дугим и горким плачем, није знала кога воли – живог или мртвог човека. И како су пролазили очајни дани, све чешће, а нарочито у сумрак, надолазила јој је мисао да је везана с мртвим. Било је неопходно или га заборавити, или умрети. Јер немогуће је отезати са таквим животом, немогуће! Заборавити га, по сваку цену, заборавити! Али, он се не заборавља, у томе је јад. |
| "Yes, yes, yes, I made the very same mistake!" Margarita would say as she sat by the stove and stared at the fire which had been lit in memory of the fire that burned when he was writing Pontius Pilate. "Why did I leave him that night? Why? I must have been crazy! I came back the next day, just as I said I would, but it was already too late. Yes, like poor Levi Matvei, I came back too late!" | — Да, да, да, управо иста погрешка! — говорила је Маргарита, седећи зими крај пећи, загледана у ватру — зашто сам оне ноћи отишла од њега? Зашто? Па то је било безумно! Вратила сам се сутрадан, поштено, како сам и обећала, али је већ било касно. Да, вратила сам се као несрећни Леви Матеј, прекасно! |
| All of this was absurd of course, since how would her staying with the Master that night have made things any different? Could she really have saved him? "Nonsense!" we would have exclaimed, but not in front of a woman who has been driven to despair. | Све су те речи биле, наравно, бесмислене, јер у ствари: шта би се променило да је оне ноћи остала код мајстора? Зар би га спасла? Смешно! - узвикнули бисмо, али то нећемо учинити пред женом доведеном до очајања. |
| Margarita Nikolayevna lived in this kind of torment throughout the winter and into the spring. On that same day when there was all the commotion caused by the black magician's appearance in Moscow, on Friday, when Berlioz's uncle was sent packing back to Kiev, when the bookkeeper was arrested, and when many other grotesque and baffling things took place, Margarita woke up around noontime in her bedroom, which had a bay window looking out on the tower of the house. | У таквим мукама је Маргарита Николајевна провела целу зиму и дочекала пролеће. Оног истог дана када је настао свакојак бесмислени дармар, изазван појавом црнога мага у Москви, у петак, када је био најурен натраг у Кијев Берлиозов теча, када је био ухапшен књиговођа, и када се догодило још мноштво других глупавих и неразумљивих ствари, Маргарита се пробудила око поднева у својој спаваћој соби у кули виле с еркером. |
| Upon awakening Margarita did not burst into tears as she often did, because she woke up with a premonition that on that day something was finally going to happen. Once she sensed this premonition she nurtured it, wanting it to take root in her soul, and fearing that it would leave her. | Кад се пробудила, Маргарита није заплакала, као што се то често дешавало, јер се пробудила с предосећањем да ће се тог истог дана најзад нешто десити. Приметивши то предосећање, она га је подстицала и гајила у својој души, бојећи се да је оно не напусти. |
| "I believe!" Margarita whispered solemnly, "I believe! Something's going to happen! It can't help but happen because why, in fact, have I been made to suffer for life? I admit that I've cheated and lied and lived a secret life hidden from everyone, but even that doesn't deserve such cruel punishment. Something is bound to happen because nothing lasts forever. And besides, the dream I had was prophetic, I swear it was." | — Верујем ! — шаптала је Маргарита свечано — верујем! Нешто ће се десити! Не може да се не деси, јер зашто би ми, у ствари, било досуђено доживотно мучење? Признајем да сам лагала и варала и живела тајним животом, прикривеним од људи, али се ипак то не може кажњавати тако сурово... Нешто ће се свакако десити, јер не бива да нешто вечито траје. А осим тога, мој сан је био пророчанеки, за то јамчим. |
| This is what Margarita Nikolayevna whispered to herself as she gazed at the crimson shades suffused with sunlight, nervously got dressed, and combed her short curly hair before the triple mirror of her vanity table. | Тако је шаптала Маргарита Николајевна, гледајући пурпурне завесе, обасјане зрацима сунца, узбуђено се облачећи и рашчешљавајући пред трокрилним огледалом кратку коврџаву косу. |
| Margarita's dream that night had truly been unusual. The fact was that she had not dreamed about the Master during that whole agonizing winter. At night he would leave her, and it was only during the daytime that she suffered. But now she had dreamed about him. | Сан који је те ноћи уснила Маргарита био је заиста необичан. Ствар је била у томе што током својих зимских мука она никад није сањала мајстора. Он ју је ноћу напуштао, и она се мучила само по дану. А сад га је уснила. |
| Margarita had dreamed about an unfamiliar locale—a bleak and dismal place, under an overcast, early-spring sky. Beneath a cover of patchy clouds there was a flock of noiseless rooks. A rough bridge crossed a turbid, swollen stream. Dismal, scrubby, half-bare trees. A lone aspen, and beyond that, amidst trees and past a vegetable garden, was a log hut that could have been an outside kitchen, a bathhouse, or the devil knows what. The whole setting was so dead and dismal that it made you want to hang yourself on the aspen by the bridge. Not a breath of wind, not a cloud moving, not a living soul. A hellish place for a living being! | Уснила је Маргарита потпуно непознат предео - безнадан, суморан, под тмурним небом ранога пролећа. Уснила је ово коврџаво покренуто сиво небо, а под њим нечујно јато гачаца. Некакав чворноват мостић. Испод њега мутна пролећна речица, невесело, убого, полуголо дрвеће, усамљена јасика, а негде даље — између дрвећа, иза некаквог повртњака — брвнара, као да је летња кујна, или купатило, или ђаво ће га знати шта. Унаоколо све некако умртвљено и до те мере суморно да човека чисто вуче да се обеси о ону јасику крај мостића. Ни ветар да дуне, ни облак да се покрене и нигде живе душе. Паклено место за живог човека. |
| And then, imagine, the door of the log hut opened and there he was. Quite far away, but clearly visible. He looked tattered and you couldn't tell what he was wearing. His hair was disheveled, he was unshaven. His eyes looked pained and anxious. He was beckoning to her with his hand, calling to her. Choking in the dead air, Margarita started running to him over the furrowed ground, and then she woke up. | И ето, замислите, отварају се врата ове брвнаре и појављује се он. Прилично је далеко, али се јасно види. Одрпан је, не распознаје се у шта је обучен. Коса му је рашчупана, необријан је. Очи су му болесне, узнемирене. Маше јој руком, зове је. Гушећи се у мртвом ваздуху, Маргарита је преко бусења потрчала према њему и у том се пробудила. |
| "The dream can mean only one of two things," Margarita Nikolayevna reflected. "If he's dead and was beckoning to me, that means he's come for me, and I shall die soon. That's very good, because my suffering will then end. Or, if he's alive, then the dream can only mean that he's reminding me of his existence! He wants to tell me that we'll see each other again. Yes, we'll see each other very soon." | »Овај сан може да означава само једно од двога« — расправљала је сама са собом Маргарита Николајевна »ако је мртав а позвао ме, то значи да је долазио по мене, и да ћу ускоро умрети. То је врло добро, јер ће тад доћи крај мојим мукама. Или је жив, и тада сан може да значи само једно, да ме он подсећа на себе! Хоће да ми каже да ћемо се још видети. Да, ускоро ћемо се видети!« |
| Still excited, Margarita got dressed and tried to convince herself that, in essence, everything was turning out well, and that one had to know how to seize such opportunities and take advantage of them. Her husband had gone away on a business trip for three whole days. She had three whole days to herself, and nobody could stop her from thinking and day-dreaming about whatever she pleased. She had the whole apartment to herself, five rooms on the upper floor of a private house that would be the envy of thousands of Muscovites. | Још увек исго тако узбуђена, Маргарита се обукла и почела себе да убеђује да је у суштини испало повољно, а такве повољне тренутке треба умети увребати и искористити. Муж јој је службено отпутовао на пуна три дана. Та три дана она је препуштена сама себи, нико јој неће сметати да мисли о чему хоће, да машта о ономе што јој се допада. Свих пет соба на горњем спрату виле, цео овај стан коме би у Москви позавиделе десетине хиљада људи — стоје јој на располагању. |
| However, despite having the run of the house for three whole days, Margarita chose far from the best spot in that luxurious apartment. After drinking some tea, she went off to the dark, windowless room where the luggage was kept and where there were two large bureaus filled with various old odds and ends. She squatted down in front of the first bureau and opened the bottom drawer. From beneath a pile of silk scraps she took out the one possession she valued most in life: an old brown leather album which contained a photograph of the Master, a savings book with ten thousand deposited in his name, dried rose petals pressed in tissue paper, and part of a typewritten manuscript that was singed at the bottom. | Међутим, добивши слободу током читава три дана, Маргарита није одабрала баш најзгодније место у целом том раскошном стану. Пошто се напила чаја, отишла је у мрачну собу без прозора, у којој су се налазили куфери и разне друге ствари у два велика ормана. Чучнула је и отворила доњу фиоку првог ормана и испод гомиле комадића свиле извукла оно што јој је једино било драгоцено у животу. У Маргаритиним рукама обрео се стари албум од мрке коже, у коме су се налазили мајсторова фотографија, штедна књижица са улогом од десет хиљада рубаља на његово име, латице сасушене руже распрострте између листића цигарет-папира и део свеске, колико за цео табак, исписане писаћом машином и нагореле на доњој ивици. |
| Returning to her bedroom with these treasures, Margarita Nikolayevna set the picture against her triple mirror and sat in front of it for an hour or so, holding the fire-damaged manuscript on her knees, as she leafed through and reread what, after the fire, had neither a beginning nor an end, "...The darkness that had come in from the Mediterranean covered the city so detested by the procurator. The hanging bridges which connected the temple with the fearsome Antonia Tower had disappeared, and an abyss descended from the sky, covering the winged gods above the hippodrome, the Hasmonaean palace and its embrasures, the bazaars, the caravanseries, alleys, and pools... Yershalaim—the great city—vanished as if it had never existed..." | Кад се вратила с тим богатетвом у своју спаваћу собу, Маргарита Николајевна је поставила на трокрилно огледало фотографију и седела око један сат, држећи на коленима свеску оштећену ватром, прелиставајући је и прочитавајући оно што после спаљивања није имало ни почетка ни краја: »помрчина која је наишла са Средоземног мора прекрила је град који је прокуратор мрзео. Нестали су висећи мостови, који су спајали храм са страшном Антонијевом кулом, са неба се спустио бездан и потопио крилате богове над хиподромом, Хасмонејску палату са пушкарницама, пијаце, каравансераје, сокаке, рибњаке.. . Нестао је Јерушалаим - велики град, као да га никада није ни било на свету.. .« |
| Margarita wanted to read more, but there was nothing more except the charred and tattered fringe. | Маргарита је желела да чита даље, али даље није било ничег, изузев неједнаких угљенисаних реса. |
| Wiping away her tears, Margarita Nikolayevna put down the manuscript and leaned her elbows on the vanity table. She sat there in front of the mirror for a long time, not taking her eyes off the Master's picture. Then her tears dried. Margarita put all the things together neatly, and minutes later they were back in their hiding place beneath the silk rags, and the lock on the door to the dark room locked shut. | Бришући сузе, Маргарита Николајевна је оставила свеску, налактила се на тоалетни сточић и, огледајући се у огледалу, дуго тако седела не скидајући поглед са фототрафије. Затим су сузе пресахнуле. Маргарита је уредно сложила своје богатство, и после неколико минута оно је поново било похрањено под свиленим крпицама, а у мрачном собичку шкљоцнула је и затворила се брава. |
| Margarita Nikolayevna was putting her coat on in the front hall, getting ready to go out for a walk. The beautiful Natasha, her maid, asked her what she wanted for dinner, and when she said she didn't care, for amusement, Natasha began a casual conversation with her mistress, and started relating God knows what, something about a magician at the theater yesterday who had performed astounding tricks, handing out free bottles of imported perfume and stockings, and then how, after the show, when everyone was out on the street, abracadabra—they were all naked! Margarita Nikolayevna collapsed on the chair beneath the hall mirror and burst out laughing. | Маргарита Николајевна је у предсобљу облачила капут, спремајући се у шетњу. Лепотица Наташа, њена кућна помоћница, упитала је шта да припреми као главно јело и, пошто је добила одговор да је то свеједно, она је, да би саму себе забавила, повела разговор са својом газдарицом и почела да прича бог ће га знати шта, као на пример, да је синоћ у позоришту опсенар изводио такве трикове, да су се сви задивили, свима је бесплатно поделио по две флашице страних парфема и чарапе, а после, када се представа завршила, публика је изашла на улицу и кад тамо — сви су били голи! Маргарита Николајевна се сручила на столицу испред огледала у предсобљу и праснула у смех. |
| "Natasha! Shame on you," said Margarita, "a girl like you who knows how to read; people in lines make up the devil knows what, and here you go repeating it!" | — Наташа! Како вас само није срамота — рекла је Маргарита Николајевна — ви сте писмена, паметна девојка; ђаво га знао шта све не лажу по редовима, а ви понављате! |
| Natasha blushed a deep red and protested heatedly that nothing was made up, and that she herself had been in a food store on the Arbat today and had seen a woman come in wearing shoes, but when she went to pay the cashier, her shoes disappeared off her feet and she was left standing in her stockings. Her eyes popped, there was a hole in her heel! And the shoes were the magic ones she had gotten at the show. | Наташа је поцрвенела и са жаром одвратила да нико ништа не лаже и да је она данас лично у гастроному на Арбату видела неку грађанку која је дошла са ципелама на ногама, а кад је на каси плаћала, ципеле су јој нестале, па је остала само у чарапама. Очи исколачене, на пети рупа! А ципеле су зачаране, баш са те представе. |
| "And she left just like that?" | — И тако је отишла? |
| "Just like that!" cried Natasha, blushing even deeper because she wasn't being believed. "And last night, Margarita Nikolayevna, the police picked up about a hundred people. Women who had been at the show were running down Tverskaya in nothing but their drawers," | — Тако је отишла! — узвикивала је Наташа, црвенећи све више због тога што јој се не верује — а јуче је још, Маргарита Николајевна, милиција ноћу похапсила стотинак људи. Грађанке су са те представе трчале по Тверској само у гаћицама. |
| "Well, naturally you got all this from Darya," said Margarita Nikolayevna. "I've known for a long time that she's a terrible liar." | — Па, наравно, то су Дарјине приче — рекла је Маргарита Николајевна — одавно сам већ запазила да воли да лаже. |
| The amusing conversation ended in a pleasant surprise for Natasha. Margarita Nikolayevna went into her bedroom and came out with a pair of stockings and a bottle of cologne. Saying that she wanted to do a trick too, she gave them to Natasha and asked only one thing in return: that she not run down Tverskaya in just her stockings, and that she not listen to Darya. Mistress and maid then kissed and parted. | Смешан разговор се завршио пријатним по Наташу изненађењем. Маргарита Николајевна је отишла у спаваћу собу и вратила се из ње држећи у рукама пар чарапа и флашицу колоњеке воде. Рекавши Наташи како и сама хоће да изведе трик, Маргарита Николајевна јој је поклопила чарапе и флашицу и казала да је једино моли — да не трчи само у чарапама по Тверској и да не слуша Дарју. Пољубивши се на крају, газдарица и кућна помоћница су се растале. |
| Settling back against the soft, comfortable seat of the trolleybus, Margarita rode along the Arbat, thinking about her own affairs and eavesdropping on the hushed conversation of the two men sitting in front of her. | Заваливши се на удобан, мек наслон седишта у тролејбусу, Маргарита Николајевна се возила по Арбату и час је мислила своје мисли, час опет прислушкивала о чему шапћу два грађанина испред ње. |
| They were whispering some sort of gibberish to each other, turning around now and then, in fear of being overheard. The robust, beefy fellow with sharp piglike eyes, sitting by the window, was softly telling the little man next to him that they had had to cover the coffin with a black cloth... | А ови су, опрезно се покаткад осврћући, шаптали некакве глупости. Крупан дебељко живих свињских очију, који је седео крај прозора, тихо је говорио свом малом суседу о томе како је сандук морао да се прекрије црним покровом... |
| "Impossible!" the little one whispered in astonishment. "That's preposterous... So what did Zheldybin do?" | — Ма то је немогућно — згрануто је шаптао мали — то је одиста нечувено!... А шта је предузео Желдибин? |
| Along with the steady drone of the bus, came words from the window, | Кроз равномерну хуку тролејбуса допирале су од прозора речи: |
| "Criminal investigation... scandal... complete bafflement!" | — Кривична истрага... скандал... но, права мистика! |
| Margarita Nikolayevna managed to make some sense out of these disconnected bits of conversation. They were whispering about how the head of some corpse—whose, they didn't say—had been stolen out of its coffin that very morning! And that was why the man named Zheldybin was in such a state. The two men whispering also seemed to have some connection with the vandalized corpse. | Ове одломке Маргарита Николајевна је успела и да повеже у нешто. Грађани су шаптали о томе како је неком покојнику, а којем, то нису рекли, тог јутра из мртвачког сандука украдена глава! Управо се због тога тај Желдибин толико сад и нервира. И ови, што се дошаптавају у тролејбусу, имају некакве везе са покраденим и покојником. |
| "Will we have time to buy flowers?" worried the little one. "Didn't you say the cremation was at two?" | — Хоћемо ли стићи да свратимо по цвеће? — узнемирио се мали — кремација је, кажеш, у два? |
| In the end Margarita Nikolayevna got fed up listening to the mysterious prattle about a stolen head, and she was glad when it was time for her to get off. | На крају је Маргарити Николајевној дојадило да слуша то тајанствено брбљање о глави украденој из мртвачког сандука, и она се обрадовала што јој је време да изађе из тролејбуса. |
| Minutes later Margarita Nikolayevna was sitting on one of the benches beneath the Kremlin wall, having positioned herself so that she had view of the Manège. | Кроз неколико минута Маргарита Николајевна је већ седела под зидинама Кремља на клупи, сместивши се тако да види Мањеж. |
| Margarita squinted in the bright sunlight, recalled her dream of the previous night, and recalled that exactly one year before, on the same day and at the same time, she had been sitting with him on this same bench. And her black bag was lying beside her on the bench, just as it had then. Although he wasn't with her now, Margarita Nikolayevna was talking to him in her thoughts: "If you've been exiled, why haven't you let me know? People do manage to let others know. Have you fallen out of love with me? No, somehow I can't believe that. That means you were exiled and died... Then I beg you, release me, give me the, freedom to live and breathe." Margarita Nikolayevna answered for him: "You are free... Am I stopping you?" Then she protested, "What kind of an answer is that? No, make me forget you, then I'll be free." | Маргарита је жмиркала на јарком сунцу, присећала се свог ноћашњег сна, присећала се како је тачно пре годину дана, у овај исти дан и овај исти час, седела на овој истој клупи поред њега. И баш као и онда, црна ташна је била поред ње на клупи. Овог дана га није било покрај ње, али је Маргарита Николајевна у мислима ипак разговарала са њим: »Ако си протеран, зашто се онда не јављаш? Јер, други се ипак јављају. Не волиш ме више? Не, из неких разлога у то не верујем. Значи, био си прогнан и умро си... Онда, молим те, пусти ме, дај ми коначно слободу да живим, да дишем.« Маргарита Николајевна је сама себи одговарала уместо њега: »Слободна си... Зар те ја држим?« После му се противила: »Не, какав је то одговор? Не, напусти моје памћење, тада ћу постати слободна.« |
| People walked past Margarita Nikolayevna. A man gave the well-dressed woman a sidelong glance, attracted by her beauty and the fact that she was alone. He coughed and sat down at the end of the bench I where Margarita Nikolayevna was sitting, and after gathering up his courage, said, | Људи су пролазили поред Маргарите Николајевне. Неки мушкарац је бацио поглед на лепо одевену жену, привучен њеном лепотом и усамљеношћу. Накашљао се и сео на ивицу клупе на којој је седела Маргарита Николајевна. Скупивши храброст, почео је: |
| "Decidedly beautiful weather today..." But Margarita gave him such a glowering look that he got up and left. | — Неоспорно је лепо време данас... Али Маргарита га је погледала тако мрко да је он одмах устао и отишао. |
| "That's what I mean," said Margarita in her head to the man who possessed her. "Why, really, did I chase that man away? I'm bored, and 1 there was nothing wrong with that Lovelace except, perhaps, for his stupid 'decidedly.' Why am I sitting here alone beneath the wall, like an owl? Why am I cut off from life?" | »Ево примера« у себи се обратила Маргарита ономе у чијој је власти била — »зашто сам у ствари, отерала оног мушкарца? Досађујем се, а у оном Лавлису није било ничег лошег, изузев можда глупе речи „неоспорно“? Зашто седим као буљина, сама под зидинама? Зашто сам избачена из живота?« |
| She became totally sad and depressed. But suddenly that morning's wave of expectation and excitement hit her in the chest. "Yes, something is going to happen!" The wave hit her again, and then she realized it was a wave of sound. The beating of drums and the blaring of trumpets, slightly off-key, could be heard with ever-increasing clarity through the din of the city. | Потпуно се растужила и скуњила. Али наједном јој је онај исти јутарњи талас ишчекивања и узбуђења запљуснуо груди. »Да, десиће се!« Талас ју је запљуснуо други пут, и тада је она схватила да је то звучни талас. Кроз буку града све јасније се чуло како се приближава добовање и помало погрешна свирка труба. |
| Leading the procession that was passing the park railing was a mounted policeman, followed by three men on foot. Next came the musicians on a slow-moving truck. After that, a brand-new open hearse carrying a wreath-covered coffin and four people—three men and a woman—each of whom was standing on a corner of the platform. | Прво се појавио милиционар на коњу, који је кораком пролазио поред ограде парка, а за њим су ишла пешице три милиционара. За њима је успорено возио камион са свирачима. Иза њега су се споро кретала нова, отворена погребна кола, на њима мртвачки сандук прекривен венцима и на четири угла — четворо у стојећем ставу: три мушкарца и једна жена. |
| Even from a distance Margarita could tell that the faces of those standing in the hearse accompanying the deceased on his last journey looked strangely perplexed. This was especially true of the woman standing in the left rear corner of the vehicle. Her plump cheeks seemed to be bursting with some kind of juicy secret, and there was an ambiguous sparkle in her puffy little eyes. It seemed as if she couldn't contain herself and was about to wink at the deceased and say, "Have you ever seen anything like it? A real mystery!" Similarly perplexed faces could be seen on the three hundred or so mourners walking slowly behind the hearse. | Чак и издалека, Маргарита је опазила да су лица људи који стоје у погребним колима и прате покојника на последњи пут некако чудновато збуњена. То се посебно јасно видело на грађанки која је стајала у левом задњем углу мртвачких кола. Дебеле грађанкине образе као да је изнутра још више надимала некаква пикантна тајна, а подбуле очице искриле су се двосмислено. Чинило се да ће сваког часа грађанка, не могавши више да издржи, намигнути покојнику и рећи: »Јесте ли видели нешто налик на ово? Права мистика!« Подједнако су била збуњена лица и оних у пратњи, у којој се негде око три стотине људи кретало лагано за погребним колима. |
| Margarita watched the procession as it passed, listening to the fading sounds of the mournful bass drum, beating out its ever-constant "boom, boom, boom." "What an odd funeral," she thought. "And how depressing that 'boom' is! Ah, really I'd sell my soul to the devil if I could only find out if he's still alive or not! Who, I wonder, are those amazed-looking people burying?" | Маргарита је испратила очима поворку, ослушкујући како се у даљини губи сетан таламбас, што стално понавља једно те исто: »бумс, бумс, бумс«, и мислила: »Каква чудновата пратња.. . и како је само чемерно то бумс! Ах, доиста бих и ђаволу душу продала само да сазнам да ли је жив или није! Занимљиво би било знати кога то сахрањују са тако чудноватим лицима?« |
| "Mikhail Alexandrovich Berlioz," said a somewhat nasal masculine voice beside her, "the chairman of MASSOLIT." | — Берлиоза Михаила Александровича — зачула је крај себе помало уњкав мушки глас — председника МАССОЛИТ-а. |
| Surprised, Margarita Nikolayevna turned and saw a man at the other end of the bench who must have sat down noiselessly when she was preoccupied with the procession and, presumably, had asked her last question out loud, without knowing it. | Зачуђена Маргарита Николајевна окренула се и угледала на својој клупи грађанина, који је очигледно нечујно сео на клупу док је она бленула у процесију и, када је, према свему судећи, расејано поставила наглас своје последње питање. |
| Meanwhile the procession had come to a halt, probably because of the traffic lights up ahead. | Процесија се у међувремену почела да зауставља, вероватно је чело поворке застало испред семафора. |
| "Yes," the stranger continued, "their mood is amazing. They're taking someone to be buried and all they can think about is what happened to his head!" | — Да — наставио је непознати грађанин — чудновато су одиста расположени. Возе покојника, а мисле само на то где ли му се дела глава. |
| "What head?" asked Margarita, peering at her unexpected neighbor, who turned out to be a short man with fiery red hair and a fang, who was wearing a starched shirt, a fine striped suit, patent-leather shoes, and a bowler hat. His tie was flashy. But the most astonishing thing of all was that sticking out of his breast pocket, where most men carry a handkerchief or a pen, there was a well-gnawed chicken bone, | — Каква глава ? — упитала је Маргарита, загледајући неочекиваног суседа. Тај сусед је био малог раста, ватренориђ, са очњаком, у уштирканој кошуљи и пристојном пругастом оделу, са лакираним ципелама и полуцилиндром на глави. Кравата му је била светла. Чудно је било што је из горњег џепа на сакоу, где мушкарци обично држе марамицу или стило, овом грађанину вирила оглодана кокошија кост. |
| "Well, you see," the redhead explained, "this morning at Griboyedov the dead man's head was removed from his coffin." | — Да, ако изволите видети — објаснио је риђи — јутрос су у Грибоједовљевој сали укралн покојнику главу из сандука. |
| "But how can that be?" Margarita asked involuntarily, recalling the whispers she had overheard on the bus. | — Како је то могло да се деси? — и нехотице је упитала Маргарита, сетивши се истовремено шаптања у тролејбусу. |
| "The devil knows how!" the redhead replied casually. "But if you ask me, it might be worth asking Behemoth about that. A terribly clever theft it was too. Caused an unbelievable scandal! And what's more, no one knows who would need the head, or why!" | — Ђаво ће га знати како! — дружевно је одговорио риђи — уосталом, сматрам да не би било наодмет да приупитамо Бехемота. Страшно су је вешто здипили. Велики скандал! И, што је најважније, непојамно је коме и зашто треба та глава! |
| However preoccupied Margarita Nikolayevna was with her own concerns, she was nonetheless struck by the stranger's bizarre chatter. | — Ма колико да је била обузета својим мислима, Маргарита Николајевна се ипак зачудила чудноватим лагаријама непознатог грађанина. |
| "But wait a minute!" she blurted out. "Which Berlioz? Was it the one in today's paper who..." | — Извините! — наједном је узвикнула. — Ког то Берлиоза? Оног што су данас у новинама. . , |
| "Precisely so, precisely so..." | — Дакако, дакако... |
| "So, does that mean that the mourners are writers?" asked Margarita, suddenly baring her teeth. "Yes, naturally!" | — Значи, то писци иду за ковчегом? — упитала је Маргарита, и наједном се искесила. — Природно, они! |
| "And do you know who they are by sight?" | — А ви их лично познајете? |
| "Every last one," replied the redhead. | — Све до једнога — одговорио је риђи. |
| "Tell me," said Margarita, her voice becoming hollow. "Is the critic Latunsky among them by any chance?" | — Реците — проговорила је Маргарита пригушено — да ли је међу њима критичар Латунски?_ |
| "How could he not be?" answered the redhead. "There he is over there, fourth row from the end." | — Како би могло без њега? — одговорио је риђи. — ено га с краја, у четвртом реду. |
| "The blond one?" asked Margarita, squinting. | — Онај са плавом косом? — упитала је Маргарита жмиркајући. |
| "Ash-blond... See, he's got his eyes raised up to heaven." | — Пепељастом... Видите, очи је дигао према небу! |
| "The one who looks like a Catholic priest?" | — Личи на католичког свештеника? |
| "That's him!" | — Тако је ! |
| Studying Latunsky, Margarita asked no more questions. " | Маргарита више ништа није питала, посматрала је Латунског. |
| And you, I can see," said the redhead, smiling, "hate this Latunsky." | — А ви, како видим — проговорио је риђи смешкајући се — мрзите тог Латунског. |
| "I also hate a few others," answered Margarita through her teeth. "But it's not worth talking about." | — Ја још понеког мрзим — процедила је кроз зубе Маргарита — али то није интересантно. |
| By now the procession had moved on; a line of mostly empty cars stretched out behind the marchers. | Процесија је у том часу кренула даље, за пешацима су ишли углавном празни аутомобили. |
| "If you say so, Margarita Nikolayevna!" | — Ма, разуме се, Маргарита Николајевна, шта у томе може бити интересантног? |
| Margarita was astounded, "Do you know me?" | Маргарита се зачудила: — Познајете ме? |
| In place of an answer, the redhead swept the bowler off his head and held it in his outstretched hand. | Уместо одговора риђи је скинуо полуцилиндар и испружио руку у страну. |
| "Looks like a real thug!" thought Margarita, examining her sidewalk interlocutor. | »Права разбојничка њушка!« помислила је Маргарита, загледавши се у свог саговорника с улице. |
| "But I don't know you," said Margarita dryly. | — А ја вас не познајем — нељубазно је рекла Маргарита. |
| "How could you know me? But I've been sent to see you regarding a certain small matter." | — Одакле бисте ме па и знали? Међутим, упутили су ме к вама послом. |
| Margarita turned pale and recoiled. | Маргарита је побледела и устукнула. |
| "You should have said that right away," she began, "instead of spouting the devil knows what about a severed head! Have you come to arrest me?" | — Од тога је директно требало и почети — рекла је — а не да лупетате ђаво ће га знати шта о одрубљеној глави! Хоћете ли да ме ухапсите? |
| "Not at all," exclaimed the redhead. "What is this: as soon as you start talking they think you're going to arrest them! I simply have some business to discuss with you." | — Ни говора — узвикнуо је риђи — шта то треба да значи: ако сам вам пришао, одмах вас и хапсим! Једноставно имам нека посла са вама. |
| "I don't understand at all. What business?" | — Ништа не схватам, каква то посла? |
| The redhead looked around and said mysteriously, | Риђи се осврнуо и рекао тајанствено: |
| "I've been sent to give you an invitation for this evening," | — Замољен сам да вас позовем вечерас у госте. |
| "Are you raving? An invitation from whom?" | — Шта бунцате, какве госте? |
| "A certain distinguished foreigner," said the redhead, narrowing his eyes meaningfully. | — Једном чувеном странцу — значајно је рекао риђи, зачкиљивши на једно око. |
| Margarita got furious. | Маргарита је побеснела. |
| "A new breed has appeared: street pimps," she said, getting up to leave. | — То је неки нов сој: улични подводач! — рекла је устајући, спремна да оде. |
| "That's the thanks I get for taking on assignments like this!" exclaimed the redhead, taking offense, and as Margarita turned to leave, he growled after her, "Fool!" | — То ми је хвала за овакву поруку! — узвикнуо је увређено риђи и прогунђао иза леђа Маргарити, која је већ одлазила: — Глупачо! |
| "Scoundrel!" she retorted, and as she turned, she heard the redhead's voice behind her, | — Хуљо! — одговорила је ова окренувши се, и у тај мах је зачула иза себе глас риђег: |
| "The darkness that had come in from the Mediterranean covered the city so detested by the procurator. The hanging bridges which connected the temple with the fearsome Antonia Tower had disappeared... Yershalaim—the great city-vanished as if it had never existed...' And you can vanish too, along with your charred manuscript and your dried rose! Sit here on the bench alone, and beg him to set you free so you can breathe and be allowed to forget him!" | — Помрчина која је наишла са Средоземног мора прекрила је град који је прокуратор мрзео. Нестали су висећи мостови, који су спајали храм са страшном Антонијевом кулом... Нестао је Јерушалаим, велики град, као да га никада није ни било на свету... Па нестаните без трага онда и ви, са вашом нагорелом свеском и сасушеном ружом! Седите овде сами на клупи и молите га да вам подари слободу, да вас пусти да дишете, да нестане из вашег памћења. |
| Margarita's face blanched, and she turned back to the bench. The redhead looked at her with tightly narrowed eyes. | Бела као креч, Маргарита се вратила клупи. Риђи је посматрао кроз полуспуштепе капке. |
| "I don't understand any of this," said Margarita Nikolayevna softly. "You could have found out about the burnt pages... broken into my house and spied on me... Did you pay off Natasha, is that it? But how could you know my thoughts?" She wrinkled her brow, looking agonized, and added, "Tell me, who are you? What department are you from?" | — Ништа не схватам — тихо је рекла Маргарита Николајевна — за листове сте још и могли да сазнате... могли сте да ме уходите, пратите.. . Наташу сте поткупили, зар не? Али како сте могли да сазнате моје мисли? — Паћенички се намрштила и додала: — Реците ми, ко сте ви? Из које сте институције? |
| "What a bore this is," grumbled the redhead and said in a louder voice, "Excuse me, but I already told you I'm not from any department! Please, sit down." | — Ала је досадна — прогунђао је риђи и рекао гласније: — Извините, али већ сам вам казао да нисам ни из какве институције. Седите, молим вас. |
| Margarita obeyed without a fuss, but as she sat down, she asked again, "Who are you?" | Маргарита је без поговора послушала, али је ипак седајући, упитала још једном: — Ко сте ви? |
| "Well, if you must know, my name is Azazello, but that won't mean anything to you anyway." | — Па, добро, име ми је Азазел, али вам то свеједно ништа не говори. |
| "But won't you tell me how you knew about those pages and about my thoughts?" | — А хоћете ли ми рећи одакле сте сазнали за листове и моје мисли? |
| "No, I won't," was Azazello's dry reply. | — Нећу вам рећи — хладно је одговорио Азазел. |
| "But do you know anything about him?" whispered Margarita imploringly. | — Али ви знате нешто о њему? — молећиво је прошаптала Маргарита. |
| "Well, let's say I do." | — Па, рецимо да знам. |
| "I beg you, just tell me one thing, is he alive? Don't torment me." | — Молим вас: реците ми само једно — да ли је жив? Не мучите ме! |
| "Yes, he's alive, he's alive," Azazello replied unwillingly. "My God!" | — Па, жив је, жив — преко воље је одговорио Азазел. — Боже мој! |
| "Please, no fits and no screams," said Azazello with a frown. | — Молим, само без узбуђења и узвика — натмурено је рекао Азазел. |
| "I'm sorry, forgive me," mumbled the now-compliant Margarita. "It's true, I got angry at you. You will admit, though, that when someone on the street invites a woman to go somewhere... I'm not prejudiced, I assure you," Margarita let out a mirthless laugh, "but I never see any foreigners, I have no desire to socialize with them... and besides, my husband... My tragedy is that I live with someone I don't love, but it would be ignoble of me to ruin his life. He's never shown me anything but kindness..." | — Извините, извините — мрмљала је сада понизно Маргарита — ја сам се, наравно, наљутила на вас. Апи, сложићете се са мном, када на улици позивају жену некамо у госте... Немам предрасуда, уверавам вас — Маргарита се тужно осмехнула — али ја никада не виђам странце, немам воље да се дружим са њима... а осим тога, мој муж... Моја је драма у томе што живим са човеком кога не волим, али сматрам да је недостојно да му уништим живот. Сем добра од њега ништа друго нисам видела... |
| Azazello listened to her disconnected speech with obvious boredom and said sternly, | Азазел је с очигледном досадом саслушао овај неповезани монолог и грубо казао: |
| "Please be quiet for a minute." | — Замолио бих вас да за тренутак ућутите. |
| Margarita fell into submissive silence. | Маргарита је послушно ућутала. |
| "My invitation is from a foreigner who is perfectly safe. And not a soul will know about your visit. I can promise you that." | — Позивам вас код потпуно безопасног странца. И нико живи неће сазнати за ту посету. То вам ја јамчим. |
| "But what does he need me for?" Margarita asked insinuatingly. | — А зашто сам му ја потребна? — умилно је упитала Маргарита. |
| "You'll find that out later." | — То ћете сазнати касније. |
| "I see... I'm supposed to sleep with him," said Margarita reflectively. | — Разумем... Морам да му се подам — рекла је Маргарита замишљено. |
| Azazello gave a haughty smirk and replied, | То је Азазел некако надмено пропратио са »хм« и одговорио овако: |
| "That would, I can assure you, be the answer to any woman's dream," a chuckle distorted Azazello's face, "but I must disappoint you, that won't happen." | — Свака жена на овоме свету, уверавам вас, могла би само да сања о томе — Азазелову њушку је искривио осмех — али да вас разочарам, тога неће бити. |
| "But who is this foreigner?!" Margarita cried out loudly in exasperation, causing passersby to turn their heads. "And why should I have any interest in seeing him?" | — Какав је то сгранац!? — потпуно збуњена, узвикнула је Маргарита тако гласно да су се шетачи, који су пролазили поред клупе, осврнули. — И зашто бих ишла к њему? |
| Azazello leaned over to her and whispered in a gravely significant way, | Азазел се нагнуо према њој и шапнуо јој значајно: |
| "A great interest indeed... You'll have the opportunity to..." | — Па, имате рачуна, и то великог... Искористићете прилику... |
| "To do what?" exclaimed Margarita, her eyes widening. "Am I right, are you suggesting that I can get news of him there?" | — Шта? — узвикнула је Маргарита и разрогачила очи. — Ако сам вас добро схватила, ви наговештавате да бих тамо могла да сазнам нешто о њему? |
| Azazello nodded silently. | Азазел је ћутке климнуо главом. |
| "Then I'll go!" Margarita exclaimed with vigor, seizing Azazello by the arm. "I'll go anywhere you want!" | — Идем! — повикала је гласно Маргарита и ухватила Азазела за руку. — Идем куда год хоћете! |
| Heaving a sigh of relief, Azazello leaned back against the bench, which had the name "Nyura" carved in large letters on it, and observed ironically, | Азазел је с олакшањем одахнуо, наслонио се на клупу, заклонивши леђима крупно урезану реч »Њура« и рекао иронично: |
| A troublesome race, these women!" He buried his hands in his pockets and stretched his legs out in front of him. "Why did they send me on this job? Behemoth should have gone, he's the one with the charm..." | — Тежак су свет ове жене! — завукао је руке у џепове и испружио ноге — зашто су, на пример, послали овамо мене? Да је дошао Бехемот, он је допадљив... |
| With a bitterly sad smile, Margarita said, | Маргарита је рекла, смешкајући се усиљено и жалосно: |
| "Stop trying to mystify and torment me with your riddles... I'm an unhappy person, and you're taking advantage of that. I may be getting involved in something strange, but if I am, I swear it's only because you lured me with your talk of him! My head is spinning from all these things I don't understand..." | — Престаните да мистификујете и да ме мучите својим загонеткама... Јер ја сам несрећно биће и ви то користите. Уплићем се у нешто чудно, али, кунем се, само због тога што сте ме намамили речима о њему! Завртело ми се у глави од свих тих нејасних ствари... |
| "No scenes, no scenes," retorted Azazello with a grimace. "You should put yourself in my position. Smacking some bureaucrat in the puss, booting out some old geezer, shooting someone, or anything along those lines, that's my real specialty, but talking with a woman in love—no thanks. I've been trying to talk you into this for half an hour now. So will you go?" | — Без драме, без драме — одговорио је Азазел кревељећи се — треба схватити и мој положај. Измлатити администратора, или избацити рођака из куће, или припуцати на некога, или још некаква слична багатела, за то сам стручњак, али разговарати са заљубљенмм женама, хвала вам лепо. Салећем вас већ пола сата. Значи, идете? |
| "I'll go," was Margarita Nikolayevna's simple reply. | — Идем — једноставно је одговорила Маргарита Николајевна. |
| "Then be so kind as to take this," said Azazello, who pulled a round gold jar out of his pocket, and handed it to Margarita, saying, "Hide it, or people will see. It'll do you good, Margarita Nikolayevna, your grief has really aged you in the past six months." Margarita flared up but said nothing, and Azazello continued, "Tonight, at exactly nine-thirty, be so kind as to take off your clothes and spread this ointment over your face and your whole body. Then you can do as you like, but don't leave the phone. I'll call you at ten and tell you everything you need to know. You don't have to worry about anything, you'll be taken where you have to go, and you won't be caused any upset. Understood?" | — Онда изволите узети — рекао је Азазел и, извукавши из џепа златну кутијицу, пружио је Маргарити са речима: — али склоните је, јер пролазници гледају. Добро ће вам доћи, Маргарита Николајевна. Ви сге прилично остарели од туговања за последњих пола године. — Маргарита се зајапурила, али ништа није одговорила, а Азазел је наставио: — Вечерас, тачно у пола десет, потрудите се да, скинувши се до гола, овом машћу намажете лице и цело тело. Даље радите шта хоћете, али се не удаљујте од телефона. У десет ћу вам телефонирати и рећи све што је потребно. Нећете морати ни за шта да бринете, довешће вас куда треба, и нико вам неће ништа нажао учиниги. Да ли вам је јасно? |
| After a short silence, Margarita replied, "Understood. This thing is pure gold, I can tell by the weight. Well, what of it, I know perfectly well that I'm being bribed and lured into some shady business, for which I'll have to pay a high price." | Маргарита је поћутала, а онда одговорила: — Јасно ми је. Ово је од чистог злата, судећи по тежини. Па шта, одлично схватам да ме подмићују и увлаче у нешто нечисто, за шта ћу скупо платити. |
| "What is this," said Azazello, practically hissing, "are you starting in again?" | — Шта је то сада? — готово је просиктао Азазел — опет почињете? |
| "No, wait!" | — Не, причекајте! |
| "Give me back the cream!" | — Дајте овамо ту помаду! |
| Margarita clutched the jar tighter and continued, | Маргарита је чвршће стегла кутијицу у руци и наставила: |
| "No, wait... I know what I'm getting myself in for. But I'll do anything for his sake, because there's no hope left for me in this world. But if you destroy me, you'll be sorry! Yes, you will! Because I'll be dying for love!"—and, pounding her chest, Margarita gazed at the sun. | — Не, причекајте... Знам на шта пристајем. Али пристајем на све само због њета, јер ни у шта се више на овоме свету не надам. Али, хоћу да вам кажем, нека вас буде срамота ако ме упропастите! Да, срамота! Пропадам због љубави! — и, ударивши се у груди, Маргарита је погледала сунце. |
| "Give it back," Azazello yelled angrily. "Give it back, and to hell with everything! Let them send Behemoth!" | — Дајте то овамо — бесно је засиктао Азазел — дајте овамо, до ђавола са свим тим. Нека пошаљу Бехемота! |
| "Oh, no!" exclaimed Margarita, to the astonishment of passersby, "I agree to everything, I agree to play out this whole comedy with the cream, I agree to go to the devil and back! I won't give it back!" | — О не! — узвикнула је Маргарита, зачудивши пролазнике — пристајем на све, пристајем да одиграм ту комедију са мазањем машћу, пристајем и ђаволу у торбу да одем! Не дам! |
| "Bah!" Azazello howled suddenly. His eyes bulging, he began pointing at something over toward the park railing. | — Ха! — наједном је дрекнуо Азазел и, избуљивши се на ограду парка, почео нешто да показује прстом. |
| Margarita turned to where Azazello was pointing, but didn't notice anything in particular. Then she turned back to him, expecting an explanation for that absurd "Bah!"—but there was no one there to provide it: Margarita Nikolayevna's mysterious interlocutor had vanished. | Маргарита се осврнула у правцу у коме је показивао Азазел, али ништа нарочито тамо није видела. Када се окренула Азазелу, желећи да добије објашњење за оно неумесно »Ха«, није било више.никога да јој пружи објашњење: тајанетвени саговорник Маргарите Николајевне је нестао. |
| Margarita quickly thrust her hand into her bag, where, prior to Azazello's howl, she had hidden the jar, and assured herself that it was still there. Then, without further reflection, she ran hurriedly out of Alexandrovsky Park. | Маргарита је брзо завукла руку у ташну, где је пре овог узвика стрпала кутијицу, и уверила се да је она тамо. Тада је, не размишљајући више ни о чему, Маргарита журно потрчала нз Александровског парка. |