 
|
|
|
|
|
|
|
| XVIII | Поглавље 18 |
| Unlucky Visitors | ЗЛОСРЕЋНИ ПОСЕТИОЦИ |
| AT the same time as the conscientious bookkeeper was in the taxi enroute to his encounter with the writing suit, a respectably dressed man with a small imitation-leather suitcase was getting off the reserved-seat first-class car of the No. 9 train from Kiev. This passenger was none other than Maximilian Andreyevich Poplavsky, the uncle of the late Berlioz, an economic planner who lived in Kiev on what was formerly Institute Street. The reason for his trip to Moscow was a telegram received late in the evening two days before. It said, | У исто доба када је марљиви књиговођа јурио таксијем да би налетео на одело које само пише — из прве класе вагона с резервацијама, вагона број 9 кијевског експреса, који је стигао у Москву, између осталих је изашао и пристојан путник са картонским куферчетом у руци. Тај путник није био нико други до теча покојног Берлиоза, Максимилијан Андрејевич Поплавски, економиста-планер, који је живео у Кијеву у бившој Институтској улици. Разлог доласка Максимилијана Андрејевича у Москву био је телеграм који му је био уручен касно прексиноћ, следеће садржине: |
| "I have just been cut in half by a streetcar at Patriarch's. Funeral Friday 3 PM. Come. Berlioz." | »Управо ме је прегазио трамвај код Патријаршијског рибњака. Погреб петак три сата. Долази. Берлиоз«. |
| Maximilian Andreyevich was considered one of the smartest men in Kiev and justifiably so. But even the smartest man would be befuddled by a telegram like that. If a man can wire that he has been cut in half, it's obvious it wasn't a fatal accident. But then why mention a funeral? Or, could it be that he's in very bad shape and foresees that he is going to die? That was a distinct possibility, but the preciseness of the information was odd nonetheless. How could he know that his funeral was going to be at precisely 3 p.m. on Friday? An amazing telegram! | Максимилијан Андрејевич је важио, и то не без разлога, за једног од најпаметнијих људи у Кијеву. Али и најпаметнијег човека овакав телеграм може да збуни. Када човек шаље телеграм да је прегажен, онда је јасно да није прегажен »намртво«. Али чему онда погреб? Или се осећа врло рђаво, па предосећа да ће преминути? То је могућно, али је одиста веома чудна ова прецизност — како би он могао знати да ће га сахранити у петак, у три сата по подне? Чудноват телеграм! |
| But what are smart people smart for, if not to untangle tangled things? It was very simple. There had been a mistake, and the message had been transmitted in garbled form. The word "I" had obviously come from another telegram and been put where "Berlioz" should have been, at the beginning of the telegram, instead of at the end where it ended up. After such a correction the telegram became intelligible, albeit, of course, tragic. | Међутим, паметни људи и јесу паметаи зато да би се снашли у запетљаним стварима. Све је веома једноставно. Дошло је до грешке, и текст телеграма је испреметан. Реч »ме«, без сумње, доспела је из другог телеграма уместо речи »Берлиоза« која је добила облик »Берлиоз«, па доспела на крај телеграма. Са таквом исправком смисао телеграма постао је јасан, али, разуме се, трагичан. |
| After the attack of grief which struck his wife had subsided, Maximilian Andreyevich began to make plans to go to Moscow. | Када се смирила провала туге супруге Максимилијана Андрејевича, он је одмах почео да се спрема за пут у Москву. |
| Maximilian Andreyevich had a secret that must be revealed. Although he did indeed feel sorry for his wife's nephew, who had died in the prime of his life, he was a practical man and saw that there was no particular need for him to attend the funeral. Nevertheless, Maximilian Andreyevich had been in a. great hurry to get to Moscow. What made him do it? Only one thing—the apartment. An apartment in Moscow! That's serious business! No one knows why, but Maximilian Andreyevich didn't like Kiev, and the thought of moving to Moscow had gnawed at him so persistently recently that he had begun to lose sleep over it. | Потребно је открити још једну тајну Максимилијана Андрејевича. Њему је, неоспорно, било жао жениног нећака, који је настрадао у најбољим годинама живота. Али, разуме се, као послован човек, он је знао да његово присуство на погребу није неопходно. Па ипак је Максимилијан Андрејевич похитао у Москву. У чему је била ствар? У једном једином — у стану. Стан у Москви? То је већ озбиљно. Не зна се зашто, али се Кијев Максимилијану Андрејевичу није допадао, и мисао о преласку у Москву толико га је опседала у последње време да је чак почео лоше да спава. |
| He got no pleasure from the Dnieper overflowing in spring, when the islands on the lower shore became flooded, and the water merged with the horizon. He got no pleasure from the striking beauty of the view from the base of the Prince Vladimir statue. The patches of sunlight that played on the brick paths of Vladimir Hill in spring gave him no joy. He wanted none of that, he wanted just one thing—to move to Moscow. | Није се више радовао пролећним изливањима Дњепра, када се, потапајући острва уз ниску обалу, вода спајала са хоризонтом. Није се радовао ни узбудљиво лепом погледу, који се отварао од постоља споменика кнезу Владимиру. Није га веселила ни игра сунчане светлости у пролеће на стазама поплочаним циглама на Владимировом брду. Ништа од свега тога он није хтео, он је хтео само једно — да се пресели у Москву. |
| The ads he placed in the papers, offering to exchange his Institute Street apartment in Kiev for a smaller flat in Moscow, had produced no results. There were no takers, and if someone did turn up once in a while, the offer was made in bad faith. | Огласи у новинама о замени стана у Институтској улици у Кијеву за мањи у Москви нису уродили никаквим плодом. Понуда није било, а ако би се понекад и појавиле, онда су биле непоштене. |
| The telegram had given Maximilian Andreyevich a shock. It would be a. sin to pass up such an opportunity. Practical people know that opportunity doesn't knock twice. | Телеграм је узрујао Максимилијана Андрејевича. Био би грех пропустити овакав тренутак. Пословни људи знају да се овакви тренуци не понављају. |
| In a word, come hell or high water, he had to make sure he inherited his nephew's apartment on Sadovaya Street. True, it would be difficult, very difficult, but the difficulties had to be overcome, no matter what. As an experienced man of the world, Maximilian Andreyevich knew the first thing he had to do to accomplish this goal was to get registered, if only on a temporary basis, in his late nephew's three-room apartment. | Једном речју, без обзира на све тешкоће, требало је на сваки начин наследити нећаков стан у Садовој. Да, то је било компликовано, врло компликовано, али је те компликације требало пошто-пото пребродити. Искусни Максимилијан Андрејевич је знао да његов први и неминован корак мора бити следећи: требало се, бар привремено, пошто-пото, пријавити у три собе покојног нећака. |
| On Friday afternoon Maximilian Andreyevich walked into the office of the housing committee of No. 302B Sadovaya Street in Moscow. | У петак пре подне Максимилијан Андрејевич је ушао на врата просторије у којој се налазила управа зграде бр. 302-бис у Садовој улици у Москви. |
| In a narrow room, where there was an old poster on the wall showing in several drawings ways of reviving someone drowned in the river, an unshaven middle-aged man with frightened-looking eyes sat behind a wooden desk all by himself. | У собичку, где је на зиду висио стари плакат који је у неколико слика приказивао начин спасавања дављеника, седео је, за дрвеним столом и потпуно сам, средовечан необријан човек усплахирених очију. |
| "May I see the chairman of the housing committee?", the economic planner inquired politely, taking off his hat and putting his suitcase on the chair by the doorway. | — Да ли бих могао да видим председника управе? — учтиво је упитао економиста-планер, скидајући шешир и стављајући своје куферче на празну столицу. |
| This, it would seem, simplest of questions so unnerved the man at the desk that a change came over his face. Squinting with alarm, he mumbled incomprehensibly that the chairman was not there. | Ово, рекло би се обично питање, из неких разлога је узрујало човека који је седео, тако да се чак и у лицу променио. Узнемирено кријући поглед, он је неразговетно промрмљао да председника нема. |
| "Is he in his apartment?" asked Poplavsky. "I'm here on a very urgent matter." | — Да ли је у своме стану? — упитао је Поплавски — ствар је хитна. |
| The seated man's reply was again incoherent. But even so, the implication was that the chairman was not in his apartment either. | Човек који је седео одговорио је опет нешто без везе. Али се ипак могло схватити да председник није код куће. |
| "When will he be back?" | — А када ће бити? |
| The seated man said nothing in reply, and looked out the window with a kind of anguish. | Човек који је седео није ништа одговорио на то и некако је тужно погледао кроз прозор. |
| "Aha!" said the smart Poplavsky to himself and inquired after the secretary. | »Аха!...« рекао је сам себи паметни Поплавски и упитао за секретара. |
| The strange man at the desk turned purple from the strain and, again incomprehensibly, said that the secretary wasn't there either... that he was ill... and that no one knew when he'd be back... | Чудновати човек за столом чак је и поцрвенео од напетости и опет промрмљао неразговетно да ни секретара такође нема... када ће он доћи, не зна се и... да је секретар болестан... |
| "Aha!" said Poplavsky to himself, "But is there anyone here from the housing committee?" | »Аха« рекао је сам себи Поплавски — али неког из управе ипак мора бити? |
| "Me," the man answered in a weak voice. | — Ја сам — безвољно је одговорио човек. |
| "You see," Poplavsky began impressively, "I am the sole heir of the deceased Berlioz, my nephew, who, as you know, died at Patriarch's Ponds, and I am bound by the law to assume the inheritance that consists of our apartment, No. 50..." | — Видите — надмено је почео Поплавски — ја сам једини наследник покојног Берлиоза, мог нећака, који је погинуо, као што вам је познато, код Патријаршијског рибњака, и ја сам обавезан, према закону, да преузмем наследство које се налази у нашем стану број педесет... |
| "I don't know anything about it, comrade," interrupted the man glumly. | — Нисам упућен у то, друже — жалосно га је прекинуо човек. |
| "But, see here," said Poplavsky in resonant tones. "You are a member of the committee and are obliged to..." | — Али допустите — звонко је рекао Поплавски — ви сте члан управе и дужни сте... |
| At this point a man walked into the room. The man at the desk took one look at him and turned pale. | У том тренутку у собу је ушао неки грађанин. Кад га је човек који је седео угледао, пребледео је. |
| "Committee member Pyatnazhko?" asked the new arrival. | — Члан управе Пјатнашко? — упитао је придошлица човека који је седео. |
| "Yes," answered the man at the desk in barely audible tones. | — Ја сам — одговорио је овај једва чујно. |
| The newcomer whispered something to him, and the latter became completely flustered, got up from the desk, and seconds later, Poplavsky was left alone in the empty housing committee office. | Грађанин је нешто прошаптао човеку који је седео и овај је, потпуно збуњен, устао са столице и кроз неколико секунди Поплавски је остао сам у празној просторији управе. |
| "Oh, what a complication! All I needed was to have them all suddenly be...," thought Poplavsky with annoyance, as he crossed the asphalt courtyard and hurried to apartment No. 50. | »Ех, какве компликације! И зар су морали да их све истовремено...« — кивно је мислио Поплавски, пресецајући асфалтирано двориште и хитајући у стан број 50. |
| As soon as the economic planner rang the bell, the door opened. Maximilian Andreyevich entered the darkened hallway. He was a little surprised that he couldn't tell who had opened the door. There was no one in the hallway except a huge black cat who was sitting on a chair. | Само што је економиста-планер зазвонио, врата су се отворила, и Максимилијан Андрејевич је ушао у полумрачно предсобље. Зачудио се унеколико због тога што није било јасно ко му је отворио врата: у предсобљу није било никога, осим огромног црног мачка, који је седео на столици. |
| Maximilian Andreyevich coughed, stamped his feet, and then the study door opened, and out walked Korovyov into the hallway. Maximilian Andreyevich bowed politely to him, but said with dignity, | Максимилијан Андрејевич се накашљао, почео да трупка ногама, и тада су се врата кабинета отворила и у предсобље је изишао Коровјев. Максимилијан Андрејевич му се поклонио учтиво, али достојанствено, и рекао: |
| "My name is Poplavsky. I am the uncle..." | — Зовем се Поплавски. Ја сам теча... |
| But before he could finish, Korovyov pulled a dirty handkerchief out of his pocket, buried his nose in it, and burst into tears. | Није успео ни да доврши, а Коровјев је већ извукао из џепа прљаву марамицу, забио нос у њу и заплакао. |
| "...of the deceased Berlioz..." | —... покојног Берлиоза... |
| "I know, I know," interrupted Korovyov, removing the handkerchief from his face. "The minute I laid eyes on you, I guessed it was you!" Then he was convulsed with tears and cried out, "What a tragedy, huh? How could such a thing happen, huh?" | — Како да не! Како да не! — прекинуо га је Коровјев, скидајући марамицу са лица. — Чим сам вас угледао, одмах сам се сетио да сте то ви! — Ту је почео да се тресе од плача и да узвикује: — Несрећа, а? Шта се то сада све не дешава? А? |
| "Run over by a streetcar?" asked Poplavsky in a whisper. | — Трамвај га је прегазио? — шапатом је упитао Поплавски. |
| "Killed instantly," shouted Korovyov, and the tears started streaming from under his pince-nez. "Instantly! I was there and saw it. Believe me, it happened in a flash! Off went the head! Then the right leg—crunch, right in two! Then the left—crunch, right in two! That's what you get with streetcars!" Apparently unable to control himself, Korovyov turned his face to the wall next to the mirror and began shaking with sobs. | — Начисто — узвикнуо је Коровјев, и сузе су му линуле испод цвикера — начисто. Био сам сведок. Верујте — намах! Глава — одлетела! Десна нога — крц, напола! Лева — крц, напола! Ето шта раде трамваји! и пошто, очигледно, више није могао да се уздржи, Коровјев је забио нос у зид поред огледала и почео да се тресе од плача. |
| Berlioz's uncle was genuinely struck by the stranger's behavior. "And they say people aren't sensitive nowadays!" he thought, feeling his own eyes begin to smart. However, at just that moment a bothersome little cloud settled over his soul and a reptilian thought flickered: Could this sincere and sensitive fellow already have registered himself in the deceased's apartment? Such things have been known to happen, after all. | Берлиозовог течу је искрено узбудило понашање незнанца. »Ето, а кажу да нема у наше доба душевних људи!« — помислио је, осећајући да и њега пеку очи. Али, у том тренугку се некакав непријатан облачак навукао на његову душу и, као муња, синула помисао да се овај душевни човек није већ пријавио у стану покојниковом, јер се и такве ствари дешавају у животу. |
| "Excuse me, but were you a friend of my dear departed Misha?" he asked, wiping his dry left eye with his sleeve and studying the grief-stricken Korovyov with his right. But the latter was in such a paroxysm of tears that nothing he said was intelligible except for "crunch, right in two!" which he kept repeating. After he had cried himself out, Korovyov finally unglued himself from the wall and said, | — Извините, да нисте били пријатељ мог покојног Мише? — упитао је, бришући рукавом лево суво око, а десним проучавајући Коровјева, потресеног тугом. Али овај се до те мере расплакао да се није могло разумети ништа друго до речи које су се понављале »крц — и напола!« Исплакавши се тако до миле воље, Коровјев се на крају одвојио од зида и проговорио: |
| "No, I can't take it anymore! I'm going to take 300 drops of valerian!..." and turning his utterly tear-drenched face to Poplavsky, he added, "Those damned streetcars!" | — Не, не могу више! Идем и узећу три стотине капи валеријане! — па је, окренувши Поплавском потпуно уплакано лице, додао: — Ето, то су вам трамваји! |
| "Pardon me, but was it you who sent me the telegram?" asked Maximilian Andreyevich, agonizing over who this amazing crybaby could be. | — Извињавам се, јесте ли ми ви послали телеграм? — упитао је Максимилијан Андрејевич, мучно размишљајући ко би могао да буде овај чудновати плачљивко. |
| "He did!" answered Korovyov, pointing to the cat. | — Он! — одговорио је Коровјев и показао прстом на мачка. |
| Poplavsky, his eyes bulging, thought he had misheard. | Поплавски је избечио очи, сматрајући да је пречуо. |
| "No, I can't go on, I haven't the strength," Korovyov went on, sniffling. "When I think of the wheel going over his leg... one wheel alone weighs about 360 pounds... Crunch! I'll go lie down and lose myself in sleep," at which point he vanished from the hallway. | — Не, не могу, немам снаге — шмркћући је наставио Коровјев — када се само сетим: точак преко ноге... један точак има десет пудова... Крц! Идем да легнем, да заспим — и тада је нестао из предсобља. |
| The cat stirred, jumped down from the chair, stood on its hind legs, spread its forepaws, opened its jaws and said, | Мачак се протегао, скочио са столице, стао на задње шапе, подбочио се, отворио чељуст и рекао: |
| "Well, I sent the telegram. Now what?" | — Па, телеграм сам ја послао. И шта онда? |
| Maximilian Andreyevich's head started spinning, his arms and legs became paralyzed, he dropped his suitcase and sat down on a chair opposite the cat. | Максимилијану Андрејевичу се завртело у глави, руке и ноге су му се одузеле, испустио је куферче и сручио се на столицу преко пута мачка. |
| "I believe I asked you in Russian," the cat said sternly. "Now what?" | — Ја, чини ми се, руским језиком питам — грубо је рекао мачак. И шта онда? |
| But Poplavsky gave no reply. | Али Поплавски нишга није одговорио. |
| "Passport!" snapped the cat and stretched put a chubby paw. | — Пасош! — дрекнуо је мачак и пружио дебелу шапу. |
| Completely at a loss and unable to see anything but the sparks burning in the cat's eyes, Poplavsky pulled his passport out of his pocket as if it were a dagger. The cat removed a pair of black thick-rimmed glasses from the table under the mirror, put them on his snout, which made it look even more impressive, and took the passport from. Poplavsky's trembling hand. | Ништа не схватајући и не видећи ништа друго до две искре које су гореле у мачковим очима, Поплавски је из џепа извукао пасош, као да вади бодеж. Мачак је узео са сточића под огледалом наочаре у дебелом црном оквиру, ставио их на њушку, што га је учинило још импозантнијим и извукао пасош из дрхтаве руке Поплавског. |
| "I wonder: will I faint or not?" thought Poplavsky. Korovyov's sobbing could be heard in the distance, and the smells of ether, valerian, and some other nauseating abomination filled the entire hallway. | »Баш ме занима: хоћу ли се онесвестити или не?« — помислио је Поплавски. Издалека су се чули јецаји Коровјева, цело предсобље се испунило мирисом етера валеријане, и још некакве отужне гадости. |
| "Which department issued this document?" asked the cat, staring at it intently. No answer was forthcoming. | — Које је одељење издало исправе? — упитао је мачак, разгледајући страницу. Одговор није добио. |
| "Department 412," replied the cat himself, tracing his paw over the passport, which he held upside down. "But, of course! I know that department very well! They give passports to anyone who walks in! But I, on the other hand, wouldn't give a passport to someone like you! Not on your life! One look at you and I'd refuse on the spot!" At this point the cat became so enraged that he threw the passport on the floor. "Permission to attend the funeral is hereby revoked," the cat continued in an official-sounding voice. "Be so kind as to return to your place of residence." He then bellowed through the door, "Azazello!" | — Четири стотине дванаесто — сам себи је одговорио мачак, прелазећи шапом преко пасоша, који је држао наопако — па да, разуме се! Знам ја то одељење! Тамо свакоме дају пасош! А ја, на пример, не бих дао таквоме као што сте ви! Ни по коју цену не бих дао! Погледао бих само једном у лице и одбио бих! — мачак се толико наљутио да је бацио пасош на под. — Ваше присуство на погребу се опозива — наставио је мачак званично. Потрудите се да отпутујете у место боравка. И квекнуо је у врата: — Азазеле. |
| In answer to his call a short little man ran out into the hallway-he walked with a limp, wore black tights, had a knife stuck inside his leather belt, was red-haired, had a yellow fang, and a cataract clouding his left eye. | На његов позив у предсобље је улетео један мали створ, хром, у црном трикоу, са ножем затакнутим за кожни опасач, риђ, са жутим очњаком и мреном на левом оку. |
| Poplavsky felt he was suffocating, got up from his chair and staggered backwards, his hand clutching his heart. | Поплавски је осетио да губи дах, устао је са столице и почео да узмиче, држећи се за срце. |
| "Azazello, show him out!" ordered the cat and walked out. | — Азазеле, испрати! — наредио је мачак и изишао из предсобља. |
| "Poplavsky," the recent arrival said softly, with a nasal twang, "I hope by now everything is completely clear?" | — Поплавски — тихо је проуњкао придошлица — надам се да вам је све јасно? |
| Poplavsky nodded. | Поплавски је климнуо главом. |
| "Return to Kiev immediately," Azazello continued. "Stay quiet as a mouse and stop dreaming about apartments in Moscow, is that clear?" | — Враћај се одмах у Кијев — наставио је Азазел — буди као бубица и не маштај више о становима у Москви. Јасно? |
| This short little man, who scared Poplavsky to death with his fang, his knife, and his cataract, only came up to the economist's shoulders, but his actions were smooth, efficient, and forceful. | Овај мали, који је смртно преплашио Поплавског својим очњаком, ножем и ћоравим оком, био је економисти до рамена, али је деловао енергично, складно и сређено. |
| First he picked up the passport and handed it to Maximilian Andreyevich, and the latter took it with a lifeless hand. Then the one called Azazello picked up the suitcase with one hand, and threw open the door with the other. Taking Berlioz's uncle by the arm, he escorted him out to the landing. Poplavsky leaned against the wall. Azazello opened the suitcase without benefit of a key, took out a huge roast chicken with only one drumstick, wrapped in greasy newspaper, and put it down on the top of the stairs. Then he pulled out two pair of underwear, a razor strop, a book, and a case and kicked everything except the chicken down the stairs. The empty suitcase was also sent flying. Judging by the sound it made when it crashed below, its top had come off. | Пре свега је подигао пасош и пружио га Максимилијану Андрејевичу, и овај је прихватио књижицу беживотном руком. Затим је названи Азазел једном руком подигао кофер, другом отворио врата и, узевши под руку Берлиозовог течу, извео га на одмориште степеница. Поплавски се наслонио на зид. Без икаквог кључа Азазел је отворио кофер, извукао из њега огромну печену кокош без једног батака, завијену у замашћене новине, и спустио је на одмориште. Затим је извукао два пара доњег веша, каиш за оштрење бријача, некакву књижицу и футролу, и све је то, изузев кокошке, шутнуо у отвор између степеница. Тамо је одлетео и испражњени кофер. Чуло се како је доле лупио и, судећи по звуку, отпао му је поклопац. |
| Next the red-haired thug grabbed the chicken by its leg and slammed it so roughly and savagely across Poplavsky's neck that the carcass flew apart, leaving Azazello with only the drumstick in his hand. "Everything was in a state of confusion in the Oblonsky household," as the famous writer Lev Tolstoy so justly put it. He would have said the same thing here, too. Indeed! Everything in Poplavsky's vision became jumbled. A long spark flashed before his eyes which then converted into a black serpent, which for an instant blotted out the May sun. Poplavsky then went flying down the stairs, passport in hand. When he reached the turn on the stairs, he smashed in the windowpane with his foot and sat down on the step. The legless chicken tumbled past him and fell into the stairwell. Azazello, still at the top of the stairs, devoured the drumstick in a flash and stuck the bone in the side pocket of his tights, after which he went back to the apartment and shut the door with a bang. | Затим је риђи разбојник ухватио кокошку за батак и целом том кокошком пљоштимице ударио по врату Поплавског, тако јако и страшно да је тело кокошке одскочило, а батак остао у Азазеловим рукама. Све се збркало у кући Облонских — као што је тачно рекао чувени писац Лав Толстој. Управо би то исто он рекао и у овом случају. Да! Све се збркало у очима Поплавског. Велика варница му је промакла пред очима, затим ју је заменила нека погребна змија, која је за трен угасила мајски дан и — Поплавски је полетео низ степенице држећи у рукама пасош. Када је слетео до окретишта, на следећем одморишту избио је ногом стакло и сео на степенице. Поред њега је проскакутала кокошка без ногу и стровалила се у отвор између степеница. Азазел, који је остао горе, за трен ока је оглодао батак, а кост стрпао у бочни џеп трикоа, вратио се у стан и с треском залупио врата за собом. |
| It was then that the cautious footsteps of someone coming up the stairs were heard. | У том часу одоздо су се зачули опрезни кораци човека који се пео уз степенице. |
| After running down another flight, Poplavsky sat down on a small, wooden bench on the landing to catch his breath. | Спустивши се још један спрат, Поплавски је сео на дрвену клупу на одморишту и покушао да се прибере. |
| A diminutive elderly gentleman with an unusually sad face, wearing an old-fashioned tussore-silk suit and a stiff straw hat with a green band, was coming up the stairs. He stopped near Poplavsky. | Некакав мајушан, постарији човек необично тужнога лица, у старинском буретском оделу и жирадо шеширу са зеленом траком, пео се уз степенице и зауставио крај Поплавског. |
| "May I ask you, citizen," the man in tussore-silk inquired sadly, "where is apartment No. 50?" | — Дозволите да вас упитам, грађанине — снуждено је упитао човек у бурету — где се налази стан број педесет? |
| "Upstairs," was Poplavsky's abrupt reply. | — Горе! — одсечно је одговорио Поплавски. |
| "My humble thanks, sir," the man replied, equally as sadly, and proceeded up the stairs, while Poplavsky got up from the bench and ran downstairs. | — Најлепше вам се захваљујем, грађанине — исто онако снуждено је рекао човечуљак и кренуо горе, а Поплавски је устао и потрчао надоле. |
| The question arises: did Maximilian Andreyevich rush off to the police station to lodge a complaint against the thugs who had brutalized him so savagely in broad daylight? Emphatically no, not at all, that can be said with confidence. To go to the police and say that a cat wearing glasses had just examined your passport, and that a man in tights, with a knife had... No citizens, Maximilian Andreyevich was far too smart for that! | Поставља се питање да ли је то Максимилијан Андрејевич похитао у милицију да тужи разбојнике који су над њим извршили грубо насиље у по бела дана? Не, ни у ком случају, то се може са сигурношћу рећи. Доћи у милицију и рећи да је малочас, ето, мачак са наочарима на носу читао исправе, а онда човек у трикоу, с ножем... не, грађани, Максимилијан Андрејевич је одиста био паметан човек! |
| When he got to the bottom of the stairs, he saw a door off the exit leading to a closetlike room. The window on the door had been knocked out. Poplavsky put his passport away in his pocket and looked around, hoping to spot his scattered belongings. But there was no trace of them. Poplavsky himself was surprised at how little that upset him. There was something else on his mind, an intriguing and tempting thought: to use the little man to test the apartment again. He had asked where it was, which meant it was his first visit. This, in turn, meant that he would fall into the clutches of the gang who had taken over apartment No. 50. Something told Poplavsky that the little man would be exiting the apartment momentarily. Naturally Maximilian Andreyevich no longer had any plans to attend his nephew's funeral, but there was still time before his train departed for Kiev. The economist looked around and slipped into the closet. | Већ је био сишао кад је крај самог улаза приметио врата која су водила у некакав собичак. Стакло на вратима било је избијено. Поплавски је стрпао пасош у џеп, осврнуо се у нади да ће угледати бачене ствари. Али од њих није било ни трага. Поплавски се и сам зачудио како га то нимало није ожалостило. Обузела га је друга занимљива и саблажњива мисао — да провери на оном човечуљку још једном онај проклети стан. И стварно: ако се распитивао где се тај стан налази, онда је, значи, у њега ишао први пут. Дакле, он је сада одлазио право у шапе оној банди која је засела у стану бр. 50. Нешто је говорило Поплавском да ће овај човечуљак изићи из стана веома брзо. Ни на какав погреб никаквог рођака Максимилијан Андрејевич, наравно, више се није спремао да оде, а до воза за Кијев било је још довољно времена. Економиста се осврнуо око себе и шмугнуо у собичак. |
| At this moment a door banged far upstairs. "That's him going in..." thought Poplavsky, his heart sinking. It was cool in the closet, and it smelled of mice and boots. Maximilian Andreyevich sat down on some kind of wood stump and decided to wait. From the closet he had a good view of the door of main entrance No. 6. | У том тренутку су се негде горе залупила врата. »Ушао је!« — помислио је Поплавски, а срце му се стегло. У собичку је било свеже, осећао се задах мишева и чизама. Максимилијан Андрејевич је сео на неку цепаницу и одлучио да чека. Попожај је био погодан, из собичка су се непосредно видела врата шестог улаза. |
| The Kievan had to wait longer than he expected, however. For some reason the staircase remained deserted. He could hear well, and finally a door banged on the fifth floor. Poplavsky froze. Yes, those were his footsteps. "He's coming down." A door opened on the floor below. The footsteps halted. A woman's voice. A sad voice in reply... yes, it was his voice... It said something like, "Leave me alone, for Christ's sake..." Poplavsky's ear was pressed close to the broken window. It caught the sound of a woman laughing. Brisk and determined steps came down the stairs; then a woman's back flashed by. The woman was carrying a green oilcloth bag and she went out the entrance into the courtyard. The footsteps of the little man started up again. "That's strange! He's going back up to the apartment! Could he himself be one of the gang? Yes, he's going back. That's the door opening again upstairs. Oh well, we'll wait a little longer." | Међугим, чекање је потрајало дуже него што је то мислио Кијевљанин. Степениште је из неких разлога било све време пусто. Све се чуло одлично, и најзад су се на петом спрату залупила врата. Поплавски је замро. Да, његови кораци. »Силази...« Отворила су се врата један спрат ниже. Кораци су се утишали. Женски глас. Глас снужденог човека... да, то је његов глас... Изговорио је нешто као »пусти, Христа ради...« Уво Поплавског је вирило из разлупаног стакла. То уво је чуло женски смех. Брзи и енергични кораци надоле; и промакла су женска леђа. Жена са зеленом торбом од мушеме у рукама изашла је у двориште. А кораци оног човечуљка су се поново зачули. »Чудновато, враћа се у стан! Да није и он из исте банде? Да, враћа се. Ево, горе су се поново отворила врата. Па шта, да причекамо још мало.« |
| This time he did not have long to wait. The sounds of a door. Steps. Steps halting. A desperate cry. The meowing of a cat. Quick rapid footsteps coming down, down, down! | Овог пута није морао дуго да чека. Чула су се врата. Кораци. Кораци су се утишали. Очајнички крик. Мјаукање. Брзи, ситни кораци, све ниже, ниже и ниже! |
| Poplavsky got what he had waited for. The sad little man flew by, crossing himself and muttering something. He was hatless, looked crazed, his bald head was scratched, and his trousers were soaking wet. He began pulling at the doorknob, so traumatized that he could not tell whether the door opened in or out. He finally managed to get it right and flew out into the sunshine of the courtyard. | Поплавски је дочекао. Крстећи се и нешто мрмљајући, пролетео је тужни човечуљак, без шешира, потпуно избезумљена лица, изгребане ћеле и потпуно мокрих панталона. Почео је да дрмуса кваку излазних врата, не схватајући у страху на коју се страну она отварају, на унутра или споља — на крају их је савладао и излетео у двориште, на сунце. |
| His test of the apartment concluded, Poplavsky lost all interest in both his deceased nephew and the apartment. Trembling at the thought of the danger to which he had subjected himself, Maximilian Andreyevich ran out into the courtyard, mumbling just three words, "It's all clear! It's all clear!" Minutes later a trolley was carrying the economic planner in the direction of Kiev Station. | Провера стана била је извршена и, не мислећи више ни на покојног рођака ни на стан, дрхтећи и при самој помисли на опасност којој се изложио, Максимилијан Андрејевич је шапћући само две речи — »Јасно је! Све је јасно!« — истрчао у двориште. После неколико минута тролејбус је одвозио економисту-планера према Кијевској железничкој станици. |
| While the economist was sitting downstairs in the closetlike room, the little old man was having a most unpleasant experience upstairs. He was the bartender at the Variety Theater, and his name was Andrei Fokich Sokov. While the investigation was in progress at the theater, Andrei Fokich had kept apart from the proceedings, and the only thing noticeable about him was that he seemed sadder than usual, and, in addition, that he had tried to find out from Karpov, the messenger, where the visiting magician was staying. | А човечуљку су се, док је економиста седео доле у собичку, десиле веома непријатне ствари. Тај човек је био бифеџија у Варијетеу и звао се Андреј Фокич Соков. Док је трајала истрага у Варијетеу, Андреј Фокич се држао по страни од свега што се тамо дешавало, и могло се приметити само да је постао снужденији него обично, и да се, сем тога, распитивао код курира Карпова где је одсео маг. |
| And so, after leaving the economist on the landing, the bartender had gone up to the fifth floor and rung the bell of apartment No. 50. | Дакле, пошто се растао на одморишту степеница од економисте, бифеџија је стигао до четвртог спрата и зазвонио на вратима стана бр. 50. |
| The door was opened immediately, but the bartender shuddered, stumbled back, and did not go in immediately. An understandable reaction: the door had been opened by a girl wearing nothing but a white maid's cap and a coquettish lace apron. She did, however, have gold slippers on her feet. The girl's figure was superb, and the only thing wrong with her otherwise flawless exterior was the purplish scar on her neck. | Врата су се одмах отворила, али се бифеџија тргао, устукнуо и није одмах ушао. То је било и разумљиво. Врата му је отворила девојка на којој није било ничега, изузев заводљиве чипкасте прегаче и беле капице на глави. На ногама је, додуше, имала златне ципелице. Девојка је била грађена савршено, а као једина мана у њеном изгледу могао је да се сматра црвени ожиљак на врату. |
| "Well, come in, since you rang!" said the girl, fixing her lecherous green eyes on the bartender. | — Па шта је, улазите, кад сте већ звонили! — рекла је девојка, погледавши бифеџију зеленим распусним очима. |
| Andrei Fokich gulped, blinked, and took off his hat as he stepped into the entrance hall. Just then the telephone in the entrance hall started to ring. The shameless maid put one leg up on a chair, picked up the receiver and said, | Андреј Фокич је хукнуо, почео да трепће и ушао у предсобље, скидајући шешир. И баш је тад у предсобљу зазвонио телефон. Бестидна собарица је, ставивши једну ногу на столицу, скинула слушалицу са виљушке и рекла: |
| "Hello!" | — Ало! |
| Not knowing where to put his eyes, the bartender shifted from one foot to the other and thought, "That's some maid the foreigner's got! Phew! What filth!" And to save himself from such filth, he looked off to the side. | Бифеџија није знао куд да погледа, премештао се с ноге на ногу и мислио: »Какву собарицу само има странац! Фуј, каква свињарија!« И, да би се спасао од свињарије, почео је да шара очима. |
| The entire large, semidark entrance hall was crammed with unusual objects and articles of clothing. A funereal cape with a fiery-red lining was slung over the back of a chair, and on the table under the mirror there was a long sword with a shiny gold hilt. Standing in the corner as nonchalantly as canes or umbrellas, were three swords with silver hilts. And hanging on deer antlers were berets with eagle feathers. | Читаво велико и мрачно предсобље било је затрпано необичним предметима и одећом. Тако је преко наслона столице био пребачен коротни плашт, постављен материјалом ватрене боје, а на сточићу под огледалом се налазио дугачак мач са златним балчаком што се пресијавао. Три мача са сребрним балчацима стајала су у ћошку као да су некакви кишобрани или штапови. А на јеленским роговима су висили береи са орловским перима. |
| "Yes," the maid was saying into the phone, "Who is it? Baron Maigel? Hullo. Yes! The artiste is at home today. Yes, he'll be happy to see you. Yes, there'll be guests... Tails or a black dinner jacket. What? Before midnight." After finishing her conversation, the maid put back the receiver and turned to the bartender, | — Да — рекла је собарица у телефонску слушалицу — како? Барон Мајгељ? Разумем. Да. Господин уметанк је данас код куће. Да, биће му драго да вас види. Да, гости... Фрак или црни сако. Молим? У поноћ. — Завршивши разговор, собарица је спустила слушалицу и окренула се бифеџији. |
| "What can I do for you?" | — Шта желите? |
| "I have to see the citizen artiste." | — Морам да видим грађанина уметника. |
| "Is that so? In person?" | — Како? Баш њега лично? |
| "Yes," answered the bartender sadly. | — Њега — одговорио је бифеџија тужно. |
| "I'll ask," said the maid, evidently hesitating, and barely opening the door into the late Berlioz's study, she announced, "Sir, there's a little man out here who says he needs to see Messire." | — Упитаћу — рекла је, очигледно се устежући, собарица и, одшкринувши врата кабинета покојног Берлиоза, пријавила: — Витеже, дошао је некакав човечуљак, каже да му је потребан месир. |
| "Show him in," came Korovyov's cracked voice from the study. | — Нека уђе — зачуо се из кабинета прозукао глас Коровјева. |
| "Go into the parlor," the girl said simply, as if she were dressed like a normal person, and she opened the door to the parlor and left the entrance hall. | — Уђите у салон — рекла је девојка тако једноставно, као да је била људски обучена, отворила врата од салона а сама изишла из предсобља. |
| When he entered the room he had been invited into, the bartender was so struck by the furnishings that he forgot why he had come. Streaming through the large stained-glass windows (the whim of the jeweller's wife who had vanished without a trace) was an extraordinary light, similar to the light in a church. Wood was burning in the huge old-fashioned fireplace despite the hot spring day. Yet it was not the least bit hot in the room; in fact, quite the opposite. A cellarlike dampness enveloped the man entering the room. Sitting on a tiger skin in front of the fireplace was a huge black cat, squinting contentedly at the fire. There was a table that made the God-fearing bartender shudder when he saw it: the table was covered with a brocaded altar cloth. On the altar cloth numerous bottles were arranged-potbellied, dusty, and moldy. Amidst the bottles a plate gleamed, and it was immediately obvious that the plate was made of pure gold. By the fireplace a short redheaded man with a knife in his belt was roasting pieces of meat skewered on a long steel sword, and the juice from the meat dripped in the fire, and the smoke went up the chimney. It smelled not only of roast meat, but of very strong perfume and incense, which made the bartender, who had learned of Berlioz's death and his place of residence from the newspapers, wonder if they weren't performing some kind of requiem mass for him. However, that notion was so preposterous that he dismissed it out of hand. | Ушавши тамо где је био позван, бифеџија је чак заборавио зашто је дошао, толико га је запрепастио намештај у соби. Кроз разнобојна стакла великих прозора (фантазија јувелирке која је нестала без трага и гласа) пробијала се необична светлост, налик на светлост у цркви. У старинском великом камину, без обзира на врео пролећни дан, пламтела су дрва. А у соби уза све то уопште није била врућина, чак напротив, онога који уђе запахнула би подрумска влага. Пред камином је на тигровој кожи седела, доброћудно жмиркајући на ватру, црна мачорчина. Био је ту и сто, и богобојажљиви бифеџија се стресао кад га је погледао: сто је био застрт црквеним брокатом. На брокатном чаршаву се налазило мноштво боца бокастих, буђавих и прашњавих. Међу боцама се пресијавао тањир, и одмах се видело да је тај тањир био од жеженог злата. Крај камина је мали риђи, с ножем за појасом, на дугачком челичном мачу пекао комаде меса, и сок је капао у ватру, и кроз оџак је одлазио дим. Мирисало је не само на печење већ и на некакве јаке мирисе и на тамјан, тако да је бифеџија, који је из новина већ сазнао за Берлиозову погибију и где је Берлиоз становао, помислио да можда којим случајем није било одржано црквено опело, али је одмах одбацио ту мисао као очигледно глупу. |
| The stunned bartender suddenly heard a deep bass say, | Ошамућени бифеџија је изненада зачуо дубок глас: |
| "Well, sir, how can I help you?" | — Па, шта могу да учиним за вас? |
| There in the shadows was the one whom the bartender needed to see. | Тада је бифеџија открио, у сенци, онога који му је био потребан. |
| The black magician lay sprawled on an immense couch that was low to the floor and strewn with pillows. It seemed to the bartender that the artiste was wearing nothing but black underwear and black pointed slippers. | Црни маг се био извалио на некаквом широком ниском дивану, по коме су били разбацани јастуци. Како се чинило бифеџији, уметник је на себи имао само црно рубље и исто тако црне шпицасте ципеле. |
| "I," the bartender began bitterly, "am the chief bartender and buffet manager of the Variety Theater..." | — Ја сам — чемерно је почео бифеџија — шеф бифеа позоришта Варијете... |
| The artiste stretched out a hand sparkling with precious stones, as if to seal the bartender's lips, and began speaking heatedly, | Уметник је испружио руку, на чијим је прстима блистало камење, као да је хтео бифеџији да затвори уста, и проговорио са жаром: |
| "No, no, no! Not another word! Not in any circumstances, never! I wouldn't put a thing from that buffet of yours into my mouth! I, most venerable sir, passed your counter yesterday, and I still can't forget the sturgeon and the brynza cheese. My good man! Brynza isn't supposed to be green, someone must have deceived you. It's supposed to be white. And that tea? It's dishwater! With my own eyes I saw some sloppy girl pour unboiled water out of a pail into your huge samovar, yet they continued pouring tea from it anyway. No, my dear fellow, that's not the way to do things." | — Не. не, не! Ни речи више! Ни у ком случају и никада! Нећу ни да окусим ништа у том вашем бифеу! Ја сам, многопоштовани, јуче пролазио поред вашег шанка и још не могу да заборавим ни јссетру ни бринзу! Драги мој! Нема бринзе зелене боје, то вас је неко преварио. Она мора да буде бела. Да, а чај? Па то су сплачине! Својим сам очима видео како је нека неспретна девојка доливала из кофе у ваш огроман самовар некувану воду, а чај су наставили да служе! Не, мили, тако се не може! |
| "Excuse me," began Andrei Fokich, stunned by this sudden attack, "but I didn't come about that, the sturgeon's not the issue." | — Извињавам се — почео је Андреј Фокич ошамућен оваквим изненадним нападом — нисам дошао због тога, и јесетра са тим нема везе. |
| "How can it not be the issue if it's spoiled?" | — То јест, како то нема везе, ако је покварена? |
| "They sent us sturgeon that's second-grade fresh," said the bartender. | — Послали су ми јесетру другог степена свежине — рекао је бифеџија. |
| "Dear fellow, that's absurd!" | — Драги мој, то је којешта! |
| "What's absurd?" | — Шта је којешта? |
| "Second-grade fresh—that's absurd! Freshness comes in only one grade—first-grade, and that's it. And if the sturgeon's second-grade fresh, that means it's rotten!" | — Други степен свежине — то је којешта! Постоји само један степен свежине — први, а он је и последњи! А ако је јесетра другог степена свежине, то значи да је покварена! |
| "Excuse me," the bartender said once again, not knowing how to escape the artiste's tongue lashing. | — Извињавам се... — почео је поново бифеџија, не знајући како да се избави од уметника који му закера. |
| "I cannot excuse you," the latter said firmly. | — Не примам извињење — одлучно је рекао овај. |
| "But I didn't come about that," said the bartender, now completely at a loss. | — Па нисам ја због тога дошао! — рекао је већ потпуно ражалошћени бифеџија. |
| "You didn't?" the foreign magician asked in amazement, "What was it, then, that brought you here? If my memory doesn't deceive me, I've known only one other person in your line of work, and that was a lady sutler, but that was long before you were even born. However, I'm glad you've come. Azazello! A stool for the bar manager." | — Нисте због тога? — зачудио се страни маг. — А шта би друго могло да вас доведе к мени? Ако се не варам, од лица блиских вама по занимању, познавао сам само једну кантинерку, али и то одавно, кад вас није ни било на свету. Уосталом, драго ми је. Азазеле! Столицу господину шефу бифеа. |
| The one roasting the meat turned around, terrifying the bartender with his fangs, and deftly handed him one of the low, dark oak stools. There was nothing else in the room to sit on. | Онај који је пекао месо окренуо се престравивши бифеџију својим очњацима, и вешто му подметнуо један од тамних ниских храстових табурета. Других седишта у соби није ни било. |
| "Thank you very much," said the bartender, lowering himself onto the stool, the back leg of which then caved in with a crash. The bartender let out a groan and hit his rump painfully against the floor. As he fell, his leg upset another stool nearby, spilling a full glass of red wine all over his trousers. | Бифеџија је процедио: — Најпокорније се захваљујем — и сео на клупицу. Задња ножица јој се одмах сломила и бифеџија је, јаукнувши, лупио болно задњицом о под. Падајући, закачио је ногом другу клупицу, која је стајала пред њим, и са ње је пролио себи на панталоне пуну чашу црног вина. |
| The artiste exclaimed, "Oops! Did you hurt yourself?" | Уметник је узвикнуо: — Јао! Да се нисте озледили? |
| Azazello helped the bartender get up and offered him another seat. In a grief-stricken voice the bartender refused his host's suggestion that he remove his trousers and dry them in front of the fire. Feeling extremely uncomfortable in his wet underwear and clothes, he sat down gingerly on the other stool. | Азазел је помогао бифеџији да устане, привукао му другу столичицу. Бифеџија је ојађеним гласом одбио предлог домаћинов да скине панталоне и осуши их испред ватре и, осећајући се ужасно нелагодно у мокром рубљу и панталонама, опрезно је сео на другу клупицу. |
| "I love sitting low to the ground," said the artiste, "because then falling off isn't so dangerous. Now then, we were talking about the sturgeon, were we not? My dear fellow! Freshness, freshness, and more freshness-that should be every buffet manager's motto. Yes, well, wouldn't you like to have a taste..." | — Волим да седим на ниском — рекао је уметник — са ниског није тако опасно пасти. Да, зауставили смо се, дакле, на јесетри? Драги мој! Свеже, свеже и свеже, ето шта би требало да буде девиза сваког бифеџије. Али, не бисте ли пробали... |
| Here, in the crimson glow of the fireplace a sword flashed in front of the bartender, and Azazello put a sizzling piece of meat on a gold platter. He sprinkled it with lemon juice and handed the bartender a two-pronged gold fork. | Тада се у пурпурној светлости камина испред бифеџије засјао мач и Азазел је ставио на златан тањир комад меса који је још цврчао, прелио га лимуновим соком и пружио бифеџији двозубу златну виљушку. |
| "Thank you very much... but I..." | — Захваљујем... ја... |
| "No, no, try it!" | — Не, не, пробајте! |
| Out of politeness the bartender put a piece in his mouth and realized immediately that he was eating something that was truly very fresh and, what's more, unusually tasty. But even so, as the bartender chewed the fragrant, succulent meat, he almost choked and fell a second time. A large dark bird flew in from the adjoining room, softly brushing its wing against the bartender's bald head. Alighting on the mantelpiece, next to the clock, it turned out to be an owl. "Oh, my God!" thought Andrei Fokich, who, like all bartenders, was nervous and edgy. "This is some apartment!" | Бифеџија је пристојности ради ставио комадић у уста и одмах схватио да жваће нешто заиста свеже и, што је најважније, необично укусно. Али, жваћући мирисно, сочно месо, бифеџија се умало није загрцнуо и пао по други пут. Из суседнe собе излетела је велика црна птица и окрзнула крилом бифеџијину ћелу. Када се спустила на камену плочу камина поред сата, испоставило се да је то била сова. »Господе боже мој!« — помислио је, нервозан као све бифеџије, Андреј Фокич какав стан!« |
| "A glass of wine? White? Red? Which imported wine do you prefer at this hour?" | — Чашу вина? Белог, црног? Из које земље најрадије пијете вино у ово доба дана? |
| "Thank you... but I don't drink..." | — Најпокорније... нe пијем... |
| "How unfortunate! How about a game of dice? Or do you like some other games? Dominoes? Cards?" | — Штета! Хоћете ли да бацимо коцке? Или можда више волите неке друге игре? Домине, карте? |
| "I don't play," replied the already weary bartender. | — Не коцкам се — већ је уморно одговорио бифеџија. |
| "That's the limit," concluded the host. "There is, if you don't mind my saying so, something sinister about men who avoid wine, games, the company of charming women, and good dinner-table conversation. People like that are either seriously ill or they secretly disdain their fellow men. True, there are exceptions. Among those who have feasted with me there have sometimes been extraordinary cads! And so, tell me what brings you here." | — То нимало не ваља — закључио је домаћин — нешто се, како год хоћете, рђаво крије у мушкарцима који избегавају вино, коцку, друштво лепих жена, разговор за столом. Такви су људи или тешко болесни или потајно мрзе околину. Истина, изузеци су могући. Међу лицима која су седала са мном за гозбени сто, налазили су се понекад невероватни подлаци! Дакле, да чујем због чега сте дошли. |
| "Yesterday you had occasion to perform some tricks..." | — Јуче сте изволели правити трикове... |
| "I?" the magician exclaimed in amazement. "I beg your pardon. That isn't my sort of thing!" | — Ја? — узвикнуо је запрепашћени маг — али молим вас! Па то чак и не пристаје моме лицу! |
| "Sorry," said the bartender, taken aback. "But what about the performance of black magic..." | — Извините — рекао је згранути бифеџија — али сеанса црне магије... |
| "Oh that, well, of course! My dear man! I'll tell you a secret: I'm not a stage performer at all. I just wanted to see the citizens of Moscow en masse, and the easiest way to do it was in a theater. So my retinue here," he nodded at the cat, "arranged the performance, while I merely sat and watched the Muscovites. But don't look like that. Just tell me what it was about the performance that brought you here." | — Ах, па да, па да! Драги мој! Открићу вам тајну: ја уопште нисам уметник, једноставно сам желеода видим Московљане у маси, а најзгодније је то било урадити у позоришту. Па је, ето, моја свита махнуо је главом према мачку — приредила ту сеансу, а ја сам само седео и посматрао Московљане, Али, не мењајте израз лица, већ реците шта вас је у вези са том сеансом довело к мени? |
| "If you recall, among other things, paper money flew down from the ceiling..." the bartender lowered his voice and looked around in embarrassment. "Well, everybody started grabbing the bills. And a young man comes up to me at the bar and gives me a ten-ruble bill, and I give him eight-fifty in change... Then someone else..." | — Изволите видети, између осталог су и папирићи летели са таванице — бифеџија је спустио глас и бојажљиво се осврнуо — па су их све похватали. И ето, долази ми у бифе младић, даје червонац, а ја му враћам кусур осам и по рубаља... А онда други. |
| "Also a young man?" | — Исто тако младић? |
| "No, an older man. Then a third came, a fourth... I give them all change. And today when I went to check the cash register, I look and what do I see but strips of paper instead of money. The bar was a hundred and nine rubles short." | — Не, у годинама. Трећи, четврти. И ја им стално враћам кусур. А данас, када сам преконтролисао касу, уместо новца — исечени папир. За сто девет рубаља оштећен је бифе. |
| "Dear oh dear!" exclaimed the artiste. "Can they truly have thought it was real money? I can't believe they did it on purpose." | — Јој-јој-јој! узвикнуо је уметник — Па зар су они мислили да је то прави новац? Не могу ни да помислим да су то свесно учинили. |
| The bartender looked around wryly and miserably, but said nothing. | Бифеџија се некако усиљено и снуждено осврнуо, али ништа није рекао. |
| "Can they really have been swindlers?" the magician asked his guest anxiously. "Can there really be swindlers in Moscow?" | — Зар је могуће да су то варалице? — узнемирено је упитао госта маг. — Зар међу Московљанима има варалица? |
| The bartender smiled so bitterly in reply that no doubts remained: there were indeed swindlers in Moscow! | Уместо одговора бифеџија се тако горко осмехнуо да су отпале све сумње: да, међу Московљанима има варалица. |
| "That's beneath contempt!" said Woland in outrage. "You're a poor man... you are a poor man—aren't you?" | — То је нечасно! — огорчио се Воланд. — Ви сте човек сиромашан... јер ви сте сиромашни? |
| The bartender drew his head into his shoulders, so that it would become obvious that he was a poor man. | Бифеџија је увукао главу у рамена, тако да се одмах видело да је он човек сиромашан. |
| "How much do you have in savings?" | — Колико сте уштедели? |
| Although the question was asked sympathetically, it was impossible not to view a question like that as indelicate. The bartender squirmed. | Питање је било постављено тоном саучешћа, али ипак питање није могло да се не схвати као индискретно. Бифеџија се помео. |
| "Two hundred and forty-nine thousand rubles in five separate savings accounts," came a cracked voice from the next room. "And two hundred ten-ruble gold pieces under the floor at home." | — Две стотине четрдесет и девет хиљада рубаља у пет штедионица — одговорио је из суседне собе прозукао глас — и код куће, под подом, две стотине златних десетица. |
| The bartender seemed to be riveted to his stool. | Бифеџија као да се залепио за столичицу на којој је седео. |
| "Well, that isn't so large a sum, of course," said Woland indulgently to his guest. "Although, strictly speaking, it is of no use to you. When will you die?" | — Па, наравно, то и није нека сума — покровитељски је рекао Воланд своме госту — мада вам, уосталом, ни она, строго узевши, није потребна. Када ћете умрети? |
| Here the bartender became indignant. | Ту се бифеџија разљутио: |
| "Nobody knows that and it's nobody's business," he replied. | — То нико не зна нити се кога тиче — одговорио је. |
| "True, nobody knows," came the same noxious voice from the study, "but it's hardly Newton's binomial theorem! He'll die in nine months, that is, next February, from cancer of the liver, in the First Moscow State University Clinic, Ward No. 4." | — Па да, не зна се — зачуо се онај исти одвратни глас из кабинета — мислиш, Њутнов бином! Умреће он кроз девет месеци, фебруара идуће године, од рака јетре на клиници Првог МГУ, у четвртој соби. |
| The bartender's face turned yellow. | Бифеџија је пожутео. |
| "Nine months," Woland calculated thoughtfully. "249,000... In round numbers that comes out to 27,000 a month, isn't that right? Not a lot, but enough if one lives modestly... And there's still the gold rubles..." | — Девет месеци... — замишљено је рачунао Воланд — две стотине четрдесет и девет хиљада... То испада тачно двадесет и седам хиљада месечно?... Мало, али за скроман живот довољно. Па јoш и оне десетице. |
| "He won't manage to cash those in," broke in the same voice, sending a chill through the bartender's heart. "After Andrei Fokich dies, they'll tear down the house right away and the gold rubles will be sent to the State Bank." | — Златне десетице неће уновчити — одговорио је онај исти глас ледећи бифеџијино срце. — После смрти Андреја Фокича кућу ће одмах порушити и десетице ће предати Државној банци. |
| "And I wouldn't advise you to go to the clinic either," the artiste continued. "What point is there in dying in a ward, listening to the moans and rasps of the terminally ill? Wouldn't it be better to spend the twenty-seven thousand on a banquet, then, after taking poison, depart for the other world to the sound of violins, surrounded by intoxicated beautiful women and dashing friends?" | — Не бих вам баш саветовао да идете на клинику — наставио је уметник — каквог има смисла умирати у болесничкој соби уз јаук и ропац болесника којима више нема спаса? Зар није боље приредити гозбу за тих двадесет и седам хиљада и, попивши отров, преселити се на онај свет уз звуке музике, окружен припитим лепотицама и обесним пријатељима? |
| The bartender sat motionless, and seemed to have gotten much older. His eyes had dark circles around them, his cheeks drooped, and his lower jaw sagged. | Бифеџија је седео непомично и врло је остарио. Тамни подочњаци су му осенчили очи, образи су му се отромбољили и доња вилица опустила. |
| "But we've gotten off the track," exclaimed the host. "Back to business. Show me your strips of paper." | — Уосталом, занели смо се — узвикнуо је домаћин — на посао. Покажите ми тај ваш исечени папир! |
| Shaken, the bartender pulled a package out of his pocket, untied it and froze. Wrapped in the newspaper were ten-ruble bills. | Бифеџија је узбуђено извукао из џепа пакетић, отворио га и скаменио се. У комаду новина су били червонци. |
| "My dear fellow, you really are ill," said Woland, shrugging his shoulders. | — Драги мој, ви сте одиста болесни — рекао је Воланд, слежући раменима. |
| The bartender got up from the stool, a strange smile on his face. | Бифеџија је, бојажљиво се смешкајући, устао са табурета. |
| "But," he said, stuttering, "but what if they try to... again..." | — А — рекао је муцајући — а ако они поново... |
| "Hmm..." the artiste grew pensive. "Well, then, come back and see us again. By all means! Happy to have made your acquaintance." | — Хм... — замислио се уметник — па, тада нам поново дођите. Само изволите! Драго ми је што смо се упознали! |
| Here Korovyov popped out of the study, grabbed the bartender's hand and started shaking it, begging Andrei Fokich to give everyone, everyone his regards. | Тада је из кабинета излетео Коровјев, дограбио руку бифеџији, почео да је тресе и моли Андреја Фокича да све, све, поздрави. |
| Completely befuddled, the bartender headed for the entrance hall. | Не схватајући ништа, бифеџија је кренуо у предсобље. |
| "Hella, show him out!" shouted Korovyov. | — Хела, испрати! — повикао је Коровјев. |
| Again the naked redhead appeared in the hall! The bartender squeezed through the door, squeaked out a "good-bye," and staggered on his way like a drunk. After going down a few steps, he stopped and sat down on the stairs. He pulled out the package to check the contents: the ten-ruble bills were still there. At that point a woman with a green bag came out of the apartment facing the landing. Seeing a man sitting on the step, staring dully at ten-ruble bills, she smiled and said pensively, | И поново она риђа нага у предсобљу! Бифеџија је пролетео кроз врата, пропиштао »до виђења« и кренуо као пијан. Спустивши се један спрат, зауставио се, сео на степениште, извадио пакет, проверио - червонци су били на своме месту. Тада је из стана, који је излазио на то одмориште, изашла жена са зеленом торбом. Угледавши човека како седи на степеницама и тупо гледа у червонце, она се осмехнула и рекла замишљено: |
| "What a building we have... Only morning and this guy's already drank. The window on the stairs is smashed again!" She studied the bartender more carefully and added, "Hey citizen, you're up to your ears in ten-ruble bills. How about throwing some my way! Huh?" | — Каква је ово кућа! И овај је сабајле пијан. Стакло су поново разбили на степеништу — загледавши се пажљивије у бифеџију, додала је: — Ехеј, грађанине, да вам то кокошке којим случајем червонце не носе? Како би било да поделимо, а? |
| "Leave me alone, for Christ's sake," said the bartender fearfully and quickly hid the money. The woman laughed, | — Оставите ме, Христа ради — преплашио се бифеџија и спретно сакрио новац. Жена се насмејала. |
| "Go to hell, you old skinflint! I was just joking..." and she started down the stairs. | — Иди до врага, цицијо! Нашалила сам се... — и кренула је наниже. |
| The bartender got up slowly, raised his hand to adjust his hat, and found that it wasn't on his head. The thought of going back was horrible, but he regretted the loss of his hat. He hesitated for a moment, but then went back and rang the bell. | Бифеџија је лагано устао, дигао руку да намести шешир и утврдио да га нема на глави. Није му се никако враћало, али му је било жао шешира. Двоумећи се мало, ипак се вратио и зазвонио. |
| "What do you want now?" asked the hellish Hella. | — Шта сад хоћете? — упитала га је проклета Хела. |
| "I forgot my hat," whispered the bartender, poking at his bald head. Hella turned away, the bartender mentally spat and closed his eyes. When he opened them, Hella was handing him his hat and a sword with a dark hilt. | — Шешир сам заборавио — прошаптао је бифеџија, показујући прстом на своју ћелу. Хела се окренула, бифеџија је у себи отпљунуо и затворио очи. Када их је отворио, Хела му је пружала његов шешир и мач са тамним балчаком. |
| "That's not mine," whispered the bartender, pushing the sword aside and quickly putting on his hat. | — Није мој — прошаптао је бифеџија, одгурнувши мач и брзо стављајући шешир на главу. |
| "Did you really come without a sword?" marveled Hella. | — Зар сте дошли без мача? — зачудила се Хела. |
| The bartender mumbled something and started swiftly down the stairs. For some reason his head felt hot and uncomfortable in the hat; he took it off and jumping with fright, let out a soft yelp. In his hands was a velvet beret with a rumpled cock's feather. The bartender crossed himself. At that very moment the beret meowed and turned into a black kitten, which then leapt back onto Andrei Fokich's head and dug its claws into his bald spot. Letting out a desperate scream, the bartender plunged down the stairs, and the kitten fell off his head and scooted back up the stairs. | Бифеџија је нешто промрмљао и брзо кренуо доле. Осећао је нешто чудно на глави и било му је сувише топло у шеширу; скинуо га је и, подскочивши од страха, тихо узвикнуо. У рукама је држао сомотски бере с искрзаним петловим пером. Бифеџија се прекрстио. У истом часу бере је мјаукнуо, претворио у црно маче, које се, скочивши поново на главу Андреја Фокича, ноктима ухватило за његову ћелу. Дрекнувши очајнички, бифеџија је појурио надоле, а маче му је пало са главе и шмугнуло уз степенице. |
| Bursting out into the open air, the bartender ran over to the gates at a trot arid left devils' den No. 302B forever. | Истрчавши напоље, бифеџија је брзо дотрчао до капије и занавек напустио ђавољу кућу број 302-бис. |
| What happened to him next is well known. After bursting through the gateway, the bartender looked around wildly, as if searching for something. A minute later he was in a drugstore across the street. | Одлично се зна шта се даље са њим десило. Истрчавши кроз капију, бифеџија се престрашено осврнуо, као да је нешто тражио. Кроз један минут већ је био на другој страни улице у апотеци. |
| Just as he uttered the words, "Tell me, please..." the woman behind the counter yelled out, | Само што је изговорио речи: »Реците ми, молим вас...« — а жена за тезгом је узвикнула: |
| "Citizen! Your head is all cut up!" | — Грађанине! Па цела вам је глава исечена!... |
| Five minutes later the bartender, wearing a gauze bandage, found out that the leading specialists in liver disease were considered to be Professors Bernadsky and Kuzmin. When he asked which one was closer, he lit up with joy when he learned that Kuzmin lived literally across the yard in a little white house. Two minutes later he was there. | После једно пет минута бифеџија је био превијен, сазнао је да се као најбољи стручњаци за болести јетре сматрају професори Бернадски и Кузмин, упитао је ко станује ближе и обрадовао се када је сазнао да Кузмин живи буквално у суседној кући у малeној белој вили, и за минут-два био је већ тамо. |
| The house was old, but very comfortable, very cozy. Thinking about it later, the bartender recalled that the first person to greet him was an elderly nurse, who wanted to take his hat, but since he did not have one, she shuffled off somewhere, chewing on her toothless gums. | Зграда је била старинска, али врло, врло удобна. Бифеџија је запамтио да је прво наишао на стару болничарку, која је хтела да му узме шешир, али пошто шешира није имао, онда је она, жваћући празним устима, некуда отишла. |
| Next came a middle-aged woman, who materialized next to a mirror and under what appeared to be an archway. She told him that the earliest appointment she could give him was the nineteenth, no sooner. The bartender realized immediately how he could get around that. After glancing with a fading eye through the archway, where three men were sitting in what was manifestly a waiting room, he whispered, | Уместо ње се код огледала и, чини му се, испод некаквог свода налазила жена средњих година, која му је одмах рекла да може да му закаже преглед за деветнаести, не пре. Бифеџија се сместа досетио у чему је спас. Погледавши утрнутим погледом испод свода, тамо где су у некаквом предсобљу чекала три човека, прошаптао је: |
| "I'm terminally ill..." | — Смртно сам болестан... |
| The woman looked perplexedly at his bandaged head, hesitated, and said, "Well, then..." and let the bartender pass through the arch. | Жена је у недоумици погледала уфачловану бифеџијину главу, поколебала се и рекла: — Па онда... — и пропустила је бифеџију испод свода. |
| At that moment the door across the way opened, a gold pince-nez sparkled, and a woman in a white coat said, | У том часу отворила су се врата преко пута, у њима је засјао златан цвикер и жена у мантилу је рекла: |
| "Citizens, this patient has priority." | — Грађани, овај болесник ће ући преко реда. |
| Before he could turn his head, the bartender found himself in Doctor Kuzmin's office. The room was rather long, and there was nothing frightening, medical, or solemn about it. | И није стигао ни да трепне, а већ се нашао у кабинету професора Кузмина. Ничег страшног, свечаног и медицинског није било у тој дугачкој соби. |
| "What seems to be the problem?" inquired Doctor Kuzmin in a pleasant voice, looking a bit apprehensively at the bandaged head. | — Шта је то са вама? — упитао је пријатним гласом професор Кузмин и мало узнемирено погледао уфачловану главу. |
| "I've just learned from a reliable source," the bartender replied, staring wildly at a framed group photograph, "that I'm going to die of cancer of the liver next February. Please stop that from happening." | — Малочас сам из сигурног извора сазнао — одговорио је бифеџија и зазирући погледао неку групну фотографију испод стакла да ћу у фебруару идуће године умрети од рака јетре. Молим вас да то спречите. |
| Professor Kuzmin arched himself against the high back of his Gothic, leather chair. | Професор Кузмин се, онако седећи, забацио на високи готски наслон фотеље. |
| "Excuse me, but I don't understand... you mean you've been to a doctor? Why is your head bandaged?" | — Извините, не разумем... ви сте били код лекара? Зашто вам је глава уфачлована? |
| "What doctor? You should have seen this doctor!" replied the bartender and suddenly his teeth began to chatter. "Don't bother about my head, it has nothing to do with this. The hell with my head, it's beside the point. It's the liver cancer I want you to stop." | — Какав лекар?... Када бисте само видели тог лекара!... — наједном је почео да цвокоће зубима. — А на главу не обраћајте пажњу, она нема везе — одговорио је бифеџија — маните главу, о њој није реч. Молим вас да спречите рак јетре. |
| "But who was it who told you?" | — Дозволите, а ко вам је то рекао? |
| "You better believe him!" the bartender implored impassionedly. "Because he knows!" | — Верујте му — ватрено је замолио бифеџија — он сигурно зна! |
| "I don't understand any of this," said the doctor, shrugging his shoulders and moving his chair back from the desk. "How can he know when you're going to die? Especially when he's not even a doctor!" | — Ништа не разумем — слежући раменима и одгурнувши фотељу од стола рекао је професор. — Како он може знати када ћете умрети? Тим пре што он није лекар! |
| "In Ward No. 4," the bartender replied. | — У четвртој соби — одговорио је бифеџија. |
| The doctor then stared at his patient, at his head, at his damp trousers, and thought, "That's all I need! A madman!" He asked, | Тада је професор погледао свог пацијента, његову главу, мокре панталоне и помислио: »Само ми је још ово требало! Лудак!« Упитао је: |
| "Do you drink vodka?" | — Пијете ли вотку? |
| "Never touch the stuff," the bartender replied. | — Никада је нисам ни окусио — одговорио је бифеџија. |
| A minute later he was undressed, lying on a cold oilskin couch, and the doctor was kneading his stomach. Here it must be said, the bartender cheered up considerably. The doctor stated categorically that the bartender showed absolutely no signs, at least at the present time, of liver cancer. But that since... since he was afraid, and some charlatan had scared him to death, he should have all the necessary tests... | Кроз један минут био је свучен, лежао је на хладној мушеми отомана и професор му је гњечио стомак. Тада се, треба рећи, бифеџија орасположио. Професор је катеторички тврдио да, барем за сада, нема никаквих знакова рака код бифеџије. Али, када ствари већ тако стоје.. . када се он толико боји и када га је некакав шарлатан толико преплашио, онда је потребно извршити све анализе... |
| The doctor wrote out instructions for him, explaining where he was to go and what he was to bring. In addition, he gave him a referral slip for a neuropathologist, Doctor Burye, saying that his nerves were completely shot. | Професор је исписивао листиће папира, објашњавајући бифеџији камо да оде, шта да однесе. Осим тога му је дао и писамце за професора неуропатолога Буреа, објаснивши бифеџији да су му нерви сасвим пропали. |
| "How much do I owe you, Doctor?" the bartender asked in a soft, trembling voice as he pulled out a thick wallet. | — Колико сам вам дужан, професоре? — нежним и дрхтавим гласом упитао је бифеџија, извлачећи дебео буђелар. |
| "Whatever you wish," the doctor replied dryly and brusquely. | — Колико хоћете — одсечно и суво одговорио је професор. |
| The bartender took out thirty rubles and put them on the desk, and then, with unexpected softness, as if with a cat's paw, he placed a jingling stack of gold coins, wrapped in newspaper, on top of them. | Бифеџија је извадио тридесет рубаља и ставио их на сто, а затим је неочскивано меким покретом, као мачјом шапом, ставио преко червонца звецкави стубић у новинском папиру. |
| "And what is that?" asked Kuzmin, twirling his mustache. | — А шта је то? — упитао је Кузмин и почео да глади брк. |
| "Don't turn your nose up at it, Doctor," the bartender whispered. "I beg you—stop the cancer." | — Немојте одбити, грађанине професоре — прошаптао је бифеџија — молим вас - спречите рак. |
| "Take back your gold," said the professor, feeling proud of himself. "You'd do better to look after your nerves. Bring in a urine sample tomorrow, don't drink a lot of tea, and don't use any salt on your food." | — Уклоните овога часа ваше злато — рекао је професор, поносећи се самим собом — боље би било да припазите мало на своје живце. Сутра однесите мокраћу на анализу, не пијте много чаја и једите све без соли. |
| "Not even in my soup?" asked the bartender. | — Чак ни супу да нe солим? — упитао је бифеџија. |
| "Don't put salt on anything," ordered Kuzmin. | — Ништа не солите — наредио је Кузмин. |
| "Oh!" the bartender exclaimed dejectedly, looking entreatingly at the doctor as he gathered up his coins and backed away toward the door. | — Ех!... — тужно је узвикнуо бифеџија, гледајући гануто професора, узимајући десетице и идући унатрашке према вратима. |
| The doctor had only a few patients that evening, and by dusk the last one had left. As he was taking off his robe, he glanced at the place where the bartender had left the three ten-ruble notes, and instead of rubles, he saw three Abrau-Dyurso champagne labels. | Те вечери професор није имао много пацијената, а када се спустио сумрак, отишао је и последњи. Скидајући мантил, професор је бацио поглед на место гдс је бифеџија оставио червонце и видео да тамо нема више червонаца, већ да стоје три етикете са флашама »Абрау-Дурсо«. |
| "Well, I'll be damned!" muttered Kuzmin, trailing his robe over the floor and fingering the pieces of paper. "Not only was he a schizophrenic, he was a swindler too! But I still can't understand what he wanted from me? All that for a urine analysis? Oh! I bet he stole my coat!" And the doctor rushed into the entrance hall, dragging his robe by one sleeve. "Ksenya Nikitishna!" he shouted shrilly in the doorway, "Check and see, are the coats still there?" | — Ђаво ће га знати шта је то! — прогунђао је Кузмин, вукући мантил по поду и опипавајући папириће он, значи, није само шизофреничар већ и варалица! Али не могу да разумем шта је хтео од мене! Зар само цедуљу за анализу мокраће? О! Украо је капут! И професор је појурио у предсобље опет с једном руком у мантилу. Ксенија Никитишна! — пискаво је викнуо на вратима у предсобље — погледајте да ли су сви капути на месту? |
| As it turned out, they all were. But when the doctor returned to his office and finally took off his robe, he stood rooted to the parquet floor, his eyes trained on the desk. There where the labels had been sat a stray black kitten, looking very forlorn and meowing over a saucer of milk. | Испоставило се да су сви капути на месту. Али зато, када се професор вратио столу, скинувши коначно мантил, просто се укопао у паркет, погледа прикованог за сто. На месту где су стајале етикете, седело је црно маче-сироче са жалосном њушкицом и мјаукало над тацном са млеком. |
| "What is this, pray tell?! This is really too..." Kuzmin felt a chill at the back of his neck. | — Шта је сада ово, молим вас лепо! То је већ.. . осетио је како му се потиљак хлади. |
| Ksenya Nikitishna rushed in when she heard the doctor's whimpering cry and calmed him down completely by telling him that one of the patients had obviously left the kitten there, and that such things often happen to doctors. | На тих и жалостив повик професора дотрчала је Ксенија Никитишна и потпуно га умирила рекавши му да је то сигурно неко од пацијената подметнуо маче, што се иначе често дешава професорима. |
| "They're probably poor," explained Ksenya Nikitishna, "whereas we, of course..." | — Сигурно неки сиромашак — објаснила је Ксенија Никитишна код нас, наравно... |
| They tried to figure out who had left the kitten surreptitiously. Suspicion fell on an old woman with stomach ulcers. | Почели су да размишљају и нагађају ко ли је могао да га подметне. Сумња је пала на старицу са чиром на желуцу. |
| "Of course, she's the one," said Ksenya Nikitishna. "She probably thought: I don't care if I live or die, but I feel sorry for the poor kitten." | — Она је, сигурно — рекла је Ксенија Никитишна — она мисли овако: ја ћу и онако умрети, а мачета ми је жао. |
| "But really!" cried Kuzmin. "And what about the milk?! Did she bring that too? And the saucer as well?" | — Али молим вас! — повикао је Кузмин — а шта ћемо са млеком? Да ли је и њега донела? А тањирић?! |
| "She brought it in a bottle and poured it into a saucer here," volunteered Ksenya Nikitishna. | — Донела га је у флашици, овде га је улила у тацну — објаснила је Ксенија Никитишна. |
| "No matter, take the kitten and the saucer away," said Kuzmin, escorting Ksenya Nikitishna to the door. When he went back, the situation had changed. | — У сваком случају склоните и маче и тацну — рекао је Кузмин и испратио лично Ксенију Никитишну до врата. Када се вратио, ситуација се била променила. |
| As he was hanging up his robe, the doctor heard laughter in the courtyard. He looked out and was naturally struck dumb. A woman wearing only a chemise was running across the yard to the building opposite. The doctor even knew who it was: Marya Alexandrovna. A boy was giggling. | Качећи мантил на куку, професор је зачуо у дворишту некакво кикотање, погледао је, природно, и скаменио сс. Кроз двориште је према кућици прско пута трчала дама само у комбинезону. Професор је чак знао и како се зове - Марија Александровна. Кикотао се деран. |
| "What's going on?" said Kuzmin contemptuously. | — Шта је то? — презриво је рекао Кузмин. |
| Just then, on the other side of the wall in his daughter's room, the foxtrot "Hallelujah" started playing on the phonograph, and at the same moment a sparrow started chirping behind Kuzmin's back. He turned around and saw a huge sparrow hopping on top of his desk. | Тада је иза зида, у соби професорове кћери, грамофон почео да свира фокстрот »Алилуја« и у том часу је иза професорових леђа почео да цвркуће врабац. Окренуо се и угледао на свом столу великог врапца како скакуће. |
| "Hmm... just keep calm...," the doctor said to himself. "It must have flown in when I had my back to the window. Everything's OK!" the doctor told himself, feeling in his heart that everything was not OK, and mainly, of course, because of the sparrow. When he looked at it more closely, the doctor realized immediately that it was not exactly an ordinary sparrow. The filthy bird was lame in its left foot and was behaving in an obviously affected way, dragging the foot in syncopated rhythm. In a word, the sparrow was doing a foxtrot to the music playing on the phonograph, like a drunk at a bar. The bird acted as rudely as it knew how, staring insolently at the doctor. | »Хм... буди миран.. .« — помислио је професор »улетео је када сам се удаљио од прозора. Све је у реду« — наредио је сам себи професор, осећајући да ништа није у реду и, наравно, углавном због овог врапца. Загледавши га мало боље, професор се одмах уверио да овај врабац није баш обичан врабац. Погани врапчић је шепао левом ногом, очигледно се измотавао вукући је, скакутао је у синкопама, једном речју - играо је фокстрот уз звуке грамофона, као пијаница крај шанка. Владао се простачки, колико год је могао, посматрајући дрско професора. |
| Kuzmin reached for the phone, thinking that he would call his old classmate and colleague Burye, to ask him what it meant when you started seeing sparrows like that at age sixty, and when your head was spinning to boot. | Рука се Кузмину спустила па телефон, и он се већ спремао да телефонира свом колеги са студија Буреу, да би га упитао шта треба да значе овакви врапчићи у шездесетој години живота, па још и кад изненада почну вртоглавице? |
| Meanwhile the sparrow landed on the inkstand, which had been given to the doctor as a gift, befouled it (I'm not kidding!), flew up in the air, hovered briefly, and then with a steely beak pecked furiously at the glass on the graduation photo of the class of 1894, shattering it to bits. After that, it flew out the window. | Врапчић је у међувремену сео на поклоњену мастионицу, опоганио се у њу (не шалим се), затим је узлетео увис, зауставио се у ваздуху, онда је из залета, као челичним кљуном, кљуцнуо стакло фотографије која је представљала апсолвенте 94-те године, разбио стакло у парампарчад и излетео кроз прозор. |
| Instead of calling Burye, the professor decided to call the Bureau of Leeches, saying that he, Doctor Kuzmin, wanted them to send him over some leeches right away. | Професор је окренуо други број телефона и, уместо да телефонира Буреу, телефонирао је у станицу за пијавице, рекао да је он професор Кузмин и да моли да му се одмах пошаљу кући пијавице. |
| After putting down the receiver, the doctor turned back to his desk, and immediately let out a wail. Sitting at his desk, wearing a nurse's kerchief, was a woman with a bag that said "Leeches." The doctor screamed when he saw her mouth. It was a man's mouth, crooked, open to the ears, with one fang sticking out. The nurse's eyes were dead. | Спустивши слушалицу на виљушку апарата, професор се поново окренуо према столу и завапио. За столом је седела, у марами милосрднe сестре, жена са торбом на којој је писало: »Пијавице«. Завапио је професор, загледан у њена уста: она су била мушка, искривљена, до ушију, са једним очњаком. Очи сестрине биле су мртве. |
| "I'll take the money," said the nurse in a man's bass voice. "No point in it lying around here," She raked up the champagne labels with a bird's claw and melted into thin air. | — Новац ћу ја узети — мушким басом је рекла сестра — шта ће он овде. — Згрнула је птичјом ногом етикете и почела да нестаје у ваздуху. |
| Two hours went by. Doctor Kuzmin was sitting in bed in his room, with leeches stuck to his temples, his neck, and behind his ears. On the silk quilt at his feet sat the gray-whiskered Doctor Burye. looking at him with sympathy and trying to reassure him that it was all nonsense. Outside the window, it was already night. | Прошла су два сата. Професор Кузмин је седео у спаваћој соби на кревету, и при том су му пијавице висиле на слепоочницама, иза ушију и на врату. Крај његових ногу, на свиленом јоргану, седео је седобрки професор Буре, са саучешћем гледао Кузмина и тешио га да су све то глупости. Кроз прозор се већ видела ноћ. |
| We have no idea whether there were any other strange occurrences in Moscow that night, and we have no intention of trying to find out since the time has come for us to proceed to Part Two of this true narrative. Follow me, reader! | Шта се још чудновато дешавало у Москви те ноћи, ми не знамо и, наравно, нећемо ни да истражујемо — утолико пре што долази време да пређемо на други део наше истините приче. За мном, читаоче! |