 
|
|
|
|
|
|
|
| XVI | Поглавље 16 |
| The Execution | ПОГУБЉЕЊЕ |
| THE sun was already sinking behind Bald Mountain, and the mountain was encircled by a double cordon. | Сунце се већ спуштало над Ћелавим брдом, и ово је брдо било опкољено двоструким обручем страже. |
| The cavalry ala that had crossed the procurator's path around noontime had set out at a trot, moving toward the city's Hebron Gate. A path had already been cleared for it. The infantry of the Cappadocian cohort had pushed the crowds of people, camels, and mules over to the sides of the road, and the ala, raising white columns of dust skyward as it moved along, trotted out to the intersection of two roads: one heading south to Bethlehem, the other northwest to Jaffa. The ala took the northwest road. The same Cappadocians were deployed along the sides of the road, having been successful in their efforts to clear the various caravans hurrying to Yershalaim for the holiday out of the way in a timely fashion. Crowds of pilgrims had left their striped tents, which were pitched temporarily on the grass, and were standing behind the Cappadocians. After traveling about a kilometer, the ala overtook the second cohort of the Lightning Legion, and after travelling another kilometer, the ala was the first to arrive at the foot of Bald Mountain. There the men dismounted. The commander divided them into platoons, and they cordoned off the base of the small hill so that it was accessible only from the Jaffa road. | Она коњаничка ала која је око подне пресекла пут прокуратору стигла је касом до Хебронске градске капије. Пут јој је већ био раскрчен. Пешадија кападокијске кохорте потиснула је у страну гомиле људи, мазги и камила, и ала је, касом и подижући стубове прашине до неба, стигла на раскрсницу где су се спајала два пута: јужни, који је водио у Витлејем, и северозападни — у Јафу. Ала је појурила северозападним путем. Они исти Кападокијци били су расути дуж пута и благовремено су са њега стерали у страну све караване који су хитали на празник у Јерушалаим. Гомиле богомољаца су стајале иза Кападокијаца, напустивши своје привремене пругасте шаторе, разапете на трави. Прешавши отприлике један километар, ала је претекла другу кохорту Муњевитог легиона и прва стигла, савладавши отприлике још један километар, до подножја Ћелавог брда. Ту су сјахали. Командир је поделио алу на водове, и ови су опколили цело подножје онижег брега, оставивши слободан само један прилаз са јафскога пута. |
| A short time later the ala was joined by the second cohort, which set up another cordon higher up the mountain. | После извесног времена за алом је стигла до брега друга кохорта, попела се до друге галерије брега и прстеном опасала брдо. |
| The last to arrive was the century under the command of Mark Ratkiller. It advanced in two columns, one on either side of the road, and in the middle of the columns, escorted by the secret guard, came the cart carrying the three condemned prisoners. They wore white boards around their necks which said, in both Aramaic and Greek, "Outlaw and Rebel." | На крају је пристигла кентурија под командом Марка Пацоловца. Она се кретала развијена у два ланца ивицама пута, а између тих ланаца, под пратњом тајне страже, у колима су се налазила три осуђеника са белим даскама о врату, а на свакој од њих је било написано »Разбојник и бунтовник« на два језика — арамејском и грчком. |
| Behind their cart came other carts, loaded with freshly hewn cross-beamed posts, ropes, shovels, buckets, and axes. Riding in these carts were the six executioners. Following them on horseback were the centurrion Mark, the head of the temple guard of Yershalaim, and the man in the hood with whom Pilate had had a brief exchange in the darkened room inside the palace. | Иза кола с осуђеницима кретала су се друга, натоварена тек истесаним стубовима са пречкама, конопцима, лопатама, кофама и секирама. У тим колима се возило и шест џелата. Иза њих су јахали кентурион Марк, начелник страже јерушалаимског храма и онај човек са капуљачом са којим је Пилат одржао кратак састанак у замраченој соби палате. |
| A column of soldiers brought up the rear of the procession, and it was followed by a crowd of about two thousand curiosity-seekers, unfazed by the hellish heat and intent on attending an interesting spectacle. | На зачељу процесије био је ланац војника, а иза њега је ишло око две хиљаде радозналаца, који се нису бојали паклене врућине и који су желели да присуствују занимљивом призору. |
| Joining them were the curious pilgrims, who were not deterred from tagging along at the tail of the procession. The column wound its way up Bald Mountain as the thin voices of the accompanying heralds shouted out the words spoken by Pilate at noontime. | Овим радозналцима из града придружили су се сада радознали богомољци, које су без икаквих сметњи пуштали да се придруже зачељу процесије. Уз пискаву вику гласника, који су пратили колону и извикивали оно што је око подне узвикнуо Пилат, она се довукла на Ћелаво брдо. |
| The ala allowed everyone to go up as far as the second cordon, but the second century permitted only those connected with the execution to ascend any higher. Then it maneuvered quickly to disperse the crowd around the entire hill, so that the crowd was contained by the cordon of infantry above and the cordon of cavalry below. Now the crowd could see the execution through the thin chain of foot soldiers. | Ала је пропуштала све до друге брдске галерије а друга кентурија је пропустила горе само оне који су имали везе са погубљењем, а затим је, маневришући, распоредила гомилу око целог брда, тако да се ова нашла између пешадијског обруча горе и коњаничког доле. Сада је гомила могла да посматра погубљење кроз не баш густ ланац пешадинаца. |
| And so, more than three hours had passed since the procession had ascended the mountain, and the sun was already sinking over Bald Mountain, but the heat was still unbearable. The soldiers in both cordons were suffering from the heat, languishing from boredom, and cursing the three outlaws in their hearts, sincerely wishing them all a speedy death. | Дакле, прошло је више од три сата откако се процесија попела на брдо, и сунце се већ спуштало ка Ћелавом брду, али је врућина била неподношљива, и војници у оба ланца су патили због ње, мучили се од досаде и у себи проклињали три разбојника, искрено им желећи да што пре умру. |
| The short commander of the ala, his forehead damp and his white tunic dark with sweat, stationed himself at the bottom of the hill near the open part of the ascent. He kept walking over to the leather bucket of the first platoon, scooping out handfuls of water, drinking, and then wetting down his turban. After getting a little relief from this, he would walk back and again begin pacing back and forth along the dusty road leading to the summit. His long sword knocked against his laced leather boot. The cavalry commander wanted to be a model of endurance for his men, but he took pity on them and allowed them to stand under the pyramid-shaped tents they had fashioned by sticking their lances into the ground and draping them with their white cloaks. These tents provided the Syrians some shelter from the merciless sun. The water buckets were emptied quickly, and the cavalrymen from the different platoons took turns going for water to the gully at the foot of the hill, where in the infernal heat and sparse shade of some emaciated mulberry trees, a muddy stream lived out its remaining days. The grooms stood there with the now rested horses, and, worn down by boredom, were trying to stay inside the shifting shade. | Ситан командир але с мокрим челом и потамнелим од зноја леђима беле кошуље, у подножју брда крај отвореног успона, сваки час је прилазио кожноме ведру у првоме воду, грабио из њега шакама воду, пио је и квасио свој турбан. После тога би осетио олакшање и одлазио да поново одмерава корацима уздуж и попреко прашњави пут, који је водио до на врх брда. Његов дуги мач је лупкао по ушнираној кожној чизми. Командир је желео да пружи својим коњаницима пример издржљивости, али је, сажаливши се на војнике, дозволио да од копаља, забијених у земљу, направе пирамиде и пребаце преко њих своје беле кабанице. Под овим шатрама су се Сиријци и крили од немилосрдног сунца. Ведра су се брзо празнила, и коњаници из разних водова су једни за другима одлазили ло воду у увалу под брдом, где је у слабој сенци сасушених дудова мутан поток проживљавао своје последње дане на тој врашкој припеци. Ту су, хватајући слабу хладовину, стајали и чамили коњовоци, придржавајући смирене коње. |
| The soldiers' tedium and the curses they directed at the outlaws were understandable. The procurator's fears that the execution would provoke riots in his hated city of Yershalaim had fortunately proved groundless. And contrary to all expectations, when the execution entered its fourth hour, there was not one person left in between the double cordon formed by the infantry up above and the cavalry down below. The crowd had been scorched by the sun and driven back to Yershalaim. All that was left beyond the line of the two Roman centuries were two dogs. No one knew who they belonged to and how they had ended up on the hill. But the heat had prostrated them as well, and they lay panting with their tongues out, oblivious to the green-backed lizards scurrying between the red-hot stones, the only creatures unafraid of the sun, and the prickly plants curling over the ground. | Мука војника и њихове псовке упућене разбојницима биле су разумљиве. Прокураторове стрепње од нереда за време погубљења у Јерушалаиму, граду који је мрзео, срећом се нису оправдале. И када је почео четврти сат погубљења, између два ланца, пешадије горе и коњице у подножју, није остао, упркос свим очекивањима, ниједан човек. Сунце је спржило гомилу и отерало је натраг у Јерушалаим. Иза ланца две римске кентурије нашла су се само два пса, за које се није знало чији су ни како су доспели на брдо. Али и њих је савладала врућина, и они су легли, исплажених језика, тешко дахћући и не обраћајући уопште пажњу на зелене гуштере, једина бића која се нису бојала сунца и која су се врзмала између усијаног камења и неког растиња са великим бодљама, које је вијугало по земљи. |
| No one had attempted to free the prisoners, either in Yershalaim, which had been inundated with troops, or here on the cordoned-off hill, and the crowd had gone back to the city because there was, really, nothing interesting about this execution, and back in the city preparations were already under way for the great feast of Passover, which would begin that evening. | Нико није ни покушао да отме осуђенике ни у самом Јерушалаиму, пуном војске, а ни овде, на опкољеном брду, и гомила се вратила у град, јер доиста ничег занимљивог није било у том погубљењу, а тамо у граду су се већ вршиле припреме за вечерашњи велики празник Пасхе. |
| The Roman infantry in the second cordon was suffering more than the cavalry in the first. The only respite the centurion Ratkiller allowed his men was to remove their helmets and replace them with wetted-down headbands, but he kept his soldiers standing, with their spears in their hands. Wearing the same kind of headband around his head, only dry, not wetted-down, he paced back and forth not far from the group of executioners, without having removed the silver lions' heads from his tunic, or his scabbard, sword, or knife. The sun beat down on the centurion without causing him any distress, and it was impossible to look at the lions' heads on his tunic, so blinding was the glare of the silver, which seemed to be boiling in the sun. | Римска пешадија у другом обручу патила је још више од коњаника. Кентурион Пацоловац допустио је војницима једино да скину шлемове и покрију главе белим повезом, уквашеним у воду, али им је наредио да остану у стојећем ставу са копљима у рукама. Он лично, са истим таквим повезом, али неуквашеним, већ потпуно сувим, ходао је у близини групе џелата, не скинувши са своје кошуље чак ни накачене сребрне лавље њушке, не скинувши опрему, мач и нож. Сунце је ударало право у кентуриона, нимало му не шкодећи, а на лавље њушке се није могло погледати, јер је очи заслепљивала светлост сребра које као да се топило на сунцу. |
| Ratkiller's disfigured face showed no sign of exhaustion or discontent, and it seemed that the giant centurion had the strength to go on pacing like that all day and all night, and the next day as well—in short, for as long as he had to. To keep walking with his hands on his heavy, bronze-studded belt, to gaze sternly now at the posts with the men being executed, now at the soldiers in the cordon, and to kick the toe of his shaggy boot indifferently at the bleached human bones or bits of flint that lay in his path. | На унакаженом лицу Пацоловца није се запажао ни замор ни незадовољство, и чинило се да горостас-кентурион може тако да корача читав дан, читаву ноћ и још један дан — једном речју, онолико колико је то потребно. Стално тако да корача, с рукама на тешком појасу са бронзаним плочицама, стално тако да сурово гледа час стубове с осуђеницима, час војнике у ланцу, стално тако да равнодушно одбацује врхом чупаве чизме људске кости побелеле од времена, или ситне каменчиће који му се нађу под ногама. |
| The man in the hood had settled himself on a three-legged stool not far from the posts and sat in placid immobility, only occasionally poking at the sand with a twig out of boredom. | Онај човек са капуљачом сместио се у близини стубова, на троношцу, и седео је доброћудно непомичан и, понекад, уосталом, од досаде шарао гранчицом по песку. |
| That there was not a single person behind the line of legionaries is not completely true. There was one man there, but he was simply not visible to everyone. The spot he had chosen was not on the side where there was an open ascent up the mountain and where the most comfortable view of the execution could be had, but on the northern side of the hill where the ascent was not sloping and accessible, but uneven, with crevices and cracks, and where in one of the crevices, clinging to the heaven-cursed waterless soil, trying to survive, was a sickly fig tree. | Оно што је речено да се иза ланца легионара није налазио ниједан човек, није било баш сасвим тачно. Један човек се тамо налазио, али га, једноставно нису сви видели. Он се није био сместио на оној страни где се налазио отворени успон на брдо и одакле се најбоље могло видети погубљење, већ са северне стране, тамо где брдо није било положито и приступачно, већ неравно, где су се налазиле урвине и пукотине, тамо где је, припијено у кланцу за небом проклету безводну земљу, покушавало да живи болесно смоково дрво. |
| It was precisely under this tree which gave no shade at all that this single spectator, who was not a participant in the execution, had ensconced himself, and he had been sitting there on a rock from the very beginning, that is, for more than three hours. Yes, the place he had chosen was the worst rather than the best place to view the execution. Nevertheless, from that vantage point the posts were visible, and visible as well, beyond the cordon, were the two shiny spots on the centurion's chest, and that was evidently, more than sufficient for this man who obviously wanted to remain unobserved and undisturbed by anyone. | Управо под тим дрветом, које није давало никакву сенку, сместио се овај једини посматрач, а не учесник погубљења, и седео је на камену од самог почетка, то јест већ четврти сат. Да, да би видео смакнуће, он није изабрао најбољи, већ најгори положај. Али ипак су се и са њега видели стубови, виделе су се иза ланца и две светлуцаве мрље на кентурионовим грудима, а то је по свој прилици човеку који је очигледно желео да га нико не примети и не узнемири, било више него довољно. |
| Four hours before, however, when the execution was just beginning, this man had acted very differently and had been very noticeable indeed—no doubt that was why he had changed his behavior and had sequestered himself. | Али четири сата пре тога, на самом почетку погубљења, овај се човек понашао сасвим другачије и лако је могао да буде запажен, због чега је вероватно и променио своје понашање и осамио се. |
| It was when the procession had passed the second cordon and reached the top of the hill, that he had made his first appearance, acting like an obvious latecomer. Breathing heavily, he did not walk, but ran up the hill, pushing others aside, and when he saw that the line had closed in front of him as well as everyone else, he acted as if he did not understand the angry shouts being directed at him and made a naive attempt to break through the cordon to the place of execution where the condemned men were already being taken off the cart. For his efforts he received a heavy blow on the chest with the dull end of a spear, and he jumped back from the soldiers with a cry not of pain, but of despair. He gave the legionary who had struck him a dull and totally indifferent look, as if he were impervious to physical pain. | Тек што је процесија стигла на врх брда иза ланца, он се први пут појавио и одмах се видело да је закаснио. Тешко је дисао и није корачао, већ је трчао узбрдо, гурао се, а када је видео да се пред њим, као и пред свима осталима, ланац затворио, покушао је наивно, правећи се да не схвата љутите узвике, да се пробије кроз војнике до самог места погубљења, где су осуђенике већ скидали са кола. За то је добио јак ударац у груди тупом страном копља и одскочио је од војника, узвикнувши не од бола, већ од очајања. Легионара који га је ударио погледао је мутно и потпуно равнодушно према свему, као човек који не осећа физички бол. |
| Coughing and gasping for breath, clutching his chest, he ran around the circumference of the hill, trying to find some break in the line on the northern side where he might be able to slip through. But it was too late. The ring had closed. And the man, his face contorted with grief, was forced to abandon his attempts to break through to the carts, from which the posts had already been removed. Such attempts would only have led to his capture, and being arrested on that particular day was certainly not part of his plan. | Кашљући и губећи дах, држећи се за груди, он је оптрчао брдо трудећи се да на северној страни пронађе некакву брешу у ланцу страже, кроз коју би могао да се провуче. Али, већ је било касно. Обруч је био затворен. И човек је, изобличен од жалости, морао да се одрекне покушаја да се пробије до кола са којих су већ скидали стубове. Ти покушаји не би уродили никаквим плодом, осим што би био ухваћен, а бити ухапшен тог дана — то никако није улазило у његове планове. |
| And so he had gone over to a crevice on the side of the hill, where it was more peaceful and no one would bother him. | И зато је отишао у страну, према кланцу, где је било мирније, и где му нико није сметао. |
| This black-bearded man, his eyes suppurating from the sun and from lack of sleep, was now sitting on a rock, consumed with anguish. With a sigh, he would periodically open his tallith, once light-blue, but now ragged and dirty-gray from a life of wandering, and bare his chest, which had been bruised by the spear and was dirty with sweat. Then, in a state of unbearable torment, he would raise his eyes to the sky, following the flight of three vultures who, for some time now, had been tracing broad circles high in the sky in anticipation of the feast to come. Or he would fix his hopeless gaze on the yellow earth and see there the remains of a dog's skull, with lizards running all over it. | Сада је, седећи на камену, овај црнобради човек, очију упаљених од сунца и несанице, туговао. Час је уздисао, отварајући свој излизан у скитњама талит, који је од плавог постао прљавосив, и разголићивао копљем озлеђене груди, низ које се сливао прљав зној, час је опет у неподношљивој муци дизао очи према небу, пратећи погледом три лешинара, који су већ одавно лебдели у висини правећи велике кругове и предосећајући близак пир, час упирао безнадежан поглед у жуту земљу и видео на њој полураспаднуту псећу лобању и гуштере који су јурцали око ње. |
| The man's suffering was so great that from time to time he would start talking to himself, | Муке човека биле су тако велике да је он повремено почињао да говори сам са собом. |
| "Oh, what a fool I am," he mumbled, swaying back and forth on his rock in a state of mental anguish, digging his nails into his swarthy chest. "Fool, stupid woman, coward! I'm carrion, and not a man!" | — О, ја будала... — мрмљао је он, њишући се на камену у душевном болу и гребући ноктима преплануле груди — будала, неразумна жена, кукавица! Мрцина сам ја, а не човек. |
| He would fall silent, drop his head, and then after taking a drink of warm water from his wooden flask, he would become animated again and grab for the knife hidden on his chest under his tallith, or for the piece of parchment in front of him on the rock, beside a small stick and a bladder of ink. | Заћутао би, спуштао главу, а онда би, напивши се топле воде из дрвене чутуре, поново живнуо и хватао час нож, сакривен испод талита на грудима, час комад пергамента, који је лежао на камену пред њим поред штапића и флашице са тушем. |
| The parchment already had some scattered jottings: | На том пергаменту је већ било забележено: |
| The minutes go by, and I, Levi Matvei, am here on Bald Mountain, and still death does not come! | »Пролазе минути, и ја, Леви Матеј, налазим се на Ћелавом брду, и смрти још увек нема.« |
| And further on: | Даље: |
| The sun is sinking and still, no death. | »Сунце залази, а смрти нема«. |
| Now, in a hopeless state, Levi Matvei had used his sharp stick to record the following: | Сада је Леви Матеј записао безнадежно својим оштрим штапићем ово: |
| God! Why art thou angry at him? Send him death. | »Боже? Зашто си гневан на њега? Подари му смрт!« |
| When he had written that, he burst into tearless sobs and again dug his nails into his chest. | Написавши то, он је без суза зајецао и поново ноктима почео да раздире своје груди. |
| The reason for Levi's despair was the terrible misfortune that had befallen Yeshua and himself, and also the mistake that he felt he, Levi, had made. Two days before, Yeshua and Levi had been in Bethany outside Yershalaim, where they had been visiting a vegetable gardener who had been most favorably impressed by Yeshua's preachings. Both guests had worked in the garden all morning, helping their host, and they were planning to go into Yershalaim in the evening when it was cooler. But for some reason Yeshua had suddenly started to hurry, said he had urgent business in the city and left by himself around noontime. That had been Levi Matvei's first mistake. Why, oh why had he let him go alone? | Узрок очајања Левија састојао се у овом страшном поразу који су претрпели Јешуа и он, а осим тога и у оној тешкој грешци коју је учинио он, Леви, барем како је он мислио. Прекјуче су се Јешуа и Леви преко дана налазили у Витанији код Јерушалаима, где су били у гостима код неког баштована, коме су се нарочито допале Јешуине проповеди. Читаво јутро су оба госта радила у башти помажући домаћину, а увече су се спремала да по хладовини крену у Јерушалаим. Али, Јешуа је због нечега пожурио, рекао је да у граду има неки неодложан посао, и отишао је око подне сам. У томе се и састојала прва грешка Левија Матеја. Зашто, зашто га је пустио самога? |
| In the evening Matvei had not been able to go to Yershalaim. He was hit by a sudden and terrible illness. He shook all over, his body was on fire, his teeth chattered, and he constantly had to ask for water. He was unfit to go anywhere. He collapsed on a horse-blanket in the gardener's barn and lay there until dawn on Friday, when Levi's illness left him as suddenly as it had come. Although he was still weak and his legs trembled beneath him, he was tormented by forebodings of disaster, and so he said good-bye to his host and set out for Yershalaim. There he learned that his forebodings had not deceived him. Disaster had taken place. Levi was in the crowd and heard the procurator pronounce the sentence. | Увече Матеј није могао да оде у Јерушалаим. Савладала га је нека изненадна и ужасна бољка. Почео је да се тресе, тело му се испунило ватром, почео је да цвокоће зубима и сваког часа је тражио да пије. Никуда није могао да иде. Свалио се на хашу у баштованској шупи и остао на њој све до петка у зору, када је болест напустила Левија исто онако изненадно као шго га је и савладала. Иако је још био слаб и ноге му клецале, он се, мучен некаквим предосећањем несреће, опростио од домаћина и упутио у Јерушалаим. Тамо је сазнао да га предосећање није преварило. Несрећа се десила. Леви је био у гомили и чуо како је прокуратор саопштио пресуду. |
| When the condemned men had been taken out to the mountain, Levi Matvei ran alongside the column in the crowd of curiosity-seekers, trying, at least, to find some inconspicuous way to let Yeshua know that he, Levi, was there, that he would not forsake him on his final journey, and that he was praying that Yeshua would have a speedy death. But Yeshua had been looking up ahead to where they were taking him and had not seen Levi. | Када су осуђенике повели на брдо, Леви Матеј је потрчао поред стражарског ланца у гомили радозналаца, трудећи се да неприметно стави Јешуи на знање да је он, Леви, ту, са њим, да га није напустио на његовом последњем путу и да ће се молити да смрт снађе Јешуу што пре. Али Јешуа, загледан у даљину, тамо куда су га возили, наравно, није ни приметио Левија. |
| And then, when the procession had gone a short distance, Matvei had a simple and ingenious idea as he was being jostled by the crowd pressing in upon the column. And being as hotheaded as he was, he immediately cursed himself for not having thought of it sooner. The cordon of soldiers was not impenetrable. There were gaps in it. If one were quick and timed it right, it might be possible to bend down, slip between two of the legionaries, get to the cart and jump up on it. Then Yeshua would be saved from suffering. | А када је процесија превалила око пола врсте пута, проста и генијална мисао озарила је Матеја, и одмах је, онако плах какав је био, почео да проклиње себе што му та мисао није пала на памет раније. Војници су ишли у не баш густом ланцу. Међу њима је било и размака. Уз велику вештину и врло тачним прорачуном могао је, сагнувши се, да протрчи између два легионара, стигне до кола и скочи на њих. Тада би Јешуа био спасен од мучења. |
| A single instant would be enough to plunge a knife into Yeshua's back and shout, "Yeshua! I am saving you and am going with you! I, Matvei, your true and only disciple!" | Један тренутак је довољан да Јешуу удари ножем у леђа, довикнувши му: »Јешуа! Спасавам те и одлазим заједно са тобом! Ја, Матеј, твој верни и једини ученик!« |
| And if God would grant him yet another instant of freedom, then he might be able to stab himself as well and avoid death on the post. But the latter was of little concern to Levi, the former collector of taxes. He did not care how he died. The only thing he wanted was for Yeshua, who had never done anyone any harm in his whole life, to escape being tortured. | А ако би га бог благословио још једним слободним тренутком, могао би и себе да закоље, избегавши на тај начин смрт на стубу. Уосталом, ово последње је мало интересовало Левија, бившег цариника. Било му је свеједно како ће погинути. Хтео је само једно, да Јешуа, који у животу никоме ни најмање зло није учинио, избегне мучење. |
| The plan was a very good one, but it had one flaw: Levi had no knife. Nor did he have any money to buy one. | План је био веома добар, али је ствар била у томе што Леви није имао нож. А није имао ни пребијене паре. |
| Enraged at himself, Levi broke away from the crowd and ran back to the city. Only one thought burned in his fevered brain and that was to get hold of a knife there right away, by whatever means, and then to catch up with the procession once again. | Бесан на самога себе, Леви се извукао из гомиле и потрчао натраг у град. У глави која му је горела била је само једна грозничава мисао, како да сада, на било који начин, нађе у граду нож и поново стигне процесију. |
| He reached the city gates, maneuvering his way through the crush of caravans pouring into the city, and over to his left he saw the open door of a bread shop. Breathing heavily after his run down the blistering street, Levi regained control of himself and walked sedately into the shop. He greeted the woman behind the counter and asked for a loaf from the top of the shelf, saying it appealed to him more than the others. When the woman turned around to get it, he silently and quickly grabbed from the counter a long, razor-sharp bread knife, ideal for his purposes, and bolted out of the shop. | Дотрчао је до градске капије, пробијајући се кроз гомилу каравана који су улазили у град, и угледао са своје леве стране отворена врата дућанчета, где се продавао хлеб. Тешко дишући, после трчања по усијаном путу, Леви се савладао, врло сталожено ушао у дућан, поздравио газдарицу која је стајала за тезгом, замолио је да скине са полице горњи хлеб, који му се због нечега допао више од осталих и, када се она окренула, ћутке и брзо узео са тезге оно од чега нема ничег бољег — наоштрен као бријач, дуги нож за хлеб, и одмах изјурио из дућана напоље. |
| A few minutes later he was again on the Jaffa road. But the procession was nowhere in sight. He started to run. Occasionally he would have to fall down on the dusty road and lie still in order to catch his breath. And so he would lie, startling those passing by on mules and on foot, enroute to Yershalaim. He lay, listening to his heart pounding in his head, ears, and chest. After he had gotten some of his breath back, he jumped up and started running again, but at a slower and slower pace. When he could finally see the dust in the distance raised by the long procession, it had already reached the foot of the mountain. | После неколико минута поново је био на путу за Јафу. Али, процесија се више није видела. Потрчао је. С времена на време је морао да се извали право у прашину и да лежи непомично како би се издувао. И тако је лежао, запрепашћујући оне који су пролазили на мазгама и оне који су пешице ишли у Јерушалаим. Лежао је, слушајући како му лупа срце не само у грудима већ и у глави и ушима. Кад би се мало издувао, скакао је на ноге и настављао да трчи, али све спорије и спорије. Када је на крају угледао дугачку процесију која је у даљини дизала прашину, она се већ налазила у подножју брда. |
| "Oh, God!" groaned Levi as he realized that he would be late. And he did come too late. | — О, боже... — простењао је Леви, схватајући да касни. И закаснио је. |
| As the fourth hour of the execution was ending, Levi's suffering reached its peak, and he flew into a rage. He got up from his rock and threw away the knife which, as it seemed to him now, he had stolen in vain. He stamped on his flask, thus depriving himself of water, tore the kaffiyeh off his head, clutched at his straggly hair and began cursing himself. | По истеку четвртог сата погубљења, муке Левијеве достигле су врхунац, и обузео га је бес. Устао је са камена, бацио нож који је, како је сада мислио, непотребно украо, изгазио чутурицу ногом, оставши без воде, бацио са главе капицу, ухватио се за ретку косу и почео да проклиње самога себе. |
| He cursed and yelled out meaningless words, he roared and spat, reviling his mother and father for bringing such a fool into the world. | Проклињао је самога себе, узвикујући бесмислене речи, урлао и пљувао, псовао свог оца и мајку, који су родили будалу. |
| Seeing that his cursing and swearing had no effect, and had caused no change in the blazing sun, he narrowed his eyes, clenched his dry fists, raised them up to the sky, to the sun that was creeping lower and lower as it lengthened the shadows and neared its fall into the Mediterranean Sea, and he demanded that God send a miracle right away. He demanded that God send death to Yeshua then and there. | Увидевши да клетве и псовке ништа не помажу, и да се од њих на припеци ништа не мења, стегао је суве песнице и, зажмуривши, подигао их према небу, према сунцу које се спуштало све ниже, издужујући сенке и одлазећи да би пало у Средоземно море, и затражио од бога да учини чудо. Захтевао је да бог сместа пошаље Јешуи смрт. |
| When he opened his eyes, he realized that everything on the hill had stayed the same, with the exception of the shiny spots on the centurion's chest which had gotten dimmer. The sun's rays were falling on the backs of those being executed, who were facing toward Yershalaim. Then Levi cried out, | Кад је отворио очи, уверио се да се на брду ништа није променило, изузев што су мрље, које су се пресијавале на грудима кентурионовим, сада угасиле. Сунце је слало своје зраке у леђа осуђеницима, који су лицима били окренути Јерушалаиму. Тада је Леви повикао: |
| "I curse you, God!" | — Проклињем те, боже! |
| In a hoarse voice he shouted that he had become convinced of God's injustice and no longer had any intention of believing in Him. | Промуклим гласом викао је како се уверио у неправичност божију, и како више не намерава да му верује. |
| "You're deaf!" bellowed Levi. "If you weren't deaf, you would have heard me and killed him on the spot." | — Глув си! — урлао је Леви — да ниси глув, чуо би ме и убио би га одмах. |
| Narrowing his eyes, Levi waited for fire to fall from the sky and strike him down. That failed to happen, and without opening his eyelids, Levi went on shouting out caustic, offensive remarks to the sky. He screamed about his utter disenchantment and about the fact that there were other gods and religions. Yes, another god would not have allowed, would never have allowed, someone like Yeshua to be strung up on a post and burned by the sun. | Зажмуривши, Леви је очекивао да се огањ сручи на њега са неба и уништи га. То се није десило и, не отварајући очи, Леви је настављао да узвикује злобне и увредљиве речи упућене небу, Викао је да је разочаран и да постоје и други богови и друге религије. Да, други бог то не би допустио, никада не би допустио да човека као што је Јешуа жеже сунце на стубу. |
| "I was mistaken!" cried the now completely hoarse Levi. "You are the God of evil! Or has the smoke from the temple censers blinded your eyes, and are your ears deaf to everything but the trumpet calls of the priests? You are not an omnipotent God. You are a black God. I curse you, God of outlaws, their protector and their soul!" | — Погрешио сам! — викао је сасвим промукло Леви — ти си бог зла! Или је твоје очи сасвим прекрилио дим из кадионица храма, а уши твоје су престале да чују све осим звукова свештеничких труба? Ти ниси свемогући бог. Ти си црни бог. Да си проклет, боже разбојника, њихов покровитељу и њихова душо! |
| At this point something blew in the face of the former tax collector and something stirred beneath his feet. There was another gust, and when Levi opened his eyes, he saw that everything around him had changed, either because of his curses or for some other reason. The sun had disappeared without reaching the sea it sank into every evening. After swallowing the sun, a menacing thundercloud was rising relentlessly on the western horizon. White foam bubbled around its edges, and its smoky black belly was fringed with yellow. The cloud rambled from time to time and emitted streaks of fire. The wind that had suddenly blown up chased spirals of dust down the Jaffa road, across the sparse Valley of Gion, and over the pilgrims' tents. | Тада је нешто дунуло у лице бившем царинику, и нешто је шушнуло под његовим ногама. Дунуло је још једном, и када је Леви отворио очи, видео је да се, да ли под утицајем његових клетви или услед нечег другог, све на свету променило. Сунце је нестало не стигавши до мора у које је тонуло сваке вечери. Прогутавши га, са запада се по небу претећи и неумитно дизао облак непогоде. Ивице су му се већ пенушале бело, црн задимљени трбух жућкасто му се пресијавао. Облак је брундао и из њега су с времена на време испадале огњене нити. Путем за Јафу, сиромашном гионском долином, над шаторима богомољаца летели су стубови прашине терани изненадним ветром. |
| Levi fell silent and wondered whether the thunderstorm about to envelop Yershalaim would have any effect on poor Yeshua's fate. And as he gazed at the streaks of fire that were splitting open the stormcloud, he begged for the lightning to strike Yeshua's post. Levi looked repentantly at the clear part of the sky not yet devoured by the stormcloud, where the vultures had flown in order to escape the thunder and lightning, and he thought that he had been much too hasty with his curses. Now God would not listen to him. | Леви је ућутао трудећи се да схвати хоће ли непогода, која само што се није сручила на читав Јерушалаим, донети некакву промену у судбини несрећног Јешуе. И одмах је, гледајући огњене нити како раздиру облак, почео да моли да муња удари у Јешуин стуб. Кајући се, гледао је чисто небо које још није прогутао облак, и по коме су се лешинари обрушавали да би побегли од непогоде. Леви је помислио да је непромишљено пожурио са својим клетвама. Сада га бог неће више услишити. |
| Levi turned his gaze to the foot of the hill where the cavalry regiment was deployed, and saw that significant changes had taken place there. He had a good view from above and could see the soldiers bustling about, pulling their lances out of the ground and throwing on their capes, and the grooms running out to the road, leading raven-black horses by the reins. It was obvious that the regiment was preparing to move out. Shielding his face from the blowing dust with his hand and spitting the sand out of his mouth, Levi tried to figure out the significance of the cavalry's imminent departure. When he turned his glance upward, he could make out a small figure in a crimson-colored military chlamys, who was making his way up to the execution site. Sensing that the joyous end was at hand, the former tax collector felt a chill in his heart. | Окренувши поглед према подножју брда, Леви се загледао на место на којем је стајао расут коњички пук и опазио да је тамо дошло до значајних промена. Са висине је Леви могао добро да види како су се војници узмували извлачећи копља из земље, како су огртали кабанице, како су коњовоци журним кораком ишли ка путу, водећи за дизгине вране коње. Пук је кретао, то је било јасно. Штитећи се руком од прашине која му је ударала у лице и пљујући, Леви се трудио да схвати шта би то требало да значи што се коњица спрема за покрет? Подигао је поглед навише и угледао једну прилику у пурпурној војној хламиди како се пење ка самом губилишту. Тада се срце бившег цариника следило од радосног предосећања. |
| The man ascending the mountain in the fifth hour of the outlaws' suffering was the commander of the cohort, who had ridden out from Yershalaim along with his orderly. At a wave of Ratkiller's hand, the cordon of soldiers opened up, and the centurion saluted the tribune. The latter drew Ratkiller aside and whispered something to him. The centurion saluted a second time and moved over to the group of executioners who were sitting on rocks at the foot of the posts. The tribune walked over to the man sitting on the three-legged stool, and he got up politely to meet him. The tribune said something to him in a low voice, and they both walked over to the posts. They were joined by the chief of the temple guard. | Човек који се пењао на брег петога часа страдања разбојника био је командир кохорте, који је дојахао из Јерушалаима у пратњи ордонанса. Ланац војника се на знак Пацоловца раздвојио, и кентурион је војнички поздравио трибуна. Овај је одвео Пацоловца у страну и почео нешто да му шапуће. Кентурион је по други пут поздравио трибуна и кренуо према групи џелата који су седели на камењу у подножју стубова. А трибун се упутио ка ономе што је седео на троношцу, и овај је учтиво устао у сусрет трибуну. И њему је трибун нешто тихо рекао и они су обојица кренули ка стубовима. Придружио им се и начелник страже храма. |
| Ratkiller cast, a squeamish glance at the dirty rags piled on the ground by the posts, rags that had once been the criminals' clothing and had been rejected by the executioners. He summoned two of them and ordered, | Бацивши гадљив поглед на прљаве дроње које су лежале на земљи крај стубова, дроње које су до недавно биле одећа злочинаца, коју чак ни џелати нису хтели да узму, Пацоловац је позвао двојицу од њих и наредио им: |
| "Follow me!" | — За мном! |
| A crazed, raspy-sounding song could be heard coming from the nearest post. On it was Gestas, who had been driven mad by the flies and the sun when the execution was nearing the end of its third hour, and who was now quietly singing something about grapes. He would, however, occasionally shake his turbaned head, and when he did, flies would lazily swirl off his face, only to return and light on it again. | Са најближег стуба чула се промукла бесмислена песма. Разапет на њему, Хестас је крајем трећег сата погубљења полудео од мува и сунца и сада је тихо певушио нешто о винограду, али је главом у чалми ипак понекад мицао, а тада су се муве тромо подизале са његовог лица и поново се враћале на њега. |
| Dismas, who was on the second post, was suffering more than the other two because he had not lost consciousness, and he shook his head right and left frequently and systematically, so that he could strike an ear against each shoulder. | Дисмас је на другом стубу патио више од друге двојице, јер није изгубио свест, и он је њихао главом често и уједначено, час удесно час улево, да би уветом ударао раме. |
| Yeshua had been more fortunate than the other two. In the first hour he had had intermittent fainting spells, and then he lost consciousness. His head, in its straggly turban, hung on his chest and he was, therefore, so covered with flies that his face had disappeared beneath a black, heaving mask. Fat horseflies clung to his groin, stomach, and armpits, sucking on his naked yellow body. | Јешуа је био срећнији од друге двојице. Већ првог сата погубљења хватале су га несвестице, а затим је сасвим изгубио свест, опустивши главу са размотаном чалмом. Муве и обади су га потпуно прекрили, тако да му се лице изгубило под црном масом која се мицала. На слабинама, и на трбуху, и под пазухом попали су дебели обади и сисали жуто обнажено тело. |
| In response to a sign made by the man in the hood, one of the executioners took a spear, and another brought a bucket and sponge over to the post. The one with the spear raised it and ran it along each of Yeshua's arms, which were stretched out along the crossbeam of the post and fastened to it with ropes. The body with its protruding ribs gave a shudder. The executioner ran the end of the spear over his stomach. Then Yeshua raised his head and the flies took off with a buzzing sound, thus revealing the hanged man's face. Bloated from bites, and with swollen eyelids, his face was unrecognizable. | Покоравајући се покретима руке човека у капуљачи, један од џелата је узео копље, а други је принео стубу ведро и сунђер. Први џелат је дигао копље и ударио њиме прво једну, а онда и другу руку Јешуину, истегнуте и привезане конопцима за попречну греду стуба. Тело с истуреним ребрима тргло се. Џелат је врхом копља повукао преко трбуха. Тада је Јешуа придигао главу и муве су се зујећи разлетеле, и појавило се лице обешеног, надувено од уједа, отечених очију, лице које није могло да се позна. |
| Unglueing his eyelids, Ha-Notsri glanced down. His usually bright eyes were now dulled. | Одлепивши капке, Ханоцри је погледао надоле. Његове очи, обично бистре, сада су биле мутне. |
| "Ha-Notsri!" said the executioner. | — Ханоцри! — рекао је џелат. |
| Ha-Notsri's swollen lips moved slightly and in a hoarse outlaw's voice he asked, | Ханоцри је почео да миче натеченим уснама и одазвао се промуклим разбојничким гласом: |
| "What do you want? Why have you come?" | — Шта хоћеш? Зашто си ми пришао? |
| "Drink!" said the executioner, lifting the water-soaked sponge to Yeshua's lips on the end of the spear. His eyes flashing with joy, Yeshua pressed his lips to the sponge and greedily drew in the moisture. Dismas's voice was heard from the neighboring post, | — Пиј! — рекао је џелат и сунђер натопљен водом подигао се на врху копља ка Јешуиним уснама. Радост му је засјала у очима, приљубио је усне уз сунђер и пожудно почео да усисава влагу. Са суседног стуба се зачуо Дисмасов глас: |
| "That's unfair! He's as much of an outlaw as I am." | — То није право! И ја сам разбојник као и он! |
| Dismas strained his body, but could not move. His arms were tied to the crossbeam in three places with rings of rope. He pulled in his stomach, dug his nails into the ends of the crossbeam, and turned his head toward Yeshua's post. His eyes burned with malice. | Дисмас се напео, али није могао да се помери, његове руке су на три места држали за попречну греду прстенови од конопца. Увукао је стомак, ноктима се закачио за крајеве пречки, главу је држао окренуту према Јешуином стубу и злоба је пламтела у Дисмасовим очима. |
| A cloud of dust enveloped the place of execution. It got very dark. When the dust lifted, the centurion shouted, | Облак прашине је прекрио зараван, смрачило се. Када се прашина слегла, кентурион је викнуо: |
| "Silence on the second post!" | — Тишина на другом стубу! |
| Dismas fell silent. Yeshua pulled away from the sponge, and trying unsuccessfully to make his voice sound gentle and convincing, he hoarsely implored the executioner, | Дисмас је ућутао. Јешуа се одвојио од сунђера и, трудећи се да му глас звучи љубазно и убедљиво, али не постигавши то, промукло замолио џелата: |
| "Give him a drink." | — Дај и њему да пије. |
| It was getting darker and darker. The stormcloud rushing toward Yershalaim already filled half the sky. Turbulent white clouds swept by in front of the thundercloud, which was bursting with black water and fire. Lightning flashed and thunder clapped right above the hill. The executioner removed the sponge from the spear. | Бивало је све мрачније. Црн облак је већ прекрио пола неба хитајући ка Јерушалаиму, бели запенушени облаци летели су испред црног облака пуног црне влаге и огња. Синуло је и грунуло над самим брдом. Џелат је скинуо сунђер са копља. |
| "Praise the merciful Hegemon!" he whispered solemnly and quietly pierced Yeshua through the heart. Yeshua shuddered and whispered, | — Слави великодушног хегемона! — свечано је прошаптао и кришом ударио копљем Јешуу у срце. Овај се стресао, прошаптао: |
| "Hegemon..." | — Хегемон... |
| Blood ran down his stomach, his lower jaw trembled convulsively, and his head dropped down. | Крв му је потекла низ трбух, доња вилица му је у грчу задрхтала и глава му је клонула. |
| As the thunder clapped a second time, the executioner let Dismas drink, and with the same words, "Praise the Hegemon!" killed him too. | На други удар грома џелат је већ напајао Дисмаса и с истим речима: — Слави хегемона! — убио и њега. |
| Gestas, who had lost his reason, cried out in fright as soon as the executioner appeared beside him, but when the sponge touched his lips, he growled something and took hold of it with his teeth. Seconds later, Ms body also hung limply, straining against the ropes. | Хестас је, излудео, преплашено узвикнуо чим се џелат нашао крај њега, али када му је сунђер дотакао усне, прогунђао је нешто и стегао сунђер зубима. После неколико тренутака клонуло је и његово тело, онолико колико су то допуштали конопци. |
| The man in the hood walked behind the executioner and the centurion, and behind him came the head of the temple guard. After stop ping at the first post, the man in the hood looked closely at the bloodied Yeshua, touched the sole of his foot with his white hand and said to his companions, | Човек у капуљачи је ишао за џелатом и кентурионом, а за њим је корачао начелник страже храма. Зауставивши се крај првог стуба, човек са капуљачом је пажљиво погледао окрвављеног Јешуу, дотакао белом руком стопало и рекао пратиоцима: |
| "He's dead." | — Мртав је. |
| The same ritual was repeated at the other posts. | То се исто поновило и код следећа два стуба. |
| Following this, the tribune signalled to the centurion, turned around, and began walking down the hill together with the head of the temple guard and the man in the hood. Dusk had fallen, and lightning ripped, through the black sky. Suddenly there was a burst of fire and the centurion's shout, "Break ranks!" was drowned out by the thunder. The happy soldiers ran off down the hill, putting on their helmets. | После тога је трибун дао знак кентуриону и, окренувши се, почео да се спушта са врха брда заједно са начелником страже храма и човеком са капуљачом. Смрачило се и муње су парале црно небо. Из њега је наједном сукнуо пламен, и кентурионов узвик »Крећи!« — изгубио се у грмљавини. Срећни војници јурнули су низ брдо, навлачећи шлемове. |
| Darkness covered Yershalaim. | Помрчина је прекрила Јерушалаим. |
| The sudden downpour hit the centuries as they were halfway down the hill. The water poured down so ferociously that churning streams nipped at the soldiers' heels as they ran down the hill. They slipped and fell on the wet clay as they hurried to reach the level road on which— barely visible through the veil of water—the cavalry, soaked to the bone, was heading back to Yershalaim. A few minutes later, in the churning brew of thunder, fire, and water, there was only one man left on the hill. | Пљусак је почео изненада и затекао кентурије на пола пута низ брдо. Вода се сручила тако страшно да су војнике, када су појурили низбрдо, већ сустизале побеснеле бујице. Војници су се клизали и падали на расквашеној глини, хитајући ка путу у равници којим је — једва се назирући кроз застор воде — мокра до коже коњица одлазила у Јерушалаим. После неколико тренутака у задимљеној мешавини непогоде, воде и огња на брду је остао само један човек. |
| Brandishing the knife, which had not been stolen in vain, scaling the slippery ledges, grabbing hold of anything he could, crawling at times on his hands and knees, he headed straight for the posts. He would at times disappear in complete darkness, only then to be suddenly lit up by flickering light. | Млатарајући ножем који ипак није бадава украо, сурвавајући се низ клизаве гребене, хватајући се за шта стигне, понекад пузећи на коленима, он је хитао ка стубовима. Час га је гутала густа магла, час осветљавала дрхтава светлост. |
| When he reached the posts, standing ankle-deep in water, he ripped off his heavy, soaked tallith, and wearing only his shirt, threw himself at Yeshua's feet. He cut the ropes around his shins, climbed up on the lower cross beam, embraced Yeshua, and released his arms from their restraints. Yeshua's wet, naked body fell on top of Levi and knocked him to the ground. Levi was about to hoist him up on his shoulder, but something stopped him. He left the body in a pool of water on the ground with its head thrown back and its arms flung out and ran, slipping on the wet clay, over to the other posts. He cut the ropes on them too, and the two bodies fell to the ground. | Дочепавши се стубова, ногу већ до чланака у води, он је стргнуо са себе отежао, натопљен водом талит, остао само у кошуљи и приљубио се уз Јешуине ноге. Пререзао је конопце на коленима, попео се на доњу пречку, загрлио Јешуу и ослободио руке од горњих веза. Голо влажно тело Јешуино сручило се на Левија и оборило га на земљу. Леви је одмах хтео да га пребаци преко рамена, али га је нека помисао зауставила. Оставио је на земљи и у води тело забачене главе и раширених руку, и потрчао клизајући се раскреченим ногама по житкој глини ка другим стубовима. Пресекао је конопце и на њима, и два тела су се сручила на земљу, |
| Minutes later, all that was left on the top of the hill were those two bodies and three empty posts. The water beat down on the bodies and turned them over. | Прошло је неколико минута, и на врху брда су остала само та два тела и три празна стуба. Вода је ударала у та тела и окретала их. |
| By that time both Levi and Yeshua's body had vanished from the top of the hill. | Ни Левија ни Јешуиног тела у то доба више није било на врху брда. |