 
|
|
|
|
|
|
|
| XV | Поглавље 15 |
| Nikanor Ivanovich's Dream | САН НИКАНОРА ИВАНОВИЧА |
| IT'S not hard to guess that the fat man with the purple face who had been put into Room No. 119 at the clinic was Nikanor Ivanovich Bosoi. | Није тешко досетити се да је дебељко црвена лица, којег су сместили у клиници у собу број 119, био Никанор Иванович Боси. |
| Before coming to Professor Stravinsky, however, he had spent some time in another place. | Он, међутим, није доспео одмах код професора Стравинског, већ је претходно био на једном другом месту. |
| Very little of that other place remained in Nikanor Ivanovich's memory. All he could remember was a desk, a bookcase, and a couch. | Са тог другог места је у сећању Никанора Ивановича остало мало шта. Сећао се само писаћег стола, ормана и отомана. |
| The people there had tried to engage Nikanor Ivanovich in conversation, but since his head was spinning from an influx of blood and from extreme emotional distress, the conversation had been strange and muddled. In fact, it had not really been a conversation at all. | Тамо су са Никанором Ивановичем, коме се пред очима све некако мутило од навале крви и од душевног узбуђења, почели да разговарају, али је разговор испао некако чудан, збркан или, тачније речено, од разговора ништа није ни испало. |
| The first question Nikanor Ivanovich had been asked was, | Прво питање, постављено Никанору Ивановичу, било је овакво: |
| "Are you Nikanor Ivanovich Bosoi, chairman of the house committee at 302B Sadovaya Street?" | — Ви сте, Никаноре Ивзновичу Боси, председник друштва станара зграде 302-бис у Садовој? |
| Which made Nikanor Ivanovich burst out into a horrible cackle and answer, | На то је Никанор Иванович, засмејавши се грозно, одговорио дословно овако: |
| "Of course I'm Nikanor Ivanovich! But what the devil kind of a chairman am I!" | — Ја јесам Никанор, разуме се да сам Никанор! Али, какав сам ја, до врага, председник? |
| "Meaning what?" they asked Nikanor Ivanovich with narrowed eyes. | — Како то? — упитали су Никанора Ивановича и зачкиљили. |
| "Meaning," he replied, "that if I were a real chairman, I would have seen immediately that he was an evil power! How else can you explain it? The cracked pince-nez, his being dressed in rags... What kind of a foreign interpreter looks like that!" | — Па тако — одговорио је овај — што сам морао, ако сам већ неки председник, одмах да утврдим да је он нечастива сила! Јер, шта је то? Цвикер напрсао... сав у ритама... Какав па он може да буде странчев преводилац? |
| "Who are you talking about?" they asked Nikanor Ivanovich. | — О коме ви то говорите? — упитали су Никанора Ивановича. |
| "Korovyov!" cried Nikanor Ivanovich. "The one who's moved into apartment No. 50 in our building! Write it down: Korovyov! You have to catch him right away! Write it down: entrance No. 6. That's where he is." | — Коровјев! — повикао је Никанор Иванович. — Увалио се у наш педесети стан! Пишите: Коровјев! Одмах га треба ухватити! Пишите: шести главни улаз, тамо је. |
| "Where did you get the foreign currency?" they asked Nikanor Ivanovich in cordial tones. | — Одакле ти валута? — упитали су пријатељски Никанора Ивановича. |
| "Almighty God," Nikanor Ivanovich began, "sees everything and that is the path I should take. I never touched any foreign currency or had the slightest idea what it looked like! The Lord is punishing me for my sins," Nikanor Ivanovich went on heatedly, buttoning and unbuttoning his shirt, and crossing himself. "I took bribes! I did, but I took them in our own Soviet money! I took money for registering people in the apartment house, I won't deny it, it happened. Our secretary Prolezhnyov is a fine one too, that he is! Let's face it, everyone in the house management office is a crook. But I didn't take any foreign currency!" | — Бог је истинит, Бог је свемоћан — почео је Никанор Иванович — он све види, а то сам и заслужио. Никада је нисам ни узео у руке, а нисам ни слутио каква је то валута! Господ ме кажњава за неваљалство моје — са жаром је наставио Никанор Иванович, час закопчавајући кошуљу, час је онет раскопчавајући, час се крстећи — узимао сам! Узимао јесам, али у нашем, совјетском новцу! И регистровао сам станаре за новац, не спорим, дешавало се. А добар је и наш секретар Пролежњев, и он ми је добар! Отворено речено, сви су у управи зграде лопови. Али валуту нисам узимао! |
| When they told Nikanor Ivanovich to stop playing games and explain how the dollars got into the ventilation shaft, he got down on his knees and rocked back and forth with his mouth open wide, as if he wanted to swallow one of the parquet panels. | Замољен да не изиграва будалу, већ да исприча како су долари доспели у вентилацијски отвор, Никанор Иванович се спустио на колена и почео да се њише и отвара уста, као да жели да прогута дашчицу паркета: |
| "Do you want me" he wailed, "to eat the floor to prove I didn't take it? But that Korovyov, he's a devil" | — Ако желите — промумлао је — земљу ћу јести да бих доказао да нисам узимао! А Коровјев је — ђаво. |
| There is a limit to everyone's patience, and a voice was raised behind the desk, hinting to the effect that it was time for Nikanor Ivanovich to start speaking in a human tongue. | Свако стрпљење има границе, и за столом су већ повисили глас, напоменувши Никанору Ивановичу да је време да проговори људским језиком. |
| At this point Nikanor Ivanovich jumped to his feet, and the room with the couch resounded with his roar, | Тада је у соби са оним истим отоманом одјекнуо необуздан урлик Никанора Ивановича, који је скочио са колена: |
| "There he is! There he is behind the bookcase! Look at him smirk! And his pince-nez... Grab him! Sprinkle the room with holy water!" | — Ено га! Ено га иза ормана! Ено, смешка се! И цвикер је његов... Држ'те га! Пошкропите просторију! |
| The blood drained from Nikanor Ivanovich's face, shaking, he kept making the sign of the cross in the air, rushed over to the door and then back again, started to recite some prayer, and then finally started spouting complete gibberish. | Крв је нестала из лица Никанора Ивановича, он је дрхтећи крстио ваздух, трчао према вратима и натраг, и почео да меље чисту бесмислицу. |
| It was quite clear that Nikanor Ivanovich was unfit for any kind of conversation. They led him out and put him in a separate room, where, he calmed down somewhat and merely sobbed and prayed. | Било је потпуно јасно да Никанор Иванович није способан ни за какве разговоре. Извели су га, сместили у посебну просторију, где се он мало смирио и само се молио и јецао. |
| Naturally, they made a trip to Sadovaya Street and paid a visit to apartment No. 50. But they did not find any Korovyov there, nor had anyone in the building ever seen or heard of any such person. The apartment, which had been occupied by the deceased Berlioz and by Likhodeyev who had gone to Yalta, was empty, and the wax seals hung peacefully and undisturbed on the cabinets in the study. When they left Sadovaya Street, they took with them the disoriented and dispirited secretary of the house management committee, Prolezhnyov. | У Садову су, разуме се, отишли и посетили стан број 50. Али нити су тамо нашли некаквог Коровјева нити га је ико у згради знао или видео. Стан у коме су становали покојни Берлиоз и Лиходејев, који је отпутовао у Јалту, био је празан, а у кабинету су мирно висили нетакнути печати на ормарима. Тако су и отишли из Садове и при том је са њима кренуо и збуњени и потиштени секретар кућне управе Пролежњев. |
| In the evening Nikanor Ivanovich was taken to Stravinsky's clinic. There his behavior became so violent that they had to give him an injection prescribed by Stravinsky, and it wasn't until after midnight that Nikanor Ivanovich finally fell asleep in Room 119, occasionally emitting a deep, anguished moan. | Увече је Никанор Иванович био пребачен на клинику Стравинског. Тамо се понашао до те мере немирно да су му морали убризгати инјекцију по рецепту Стравинског, и тек је после поноћи Никанор Иванович заспао у соби број 119, с времена на време тешко, страдалнички мумлајући. |
| But the longer he slept, the calmer his sleep became. He stopped tossing and moaning, his breathing became easier and more even, and he was left alone. | Али сан му је мало-помало постајао лакши. Престао је да се преврће и стење, почео је да дише лако и равномерно, и оставили су га самога у соби. |
| Then Nikanor Ivanovich had a dream which doubtlessly had its source in the day's experiences. The dream began with some people with golden trumpets leading Nikanor Ivanovich most solemnly over to a pair of huge polished doors. When they got there, his companions saluted him with a kind of fanfare, and then a booming bass was heard coming from on high, saying merrily, | Тада је Никанор Иванович уснио сан, у чијој је основи, у то нема сумње, лежало оно што је тог дана преживео. Почело је тиме што су га некакви људи са златним трубама у рукама као приводили, и то веома свечано, некаквим великим, лакованим вратима. Испред тих врата пратиоци су као одсвирали туш Никанору Ииановичу, а затим је звучан бас са небеса весело рекао: |
| "Welcome, Nikanor Ivanovich! Hand over your foreign currency." | — Добро дошли, Никаноре Ивановичу! Предајте валуту! |
| Taken totally by surprise, Nikanor Ivanovich noticed a black loudspeaker above his head. | Веома зачуђен, Никанор Иванович је угледао изнад себе црни звучник. |
| Then he found himself inside a theater with a gilt ceiling, crystal chandeliers, and sconces on the walls. Everything was as one would expect in a small but richly appointed theater. There was a stage draped with a deep-cerise velvet curtain with depictions of enlarged ten-ruble gold pieces scattered across it like stars, a prompter's box, and even an audience. | Затим се однекуд обрео у позоришној сали, где су под позлаћеном таваницом сијали кристални лустери, а на зидовима Аргантове лампе. Све је било како и доликује неком, истина омањем, али веома богатом позоришту. Била је ту и сцена, са спуштеном сомотском завесом, на којој су биле на тамноцрвеној основи разасуте као звездице, увеличане златне десетице, били су ту и шаптачница, па чак и публика. |
| What amazed Nikanor Ivanovich was that the audience consisted of men only, and for some reason, they all had beards. No less striking was the fact that there were no chairs in the theater, and the entire audience was sitting on the slippery, magnificently polished floor. | Никанора Ивановича је зачудило што је сва публика била само једног пола — мушког, и сва, из неких разлога, са брадама. Сем тога, зачудио се што у целом гледалишту није било столица и што су сви гледаоци седели на поду, изврсно углачаном и клизавом. |
| Feeling out of place in this large and unfamiliar company, Nikanor Ivanovich hesitated for awhile and then followed everyone's example and sat down Turkish-style on the parquet floor, in between a robust, red-bearded fellow and a pale hairy one. Neither of the two paid much attention to the new arrival. | Снебивајући се мало у новом и великом друштву, Никанор Иванович је тупкао извесно време у месту, а онда по угледу на остале, сео на паркет као Турчин, сместивши се између неког риђег брадоње који је пуцао од здравља и још неког, бледог и свег зараслог грађанина. Нико од оних који су седели није обратио пажњу на новог гледаоца. |
| At this point the soft sound of a bell was heard, the lights went out in the theater, the curtains parted, and an illuminated stage came into view with an armchair and a small table topped by a golden bell. The back of the stage was draped in thick black velvet. | Тада се зачуо благ звук звонцета, светлост се у сали угасила, завеса се размакла и појавила се осветљена сцена са фотељом, са сточићем на коме се налазило златно звонце и црном, сомотском драперијом у дну позорнице. |
| An actor wearing a dinner jacket came out on stage. He was young, clean-shaven, very good-looking, and wore his hair parted down the middle. The audience stirred, and everyone turned their eyes to the stage. The actor walked over to the prompter's box and rubbed his hands. | Иза кулиса се тад појавио глумац у смокингу, глатко избрнјан и са раздељком, млад и веома пријатних црта лица. Публика је у сали живнула и сви су се окренули према сцени. Глумац је пришао шаптачници и протрљао руке. |
| "Are you all seated?" he asked in a soft baritone and smiled at the audience. | — Ви седите? — упитао је пријатељским баритоном и осмехнуо се сали. |
| "Yes, yes," the audience of tenors and basses replied in unison. | — Седимо, седимо — у хору су му одговорили из сале тенори и басови. |
| "Hm..." the actor began thoughtfully. "And how is it you're not bored, that's what puzzles me? Real people are outside on the streets right now, enjoying the spring sun and the warmth, and you're stuck here on the floor in a stuffy theater! Is the program really that interesting? However, to each his own," the actor concluded philosophically. | — Хм... — замишљено је почео глумац — и како вам не дојади, не разумем? Сви људи, као људи, шетају сада улицама, уживају у пролећњем сунцу и топлоти, а ви овде чамите на поду у загушљивој сали! Зар је програм доиста тако занимљив? Уосталом, колико људи, толико ћуди — филозофски је завршио глумац. |
| Then he changed the timbre and intonation of his voice and boomed out merrily, | После тога је променио и боју гласа и интонацију, и весело и громко објавио: |
| "And so, the next act on our program is Nikanor Ivanovich Bosoi, the chairman of a house committee and the head of a special-diet cafeteria. Please come up on stage, Nikanor Ivanovich!" | — Дакле, следећа тачка нашег програма је - Никанор Иванович Боси, председник друштва станара и шеф дијеталне мензе. Да замолимо Никанора Ивановича! |
| The audience responded with friendly applause. Nikanor Ivanovich's eyes bulged with astonishment, and the emcee, shielding his eyes from the glare of the footlights, spotted him in the audience and coaxed him tenderly up on stage. And then, without knowing how, Nikanor Ivanovich found himself on the stage. The glare of the colored lights hit his eyes from in front and below, plunging the theater and audience beyond into darkness. | Сложан аплауз је одговорио глумцу. Запањени Никанор Иванович је избечио очи, а конферансје га је, заклонивши рукама лице од светлости са рампе, пронашао погледом међу онима који су седели, и љубазно га позвао прстом да изађе на сцену. И Никанор Иванович се, не знајући ни сам како, нашао на сцени. У очи му је одоздо и спреда одмах ударила светлост разнобојних лампи, те је сала заједно за публиком одмах пропала у помрчину. |
| "Well, Nikanor Ivanovich, set a good example," began the young actor sincerely, "and hand over your foreign currency." | — Па, Никаноре Ивановичу, пружите нам пример — пријатељски је почео да говори млади глумац — и предајте валуту. |
| Silence ensued. Nikanor Ivanovich took a deep breath and began quietly, | Завладала је тишина. Никанор Иванович је једва дошао до даха и тихо почео: |
| "I swear to God that..." | — Богом се кунем да... |
| But before he could finish, the whole theater broke out in disgrunded cries. Nikanor Ivanovich was disconcerted and fell silent. | Али није стигао ни да изговори ове речи, а цела сала је праснула повицима незадовољсгва. Никанор Иванович се збунио и ућутао. |
| "If I understand you correctly," began the man in charge of the program, "you wish to swear to God that you have no foreign currency?" He shot Nikanor Ivanovich a sympathetic look. | — Уколико сам вас добро разумео — проговорио је водитељ програма — хтели сте да се богом закунете да немате валуту? — и са саучешћем је погледао Никанора Ивановича. |
| "That's exactly right. I don't have any," replied Nikanor Ivanovich. | — Управо тако, немам је — одговорио је Никанор Иванович. |
| "Of course," said the actor, "but forgive my indiscretion: how, then, did four hundred dollars end up in the bathroom of the apartment of which you and your wife are the sole residents?" | — Добро — одговорио је глумац — а извините због индискреције: одакле онда оних четири стотине долара, који су пронађени у клозету онога стана чији сте једини станари ви и ваша супруга ? |
| "By magic!" said someone in the darkened hall with obvious irony. | — Чаролије! — с неприкривеном иронијом рекао је неко у мрачној сали. |
| "Precisely so, by magic," Nikanor Ivanovich replied timidly, not to anyone in particular, neither the actor nor the invisible audience, and he went on to elaborate, "An evil power, the interpreter in checks, planted them there." | — Управо тако, чаролије — бојажљиво је одговорио Никанор Иванович, не обраћајући се никоме одређено, ни глумцу ни мрачној сали, и разјаснио: — нечастива сила, карирани преводилац ми је подметнуо. |
| And again the audience roared in disapproval. When quiet had been restored, the actor said, | И поново је незадовољно загрмела сала. А када је завладала тишина, глумац је рекао: |
| "That fairy tale puts La Fontaine to shame! Four hundred dollars were planted in your bathroom! You, audience, are all foreign-currency speculators, I ask you, as specialists, does this case make sense?" | — Какве све Лафонтенове басне морам да слушам! Подметнули му четири стотине долара! Ето вам: сви се ви овде бавите препродајом валуте! Обраћам вам се као стручњацима — да ли је то могуће? |
| "We are not speculators," shouted various offended parties from the floor, "but it doesn't make any sense." | — Ми нисмо препродавци валуте — зачули су се поједини увређени гласови у гледалишту — али је то немогућа ствар. |
| "I agree with you completely," said the actor firmly. "And I ask you, what sorts of things are planted on people?" | — Потпуно вам се придружујем. — одлучно је рекао глумац — и питам вас: шта може човеку да се подметне? |
| "Babies!" shouted someone from the floor. | — Дете! — повикао је неко из сале. |
| "Absolutely right," affirmed the emcee. "Babies, anonymous letters, proclamations, time bombs, and a lot of other things, but four hundred dollars isn't one of them because nobody's that stupid." And turning to Nikanor Ivanovich, the actor added mournfully and reproachfully, "You're a disappointment to me, Nikanor Ivanovich! I had such faith in you. So then, this particular act has not been a success." | — Апсолутно тачно — потврдио је водитељ програма — дете, анонимно писмо, прокламација, паклена машина и још много штошта, али четири стотине долара нико неће подметнути, јер такав идиот у природи не постоји — и, обративши се Никанору Ивановичу, глумац је додао прекорно и тужно: — Ожалостили сте ме, Никаноре Ивановичу! А ја сам се управо у вас поуздао! Значи, тачка нам није успела. |
| The audience began to hiss and boo at Nikanor Ivanovich. | У сали су се зачули звиждуци упућени Никанору Ивановичу. |
| "He's the foreign-currency speculator!" the audience screamed. "It's guys like that who make us innocent folk suffer!" | — Препродавац је он валуте! — повикали су у сали — због таквих као што је он страдамо и ми невини! |
| "Don't chastise him," said the emcee softly. "He'll repent." He then turned his blue eyes, brimming with tears, to Nikanor Ivanovich and added, "Well, Nikanor Ivanovich, go back to your place!" | — Не грдите га — благо је рекао конферансје — он ће се покајати. И, окренувши ка Никанору Ивановичу плаве очи, пуне суза, додао је: — Па, идите, Никаноре Ивановичу, на место! |
| After this the actor rang the bell and announced loudly, | После тога је глумац зазвонио звонцетом и гласно објавио |
| "Intermission, you scoundrels!" | — Пауза, гадови! |
| A shaken Nikanor Ivanovich, who, to his surprise, had somehow become part of a theatrical program, again found himself in his place on the floor. Then he dreamed that the theater plunged into total darkness, and the walls were lit up with bright red lights, flashing the words, "Hand over your foreign currency!" Then the curtains parted again, and the emcee said invitingly, | Потресени Никанор Иванович, који је потпуно неочекивано за самога себе постао учесник некаквог позоришног програма, поново се нашао на свом месту на поду. Тада је уснио да се сала потпуно замрачила и да су се на зидовима појавиле црвене, пламене речи: »Предајте валуту!« После се поново размакла завеса, и конферансје је позвао: |
| "Would Sergei Gerardovich Dunchil please come up on stage." | — Замолио бих на сцену Сергеја Герардовича Дунчиља. |
| Dunchil turned out to be a good-looking, but very stout man of about fifty. | Дунчиљ је био привлачан, али врло запуштен мушкарац од педесетак година. |
| "Sergei Gerardovich," said the emcee. "You've been sitting here for more than a month now, and yet you still refuse to hand over the rest of your foreign currency; now, when your country is in need of it, and it's of absolutely no use to you, you still refuse to comply. You're an intelligent fellow and understand all this perfectly, and yet you still don't want to meet me halfway." | — Сергеје Герардовичу — обратио му се конферансје — већ више од месец и по дана ви седите овде, упорно одбијајући да предате валуту која вам је преостала, док је она земљи преко потребна, а вама баш ничему не служи, и ви ипак остајете при своме. Ви сте - човек интелигентан, одлично све то разумете, и ипак не желите да ми изађете у сусрет. |
| "Unfortunately, I can't do anything, since I don't have any more foreign currency," Dunchil replied calmly. | — На жалост, ништа не могу да учиним, пошто валуте више немам — мирно је одговорио Дунчиљ. |
| "Don't you have any diamonds at least?" asked the actor. | — Па имате ли бар брилијанте? — упитао је глумац. |
| "No diamonds either." | — Ни брилијаната немам. |
| The actor hung his head and looked pensive, and then he clapped his hands. A middle-aged woman emerged from the wings and came out on stage. She was fashionably dressed, that is, in a tiny hat and a coat with no collar. She had an anxious air, and Dunchil stared at her without moving a muscle. | Глумац је опустио главу и замислио се, а затим је лупио дланом о длан. Иза кулиса је на сцену изашла дама средњих година, обучена по последњој моди, то јест у капуту без оковратника и са маленим шеширићем. Дама је изгледала узнемирено, а Дунчиљ је бацио поглед на њу и не мрднувши обрвом. |
| "Who is this woman?" the man in charge of the program asked Dunchil. | — Ко је ова дама? — упитао је водитељ програма Дунчиља. |
| "She's my wife," Dunchil answered with dignity, as he looked at the woman's long neck with a flicker of disgust. | — То је моја жена — достојанствено је одговорио Дунчиљ, и погледао с извесним гађењем издужени врат даме. |
| "We have disturbed you, Madame Dunchil, for the following reason: we wished to ask you if your husband still has any foreign currency?" | — Узнемирили смо вас, мадам Дунчиљ — обратио се дами конферансје — а ево зашто: хтели смо да вас упитамо има ли ваш супруг још валуте? |
| "He's already handed over everything he had," was her nervous reply. | — Све је предао још онда — усплахирено је одговорила мадам Дунчиљ. |
| "Indeed," said the actor. "Well, if you say so. And if he's handed everything over, then we shouldn't keep him any longer, should we! You may leave the theater, if you wish, Sergei Gerardovich," said the actor with an imperious wave of his hand. | — Тако — рекао је глумац — па шта ћемо, кад је тако онда је тако. Ако је све предао, онда морамо одмах да се растанемо од Сергеја Герардовича, шта се ту може! Ако хоћете, можете да напустите позориште, Сергеје Герардовичу — и глумац је начинио великодушан покрет руком. |
| Calmly and with dignity, Dunchil turned and walked toward the wings. | Дунчиљ се мирно и достојанствено окренуо и пошао према кулисама. |
| "Just one minute!" the emcee stopped him. "As a farewell, let me show you one last number from our program." Again he clapped his hands. | — Само тренутак! — зауставио га је конферансје. — Дозволите ми да вам уместо опроштаја прикажем још једну тачку из нашег програма — и поново је лупио дланом о длан. |
| The black curtains at the back of the stage parted, and out came a beautiful young woman in a ball gown carrying a gold tray on which there was a thick package tied with striped ribbon and a diamond necklace which gave off blue, yellow, and red sparkles. | Задња црна завеса се размакла, и на сцени се појавила млада лепотица у балској хаљини, у руци је држала мали златан послужавник, на коме је лежао дебео свежањ, увезан траком од бомбоњере, и брилијантска огрлица, са које је на све стране врцала плавичаста, жућкаста и црвенкаста светлост. |
| Dunchil stepped backward, and his face blanched. The audience fell silent. | Дунчиљ је устукнуо за један корак и лице му је пребледело. Сала је замрла. |
| "Eighteen thousand dollars and a necklace worth forty thousand gold rubles," announced the actor solemnly, "has been kept by Sergei Gerardovich in Kharkov in the apartment of his mistress, Ida Gerkulanovna Vors, who is honoring us with her presence here, and who graciously helped us to locate these treasures, which, though priceless, are worthless when in private hands. Many thanks to you, Ida Gerkulanovna." | — Осамнаест хиљада долара и огрлица у вредности од четрдесет хиљада у злату — свечано је саопшгио глумац — чувао је Сергеј Герардович у граду Харкову у стану своје љубавнице Иде Херкулановне Ворс, коју имамо част да видимо пред собом и која нам је љубазно помогла да откријемо ово непроцењиво, али у рукама приватног лица некорисно богатство. Велика вам хвала, Ида Херкулановна. |
| The beauty flashed a toothsome smile and fluttered her thick eyelashes. | Лепотица се осмехнула и зуби су јој блеснули, а густе трепавице затрептале. |
| "And hiding behind your mask of dignity," said the actor, now addressing Dunchil, "is a bloodthirsty spider, an astounding liar, and a cheat. Your six weeks of dogged stubbornness has exhausted us all. Go on home now, and may the hell that your wife is preparing for you be your punishment." | — А под вашом врло достојанственом маском — обратио се глумац Дунчиљу — крије се грамзив паук и запањујућа варалица и лажов. Месец и по дана сте нас све измрцварили својом глупавом упорношћу. Идите сада кући, и нека вам онај пакао који ће вам приредити ваша супруга буде казна. |
| Dunchil swayed and seemed about to collapse, but a pair of sympathetic hands reached out and steadied him. The curtain then fell and blocked everyone on stage from view. | Дунчиљ се занео и, чини се, умало није пао, али су га нечије руке пуне саучешћа прихватиле. Тада се спустила предња завеса и сакрила све који су се налазили на сцени. |
| Wild applause so shook the hall that it seemed to Nikanor Ivanovich that the light bulbs in the chandeliers were jumping out of their sockets. And when the curtain went up, there was no one left on stage except the actor. He cut off a second burst of applause, bowed and said, | Помаман аплауз је потресао салу до те мере да се Никанору Ивановичу учинило како је у лустерима почела светлост да трепери. А када се предња завеса дигла, на сцени није било више никога, осим самог самцатог глумца. Он је прекинуо други талас аплауза, поклонио се и почео да говори: |
| "The Dunchil who appeared before you in our program represents a typical ass. Why just yesterday I had the pleasure of telling you how senseless it is to try and keep a secret cache of foreign currency. There are, I assure you, absolutely no circumstances in which you can use it. Take that same Dunchil, for example. He earns a splendid salary and has everything he needs. A beautiful apartment, a wife, and a beautiful mistress. But no! Instead of living a peaceful, quiet life free of unpleasantness, after handing over his foreign currency and precious stones, he, greedy blockhead that he is, ended up being publicly exposed and earned himself a major family crisis as well. This being the case, who will come forward? Nobody wants to? In that case, the next number in our program is that well-known dramatic talent, the actor Savva Potapovich Kurolesov, who has been invited to perform excerpts from The Covetous Knight by the poet Pushkin." | — У личности овог Дунчиља видели сте у нашем програму типичног магарца. Јер, имао сам то задовољство да вам јуче говорим како је тајно чување валуте обична бесмислица. Нико, уверавам вас у то, не може ни у ком стучају и никада да је користи. Узмимо као пример овог истог Дунчиља. Он добија предивну плату и ништа му не недостаје. Има одличан стан, жену и лепотицу-љубавницу. Али не, уместо да преда валуту и драго камење, и да живи тихо и мирно, без икаквих непријатности, овај користољубиви блесан је ипак стигао дотле да буде раскринкан пред свима, а приде је још зарадио и велике породичне неприлике. Дакле, ко хоће да преда? Таквих нема? У том случају, следећа тачка нашег програма — чувени драмски таленат, глумац Курољесов Сава Потапович. кога смо специјално позвали, извешће одломке из »Витеза тврдице« песника Пушкина. |
| Kurolesov appeared on stage immediately and turned out to be a tall, beefy, clean-shaven fellow in a white tie and tails. | Обећани Курољесов није пустио да га чекају и испоставило се да је то крупан и пуначак, обријан мушкарац у фраку и са белом краватом. |
| With no preamble whatsoever, he assumed a gloomy-looking expression, raised his eyebrows, and while looking at the gold bell out of the corner of his eye, began reciting in an unnatural voice: | Без икаквих увода он се намргодио, натуштио обрве и почео да говори неприродним гласом, зашкиљивши на златно звонце: |
| "While awaiting a tryst with a sly temptress, the young rake... " | — Као што млади ветрогоња чека састанак с каквом препреденом развратницом... |
| And Kurolesov told a lot of bad things about himself. Nikanor Ivanovich heard Kurolesov confess how an unhappy widow, moaning, had gone down on her knees before him in the rain, but had failed to touch the actor's hard heart. Up until his dream Nikanor Ivanovich had not known the works of Pushkin at all, although he had been well acquainted with Pushkin himself, since he made daily use of such expressions as, "Will Pushkin be paying for the apartment?" or "I suppose it was Pushkin who unscrewed the bulb on the staircase?" or "So Pushkin will be buying the oil, right?" | И Курољесов је испричао о себи много рђавих ствари. Никанор Иванович је чуо како је Курољесов признао да је некаква несрећна удовица клечала пред њим цвилећи на киши, али није дирнула тврдо срце глумца. Никанор Иванович пре свога сна уопште није познавао дела песника Пушкина, али је њега самога познавао одлично и сваки дан је по неколико пута изговарао фразе као: »А хоће ли Пушкин да плати кирију?« или »Сијалицу на степеништу је, значи, Пушкин одшрафио?« и »Нафту ће, значи, Пушкин да купи?« |
| Now that Nikanor Ivanovich had been introduced to one of Pushkin's works, he felt sad and imagined the woman down on her knees in the rain with her orphans, and he found himself thinking, "That Kurolesov must be a real bastard!" | А сада, пошто се упознао са једним његовим делом, Никанор Иванович се растужио, замислио је жену на коленима, са сирочићима, на киши, и нехотице је помислио: »А ипак је тај Курољесов типчина!« |
| Meanwhile, Kurolesov, his voice getting higher and higher; continued to repent, and he befuddled Nikanor Ivanovich completely when he suddenly began to address someone who wasn't there and then answered for this invisible person, calling himself, in turn, "lord," "baron," "father," "son," and addressing himself with both the formal and intimate forms of "you." | А овај је, стално подижући глас, наставио да се каје и коначно је потпуно збунио Никанора Ивановича, јер је наједном почео да се обраћа некоме кога на сцени није било и, уместо овог кога није било, сам је себи и одговарао, називајући при томе самога себе час »господаром«, час »бароном«, час »оцем«, час »сином«, час на »ви« а час на »ти«. |
| Nikanor Ivanovich was sure of only one thing: the actor died a horrible death, screaming, "My keys! My keys!" whereupon he fell wheezing onto the floor, while carefully removing his necktie. | Никанор Иванович је једино схватио да је глумац умро језивом смрћу, повикавши: »Кључеве! Моје кључеве!« — сручивши се после тога на под, хрипећи и опрезно смичући са себе кравату. |
| After he had died, Kurolesov got up from the floor, shook the dust off his dress trousers, smiled a fake smile, and withdrew to lukewarm applause. The emcee then began to speak, | Пошто је умро, Курољесов је устао, отресао прашину са панталона, поклонио се, осмехнувши се извештачено и нестао испраћен слабим аплаузом. А конферансје је почео да говори овако: |
| "We have just heard Savva Potapovich's remarkable performance of The Covetous Knight. That knight had high hopes that frolicsome nymphs would flock around him and that he would enjoy many similar delights. But as you can see, nothing of the sort came to pass. No nymphs flocked around him, the muses paid him no tribute, he did not erect any castles. On the contrary, he ended up in disgrace and died from a damned stroke while sitting on top of a chest full of foreign currency and precious stones. May this be a warning to you: something similar will happen to you, maybe even worse, if you don't hand over your foreign currency!" | — Чули смо »Витеза тврдицу«, у изванредном тумачењу Саве Потаповича. Тај витез се надао да ће несташне нимфе појурити ка њему и да ће му се десити још многе сличне пријатне ствари. Али, као што видите, ништа му се од свега тога није десило, никакве нимфе нису појуриле ка њему, и музе му данак нису донеле, никакве палаче он није дигао, већ је, напротив, завршио врло гадно, умро је, ђаво га однео, од срчаног удара на свом сандуку са валутом и драгим камењем. Упозоравам вас да ће се и вама десити нешто слично, ако не и горе, уколико не предате валуту! |
| It is difficult to say whether it was Pushkin's poetry or the emcee's prose that made the greatest impression, but suddenly a timid voice was heard in the audience, | Да ли је Пушкинова поезија оставила такав утисак или прозни говор конферансјеов, тек из сале се наједном зачуо стидљив глас: |
| "I'll hand mine over." | — Ја предајем валуту. |
| "By all means, please come up on stage," invited the emcee, staring out at the dark auditorium. | — Изволите на сцену! — учтиво је позвао конферансје, загледавши се у мрачну салу. |
| On stage there appeared a short, fair-haired fellow who, by the looks of him, hadn't shaved for about three weeks. | И на сцени се нашао онижи светлокос грађанин, који се, судећи по лицу, није бријао једно три недеље. |
| "I'm sorry, what is your name?" queried the emcee. | — Извините, како се презивате? — упитао је конферансје. |
| "Kanavkin, Nikolai," answered the shy newcomer. | — Канавкин Николај — стидљиво је одговорио придошлица. |
| "Ah! Pleased to meet you, Citizen Kanavkin, and what would you like to tell us?" | — Аха! Одиста ми је драго, грађанине Канавкине. Дакле? |
| "I'll hand mine over," was Kanavkin's timid reply. | — Предајем — тихо је рекао Канавкин. |
| "How much?" | — Колико? |
| "A thousand dollars and twenty gold ten-ruble coins." | — Хиљаду долара и двадесет златних десетица. |
| "Bravo! Is that all there is?" | — Браво! Све што имате? |
| The man in charge of the program stared straight into Kanavkin's eyes, and in so doing, seemed to be bombarding him with rays. The audience held its breath. | Водитељ програма се загледао право Канавкину у очи, и Никанору Ивановичу се чак учинило да су из тих очију шикнули некакви зраци, који су продирали кроз Канавкина као рентгенски зраци. У сали су сви зауставили дах. |
| "I believe you!" exclaimed the actor at last, lowering his eyes. "I believe you! Those eyes aren't lying. After all, how many times have I told you that your biggest mistake is underestimating the significance of people's eyes. The tongue can conceal the truth, but the eyes never! You're asked an unexpected question, you don't even flinch, it takes just a second to get yourself under control, you know just what you have to say to hide the truth, and you speak very convincingly, and nothing in your face twitches to give you away. But the truth, alas, has been disturbed by the question, and it rises up from the depths of your soul to flicker in your eyes and all is lost. The truth is detected and you are caught!" | — Верујем! — узвикнуо је коначно глумац и угасио свој поглед — верујем! Ове очи не лажу. Јер, колико сам вам пута већ рекао да се основна ваша грешка састоји у томе што ви потцењујете значај људских очију. Схватите, језик може да сакрије истину, а очи — никада! Постављају вам изненадно питање, ви чак и не уздрхтите, у тренугку се савладате и знате шта је потребно рећи да бисте сакрили истину, веома убедљиво говорите и ниједна бора се на вашем лицу неће помаћи, али, авај, узнемирена питањем, истина са дна душе за трен скаче у очи и — све је готово. Она је запажена, а ви сте ухваћени! |
| After delivering this very convincing speech, the actor cordially questioned Kanavkin, | Одржавши, и то ватрено, овако убедљив говор, глумац је љубазно упитао Канавкина: |
| "So where is it hidden?" | — А где сте их сакрили? |
| "At Porokhovnikova's, my aunt's, on Prechistenka..." | — Код тетке моје, Пороховњикове, на Пречистенки... |
| "Ah! That's... just a minute... that's Klavdiya Ilinichna's place, is that right?" | — Аха! То је... станите... то је код Клавдије Иљиничне, шта ли? |
| "Yes." | — Да. |
| "Ah yes, yes, yes, yes! A small private residence? With the gardens across the street? Well of course! I know the place, I know it well! And where did you put the money?" | — Ах, да, да, да! Мала засебна кућа! А преко пута баштица? Како да не, знам, знам! А где сте их тамо стрпали? |
| "In the cellar, in an Einem candy box..." | — У подрум, у кутију од Ејнема... |
| The actor clapped his hands. | Глумац је пљеснуо рукама. |
| "Have you ever seen anything like it?" he cried out in exasperation! "Where it's certain to get moldy and rot! Can you imagine entrusting people like this with foreign currency? Huh? By God, they're as innocent as children!" | — Јесте ли чули тако нешто? — повикао је ојађено. — Па новац ће се тамо убуђати, овлажити! Па, зар се таквим људима сме поверити валута? А? Као права деца, богами! |
| Kanavkin himself realized that he had ruined things and was completely at fault, and he hung his tufted head. | Канавкин је и сам схватио да је починио глупости и да је заслужио казну, и погнуо је своју ћубасту главу. |
| "Money," continued the actor, "should be kept in the State Bank, in special, moisture-free safe-deposit boxes, and not in your aunty's cellar where the rats can get at it! Shame on you, Kanavkin! You're a grown man." | — Новац — наставио је глумац — треба да се чува у државној банци, у специјалним сувим и добро чуваним просторијама, и нипошто у теткином подруму, где га, између осталог, могу да униште и пацови! Одиста, срамота, Канавкине! Па ви сте одрастао човек. |
| Not having any hole to drop through, Kanavkin settled for fingering the hem of his jacket. | Канавкин није више знао где да се дене, и само је прстом чупкао пеш свога сакоа. |
| "Well, all right then," said the actor in less harsh tones, "no point in rubbing it in..." Then suddenly he added, "Oh, by the way, while we're at it... let's kill two birds with one stone... Doesn't your aunty have some foreign currency too? Huh?" | — Добро, де — одобровољио се глумац — поменуло се... — И наједном је неочекивано додао: — Да, узгред буди речено: једним ударцем, да два пута колима бадава не идемо... а и тетка има? А? |
| Kanavkin, who had not expected things to take such a turn, shuddered and the theater fell silent. | Канавкин, који уопште није очекивао да ће ствари добити овакав обрт, наједном се тргнуо и у позоришту је завладала тишина. |
| "Oh, Kanavkin," said the emcee in a mildly reproachful tone, "and I was just singing his praises! And he had to go and spoil everything! That was not smart, Kanavkin! After what I just said about eyes. It's obvious your aunty has some foreign currency too. So why go on torturing us for no reason?" | — Ех, Канавкине — прекорно-љубазно је рекао конферансје — а ја га још и похвалио! Ето ти на, упрскао си без везе! Глупо је, Канавкине! Јер, тек што сам рекао за очи. Па, зашто нас бадава мучите? |
| "She does have some!" Kanavkin shouted brashly. | — Има! — пркосно је повикао Канавкин. |
| "Bravo!" cried the emcee. | — Браво! — повика конферансје. |
| "Bravo!" roared the audience. | — Браво! — страшно заурла сала. |
| When the roar subsided, the emcee congratulated Kanavkin, shook his hand, offered to have a car drive him home and then ordered someone in the wings to pick up the aunt in the same car and invite her to attend a performance at the women's theater. | Када се све стишало, конферансје је честитао Канавкину, стегао му руку, понудио му се да га одвезе колима кући, некоме је иза кулиса наредио да истим тим колима оду по тетку и замоле је да изволи доћи на програм у женско позориште. |
| "Oh, by the way, your aunt didn't say where she hid hers, did she?" inquired the emcee, as he kindly offered Kanavkin a cigarette and a lighted match. Kanavkin lit up and managed a woebegone grin. | — Да, хтео сам још да упитам — да није тетка рекла где крије своје? — упитао је конферансје, љубазно нудећи Канавкина цигаретом и палећи шибицу. Овај се, припаљујући цигарету, осмехнуо некако снуждено. |
| "I believe you, I do," sighed the actor. "That old skinflint wouldn't tell the devil where she put it, so why would she tell her nephew. Well, never mind, we'll try and arouse her finer feelings. Perhaps not all the strings in her usurious heart have rotted away. All the best, Kanavkin!" | — Верујем вам, верујем — рекао је, уздахнувши, глумац — та стара циција не само рођаку - него ни самом ђаволу то не би рекла. Па, шта ћемо, покушаћемо да у њој пробудимо људска осећања. Можда још нису иструлеле све струне у њеној зеленашкој душици. У здравље, Канавкине! |
| And a happy Kanavkin departed. The actor then inquired if anyone else wanted to hand over any foreign currency, and he was answered by silence. | И срећни Канавкин је отишао. Глумац је упитао да ли има још некога ко би желео да преда валуту, али му је одговорио мук. |
| "Peculiar birds, I swear!" he said, shrugging his shoulders, and the curtains closed. | — Прави сте чудаци, тако ми бога! — слегнувши раменима изговорио је глумац и завеса га је прогугала. |
| The lights went out, it was dark for awhile, and then a nervous tenor could be heard singing from afar, | Лампе су се угасиле, извесно време је владао мрак. а из даљине се у њему чуо нервозан тенор, који је певао: |
| "There are piles of gold there | »Тамо гомиле злата леже |
| and they all belong to me!" | и мени оне припадају!« |
| Then came two bursts of muffled applause from somewhere. | Затим се однекуд из даљине два пута зачуо аплауз. |
| "Somebody's handing over her money in the women's theater," burst out Nikanor Ivanovich's red-bearded neighbor. He heaved a sigh and added, "Oh, if it weren't for my geese!... You see, I keep some fighting-geese out at Lianozovo... I'm afraid they'll die without me. A fighting-bird is delicate and needs a lot of attention... Oh, if it weren't for my geese! Pushkin can't catch me off guard!" And he heaved another sigh. | — У женском позоришту некаква дамица предаје — неочекивано је проговорио риђи брадати сусед Никанора Ивановича и, уздахнувши, додао: — Ех, када не бих имао гусане! Драги мој, имам праве борбене гусане у Лијанозову, Бојим се да ће поцркати без мене. Живина је то борбена, нежна, тражи негу... Ех, када не бих имао гусане! А Пушкином ме нећеш задивити — и поново је почео да уздише. |
| At this point bright lights came on in the hall, and Nikanor Ivanovich began to dream that cooks in white hats carrying ladles in their hands came streaming through all the doors into the theater. The cooks were dragging in a vat of soup and a tray filled with slices of black bread. The audience came to life. The merry cooks pushed through the rows of spectators, ladling the soup into bowls and doling out bread. | Тада се сала јарко осветлила и Никанору Ивановичу се приснило како из свих врата у салу почињу да улазе кувари са белим капама и кутлачама у рукама. Помоћници кувара су увукли у салу огроман котао са чорбом и кошару нарезаног црног хлеба. Гледаоци су живнули. Весели кувари су се мували међу гледаоцима, сипали чорбу у чиније и делили хлеб. |
| "Eat up, guys," cried the cooks, "and hand over your foreign currency! Why sit here for nothing? Who wants to eat this filthy gruel! Go home and have a real drink and some hors d'oeuvres, and feel good!" | — Ручајте, момци — викали су кувари — и предајте валуту! Зашто бадава овде да чамите? Зар вам се баш једе ова мећа? А код куће, попијеш како треба, презалогајиш, дивота! |
| "Let's take you, dad, what are you in for?" asked a fat, red-necked cook, addressing Nikanor Ivanovich and passing him a bowl of soup with one lone cabbage leaf floating on top. | — Но, зашто си ти, на пример, овде засео, татице? — обратио се непосредно Никанору Ивановичу дебели кувар црвеног врата пружајући му чинију у којој је усамљено пливао лист купуса. |
| "I haven't got any! I haven't got any!" screamed Nikanor Ivanovich in a terrible voice. "Can't you understand? 1 haven't got any!" | — Немам! Немам! Ја немам! — страховито је повикао Никанор Иванович — разумеш ли, немам! |
| "You don't?" roared the cook in a threatening bass, "You don't?" he crooned tenderly like a woman. "You don't, you don't," he murmured soothingly, as he metamorphosed into the nurse Praskovya Fyodorovna. | — Немаш? — претећим басом је заурлао кувар — немаш? — упитао је нежним женским гласом — немаш, немаш — почео је умирујуће да мрмља претворивши се у болничарку Прасковју Фјодоровну. |
| She was softly shaking Nikanor Ivanovich by the shoulder as he moaned in his sleep. Then the cooks melted away and the theater with the curtains fell to pieces. Through his tears Nikanor Ivanovich could make out his room in the clinic and two people in white coats, but they were nothing like the smarmy cooks who had dished out unwanted advice. They were doctors, and with them was Praskovya Fyodorovna, who was holding a gauze-covered dish with a syringe instead of a soup bowl. | Ова је нежно дрмала за раме Никанора Ивановича, који је јечао у сну. Тада су се расплинули кувари и распало се позориште са завесом. Никанор Иванович је кроз сузе угледао своју собу у болници и двојицу у белим мантилима, али то ни у ком случају нису били безобзирни кувари који су наметљиво делили људима своје савете, већ доктори, а ту је била и Прасковја Фјодоровна, која у рукама није држала чинију, већ тацну прекривену газом и на њој шприц. |
| "But what's this for," said Nikanor Ivanovich bitterly as they gave Mm the injection. "I don't have any! None! Let Pushkin hand over his foreign currency. I don't have any!" | — Па шта је ово сада — горко је проговорио Никанор Иванович, док су му давали инјекцију — немам, па немам! Нека им Пушкин да валуту! Немам! |
| "Of course you don't," said the kindhearted Praskovya Fyodorovna soothingly, "and no one can blame you for it." | — Немаш, немаш — смиривала га је добродушна Прасковја Фјодоровна — а од немања тврђег града нема. |
| Nikanor Ivanovich felt better after the injection and then fell into a dreamless sleep. | Никанору Ивановичу је после инјекције лакнуло и заспао је без икаквих снова. |
| But thanks to his cries, his anxiety communicated itself, first to Room 120, where the patient woke up and started to look for his head, and then to Room 118, where the unknown Master became upset and started wringing his hands in anguish, while gazing at the moon and recalling that bitter autumn night, the last in his life, and the strip of light coming from under the door to his basement, and her loosened hair. | Али због његове вике, немир се пренео у собу 120, где се пацијент пробудио и почео да тражи своју главу, а онда и собу 118, где се узнемирио непознати мајстор и потиштено почео да крши руке посматрајући месец и сећајући се последње јесење ноћи у животу, траке светлости испод врата у подруму и расплетене косе. |
| From Room 118 anxiety spread along the balcony to Ivan, and he woke up and burst into tears. | Из собе 118 немир се преко балкона пренео на Ивана и он се пробудио и почео да плаче. |
| But the doctor quickly calmed all his distraught and afflicted patients, and they began to doze off. Oblivion came to Ivan last of all, just as dawn was breaking over the river. After the medicine had filtered through his entire body, peace and calm engulfed him like a wave. His body felt lighter, and the warm breeze of sleep caressed his head. The last thing he heard before he fell asleep was the pre-dawn twittering of the birds in the wood. But they soon fell silent, and he began to dream that the sun was already sinking behind Bald Mountain, and the mountain was encircled by a double cordon... | Лекар је брзо смирио све узнемирене, болесних глава, и они су почели да тону у сан. Последњи је заспао Иван, када је над реком већ свитало. После лека који му је испунио цело тело — умирење је наишло као талас који га је прекрио. Тело му је постало лакше, а на главу је почео да му се спушта дремеж као топао поветарац. Заспао је, и последње што је још будан чуо, било је цвркутање птица у шуми пред зору. Али су и оне ускоро ућутале, а он је почео да сања како је сунце већ почело да залази за Ћелаво брдо, и да је оно већ опкољено двоструким обручем страже... |