 
|
|
|
|
|
|
|
| XIV | Поглавље 14 |
| Praise Be to the Rooster | СЛАВА ПЕВЦУ |
| His nerves couldn't take it, as they say, and Rimsky ran off to his office without waiting for the police to finish their report of; what had happened. He sat at his desk and stared with swollen eyes at the magic ten-ruble bills that lay before him. The financial director was at his wit's end. A steady roar rose from the street as the public streamed out of the theater. The financial director's overly sensitive ears suddenly heard the sharp trill of a police whistle, which is hardly ever a good omen. When that sound was repeated and then accompanied by another more imperious and prolonged one, only then to be joined by loud cackles of laughter and hoots, the financial director knew immediately that something scandalous and nasty had happened outside, and that, however much he wanted to brush it aside, it was intimately connected with the disgusting show put on by the black magician and his assistants. The quickwitted financial director was not mistaken. | Нерви су попустили, како се то каже, Римски није сачекао да записник буде састављен до краја и побегао је у свој кабинет. Седео је за столом и закрвављеним очима гледао магичне червонце који су лежали пред њим. Финдиректор више ништа није био у стању да појми. Споља је допирала равномерна бука. Публика је куљала из зграде Варијетеа на улицу. До крајње изоштреног слуха Римског наједном је допро јасан милицијски звиждук. Већ сам по себи он никада не обећава ништа добро. А када се звиждук поновио и кад је у помоћ притекао други, много одлучнији и дужи, а затим се придружио и гласан кикот, па чак и некакво добацивање — финдиректор је одмах схватио да се на улици десило још нешто скандалозно и гадно. И да је то, ма колико он хтео да се од тога одбрани, најтешње повезано са одвратном представом коју је извео професор црне магије са својим помоћницима. Предосећање није варало финдиректора. |
| No sooner had he looked out the window onto Sadovaya Street, than his face became distorted, and he said in a hiss rather than a whisper, | Чим је бацио поглед кроз прозор који је гледао на Садову, лице му се згрчило, и он није прошаптао, већ просиктао: |
| "I knew it!" | — Знао сам! |
| In the bright light of the high-intensity streetlamps, he saw on the sidewalk below a woman wearing nothing but a chemise and violet drawers. True, there was a hat on her head and an umbrella in her hands. | У јаркој светлости јаких уличних светиљки он је угледао на тротоару испод себе даму само у комбинезону и гаћицама љубичасте боје. На глави је дама, додуше, имала шеширић, а у рукама сунцобран. |
| Milling around the woman, who was completely distraught and alternately crouching down or trying to run away, was an excited crowd, cackling in a way that sent shivers down the director's spine. Hovering next to the woman was a man struggling to get out of his summer coat, who was so upset that he was unable to extricate his arm from the sleeve. | Око те даме, која је била потпуно сметена, и час покушавала да чучне, час опет некуда да побегне, гурала се гомила, уз онај кикот од кога су финдиректора подилазили жмарци. Крај даме се мувао некакав грађанин, који је свлачио мантил и од узбуђења никако није могао да извуче руку из рукава. |
| Cries and screams of laughter also came from another direction— from the motor entrance on the left, and when he turned to look, Grigory Danilovich saw another woman, this time in pink underwear. She jumped from the pavement to the sidewalk, in an effort to hide herself in the entranceway, but her way was barred by people streaming out of the theater. Victimized by her own frivolity and her mania for clothes, and deceived by Fagot and his vile company, the poor creature dreamed of only one thing: falling through the earth. A policeman was headed in her direction, drilling the air with his whistle, and behind the policeman came a pack of cheery young men wearing caps. They were the ones cackling and hooting. | Повици и продоран кикот допрли су и са другог места — од левог улаза и, окренувши главу у том правцу, Григориј Данилович је угледао другу даму у ружичастом доњем рубљу. Она је скочила са коловоза на тротоар, трудећи се да се сакрије у улазу, али публика која је излазила преграђивала јој је пут, и јадна жртва лакомислености и страсти за дотеривањем, коју је преварила фирма поганог Фагота, желела је једино да што пре пропаднe у земљу. Милиционар се упутио ка несрећници, парајући ваздух звиждуком, а за милиционаром су пожурили некакви раздрагани младићи са качкетима. Они су се кикотали и добацивали. |
| A thin mustachioed cabbie drove up to the first naked woman and reined in his bony, broken-down nag with a flourish. The cabbie's whiskered face was plastered with a grin. | Бркати мршав кочијаш дојурио је до прве обнаженe и у месту зауставио кошчату рагу. Лице бркајлије се радосно смешкало. |
| Rimsky hit his head with his fist, spat, and moved away from the window. | Римски се песницом лупио по глави, пљунуо и одскочио од прозора. |
| He sat at the desk for awhile, listening to the noise from the street. The whistling reached full pitch at various points and then started to subside. To Rimsky's surprise, the scandal came to an unexpectedly speedy conclusion. | Седео је тако извесно време крај стола, ослушкујући шта се дешава на улици. Звиждуци су на разним тачкама достигли врхунац, а онда су почели да јењавају. Скакдал је, на велико чуђење Римског, ликвидиран неочекивано брзо. |
| The time to act was approaching, he would have to drink the bitter cup of responsibility. The telephones had been repaired during the third part of the program, and he had to make calls, report what had happened, ask for help, lie himself out of any responsibility, blame everything on Likhodeyev, get himself off the hook, and so forth. Confound you, devil! | Дошло је време да се нешто учини, морала се попити горка чаша одговорности. Телефони су били поправљени за време трећег дела представе, требало је телефонирати, известити о свему што се десило, тражити помоћ, вадити се, бацати сву кривицу на Лиходејева, спасавати себе из неприлике и тако даље. Фуј, до ђавола! |
| Twice the flustered director put his hand on the receiver and twice he picked it up. And suddenly the deadly silence of the office was shattered by the sound of the telephone itself, blasting in the financial director's face. He shuddered and grew cold. "Boy, my nerves are really shot," he thought and picked up the receiver, whereupon he recoiled and turned white as a sheet. A soft but at the same time insinuating and depraved female voice whispered into the phone, | Два пута је растројени директор стављао руку на слушалицу и два пута је скидао са ње. И наједном је у мртвој тишини кабинета апарат сам почео да зврчи право у лице финдиректору, и овај је уздрхтао и охладио се: »Ала су ми живци попустили« помислио је и подигао слушалицу. Сместа се одмакнуо од ње и постао блеђи од хартије. Тих, а истовремено улагивачки и развратан женски глас прошаптао је у слушалицу: |
| "Don't make any calls, Rimsky, or you'll be sorry..." | — Не телефонирај, Римски, ником, биће зло. |
| The phone then went dead. Feeling his flesh crawl, the financial director put down the receiver and glanced for some reason at the window behind his back. Through the sparse and barely green branches of the maple tree outside the window he glimpsed the moon slipping behind a translucent cloud. Inexplicably transfixed by the branches, Rimsky stared at them, and the more he did, the more strongly he felt the grip of fear. | Слушалица је одмах ућутала. Осећајући жмарце по леђима, финдиректор је спустио слушалицу и из неких разлога бацио поглед према прозору иза својих леђа. Кроз ретке, и још слабо зеленилом покривене кленове гране угледао је месец, који је промицао у прозрачном облачку. Не могавши због нечега да одвоји поглед од грана, Римски их је гледао, и што их је више гледао, све га је већи страх обузимао. |
| Making an effort to regain his composure, the financial director finally turned away from the moon-filled window and got up. To call anyone was now out of the question, and the financial director had only one thought on his mind—to get away from the theater as fast as possible. | Присиливши се, финдиректор је одвојио поглед од прозора обасјаног месечином и устао. Више није могло бити ни говора о томе како да телефонира, и сада је финдиректор размишљао само како да што пре оде из позоришта. |
| He listened: the building was silent. Rimsky realized that he had been all alone on the second floor for some time, and the thought filled him with an uncontrollable childlike dread. When he thought of having to walk down the empty corridors and go down the staircase alone, he shuddered. He feverishly grabbed the hypnotist's ten-ruble bills off the desk, stuffed them into his briefcase and coughed, in order to build up his courage. The cough came out sounding hoarse and feeble. | Почео је да ослушкује: зграда позоришта је ћутала. Римски је схватио да је већ одавно потпуно сам на целом спрату, и некакав детињи, несавладив страх га је обузео при помисли на то. Није био у стању да без дрхтања помисли како ће сада морати сам да иде по пустим ходницима и силази низ степениште. Грозничаво је дограбио са стола хипнотизерове червонце, стрпао их у ташну и накашљао се како би се колико-толико охрабрио. Кашаљ је био промукао, слаб. |
| And here it seemed to him that a smell of damp decay had suddenly seeped under the office door. A shudder ran down the financial director's spine. And a clock chimed suddenly and began to strike midnight. Even that made the financial director shudder. But his heart really sank when he heard a key turning softly in the lock. The financial director clutched his briefcase with cold damp hands and felt that he would not be able to contain himself and would burst out screaming if the scraping in the keyhole lasted one more minute. | А тада му се учинило да је испод врата кабинета почела изненада да бије нездрава влага. Фиидиректора је подишла језа. Уза све то је и сат неочекивано почео да избија поноћ. Чак је и то избијање изазвало језу код финдиректора. Срце му је коначно замрло када је зачуо како се у вратима лагано окреће кључ. Грчевито стегнувши ташну влажним, леденим рукама, финдиректор је осећао да неће моћи да издржи и да ће почети да вришти ако ово шушкање у кључаоници потраје још мало. |
| Finally the door yielded to someone's push, opened, and who stepped quietly into the office but Varenukha. Rimsky's legs buckled beneath him and he plopped down into his chair. Sucking air into his lungs, he smiled a kind of ingratiating smile and said softly, | На крају су врата попустила под нечијим притиском, отворила се, и у кабинет је нечујно ушао Варенуха. Како је стајао, тако се Римски и сручио у фотељу, јер су му се ноге подсекле. Удахнувши ваздух у груди, осмехнуо се молећиво и тихо проговорио: |
| "God, what a fright you gave me..." | — Боже, како си ме уплашио! |
| Indeed, that sudden appearance could have frightened anyone, and yet, at the same time, it came as a great joy: at least one small thread in this tangled business had unraveled. | Да, ова изненадна појава је могла сваког да уплаши, али, ипак, она је истовремено и радовала: појавио се барем један крај овог запетљаног клубета. |
| "Well, get it out! Tell me! Well!" rasped Rimsky, pulling at the thread. "What's the meaning of all this?!" | — Па, говори, говори брже! Па! Па! — прокркљао је Римски, хватајући се за тај крај нити — шта све ово значи? |
| "Please, forgive me," the man who had come in replied in a hollow voice, closing the door. "I thought you had already left." | — Извини, молим те — потмулим гласом одговорио је овај, затварајући врата за собом — мислио сам да си већ отишао. |
| Without taking off his cap Varenukha went over to the armchair and sat down opposite Rimsky at the desk. | И Варенуха је, нe скидајући качкет са главе, пришао фотељи и сео са друге стране стола. |
| It must be said there was something slightly odd about Varenukha's reply which was immediately picked up by the financial director, who was as sensitive to vibrations as any seismograph in the world. What was going on? Why had Varenukha come into the financial director's office if he had assumed he wasn't there? After all, he had his own office. That was for starters. And second, no matter which entrance Varenukha had used, he would have bumped into one of the night watchmen, all of whom had been told that Grigory Danilovich would be in his office for some time. | Треба рећи да се у Варенухином одговору осећало нешто чудновато, што је одмах пало у очи финдиректору, који је по својој осетљивости могао да се надмеће са сеизмографом било које од најбољих светских станица. Шта је сад то? Зашто се Варенуха упутио у кабинет финдиректора, ако је претпостављао да га тамо нема? Па он има свој кабинет. То је - прво. А друго: било на који улаз да је ушао Варенуха, он је морао да сретне неког од ноћних чувара, а они су били обавештени да ће Григориј Данилович извесно време остати у свом кабинету. |
| But the financial director did not dwell on this oddity for very long. He didn't feel up to it. | Али, финдиректор није дуго о томе размишљао, Није му било до тога. |
| "Why didn't you call? What was all that nonsense about Yalta?" | — Зашто ниси телефонирао? Шта значи сва та лакрдија са Јалтом? |
| "Well, it's just as I said," the manager answered, and he made a smacking sound with his lips as if he had a toothache. "They found him in a tavern in Pushkino." | — Па, као што сам и рекао — цокнувши уснама, као да га боли зуб, одговорио је администратор — нашли су га у крчми у Пушкину. |
| "What do you mean Pushkino?! Isn't that right near Moscow? And didn't the telegrams come from Yalta?!" | — Како у Пушкину?! Па то је покрај Москве? А телеграми су из Јалте? |
| "Yalta like hell! He got the Pushkino telegrapher drunk, they started fooling around and that meant, among other things, sending telegrams marked 'Yalta.'" | — Каква Јалта, до ђавола! Напио је телеграфисту у Пушкину и обојица су почели да праве свињарије, па између осталог да шаљу телеграме са ознаком »Јалта«. |
| "I see, I see... Well, OK, OK..." said Rimsky, crooning rather than speaking. A yellowish light shone in his eyes. A festive vision of Styopa having to leave work in disgrace formed in his head. He'd be free! Free at least of that disaster known as Likhodeyev! And maybe Stepan Bogdanovich was in for more than just getting fired... "Give me the details," said Rimsky, tapping the paperweight against the desk. | — Аха... Аха... Па, добро, добро... није изговорио, већ као да је отпевао Римски. У очима му је синула жућкаста светлост. У глави му се појавила свечана слика срамног Стјопиног отпуштања са посла. Ослобођење! Дуго очекивано фиидиректорово ослобођење од те несреће у облику Лиходејева! А можда ће Степан Богданович проћи још и горе, можда неће бити само смењен... — Појединости! — рекао је Римски, лупнувши упијачем но столу. |
| And Varenukha began to recount the details. As soon as he had arrived at the place where the financial director had sent him, he had been received right away and listened to with great attention. No one, of course, had ever seriously believed that Styopa was in Yalta. Everyone now agreed with Varenukha that Likhodeyev had obviously been at the Yalta restaurant in Pushkino. | И Варенуха је почео да прича појединости. Чим је отишао тамо камо га је упутио финдиректор, одмах су га примили и најпажљивије саслушали. Нико, разуме се, није ни помишљао да Стјопа може да буде у Јалти! Сви су се одмах сложили са Варенухином претпоставком да се Лиходејев, сигурно, налази у пушкинској »Јалти«. |
| "Where is he now?" asked the agitated financial director, interrupting the manager's account. | — А где је сада? — прекинуо је администратора узбуђени финдиректор. |
| "Well, where could he be?" replied the manager with a crooked smile. "Naturally, in a drunk tank!" | — А где би па и могао да буде — одговорио је, осмехнувши се иронично администратор — природно, у одељењу за трежњење. |
| "Of course, of course! Where else!" | — Добро, добро! Уф, хвала! |
| And Varenukha continued his story. And the more he talked, the more vivid an impression the financial director formed of Likhodeyev's long chain of outrageous and disgraceful misdeeds. And each successive link in the chain was worse than the last. Take, for example, the drunken dance with the telegraph clerk on the lawn outside the Pushkino telegraph office to the strains of some idler's accordion! The chase after some women who were screeching in terror! The attempt to start a fight with the bartender at the Yalta! Throwing green onions all over the floor of that same Yalta. Smashing eight bottles of dry white "Ai-Danil" wine. Breaking the meter of a cab when the driver refused to take him as a passenger. Threatening to arrest the citizens who were trying to end his spree... In short, holy terror! | А Варенуха је наставио са својом причом. Што је даље причао, тим се јасније пред финдиректором одмотавао дуги ланац Лиходејевљевих свињарија и безобразлука, а сваки следећи беочуг у том ланцу је био гори од претходног. Каква пијана игра у загрљају са телеграфистом на пољанчету пред пушкинским телеграфом, уз звуке некакве тамо доконе хармонике! Трка за неким грађанкама које вриште од ужаса! Покушај да се потуче са крчмаром у самој »Јалти«. Разбацана пера влашца по поду у тој истој »Јалти«. Полупаних осам флаша белог вина »Јој-Данила«. Разбијање таксиметра таксисти који није хтео да Стјопи уступи кола. Претња да ће похапсити грађане који су покушали да прекину Стјопине гнусобе. Једном речју, страхота! |
| Styopa was well known in Moscow theater circles, and everyone knew that he was hardly—a gift to humanity. But what the manager was saying about him now was too much, even for Styopa. Yes, too much. In fact, much too much... | Стјопа је био добро познат у позоришним круговима Москве, и сви су знали да тај човек није — светац. Али ипак, оно што је причао администратор о њему, било је превише чак и за Стјопу. Да, превише. Чак и више него превише... |
| Rimsky's piercing eyes bore into the manager's face from across the desk, and the more the manager talked, the gloomier Rimsky looked. The manager embellished his story with various vile details, and the more vivid and piquant they became, the less Rimsky believed him. When Varenukha reported that Styopa had gone so far as to resist those who had come to take him back to Moscow, the financial director knew for sure that everything the manager was saying—the manager who had returned at midnight—everything was a lie! A lie from beginning to end. | Продоран поглед Римског се преко стола упро у лице администратора, и што је овај даље говорио, све је мрачнији бивао овај поглед. Што су живописније и живље биле појединости којима је администратор украшавао своје приче.. . све је мање финдиректор веровао приповедачу. Када је Варенуха испричао како се Стјопа до те мере разуларио да је покушао да пружи отпор онима који су дошли по њега да би га вратали у Москву, финдиректор је већ поуздано знао да је све што му је причао администратор који се вратио у поноћ обична лаж! Лаж од прве до последње речи. |
| Varenukha had not gone to Pushkino, nor had Styopa himself been in Pushkino. There was no drunken telegraph clerk, no broken glass in the bar, Styopa had not been tied up... none of it had happened. | Варенуха није путовао у Пушкино, па ни самога Стјопе у Пушкину није било. Није било ни пијаног телеграфисте, није било ни полупаног стакла у крчми, Стјопу нису увезали конопцима... — ничег од свега тога није било. |
| Once the financial director became convinced that the manager was lying to him, fear crept over his body, starting with his feet, and for the second time it seemed to the financial director that a putrid malarial dampness had spread over the floor. Without ever taking his eyes off the manager—who was sitting in the armchair in an oddly contorted way, trying always to stay within the bluish shadow cast by the desk lamp and rather peculiarly shielding his eyes from the lamp light with a newspaper—the financial director thought of only one thing: what did it all mean? Why would the manager, who had returned too late to see him, be lying to him so blatantly in an empty and quiet building? And a sense of danger, unidentified but imminent, began to take hold of Rimsky's heart. While pretending not to notice the manager's maneuvers and his tricks with the newspaper, the financial director examined his face, hardly listening any more to the tale Varenukha was spinning. There was something that seemed even more inexplicable than the slanderous story of Styopa's escapades in Pushkino, fabricated for no discernible reason whatsoever, and that something was the change in the manager's appearance and manners. | Чим се финдиректор уверио у себи да администратор лаже, страх је поново почео да гамиже по његовом телу, почев од ногу, и финдиректору се опет у два маха учинило да је из пода почела да бије нездрава маларична влага. Не скидајући ни за тренутак поглед са администратора, који се некако чудно грчио у фотељи и стално трудио да се не помаља из плавичасте сенке стоне лампе, некако се чудновато кријући иза новина од светлости која му је тобож сметала — финдиректор је мислио на једну једину ствар: шта ли све то треба да значи? Зашто га у пустој и тихој згради тако дрско лаже администратор који се одвећ касно вратио? И осећање опасности, непознате али ужасне опасности почело је да мучи финдиректорову душу. Правећи се да не запажа врдање Варенухе и његове трикове са новинама, финдиректор је проучавао његово лице, готово и не слушајући оно што је Варенуха дробио. Било је још нешто што је изгледало још необјатшњивије од клеветничке приче о пустоловинама у Пушкину, измишљене из непознатих разлога, а то нешто је била промена у спољашњости и манирима администраторовим. |
| Despite the manager's efforts to keep his face in shadow by pulling the visor of his cap down over his eyes, and despite his maneuvers with the newspaper as well, the financial director did manage to observe a huge bruise that began at his nose and extended across his right cheek. In addition, the manager's customarily ruddy complexion had taken on an unhealthy chalky pallor, and, despite the sultriness of the night, his neck was wrapped in an old striped muffler. If one added to this the manager's new habit, evidently acquired during his absence, of making disgusting sucking and smacking sounds with his lips, the sharp change in his voice, which had become rough and hollow, and the furtive and cowardly look in his eyes, then one could say without hesitation that Ivan Savelyevich Varenukha had become unrecognizable. | Ма колико да је овај навлачио кљунасти штит качкета на очи, како би бацио сенку на лице, ма колико да је вртео новине — финдиректору је пошло ипак за руком да опази велику модрицу на десној страни лица, крај самога носа. Осим тога, обично пунокрван, администратор је овога пута био некако нездраво блед, а око врата је ове спарне ноћи због нечега обавио стари пругасти шал. Ако томе додамо још и одвратну навику да мљацка и цокће, коју је администратор стекао у одсуству, изразито промењен глас који је постао некако пригушен и груб, подмуклост и страшљивост у очима — могло би се без устручавања рећи да је Иван Савељевич Варенуха постао непрепознатљив. |
| Something even more disturbing gnawed at the financial director, but however much he strained his already inflamed brain, however much he stared at Varenukha, he couldn't figure out what it was. He was sure of only one thing: there was something weird and unnatural about this combination of the manager and the familiar chair. | Још нешто је жестоко узнемиравало финдиректора, али баш шта, то није могао да схвати, ма колико напрезао свој мозак, ма колико се загледао у Варенуху. Једино је могао да одреди како је било нечег необичног, неприродног у том споју администратора и добро му познате фотеље. |
| "Well, eventually he was subdued and shoved into a car," droned on Varenukha, peering out from behind the newspaper and covering his bruise with his palm. | — Али, савладали су га на крају и стрпали у кола — торокао је Варенуха, провирујући иза новина и заклањајући дланом масницу. |
| Rimsky suddenly stretched out his hand and started drumming his fingers on the table, while at the same time nonchalantly pressing his palm down on the buzzer of an electric bell. Then he froze. A loud alarm should have gone off in the empty building. But the alarm did not go off, and the buzzer sank lifelessly into the desktop. The buzzer was dead and the bell was broken. | Римски је наједном испружио руку и тобож махинално дланом, добујући прстима по столу, притиснуо дугме електричног звонцета и претрнуо. У пустој згради би се зацело чуо продоран сигнал. Али сигнала није било, а дугме је без знака живота утонуло у даску стола. Дугме је било мртво, звонце покварено. |
| The financial director's maneuver did not escape Varenukha, who winced and asked with a malicious gleam in his eye, | Лукавство финдиректора није измакло Варенухи, који га је упитао, тргнувши се, а при том му је у очима севнула очигледна злурадост. |
| "Why did you press the alarm?" | — А зашто звониш? |
| "Habit," was the financial director's hollow reply as he moved his hand away. Then he asked in a shaky voice, | — Махинално — пригушено је одговорио финдиректор, повукавши руку, и са своје стране упитао несигурним гласом: |
| "What's that on your face?" | — Шта ти је то на лицу? |
| "The car braked, and I hit my face against the door handle," answered Varenukha, turning his eyes away, | — Кола су се занела, лупио сам се о кваку — одговорио је Варенуха, скрећући поглед. |
| "He's lying!" the financial director exclaimed to himself. Then his eyes widened and bulged crazily as he fixated on the back of Varenukha's chair. | »Лаже« — узвикнуо је у себи финдиректор. А тада су му се очи наједном разрогачиле и постале потпуно сумануте, и он се упиљио у наслон фотеље. |
| On the floor behind the chair there were two intersecting shadows, one blacker and denser, the other faint and gray. The armchair's back and pointed legs cast a clear shadow on the floor, but there was no shadow from Varenukha's head above the chair back, nor was there any shadow from his feet beneath its legs. | Иза фотеље су се, по поду, пружале две укрштене сенке, једна гушћа и тамнија, друга слаба и сивкаста. На поду се јасно видела сенка наслона фотеље и њених шпицастих ногу, али изнад наслона на поду није било сенке Варенухинe главе, као што ни под ногама фотеље није било администраторових ногу. |
| "He doesn't cast a shadow!" cried Rimsky to himself in desperation. He started to tremble. | »Он нема сенке!« — очајнички је повикао у себи Римски. Обузела га је дрхтавица. |
| Varenukha glanced furtively behind the chair, following Rimsky's crazed eyes, and realized that he had been found out. | Варенуха се, пратећи суманути поглед Римског, опрезно осврнуо иза наслона фотеље и схватио да је откривен. |
| He stood up (as did the financial director) and stepped away from the desk, his briefcase clutched in his hands. | Устао је из фотеље (то исто је урадио и финдиректор) и повукао се од стола за један корак, стежући ташну у рукама. |
| "You guessed it, damn you! You always were smart," said Varenukha, smirking maliciously in Rimsky's face. Suddenly he sprang to the door and quickly lowered the bolt. The financial director looked around in desperation as he moved over to the window that looked out onto the garden. There in the moonlight he saw the face of a naked girl pressed against the glass, her bare arm stuck through the fortochka, trying to open the latch on the lower part of the window. The upper part was already open. | — Досетио си се, проклетниче! Увек си био домишљат — пакосно се смешкајући финдиректору у лице, проговорио је Варенуха, неочекивано одскочио од фотеље према вратима и брзо притиснуо наниже дугме аутаматске браве. Финдиректор се у очајању осврнуо, повлачећи се ка прозору који је гледао у башту, и у том прозору, осветљеном месечином, угледао приљубљено уз само стакло лице голе девојке и њену голу руку, провучену кроз горње оканце, како покушава да отвори дољу запињачу. Горња је већ била отворена. |
| It seemed to Rimsky that the light in the desk lamp was going out and the desk was tilting sideways. An icy wave swept over Rimsky, but fortunately he found the strength to resist it and didn't fall. He had enough strength left to whisper, but not shout, | Римском се учинило да се светлост стоне лампе гаси, и да се писаћи сто нагиње. Римског је облио ледени зној, али је на своју срећу успео да се савлада и није пао. Имао је још толико снаге да шапне, али не и да повиче: |
| "Help..." | — Упомоћ... |
| As he guarded the door, Varenukha jumped up and down beside it, staying suspended in the air for a long time and swaying back and forth. Hissing and smacking his lips, he winked at the girl in the window and pointed at Rimsky. | Варенуха је, чувајући врата, скакутао крај њих, дуго остајући у ваздуху и клатећи се у њему. Згрченим прстима је махао према Римском, мљацкао и цоктао, намигивао девојци у прозору. |
| The girl then doubled her efforts and stuck her red head through the fortochka, stretching her hand out as far as it would go. She scratched at the lower window latch with her nails and shook the window frame. Her hand began to stretch as if it were made of elastic and became covered with a corpselike greenness. Finally the corpse's green fingers grabbed hold of the tip of the window latch, turned it, and the casement began to open. Rimsky gave a faint cry, pressed against the wall, and held out his briefcase in front of him as if it were a shield. He knew his end had come. | Ова је пожурила, увукла риђу главу кроз горње оканце, испружила колико је могла руку, ноктима почела да гребе доњу запињачу и тресе оквир. Рука је почела да јој се истеже као да је од гуме и прекрила се лешинастим зеленилом. На крају су зелени прсти мртваца ухватили запињачу, окренули је и оквир је почео да се отвара. Римски је тихо узвикнуо, наслонио се на зид, а ташну ставио испред себе као штит. Схватио је да је то његов крај. |
| The casement window swung wide open, but it was not fresh night air and the fragrance of the linden trees that wafted into the room, it was the smell of the grave. The dead girl stepped onto the windowsill, and Rimsky could clearly see patches of decay on her breast. | Прозор се широм отворио, али уместо ноћне свежине и мириса липа, у просторију је улетео задах подрума. Покојница је стала на рагастов. Римски је јасно видео мрље трулежи на њеним грудима. |
| And at that moment the unexpected and joyous crowing of a rooster was heard coming from the garden, from the low building behind the shooting gallery where the performing birds were kept. The trained rooster was raucously trumpeting the news that dawn was advancing on Moscow from the east. | И у том часу се радосно, неочекивано огласио петао из баште, из оне ниске зграде иза стрељане где су чуванe птице које су учествовале у програму. Грлат дресирани петао је кукурекао, објављујући да се Москви са истока приближава зора. |
| Savage fury distorted the girl's face, and she rasped out a curse. Over by the door Varenukha let out a screech and fell down from the air onto the floor. | Дивљи бес је унаказио лице девојке, она је промукло опсовала, а Варенуха је крај врата запиштао и сручио се из ваздуха на под. |
| The rooster crowed again, the girl grated her teeth, and her red hair stood on end. At the third cockcrow she turned and flew out of the room. And right behind her came Varenukha, who jumped up in the air, assumed a horizontal position, like a flying Cupid, and floated slowly over the desk and out the window. | Петао се поново огласио, девојка је шкљоцнула зубима и риђа јој се коса накострешила. Кад се петао по трећи пут огласио, она се окренула и излетела напоље. А за њом, подскочивши и истегнувши се хоризонтално у ваздуху, подсећајући на летећег Купидона, излетео је лагано кроз прозор преко писаћег стола Варенуха. |
| His head as white as snow, with not one black hair left, an old man, who not long before had been Rimsky, ran over to the door, undid the lock, opened the door, and started running down the dark corridor. Stricken with terror and moaning, he felt for the switch at the top of the staircase and turned on the light. Trembling and shaking, the old man fell on the stairs because it seemed to him that Varenukha was softly collapsing on him from above. | Сед као овца, без и једне црне власи, старац који је још до недавно био Римски, притрчао је вратима, откочио дугме, отворио врата и појурио мрачним ходником. Крај окретишта на степенице, напипао је прекидач стењући од страха, и степенице су се осветлиле. На степеницама је дрхтави старац пао, јер му се причинило да се одозго на њега меко сручио Варенуха. |
| When he got to the bottom of the stairs, Rimsky saw the night watchman asleep on a chair by the box office in the lobby. He tiptoed past him and slipped out through the main door. Once he was outside he felt a lit-de better. He was sufficiently in command of his senses to realize, when he clutched his head, that he had left his hat behind in the office. | Стрчавши доле, Римски је угледао дежурног, који је заспао на столици крај благајне у предворју. Римски се на прстима прошуњао крај њега и шмугнуо кроз главна врата. На улици му је мало лакнуло. Утолико се био повратио да је, ухвативши се за главу, могао да схвати како му је шешир остао у кабинету. |
| Needless to say, he did not go back for it, but ran across the wide street, gasping for breath, to the movie theater on the opposite corner where nearby, a dim red light could be seen. A minute later he was at the taxi, before any one else could intercept it. | Само се по себи разуме да се по њега није вратио, већ је, задуван, протрчао преко широке улице ка супротном углу, крај биоскопа, поред кога је горела слаба црвенкаста светлост. У трену је већ био крај ње. Нико није стигао да му отме кола. |
| "To the Leningrad Express, you'll get a tip," said the old man, breathing heavily and clutching his heart. | — На лењинградски екепрес, даћу напојницу — тешко дахћући и држећи се за срце, проговорио је старац. |
| "I'm on my way to the garage," said the driver with loathing and turned away. | — У гаражу идем — с мржњом је одговорио шофер и окренуо се. |
| Then Rimsky unfastened his briefcase, pulled out fifty rubles, and thrust them at the driver through the open window. | Тада је Римски отворио ташну, извукао из ње педесет рубаља и пружио их шоферу кроз отворен предњи прозор. |
| Minutes later the rattling car was rushing like a whirlwind along the Sadovaya Ring, The passenger was jounced about on the seat, and when he looked into the rearview mirror, he caught glimpses of the joyous look in the driver's eyes and the crazed look in his own. | Кроз неколико тренутака кола су, тутњећи, пролетела као вихор по прстену Садове улице. Путник се труцкао на седишту и у комадићу огледала, обешеног испред шофера, Римски је видео час радосне шоферове очи, час лудачке своје. |
| Rimsky jumped out of the car in front of the station and shouted at the first person he saw, who was wearing a white apron and a badge, "One first-class ticket, here's thirty rubles," whereupon he crumpled and pulled the ten-ruble notes out of his briefcase. "If there's no first-class, then second, and if not that, then third." | Изјуривши из кола пред зградом железничке станице, Римски је викнуо човеку у белом мантилу и са значком, првом на кога је налетео: — Прву класу, једно место, дајем тридесет — гужвајући их, извлачио је из ташне червонце — ако нема прве дај другу, ако нема — узми трећу! |
| The man with the badge turned to look at the clock and grabbed the rabies out of Rimsky's hands. | Човек са значком отимао је из руку Римског червонце бацајући поглед на осветљени сат. |
| Five minutes later the express train pulled out of the glass-domed station and vanished into the darkness. And along with it vanished Rimsky. | Кроз пет минута се испод стаклене куполе железничке станице експресни воз изгубио у помрчини. Са њим се изгубио и Римски. |