 
|
|
|
|
|
|
|
| XIII | Поглавље 13 |
| Enter the Hero | ПОЈАВА ЈУНАКА |
| AND so, the stranger pressed a warning finger to his lips and whispered "Shh!" to Ivan. | Дакле, незнанац је припретио Ивану прстом и прошаптао: »Пст!« |
| Ivan lowered his feet over the side of the bed and stared. Peering cautiously into the room from the balcony was a clean-shaven, dark-haired man of about thirty-eight; he had anxious eyes, a sharp nose, and a shock of hair hanging over his forehead. | Иван је спустио ноге са постеље и загледао се. Са балкона је опрезно завиривао у собу човек од око тридесет и осам година, обријан, тамнокос, шиљаста носа и узнемирених очију, с праменом косе који му је падао на чело. |
| After making certain that Ivan was alone, the mysterious visitor listened intently, then mustered his courage and entered the room. Ivan noticed that he was wearing hospital clothes: underwear, slippers on bare feet, and a dark brown robe thrown over his shoulders. | Уверивши се да је Иван сам, и ослушнувши пажљиво, тајанетвени посетилац се охрабрио и ушао у собу. Тада је Иван спазио да је дошљак у болничком оделу. На себи је имао доње рубље, папуче на босим ногама, и био је огрнут мрким огртачем. |
| The newcomer winked at Ivan, stuck a bunch of keys in his pocket and asked in a whisper, "May I sit down?" When he received a nod of assent, he settled into the armchair. | Дошљак је намигнуо Ивану, стрпао у џеп свежањ кључева, шапатом упитао: »Могу ли да седнем?« — и, пошто је добио потврдан одговор, сместио се у фотељу. |
| "How did you get in here?" said Ivan in a whisper, obeying his guest's warning gesture. "Aren't the window grilles locked?" | — Како сте доспели овамо? — повинујући се прети сувоњавог прста, шапатом је упитао Иван — јер решетке на балкону су закључане? |
| "They are locked," confirmed the guest, "but Praskovya Fyodorovna is an extremely nice, if, alas, absentminded person. I pinched her keys a month ago, which allows me to go out onto the balcony that encircles the entire floor and thus visit a neighbor on occasion." | — Решетке јесу закључане — потврдио је гост — али је Прасковја Фјодоровна врло драга, али, авај, и расејана особа. Пре месец дана сам јој дигао свежањ кључева, и тако омогућио себи да излазим на заједнички балкон, а он се протеже око целог спрата, и да тако понекад посетим суседа. |
| "But if you can go out onto the balcony, you can get out of here. Or is it too high up?" queried Ivan. | — Када већ можете да излазите на балкон, онда можете и да збришете. Или је високо? — заинтересовао се Иван. |
| "No," was the guest's firm reply. "It's not because it's too high that I can't get out, but because there's nowhere for me to get out to." After a pause he added, "So, we're stuck sitting here?" | — Не — одлучно је одговорио гост — не могу да збришем одавде не зато што је високо, већ зато што немам камо да збришем. И после паузе је додао: — Дакле, да поседимо? |
| "Yes, stuck," replied Ivan, gazing into the newcomer's anxious-looking brown eyes. | — Да поседимо — одговорио је Иван, загледавши се у кестењасте и веома немирне очи дошљака. |
| "Yes..."—here the guest suddenly became agitated. "I hope you're not violent, are you? Because, you see, I can't tolerate noise, rows, violence, or anything of that sort. And I especially can't stand people screaming, whether in suffering, rage, or for any other reason. Reassure me, tell me—you're not violent, are you?" | — Да... — ту се гост наједном усплахирио — надам се да нисте помамни? Јер, знате, не подносим буку, гужву, насиље и све у тој врсти. Нарочито мрзим људеки крик, био то крик патње, беса или некакав други крик. Умирите ме, реците да нисте помамни? |
| "Yesterday in a restaurant I smashed some guy in the puss," confessed the transformed poet manfully. | — Јуче сам у ресторану једног типа мазнуо по њушци — јуначки је признао преображени песник. |
| "The reason?" the guest asked sternly. | — Са разлогом? — строго је упитао гост. |
| "None really, I admit," answered Ivan, becoming embarrassed. | — Морам да признам, без разлога — посрамљено је одговорио Иван. |
| "Disgraceful," the guest scolded and added, "And besides, why do you say things like 'smash some guy in the puss'? After all, nobody knows exactly what it is that a man has, a face or a puss. Most likely, it's still a face. So, when it comes to fists... No, you should stop doing that sort of thing once and for all" | — Свињарија — осудио је гост Ивана и додао: — А, сем тога, зашто се тако изражавате: мазнуо по њушци? Јер, не зна се шта у ствари човек има, њушку или лице. И по свој прилици ипак има лице. Тако да, знате, песницама. Не, оканите се тога заувек. |
| After giving Ivan this lecture, the guest inquired, "Your profession?" | Очитавши на тај начин Ивану вакелу, гост се распитао: — Занимање? |
| "Poet," Ivan acknowledged somewhat unwillingly. | — Песник — из неких разлога је Иван признао преко воље. |
| The newcomer became distressed. | Дошљак се снуждио. |
| "Oh, how unlucky I am!" he exclaimed, but then caught himself, apologized, and asked, "And what is your name?" "Bezdomny." | — Ох, баш немам среће! — узвикнуо је, али се одмах тргао, извинио и упитао: — А како се презивате? — Бездомни. |
| "Uh-oh," said the guest with a frown. | — Ех, ех... рекао је гост, намргодивши се. |
| "What's the matter, don't you like my poetry?" asked Ivan with curiosity. | — А што, да вам се можда моје песме не допадају? — радознало је упитао Иван. |
| "Emphatically not." | — Уопште ми се не допадају. |
| "And what have you read?" | — А које сте читали? |
| "I haven't read any of your poetry!" retorted the visitor irritably. | — Нисам уопште читао ваше песме! — раздражљиво је узвикнуо посетилац. |
| "Then how can you tell?" | — Зашто сте онда рекли? |
| "Well," replied the guest, "it's not as if I haven't read other things like it, now is it? But maybe, by some miracle, yours is different? All right, I'm ready to take it on faith. Tell me yourself, are your poems any good?" | — Што да не — одговорио је гост — као да нисам читао друге? Уосталом... можда којим чудом? Добро, спреман сам да вам поверујем на реч. Сами кажите да ли су вам песме добре. |
| "Horrible!" Ivan blurted out boldly and frankly. | — Ужасне су! — наједном је смело и отворено рекао Иван. |
| "Don't write any more!" the newcomer implored. | — Не пишите их више! — усрдно је замолио дошљак. |
| "I promise you, I swear I won't!" was Ivan's solemn reply. | — Обећавам вам и кунем се! — свечано је рекао Иван. |
| They sealed the vow with a handshake, and then the sounds of soft footsteps and voices were heard from the corridor. | Заклетву су потврдили стиском руке, а тада су се из ходника зачули меки кораци и гласови. |
| "Shh," whispered the guest, jumping out onto the balcony and closing the grille behind him. | — Пст! — шануо је гост и, истрчавши на балкон, навукао иза себе решетку. |
| Praskovya Fyodorovna looked in and asked how Ivan was feeling and whether he wanted to sleep in the dark or with a light. Ivan asked her to leave the light on, and Praskovya Fyodorovna exited after wishing the patient good night. And when everything had quieted down, the guest came back again. | Навратила је Прасковја Фјодоровна, упитала Ивана како се осећа и жели ли да спава у мраку или с упаљеном светлошћу. Иван је замолио да му остави светлост, и Прасковја Фјодоровна је отишла, пожелевши болеснику лаку ноћ. А када се све смирило, гост се поново вратио. |
| He told Ivan in a whisper that a new patient had just been brought into Room 119, a fat fellow with a purple face who kept muttering something about foreign currency in the ventilator shaft, and who swore that evil powers had settled into his building on Sadovaya Street. | Шапатом је обавестио Ивана да су у 119-ту собу довели новајлију — некаквог дебељка црвенога у лицу, који стално мрмља нешго о некаквој валути у вентилацијском отвору, и који се куне да се код њих, на Садовој улици, настанила нечастива сила. |
| "He's cursing out Pushkin for all he's worth and shouting, 'Kurole-sov, encore, encore!'" said the guest, twitching anxiously. When he calmed down, he took a seat and said, "But, never mind about him," and continued his conversation with Ivan, "So how did you end up here?" | — Пушкина псује на сва уста, и стално виче: »Куролесов, бис, бис!« причао је гост, немирно се трзајући. Пошто се умирио, сео је и рекао: — Уосталом, нека га с милим богом и наставио разговор са Иваном. — Али, зашто сте ви овде? |
| "Because of Pontius Pilate," Ivan replied, looking sullenly down at the floor. | — Због Понтија Пилата — натмурено погледавши у под, одговорио је Иван. |
| "What?!" shouted the guest, abandoning caution, and then clamping his hand over his mouth. "A striking coincidence! I beg you, I beg you, tell me all about it!" | — Шта?! — заборавивши на опрезност, викнуо је гост и сам себи руком запушио уста — потресна подударност! Молим вас, молим, причајте! |
| Feeling for some reason that he could trust the stranger, Ivan began telling him about yesterday's happenings at Patriarch's Ponds, starting out haltingly and timidly, but then growing bolder as he went along. And indeed, Ivan Nikolayevich found a sympathetic listener in this mysterious key thief! The guest did not treat Ivan as if he were a madman, showed the greatest interest in what he was saying, and became ecstatic as the story progressed. He kept interrupting Ivan with exclamations, | Имајући однекуд поверење у незнанца, Иван се у први мах снебивао и замуцкивао, а онда се ослободио и почео да прича шта се јуче догодило крај Патријаршијског рибњака. Да, у тајанственом крадљивцу кључева Иван Николајевич је добио захвалног слушаоца! Гост није сматрао Ивана лудим, веома се заинтересовао за причу и, пратећи причу, коначно се одушевио. Стално је прекидао Ивана усклицима: |
| "Well, well, go on, go on, I beg you! Only in the name of all that's holy, don't leave anything out!" | — Па, па! Даље, даље, молим вас. Али само, тако вам свега светог, не пропуштајте ништа! |
| Ivan left nothing out, for he himself found it easier to tell the story that way, and gradually he got to the point where Pontius Pilate came out on the balcony in his white cloak with the blood-red lining. | Иван ништа није ни пропуштао, и њему је лакше тако да прича, и мало-помало стигао је до тренутка када је Понтије Пилат у белом плашту с црвеном поставом изашао на балкон. |
| The guest then folded his hands as if in prayer and whispered, | Тада је гост склопио руке као да ће се молити и прошаптао: |
| "Oh, I guessed right! I guessed everything right!" | — О, како сам погодио! О, како сам погодио! |
| Following the description of Berlioz's horrible death the listener made a puzzling remark, and his eyes flashed with hatred, | Опис грозне Берлиозове смрти слушалац је пропратио загонетном примедбом, и при том му је у очима блеснула мржња: |
| "I'm just sorry that it wasn't Latunsky, the critic, or that hack Mstislav Lavrovich instead of Berlioz." And in a frenzy, but noiselessly, he exclaimed, "Go on!" | — Жао ми је само што уместо тог Берлиоза није био критачар Латунски или књижевник Мстислав Лаврович — и махнито, али безгласно викнуо је: — Даље! |
| The cat who paid his fare was a big hit with the guest, and he choked with silent laughter as he watched Ivan, excited by the success of his storytelling, jump down on his haunches and pantomime the cat holding a coin up to his whiskers. | Мачак, који је од кондуктерке куповао карту, необично је разгалио госта и он се гушио од тихог смеха гледајући како, узбуђен успехом своје приче, Иван тихо скакуће чучећки, представљајући мачка са гривеником крај бркова. |
| "And so," Ivan concluded, after telling about the events at Griboyedov and again becoming gloomy and sad, "that's how I wound up here." | — И ето — испричавши и шта се десило код Грибоједова, Иван је снуждено и невесело завршио: — тако сам се нашао овде. |
| The guest laid a sympathetic hand on the poor poet's shoulder and said, | Гост је са саосећањем положио руку на раме јадног песника и рекао: |
| "Unhappy poet! But you, dear fellow, brought it all on yourself! You shouldn't have acted so carelessly, even rudely, with him. Now you're paying the price. Why, you should be grateful you got off relatively cheaply." | — Несрећни песниче! Али, драги мој, сами сте криви за све. Нисте смели да сс понашате са њим тако слободно, па чак и помало дрско. Зато сте и платили. Требало би још и да кажете »хвала« шго сте прошли тако јевтино. |
| "But who was he anyway?" asked Ivan, shaking his fists in agitation. | — Али ко је он, на крају крајева? — узбуђено млатарајући песницама, упитао је Иван. |
| The guest stared at Ivan and answered with a question | Гост се загледао у Ивана и одговорио му питањем: |
| "You're not going to get all upset now, are you? All of us here are unstable... There won't be any calls for the doctor, or injections, or other stuff like that, will there?" | — Добијате ли наступе немира? Сви смо ми овде непоуздани. .. Да не буду потребни лекари, инјекције и остала гужва? |
| "No, no!" exclaimed Ivan, "just tell me who he is." | — Не, не! — узвикнуо је Иван. — Реците ми, ко је он? |
| "All right then," replied the guest, weighing his words and speaking distinctly, "Yesterday at Patriarch's Ponds you had a meeting with Satan." | — Па, добро — одговорио је гост и уверљиво и разговетно рекао: — Јуче сте, крај Патријаршијског рибњака, срели сатану. |
| As he had promised, Ivan did not go berserk, but he was nevertheless totally flabbergasted. | Иван није добио наступ немира, као што је и обећао, али је ипак био у највећој мери распамећен. |
| "That can't be! He doesn't exist!" | — То је немогуће! Он не постоји. |
| "I beg your pardon! You're the last person in the world who should say such a thing. You were obviously one of the first ones to suffer at his hands. And here you are, as you very well know, in a mental hospital, and yet you still claim that he doesn't exist. I find that really rather strange!" | — Молим вас! Не знам за друге, али вама не личи да то кажете. Ви сте, очигледно, били међу првима који су од њега настрадали. Налазите се, као што и сами знате, у психијатријској болници, а овамо стално понављате да он не постоји. Одиста, чудно! |
| Completely befuddled, Ivan fell silent. | Потпуно збуњен, Иван је заћутао. |
| "As soon as you began describing him," the guest continued, "I guessed who it was you had the pleasure of conversing with yesterday. And I'm really surprised at Berlioz! You, of course, are still an innocent," here the guest again apologized, "but he, at least, from what I've heard, had read a thing or two! The very first words the professor spoke confirmed all my suspicions. It's impossible not to recognize him, my friend! And besides, you're... forgive me for saying so, you're, if I'm not mistaken, an ignorant man, are you not?" | — Чим сте почели да га описујете — наставио је гост — наслућивао сам са ким сте то јуче имали задовољство да разговарате. И одиста, чудим се Берлиозу! Ви сте, наравно, чедан човек — ту се гост опет извинио — али он је, колико сам чуо, ипак штошта читао! Прве речи тог професора разбиле су све моје сумње! Њега је немогуће не познати, драги мој! Уосталом, ви... извините ме поново, јер, ако се не варам, ви сте необразовани? |
| "Absolutely," agreed the now unrecognizable Ivan. | — Неоспорно — сложио се Иван, кога је било немогуће познати. |
| "So there you see... why even the face you described... the dissimilar eyes, the eyebrows! By the way, forgive me, but you probably haven't even heard the opera Faust, have you?" | — Па ето... чак и лице које сте описивали .. . различите очи, обрве! Опростите, можда чак ни оперу »Фауст« нисте спушали? |
| Ivan became terribly strangely embarrassed for some reason, and with a flushed face started mumbling something about a trip to a sanitarium in Yalta. | Иван се због нечега страшно збунио и, планувши у лицу, почео да мрмља нешто о некаквом одласку у санаторијум у Јалти ... |
| "There you are, there you are... it's not surprising! But Berlioz, I repeat, amazes me... He's not only very well-read, he's also very shrewd. Although I must say in his defense that Woland could certainly pull the wool over the eyes of someone far shrewder than he." | — Ето, видите .. . није ни чудо! А Берлиоз ме, понављам, запањује... Не само да је начитан, већ је и веома лукав. Мада морам да кажем у његову одбрану да Воланд, наравно, може да замаже очи и некоме много лукавијем. |
| "What?!" Ivan shouted out in return. | — Шта?! — викнуо је, овога пута, Иван. |
| "Quiet!" | — Тише! |
| Ivan slapped himself on the forehead and said in a croak, | Иван се размахнувши лупио по челу и прошаптао: |
| "Now I understand, now I understand. He had the letter 'W' on his visiting card. Well I'll be, so that's how it is!" He fell into a state of befuddled silence for awhile, gazing out at the moon floating beyond the window grille, and then he said, "So that means he really could have been with Pontius Pilate, doesn't it? Since he was already born then, right? And they call me a madman!" Ivan added, pointing in outrage at the door. | — Схватам, схватам. На посетници му је било слово »В«. Јао, јао, значи тако ствари стоје! — Неко је време ћутао погпуно сметен, загледан у месец који је пловио иза решетке, и онда рекао: — Значи, он је одиста могао да буде код Понтија Пилата? Јер он се тада већ био родио? А мене сматрају лудим! — додао је Иван, озлојеђено показујући врата. |
| A bitter grimace distorted the guest's mouth. | Госту се оцртала бора горчине крај усана. |
| "Let's look truth straight in the eye," said the guest, turning his face toward the nocturnal orb passing through the clouds beyond the window grille. "You and I are both mad, there's no denying it! You see, he shook you up—and you lost your mind because you obviously had tendencies in that direction to begin with. But there's no doubt at all that what you told me really did happen. But it's so bizarre that even a psychiatrist of genius like Stravinsky naturally didn't believe you. Was he the one who examined you?" (Ivan nodded). "The man you conversed with was at Pilate's, and he was also at Kant's for breakfast, and now he's paying a visit to Moscow." | — Погледајмо истини у очи — и гост је окренуо лице према ноћној светиљци која је пловила кроз облаке. — И ви и ја смо луди, зашто то да кријемо! Видите, он вас је потресао — и ви сте шенули, јер сте за то очигледно погодно тле. Али, ово што причате, доиста се и збило. Али то је тако необично да вам чак ни Стравински, генијалан психијатар, није, разуме се, поверовао. Да ли вас је прегледао? (Иван је климнуо главом.) Ваш саговорник јесте био и код Пилата, и на доручку код Канта, а сада је посетио Москву. |
| "Yes, and the devil only knows what mischief he'll do here! Shouldn't we try and catch him?" said the not-entirely suppressed old Ivan, rearing his head from inside the new one, although without much confidence. | — Али, сам ђаво зна шта он све овде неће починити! Некако би га ипак требало ухватити? — не баш сасвим сигурно, али је у новом Ивану дигао главу стари, још недотучени Иван. |
| "You already tried and look where it got you," was the guest's ironic response. "I wouldn't advise others to try it either. But rest assured that he'll cause more trouble. Oh, how annoying it is that you were the one to meet him, and not I. Even though I'm all burnt-out and the coals have turned to ash, I swear, I would have given up Praskovya Fyodorovna's keys for a meeting like that, and they're all I have to give up. I'm a poor man!" | — Ви сте већ покушали, од вас је доста — иронично је одговорио гост — а ни другима не бих саветовао да покушају. А да ће свашта починити — у то будите уверени! Ах, ах! Како ми је само криво што сте се са њим срели ви, а не ја! Мада је све изгорело и жар се претворио у пепео, ипак бих, кунем се, за тај сусрет дао овај свежањ кључева Прасковје Фјодоровне, јер немам шта друго да дам. Ја сам — пуки сиромах! |
| "But what do you need him for?" | — А зашто вам је он потребан? |
| The guest was sad for a long time, and his face twitched, but finally he said, | Гост је дуго остао снужден и трзао се, али је на крају проговорио: |
| "You see, strangely enough, I'm in here for the same reason you are, namely, because of Pontius Pilate." Here the guest looked around anxiously and said, "The fact is that a year ago I wrote a novel about Pilate." | — Видите како је то чудно, ја сам овде због исте ствари због које и ви, управо због Понтија Пилата — ту се гост плашљиво осврнуо и рекао: — Ствар је у томе што сам пре годину дана написао роман о Пилату. |
| "You're a writer?" asked the poet with interest. | — Ви сте - писац? — заинтересовано је упитао песиик. |
| The guest's face darkened, and he shook his fist at Ivan and then said, | Гост се смрачио и припретио Ивану песницом, а онда рекао: |
| "I am the Master." He became stern, reached into the pocket of his robe and took out a grimy black cap that had the letter "M" embroidered on it in yellow silk. He put the cap on and modeled it for Ivan in profile and full face, in order to prove that he was the Master. "She sewed this for me with her own hands," he added mysteriously. | — Ја сам - мајстор — постао је строг и извукао из џепа огртача потпуно замашћену црну капицу с извезеним жутим свилом словом »М«. Ставио је на главу ту капицу и окренуо се Ивану и из профила и с лица како би доказао да је он мајстор. — Она ми је својим рукама сашила — додао је тајанствено. |
| "What's your name?" | — А како се презивате? |
| "I no longer have a name," the strange guest replied with gloomy disdain. "I gave it up, just as I've given up everything else in life. Let's drop the subject." | — Ја више немам презимена — с мрачним презиром је одговорио чудновати гост — одрекао сам га се, као уосталом и свега у животу. Заборавимо га. |
| "Well, then at least tell me about your novel," requested Ivan tactfully. | — Онда ми причајте бар о роману — обазриво је замолио Иван. |
| "By all means. My life has turned out to be anything but ordinary, if I do say so myself," the guest began. | — Добро. Моја прича, заиста, није баш обична — почео је гост. |
| ...A historian by training, he had worked until two years ago at one of the Moscow museums and had also done translations... | ... Историчар по образовању, он је још до пре две године радио у једном московском музеју, а осим тога се бавио и превођењем. |
| "From what language?" Ivan inquired with interest. | — Са ког језика? — заинтересовано га је упитао Иван. |
| "I know five languages besides my own," answered the guest, "English, French, German, Latin, and Greek. And I also read a little Italian." | — Говорим пет језика, поред матерњег — одговорио је гост — енглески, француски, немачки, латинеки и грчки. А помало читам и италијански. |
| "Wow!" whispered Ivan with envy. | — Види ти њега! — са завишћу је прошаптао Иван. |
| The historian had lived a solitary life. He had no family anywhere and virtually no friends in Moscow. And then, imagine, one day he won 100,000 rubles. | Историчар је живео усамљено, није имао рођака и скоро да није имао ни познаника у Москви. И, замислите, једном је на лутрији добио сто хиљада рубаља. |
| "You can imagine my surprise," whispered the guest in the black cap, "when I rummaged around in the dirty laundry basket and found out I had the same number that was printed in the paper! A ticket given me at the museum," he explained. | — Замислите колико сам се запрепастио — шаптао је гост са црном капицом — када сам гурнуо руку у корпу са прљавим рубљем и видео — исти број као и у новинама! Обвезницу су ми — објаснио је — дали у музеју. |
| After winning 100,000, Ivan's mysterious guest did the following: he bought some books, moved out of his room on Myasnitskaya Street... | Кад је стекао тако сто хиљада, загонетни Иванов гост је поступио овако: купио је књиге, напустио своју собу у Мјасницкој... |
| "Ugh, what a damned hole that was!" snarled the guest. | — Уу, проклети ћумез! — прогунђао је гост. |
| ...He rented two rooms from a private home builder in the basement of a small house in a garden on a small street near the Arbat. He quit his job at the museum and began to write a novel about Pontius Pilate. | ... и изнајмио код неког предузимача, у једној споредној уличици у близини Арбата две собе у сутерену малене кућице у врту. Службу у музеју је напустио и почео да пише роман о Понтију Пилату. |
| "Ah, that was a golden age!" the narrator whispered, his eyes shining. "It was a completely private apartment, with its own entrance and a sink with running water," he emphasized with particular pride, for some reason, "and small windows looking out over the path leading to the gate. Just opposite, in front of the fence, not more than four steps away, there were lilac bushes, a linden tree, and a maple. Ah! Ah! Ah! Once in a while in winter I'd see someone's black feet through the window and I'd hear the snow crunching as they walked by. And there was always a fire burning in my stove! But then spring came suddenly, and through the dim glass I saw the lilac branches, which had first been bare, now dressed in green. And then, last spring something happened that was far more entrancing than winning 100,000 rubles. And that, you will agree, is a huge sum of money!" | — Ах, то је било златно доба — шаптао је приповедач док су му очи блистале — потпуно засебан стан, па још и предсобље, а у њему лавабо са водом — из неких разлога то је нарочито поносно истакао — прозорчићи изнад саме стазе која је водила од капије. Преко пута, на четири корака, крај плота, јоргован, липа и клен. Ах, ах, ах! Зими бих ретко када опазио кроз прозор нечије црне ноге и чуо како шкрипи снег под њима. А у пећи ми је стално пламсала вагра! Али, нагло је грануло пролеће, и кроз мутна стакла сам угледао најпре голо, а затим озеленело жбуње јоргована. И тада се, прошлога пролећа, догодило нешто још дивније него премија од сто хиљада рубаља. А то је, морате признати, огромна свота новца! |
| "Yes it is," agreed Ivan, who was listening attentively, | — То је тачно — признао је Иван, који га је пажљиво слушао. |
| "I had opened the window and was sitting in the second and tinier of the two rooms,"—the guest used his hands to illustrate—"a couch and across from it, another couch, and between them a small table with a beautiful night lamp on it, and closer to the window, books. Here, a small desk, and in the first room—an enormous room, fourteen square meters—books, more books, and a stove. Ah, what a great place I had! The smell of the lilacs was extraordinary! And I was becoming lightheaded from exhaustion, and Pilate was flying to an end..." | — Био сам отворио прозорчиће и седео у другој, сасвим мајушној соби — гост је почео да одмерава рукама: — овако... ту је диван... а преко пута њега други диван, а међу њима сточић и на њему предивна стона лампа, а према прозорчету књиге, овде мали писаћи сточић, а у првој соби — огромној соби, четрнаест метара књиге, књиге и пећ, Ах, што сам се наместио! Јоргован особито мирише! И глава ми се освежила од замора, и Пилат се ближио крају... |
| "White cloak, blood-red lining! I understand!" exclaimed Ivan. | — Бели огртач, црвена постава! Схватам! — узвикивао је Иван. |
| "Exactly! Pilate was flying to an end, an end, and I already knew that the last words of the novel would be: '...The fifth procurator of Judea, the knight Pontius Pilate.' Well, naturally, I'd go for walks. 100,000 is a huge sum, and I had a handsome suit. Or I'd dine at some inexpensive restaurant. There was a marvelous restaurant on the Arbat, I don't know if it's still there." | — Управо тако! Пилат се ближио крају, и ја сам већ знао да ће последње речи романа бити: »... Пети прокуратор Јудеје, коњаник Пилат Понтијски«. Али, природно, излазио сам и да се прошетам. Сто хиљада је велика свота, и имао сам предивно сиво одело. Или сам одлазио на ручак у неки јефтинији ресторан. На Арбату је био изврстан ресторан, не знам да ли још увек постоји. |
| Here the guest's eyes opened wide, and he continued whispering as he gazed at the moon, | Ту су се госту рашириле очи, и он је наставио да шапће, гледајући месец: |
| "She was carrying some hideous, disturbing yellow flowers. The devil only knows what they're called, but for some reason they're the first ones to bloom in Moscow. And those flowers stood out very distinctly against her black spring coat. She was carrying yellow flowers! A bad color. She turned off Tverskaya into a side street and then looked back. Do you know Tverskaya? Thousands of people were walking along Tverskaya, but I assure you, she saw only me and she gave me a look that was not merely anxious, but even pained. And I was struck not so much by her beauty as by the extraordinary, incomparable loneliness in her eyes! | — Носила је у рукама одвратно, узнемирујуће, жуто цвеће. Ђаво ће га знати како се то цвеће зове, али оно се из неких разлога прво појављује у Москви. И то цвеће се јасно истицало на њеном црном пролећном мантилу. Носила је жуто цвеће! Рђава боја. Скренула је са Тверске у споредну уличицу и тада се осврнула. А Тверску сигурно знате? Тверском су пролазиле хиљаде људи, али вам јамчим да је она видела само мене и погледала ме је, не би се могло рећи узнемирено, већ пре некако болећиво. И није ме задивила толико њена лепота колико невиђена усамљеност у њеним очима! |
| "Obeying that yellow sign, I, too, turned into the side street and followed her. We walked silently along the dull winding lane, I on one side, and she on the other. And, imagine, there wasn't a soul in the street. I was in torment because I felt that I had to talk to her, and I was afraid I wouldn't be able to utter a word, and she would go away, and I would never see her again. | Повинујући се том жутом знаку, и ја сам скренуо у споредну улицу и пошао за њом. Ишли смо кривудавом, незанимљивом улицом ћутке, ја једном, а она другом страном. И, замислите, у улици није било живе душе. Био сам на муци, јер ми се учинило да морам с њом да разговарам, а плашио сам се да нећу ниједне речи изговорити, да ће она отићи и да је више никада нећу видети. |
| "And then, imagine, she said unexpectedly, | И, замислите, изненада је проговорила она: |
| 'Do you like my flowers?' | — Да ли вам се допада моје цвеће? |
| "I distinctly remember the sound of her voice, rather low, but halting, and however silly this may seem, I felt that an echo sounded in the lane and reverberated off the dirty yellow wall. I quickly crossed over to her side of the street and, walking up to her, replied, | Јасно се сећам како је зазвучао њен глас, прилично дубок, али неуједначен и, ма колико то било глупо, учинило ми се да је одјекнуо у уличици и да се одбио од жутог, прљавог зида. Брзо сам прешао на њену страну и, прилазећи јој, одговорио: |
| 'No.' | — Не. |
| "She looked at me with surprise, and I suddenly and completely unexpectedly realized that this was the woman I had loved my whole life! Amazing, isn't it? Naturally, you'll say I'm a madman, right?" | Погледала ме је зачуђено, а ја сам наједном, и то потпуно неочекивано, схватио да сам целога живота волео управо ту жену! Шта кажете на то, а? Рећи ћете, разуме се, да сам луд? |
| "I'm not saying anything," Ivan exclaimed, adding, "Please, go on!" | — Ништа ја не кажем — узвикнуо је Иван и додао: — Молим вас, наставите! |
| And the guest continued, | А гост је наставио: |
| "Yes, she gave me a look of surprise, and then she asked, 'Is it that you just don't like flowers?' | — Да, зачуђено ме је погледала, а после ме је упитала: — Не волите цвеће? |
| "I thought I detected hostility in her voice. I walked alongside her, trying to keep in step with her, and to my surprise, I felt no constraint whatsoever. | У њеном гласу било је, како ми се чинило, нешто непријатељско. Ишао сам поред ње, трудећи се да држим корак са њом и, на моје највеће чуђење, нисам се осећао збуњеним. |
| "'No, I like flowers, but not those,' I said. | — Не, ја волим цвеће, али не ово — рекао сам. |
| '"What kind do you like?' | — А које волите? |
| "'1 like roses.' | — Волим руже. |
| "Then I regretted having said that because she smiled guiltily and threw her flowers into the gutter. A bit flustered, I retrieved them nonetheless, and handed them back to her, but she pushed them away with a smile, and I ended up carrying them. | Тада сам се покајао што сам то рекао, јер се она осмехнула као кривац и бацила своје цвеће у сливник. Збунивши се мало, ипак сам га подигао и пружио јој га, али је она, осмехнувши се, одгурнула цвеће и ја сам га понео у руци. |
| "Thus we walked in silence for awhile until she took the flowers out of my hand and threw them on the pavement. Then she put her hand, in a flared black glove, through my arm, and we walked off together." | Тако смо извесно време ишли ћутке, све док ми она није узела цвеће из руку и бацила га на калдрму, а затим је провукла своју руку у црној рукавици испод моје, и кренули смо једно крај другог. |
| "Go on," said Ivan, "and please don't leave anything out." | — Даље — рекао је Иван — и не пропуштајте, молим вас, ништа! |
| "Go on?" the guest echoed. "Well, you yourself can guess what happened next." Suddenly he wiped away an unexpected tear with his right sleeve and continued, "Just like a murderer jumps out of nowhere in an alley, love jumped out in front of us and struck us both at once! The way lightning strikes, or a Finnish knife! She, by the way, would later say that it wasn't like that, that we had, of course, loved each other for a very long time, without knowing or ever having seen each other, and that she was living with another man... and I was then... with that... what's her name..." | — Даље? — поновио је питање гост — па даље бисте могли и сами да погодите. Наједном је обрисао изненадну сузу десним рукавом и наставио: — Љубав је искрсла пред нама као што испод земље искрсне убица у сокаку, и обоје нас погодила. Тако погађа муња, тако погађа фински нож! Она је, уосталом, тврдила касније да није било тако, да смо се ми, наравно, волели одавно и не знајући једно за друго, никад се не видевши, и да је она живела са другим човеком... и ја у то доба... са оном, како се само зваше... |
| "With whom?" asked Bezdomny. | — Са ким то? — упитао је Бездомни. |
| "With that... well... with that... well..." the guest answered, snapping his fingers. | — Са оном, но... са оном... но... — одговорио је гост и почео да пуцкета прстима. |
| "You were married?" | — Били сте ожењени? |
| "Well, yes, that's why I'm snapping my fingers... To that Varenka... Manechka... no, Varenka... with the striped dress, at the museum... But I can't remember. | — Па, због тога и пуцкетам... Са оном... Варењком... Мањечком.., не, Варењком... нека пругаста хаљина... музеј... уосталом, не сећам се. |
| "And so she used to say that she had gone out that day carrying the yellow flowers so that I would at last find her, and that if it hadn't happened, she would have poisoned herself because her life was empty. | И тако ми је причала како је тога дана изашла са жутим цвећем у руци не бих ли је ја на крају пронашао, и да се то није десило, она би се отровала, зато што јој је живот празан. |
| "Yes, love struck us instantly. I knew it that very day, an hour later, when we lost track of where we were and found ourselves on the embankment by the Kremlin wall. | Да, љубав нас је погодила у једноме трену. Знао сам то већ истога дана, после једног сата, кад смо се нашли, не примећујући град, на обали крај кремаљских зидина. |
| "We talked as if we had parted only the day before, as if we had known each other for many years. We agreed to meet the next day on the same spot by the Moscow River, and we did. The May sun was shining for us. And very, very soon afterwards, that woman became my secret wife. | Разговарали смо као да смо се јуче растали, као да смо се годинама познавали. Договорили смо се да се сутрадан састанемо на истоме месту, па Москви-реци, и састали смо се. Сијало нам је мајско сунце. И убрзо је, убрзо, та жена постала моја тајна супруга. |
| "She would come to me every day, and from morning on I'd start waiting for her. My impatience expressed itself in the way I endlessly rearranged the things on my table. Ten minutes before she arrived I would sit by the window and start listening for the creaking sound of the decrepit gate. And, oddly, before I met her, hardly anyone—in fact, no one—ever visited our little yard, but now it seemed that the whole city was beating a path to our door. The gate would creak, my heart would jump, and, imagine, I'd look through the window and there, level with my head, I'd see a pair of dirty boots. A knife grinder. Who in my house would need a knife grinder? What was there to sharpen? What sort of knives? | Долазила ми је сваког дана, а почињао сам да је чекам од јутра. Чекање се састојало у томе што сам премештао предмете на столу. Десет минута пред њен долазак седао бих крај прозорчета и почињао да ослушкујем хоће ли лупнути трошна капијица. И смешне ли ствари: пре но што смо се срели, у наше двориште је ретко ко долазио, просто нико није ни долазио, а сада ми се чинило да је цео град нагрнуо у њега. Лупне капијица, залупа срце, а, оно, у висини мог лица, с оне стране прозорчета, обавезно нечије прљаве чизме. Оштрач. Ма, коме је у нашој кући потребан оштрач? Шта да оштри? Које ножеве? |
| "She would come through the gate only once, but until that happened, my heart would suffer at least ten palpitations, I'm not lying. And then, when it was time for her arrival and the hands were pointing to noon, my heart wouldn't stop pounding until her shoes, noiselessly, without tapping, with their black suede bows and steel buckles, drew level with the window. | Она би прошла кроз капијицу једаред, а дотле би ми бар десет пута залупало срце. Не лажем. А онда, када би дошло њено време и кад би казаљка показивала да је подне, оно је чак престајало да лупа све док се без лупе, готово нечујно, крај прозорчета не би појавиле ципеле са црним антилопским машницама, што их затежу металне копче. |
| "Sometimes she'd play games and stop at the second window and tap her toe against the glass. I'd be at the window in a second, only to find that the shoes had disappeared along with the black silk dress that blocked the sun, and I'd go and let her in. | Понекад би се зачикавала и, зауставивши се крај другог прозорчета, лупкала врхом ципеле о стакло. Ја бих се тог истог трена нашао крај тог прозора, али би ципела нестала, нестала би црна свила која је заклањала прозор и одлазио сам да отворим врата. |
| "Nobody knew about our affair, I can swear to that, although that rarely happens. Her husband didn't know and neither did her friends. Of course, the people in the old house where my basement apartment was knew, they could see a woman was coming to visit me, but they did not know her name." | Нико није знао за нашу везу, то вам јамчим, мада тако никад не бива. Није знао њен муж, нису знали ни познаници. У старој кућици, где сам имао свој сутерен, разуме се да су знали, видели су да ми долази нека жена, али јој нису знали име. |
| "And what was her name?" asked Ivan, who was totally mesmerized by the love story. | — А ко је она? — упитао је Иван, веома заинтересован за љубавну причу. |
| The guest made a gesture indicating that he would never tell anyone her name, and went on with his story. | Гост је направио покрет који је говорио да то никада и никоме неће рећи и наставио да прича. |
| Ivan learned that the Master and the unknown woman fell in love so intensely that they became absolutely inseparable. Ivan could clearly visualize the two rooms in the basement apartment, where it was always twilight because of the lilacs and the fence. The shabby red furniture, the writing desk with the clock on it that chimed every half hour, and the books, books that went from the painted floor to the soot-covered ceiling, and the stove. | Иван је сазнао да су се мајстор и његова незнанка тако снажно заволели да су постали нераздвојни. Иван је јасно замишљао две собице у сутерену кућице, у којима је увек био полумрак због јоргована и плота. Овештали махагонијев намештај, писаћи сто, на њему сат који је избијао свако пола сата, и књиге, књиге, од фарбаног патоса до чађаве таванице, и пећ. |
| Ivan learned that his guest and his secret wife had decided, from the very beginning of their intimacy, that it was fate which had brought them together on the comer of Tverskaya and that side street, and that they were meant to be together forever. | Иван је сазнао да су његов гост и тајна супруга још првих дана своје везе закључили како их је сама судбина саставила на углу Тверске и оне споредне улице, и да су занавек створени једно за друго. |
| Ivan learned from his guest's story how the lovers spent their days. She would arrive, and the first thing she would do was put on an apron and light the oil-stove on the wooden table in the narrow entryway, which also contained the sink that for some reason the poor patient was so proud of. Then she would prepare lunch and serve it on the oval table in the first room. When the May thunderstorms came, and water rushed past the blurred windows and through the gateway, threatening to inundate the lovers' last refuge, they would light the stove and bake potatoes. Steam poured off the potatoes, the charred potato skins made their fingers black. There was laughter in the basement, and after the rain the trees in the garden would shed broken twigs and clusters of white flowers. | Иван је сазнао из приче свога госта како су заљубљени проводили дан. Она би дошла, и одмах опасала прегачу, још у уском предсобљу, у коме се налазио онај лавабо којим се због нечега поносио јадан болесник, на дрвеном столу би запалила примус и припремала доручак, и постављала га у првој соби на овалном столу. За време мајских непогода, кад се поред малених прозора бучно сливала вода под праг, претећи да потопи последње уточиште, заљубљени би заложили пећ и пекли у њој кромпир. Кромпир се пушио, прсти прљали од поцрнеле кромпирове љуске. У сутерену је одјекивао смех, дрвеће у врту је после кише збацивало поломљене гранчице и беле цвасти. |
| When the storms were over and steamy summer arrived, the long-awaited roses they both loved appeared in the vase. The man who called himself the Master worked feverishly on his novel, and the novel also enthralled the unknown woman. | Када су непогоде престале, и када је наступило спарно лето, у вази су се појавиле руже, које су обоје толико волели. Онај који је себе назвао мајстором радио је усрдно на свом роману и тај роман је прогутао и незнанку. |
| "Really, at times her fascination with it would make me jealous," whispered Ivan's nocturnal guest who had come from the moonlit balcony. | — Заиста, понекад сам био љубоморан на њега — шапутао је Ивану ноћни гост који је дошао с месечевог балкона. |
| Running her slender fingers and pointed nails through her hair, she endlessly reread what he had written, and then she sewed the very cap he had shown Ivan. Sometimes she would squat down next to the lower shelves or stand up on a chair next to the upper ones and dust the hundreds of books. She predicted fame, urged him on, and started calling him Master. She waited eagerly for the promised final words about the fifth procurator of Judea, recited the parts she especially liked in a loud sing-song voice, and said that the novel was her life. | Она је, завукавши у косу танке прсте са шпицастим ноктима, читала написано, и пошто би прочитала, шила би ову капицу. Понекад би чучнула крај доњих полица, или стајала на столици крај горњих, и крпом брисала стотине запрашених корица. Она му је предсказивала славу, подстицала га и тада је почела да га зове мајстором. Ишчекивала је те већ обећане последње речи о петом прокуратору Јудеје, отегнуто и наглас понављајући поједине реченице које су јој се допадале, и говорила да је у том роману њен живот. |
| It was finished in August and given to an obscure typist who typed up five copies. And, finally, the time came when they had to leave their secret refuge and go out into the world. | Роман је био завршен у августу, дат некој непознатој дактилографкињи, која га је прекуцала у пет примерака. И коначно је дошао тренутак да се напусти тајно скровиште и крочи у живот. |
| "And I went out into the world, with the novel in my hands, and then my life ended," whispered the Master, dropping his head—and his sad black cap with the yellow "M" shook for a long time. He went on with his story, but it became somewhat disjointed. The only thing that was clear was that some kind of catastrophe had befallen Ivan's guest. | — И крочио сам у живот држећи њега у рукама, и тада се мој живот и завршио — прошаптао је мајстор и оборио главу, а тужна црна капица са жутим словом »М« дуго се још њихала. Наставио је своју причу, али је она постала унеколико несрећна. Могло је да се схвати само толико да се тада Ивановом госту десила некаква катастрофа. |
| "It was my first venture into the literary world, but now that it's all over and my ruin is at hand, I think back on it with horror!" said the Master in a solemn whisper, raising his hand. "Yes, he dealt me a staggering blow, a staggering blow!" | — Први пут сам ушао у књижевни свет, али сада када се све завршило и кад сам уништен, сећам га се с ужасом! — свечано је прошаптао мајстор и дигао руку: — Да, он ме је изузетно поразио, ах, како ме је поразио! |
| "Who?" asked Ivan in a barely audible whisper, afraid of interrupting the distraught narrator. | — Ко то? — Иван је прошаптао једва чујно, бојећи се да не прекине узбуђеног приповедача. |
| "The editor, I tell you, the editor. Yes, well, he read it. He kept looking at me as if an abscess had blown up my cheek, looked off into the corner, and even giggled with embarrassment. He wheezed and crumpled the manuscript unnecessarily. The questions he asked me seemed insane. He said nothing about the novel itself but asked me who I was, where I came from, whether I'd been writing for a long time, and why nothing had been heard of me before. And then he asked what I thought was a totally idiotic question: who had given me the idea of writing a novel on such a strange subject? | — Па уредник, кажем вам, уредник! Да, он је прочитао. Гледао ме је, као да ми је образ отекао, скретао је поглед и чак се сметено закикотао. Без разлога је гужвао рукопис и искашљавао се. Његова питања чинила су ми се суманута. Не говорећи ништа о самом роману, питао ме је ко сам, откуд сам се створио, да ли одавно пишем и зашто се о мени досад ништа није чуло, па ми је чак поставио, са мог становишта потпуно идиотско, питање: ко ми је улио у главу да напишем роман с тако чудноватом темом? |
| "Finally, I got sick and tired of him, and I asked him straight out whether he was going to publish the novel or not. | На крају ми је дојадио, па сам га отворено упитао хоће ли роман штампати или неће. |
| "He got flustered at this point, began mumbling something and declared that he could not decide the matter alone and that the other members of the editorial board, namely, the critics Latunsky and Ariman and the writer Mstislav Lavrovich, would have to see my work as well. He asked me to come back in two weeks. | Тада се он узвртео, почео нешто да мрмља и изјавио да он лично то питање не може да реши, да са мојим делом треба да се упознају и други чланови редакцијског колегијума, а управо критичари Латунски и Ариман и стручњак за књижевност Мстислав Лаврович. Замолио ме је да навратим после две недеље. |
| "So I went back in two weeks and was greeted by some spinster whose eyes had a cross-eyed squint from chronic lying." | Дошао сам после две недеље, и примила ме је некаква девојка зрикаво загледана у нос од силног лагања. |
| "That's Lapshyonnikova, the editor's secretary," said Ivan, smiling, only too familiar with the world his guest was describing with such anger. | — То је Лапошњикова, секретар редакције — рекао је Иван смешкајући се, јер је одлично познавао тај свет који је тако гневно описивао његов гост. |
| "Maybe so," cut in the guest. "In any event, she returned my novel, which was now really tattered and soiled. Trying not to look me in the eye, Lapshyonnikova informed me that they had enough material to last them for two more years and therefore, the question of their publishing my novel was, as she put it, 'not relevant.' | — Можда — одбрусио је овај — елем, од ње сам добир свој роман већ поприлично замашћен и изгужван. Трудећи се да ми не гледа у очи, Лапошњикова ме је обавестила да редакција има материјала за две године унапред, и да због тога питање о штампању мога романа, како се то она изразила, отпада. |
| "What do I remember after that?" mumbled the Master, wiping his brow. "Oh yes, the red petals scattered on the title page and my beloved's eyes. Yes, I remember those eyes." | — Чега се сећам после тога? — мрмљао је мајстор, трљајући слепоочницу. — Да, сећам се још опалих црвених латица на насловној страни и очију моје пријатељице. Да, тих очију се сећам. |
| The story of Ivan's guest was becoming more and more muddled and full of gaps. He said something about slanting rain and despair in their basement refuge, and about taking the novel somewhere else. He cried out in a whisper that he didn't blame her for pushing him into the fray, not one bit, oh no, he didn't blame her! | Прича Ивановог госта је постајала све замршенија, све је више у њој било нечег недореченог. Говорио је нешто о косој киши и очајању у сутеренском уточишту, и о томе да је још некуда ишао. Шапатом је узвикивао да он њу, која га је подстицала да се бори, уопште не криви, о не, он је не криви! |
| "I remember it, I remember that damned insert page in the newspaper," muttered the guest, drawing a newspaper page in the air with two fingers, and Ivan guessed from further confused phrases that some other editor had published a large fragment from the novel by the man who called himself the Master. | — Сећам се, сећам се тог проклетог одломка у новинама — промрмљао је гост, рукама цртајући новинску страницу у ваздуху, и Иван је из даљих збрканих реченица схватио да је неки други уредник објавио велики одељак из романа човека који је себе називао Мајстором. |
| In his words, not two days passed before an article written by the critic Ariman, entitled "An Enemy under the Editor's Wing," appeared in another paper, which said that Ivan's guest, taking advantage of the editor's carelessness and ignorance, had tried to sneak into print an apologia for Jesus Christ. | По његовим речима, ни два дана нису прошла пре него што се чланак критичара Аримана, под насловом: »Непријатељ под окриљем уредника«, појавио у другим новинама, у коме је писало да је Иванов гост, искористивши небудност и неспретност уредника покушао да протури у штампу апологију Исуса Христа. |
| "Ah, I remember," cried Ivan, "but I forget your name!" | — А, сећам се, сећам! — повикао је Иван. — Али сам заборавио ваше презиме! |
| "Let's leave my name out of it," replied the guest "I repeat, it does not exist anymore. That's not what's important. The next day another article appeared in another paper signed by Mstislav Lavrovich, in which the author proposed striking a blow, and a strong one at that, against Pilatism and against that religious freak who had tried to sneak (that damned word again) it into print. | — Оставимо, понављам, моје презиме, њега више нема — одговорио је гост. — Ствар није у презимену. Сутрадан се у другим новинама, са потписом Мстислава Лавровича, појавио други чланак, у коме је аутор предлагао да се удари, и то јако удари по пилатштини и по оном шкрабалу које је наумило да је протури (опет та проклета реч!) у штампу. |
| "Stunned by that unheard-of word 'Pilatism,' I opened a third newspaper. There I saw two articles: one by Latunsky, and the other signed with the initials M. Z. Believe me, Ariman's and Lavrovich's writings seemed like child's play compared with Latunsky's. Suffice it to say, his article was called 'A Militant Old Believer.' I was so absorbed in reading about myself that I didn't even notice her standing in front of me (I'd forgotten to shut the door), holding a wet umbrella and wet newspapers. Her eyes flashed with fire, her hands trembled and were cold. First she rushed over to kiss me, then, pounding her fist on the table, she told me in. a hoarse voice that she was going to poison Latunsky." | Запрепашћен том речју »пилатштина«, отворио сам треће новине. Ту су била два чланка: један Латунског, а други потписан иницијалима »Н. Е«. Уверавам вас да су текстови Аримана и Лавровича били шала у поређењу са оним што је написао Латунски. Довољно је да вам кажем да се чланак Латунског звао »Ратоборни староверац«. Толико сам се занео читањем чланка о себи да нисам ни запазио како се она (врата сам заборавио да затворим) појавила преда мном са мокрим кишобраном и мокрим новинама у руци. Из очију јој је севала ватра, руке су јој дрхтале и биле ледене. Прво је почела да ме љуби, а онда је промуклим гласом, и ударајући руком о сто, рекла да ће отровати Латунског. |
| Ivan gave an embarrassed grunt but said nothing. | Иван је сметено кашљуцнуо, али није рекао ништа. |
| "Completely joyless autumn days followed. The novel was written, there was nothing more to be done, and our life consisted of sitting on the rug next to the stove, staring at the fire. Besides, we started spending more time apart than we had before. She began going out for walks. And something strange happened, as had often been the case in my life... I suddenly made a friend. Yes, yes, imagine, I don't make friends easily as a rule, due to a devilish peculiarity of mine: it's a strain for me to be with people, and I'm distrustful and suspicious. But—imagine, despite all that, some unlikely, unexpected fellow, who looks like the devil knows what, will unfailingly make his way into my heart, and he'll be the one I like more than anyone else. | Настали су тужни дани. Роман је био написан, више се није имало шта радити, и живот нас обоје састојао се у томе да седимо на сагу, на поду уз пећ и гледамо ватру. Уосталом, сад смо се више растајали него пре. Почела је да одлази сама на шетње. А мени се десила необична ствар каква се ретко збивала у мом животу... Неочекивано сам нашао пријатеља. Да, да, замислите, углавном нисам склон зближавању с људима, поседујем врашку особину: тешко прилазим људима, неповерљив сам, подозрив. И замислите, управо зато ми обично у душу урони неко неочекивани ко изгледа ђаво би га знао на шта, и такав ми се свиди више од других. |
| "So, one day during that accursed time the gate to our garden opened. It was, as I recall, a pleasant fall day. She was out. And a man came through the gate who had some sort of business to discuss with my landlord. After it was over, he came down into the garden and quickly introduced himself to me. He said he was a journalist. I took such a liking to him that, imagine, I sometimes think of him even now and miss him. So we got to be friends, and he started to visit me. I found out he was a bachelor and lived next door, in an apartment very like mine, but that he felt cramped there, and so on. He never invited me over. My wife took an extreme dislike to him. But I stood up for him. | И тако су се, у то проклето доба, отворила враташца нашег врта, дан је, сећам се, био пријатан, јесењи. Она није била код куће. Кроз капију је прошао човек, ушао у кућу ради неког посла с мојим газдом, затим је дошао у врт и некако је врло брзо успоставио познанство са мном. Представио ми се као новинар. Свидео ми се, замислите, до те мере да га се и сад сећам и понекад чезнем за њим. Почео је све чешће да долази код мене. Сазнао је да је самац, да живи у близини, у стану сличном мојем, али да му је тамо тесно, и друге ствари. Али није ме позвао код себе. Мојој се жени није нарочито допао. Али ја сам се заузео за њега. |
| She told me, 'Do as you like, but that man strikes me as repulsive.' | Рекла ми је: „Ради како хоћеш, али кажем ти да ме тај човек одбија.“ |
| "That made me laugh. Yes, but strictly speaking, what was it about him that made him so appealing to me? The fact is that a man who has no surprises inside, up his sleeve, is uninteresting. But Aloisy (oh, I forgot to say that my new acquaintance was named Aloisy Mogarych) did have a surprise up his sleeve. Namely, that up until then I had never met, nor did I think I ever would meet, someone with a mind like his. If I didn't understand the meaning of some remark in the paper, Aloisy explained it to me in literally a minute. And it was obvious that such explanations came easily to him. It was the same with things and issues in everyday life. But that was the least of it. Aloisy won my heart because of his passion for literature. He didn't rest until he had persuaded me to let him read my novel from cover to cover. Moreover, his response was very flattering, but he said everything the editor had said to me about the novel, with striking precision, just as if he'd been there himself. He hit the mark ten times out of ten. He even explained to me, and I suspect faultlessly, why my novel couldn't be published. He didn't mince words either: such and such a chapter will not do...) | Насмејао сам се. Да, заправо, чиме ме је освојио? Реч је о томе да човек без унутрашњих изненађења, човек затворен у својој кожи, углавном није занимљив. Али је такво изненађење Алојзије (да, заборавио сам да кажем да се мој познаник звао Алојзије Могарич) – поседовао. Заправо, никада дотад нисам сусрео, и уверен сам да никада више нећу сусрести, човека таквог ума какав је поседовао Алојзије. Кад не бих схватио смисао неке примедбе у новинама, Алојзије би ми одмах све дословце објаснио, притом је било очигледно да му такво објашњење није представњало никакву тешкоћу. Исто тако у случајевима животних послова и питања. Али то није све. Алојзије ме је освојио својом страшћу према књижевности. Није се смирио све док ме није нагооворио да му прочитам читав свој роман, од корице до корице, притом се о роману изразио врло ласкаво, али је са збуњујућом прецизношћу, као да је сам био тамо, поновио нуредникове примедбе које су се тицале романа. Погодио је сто посто. Осим тога, савршено тачно ми је објаснио, и ја сам схватио, зашто мој роман не може бити објавњен. Говорио је отворено: то и то поглавље не може да прође... |
| "The articles, take note, did not cease. The first ones made me laugh, but the more of them there were, the more my attitude to them changed. The next stage was amazement. There was something uncommonly fake and uncertain in every line of these articles, despite their threatening and self-assured tone. I kept thinking-and I couldn't rid myself of the thought—that the authors of these articles weren't saying what they wanted to say, and that that was why they were so furious. And then, imagine, a third stage set in: fear. No, not fear of the articles, mind you, but fear of things totally unrelated to either the articles or the novel. For example, I started being afraid of the dark. In short, the stage of mental illness had set in. It seemed to me, especially when I was going to sleep, that some octopus with supple and cold tentacles was stealing up to me, coming straight for my heart. So I had to sleep with the light on. | Чланци су непрестано излазили. Првима сам се смејао. Али што их је било више, тим се више мењао и мој однос према њима, Други стадијум био је стадијум чуђења. Нешто изузетно лажно и несигурно осећало се буквално у сваком ретку тих чланака, без обзира на њихов претећи и самоуверен тон. Стално ми се чинило — и тога нисам могао да се ослободим — да аутори тих чланака не говоре оно што би хтели да кажу и да то изазива њихов бес. А онда је, замислите, наступио и трећи — стадијум страха. Не, не страха од тих чланака, схватите, већ страха од других ствари, које нису имале апсолутно никакве везе ни са њима ни са романом. Тако сам, на пример, почео да се бојим помрчине. Једном речју, наступио је стадијум душевне болести. Чим бих пред спавање угасио лампу у собичку, одмах би ми се чинило да се кроз прозорче, иако је оно затворено, увлачи некаква хоботница са врло дугачким и хладним пипцима. И морао сам да спавам при упаљеној светлости, |
| "My beloved had changed greatly (naturally, I didn't say a word to her about the octopus, but she could see that something was wrong with me): she had become thin and pale, had stopped laughing, and was always asking me to forgive her for advising me to publish the excerpt from the novel. She said that I should give everything up and spend what remained of the 100,000 on a trip south to the Black Sea. | Моја љубљена се много изменила (о хоботници јој, разуме се, нисам говорио, али је она видела да се са мном нешто дешава), смршала је и побледела, престала да се смеје и стално ме је молила да јој опростим што ми је саветовала да штампам одломак. Говорила ми је да се оканим свега и одем на југ, на Црно море, и да потрошим на то све што ми је преостало од оних сто хиљада рубаља. |
| "She was very insistent, and so as to avoid a quarrel with her (something told me that I wouldn't make it to the Black Sea), I promised to do it right away. But she said she would get me the ticket herself. Then I took out all my money, that is, around 10,000 rubles, and gave it to her. | Била је веома упорна, и да се не бих препирао (нешто ми је говорило да нећу отпутовати на Црно море) обећао сам јој да ћу то тих дана и учиннти. Али, она је рекла да ће ми сама купити карту. Тада сам извадио сав свој новац, то јест око десет хиљада рубаља, и предао јој га. |
| "'Why so much?' she asked me in amazement. | — Зашто толико? — зачудила се. |
| "I told her something about my being afraid of thieves and wanting her to take care of the money for me until my departure. She took it, put it in her bag, and began kissing me, saying that she would rather die than leave me alone in the condition I was in, but that she was expected at home, was bowing to necessity, and would be back the next day. She begged me not to be afraid of anything. | Рекао сам јој нешто као да се бојим лопова и да је молим да ми сачува новац до мог одласка. Узела је новац, ставила га у ташну, почела да ме љуби и да говори како би јој било лакше да умре него да ме остави у таквом стању самога, али да је чекају, да се покорава неминовности, да ће доћи сутра. Молила ме је да се ничега не бојим. |
| "That was at dusk, in mid-October. And she left. I lay down on the couch and fell asleep without turning on the light. I woke up with the feeling that the octopus was nearby. Fumbling around in the dark, I barely managed to put on the light. My pocket watch said it was 2 a.m. When I went to bed, I felt as if I was getting sick, and when I woke up, I was sick. It suddenly seemed to me as if the autumn darkness would break, through the windowpanes and pour into the room, and that I would drown in it as in ink. When I got out of bed, 1 was no longer in control of myself. I let out a scream and thought of running to someone for help, if only to my landlord upstairs. I struggled with myself the way a madman does. I had just enough strength to crawl over to the stove and light the wood. When the logs began to crackle, and the stove door began to knock, I seemed to feel a little better... I ran out into the hallway and turned on the light. Then I found a bottle of white wine, uncorked it and started drinking it straight out of the bottle. That helped my fear abate somewhat, enough, at least, to stop me from running off to my landlord and to return to the stove instead. I opened the stovedoor so that the heat began to warm my face and hands, and I whispered, | То је било у сумрак, половином октобра. И отишла је. Легао сам на диван и заспао, не палећи лампу. Пробудило ме је осећање да је хоботница ту. Пипајући по мраку, једва сам успео да упалим сијалицу. Џепни сат је показивао два сата по поноћи. Легао сам полуболестан, а пробудио сам се потпуно болестан. Одједном ми се учинило да ће јесења помрчина избити стакла, улетети у собу и да ћу се у њој угушити као у мастилу. Устао сам као човек који више не влада собом. Викнуо сам и помислио да побегнем некоме, макар мом предузимачу изнад мене. Борио сам се са собом као махнит. Имао сам толико снаге да се довучем до пећи и потпалим дрва. Када су она почела да пуцкетају, и вратанца да лупкају, мало ми је лакнуло. Појурио сам у предсобље и тамо упалио светлост, нашао флашу белог вина, отворио је и почео да пијем вино из ње. Од тога као да је мало попустио страх тек толико да не потрчим предузимачу, и вратио сам се пећи. Отворио сам вратанца, тако да је врелина почела да ми пече лице и руке и шаптао сам: |
| 'Guess that something awful has happened to me... Come to me, come, come!!' | — Осети да сам у невољи. Дођи, дођи, дођи! |
| "But nobody came. The fire roared in the stove, and the rain beat against the windows. Then came the final blow. I took the heavy typescripts and notebook drafts of the novel out of the desk drawer and started to burn them. It's a fiendishly difficult thing to do because paper that has been written on doesn't burn easily. I broke my nails tearing the notebooks apart, then I stood the pages upright between the logs and jabbed at them with the poker. At times the ashes would get the best of me and choke out the fire, but I fought back, and the novel, despite stubborn resistance, was perishing. Familiar words flashed before me, and a yellowness crept relentlessly up the pages, but you could still make out the words. They disappeared only when the paper turned black and I beat them viciously with the poker. | Али нико није долазио. У пећи је буктала ватра, а прозоре шибала киша. Тада се десило оно последње. Извукао сам из ладице у столу тешке преписе романа и свеске са рукописом и почео да их спаљујем. То је било веома тешко радити, јер исписана хартија нерадо гори. Цепао сам свеске ломећи нокте, усправљао их између цепаница и жарачем черупао листове. Пепео ме је понекад засипао, гушио ватру, али сам се борио са њим, и роман је, упорно се противећи, ипак лагано умирао. Познате речи су промицале преда мном, жутило се незадрживо дизало по страницама, али су се речи ипак помаљале из њега. Нестајале су тек када хартија поцрни, и ја сам их жарачем бесно докрајчивао. |
| "It was then that someone began scratching softly at the window. My heart gave a leap, I hurled the last notebook into the flames and rushed to open the door. Brick steps led up from the basement to the door into the yard. I stumbled up to the door and asked quietly, 'Who's there?' | У то време је неко тихо почео да гребе по прозору. Срце ми је зацрхтало и ја сам, стрпавши и последњу свеску у ватру, потрчао да отворим. Степенице од цигала водиле су из сутерена ка вратима у двориште. Спотичући се, притрчао сам вратима и тихо упитао; — Ко је? |
| "And a voice, her voice, answered me, | И глас, њен глас ми је одговорио: |
| 'It's me...' | — Ја сам. |
| "I don't remember how I managed the key and chain. The minute she stepped inside, she fell against me, completely soaked, shivering, with wet cheeks and tousled hair. The only thing I could say was, | Не знам ни сам како, савладао сам ланац и кључ. Чим је крочила унутра, привила се уз мене, сва мокра, влажних образа и расплетене од кише косе, дрхтала је. Могао сам да изговорим само једну реч: |
| Is it you?' and then my voice broke, and we ran downstairs. She left her coat in the hall, and we went quickly into the first room. She let out a soft cry, and with her bare hands threw what was left in the stove onto the floor, a packet of sheets burning on the bottom. Smoke immediately filled the room. I stamped out the flames and she threw herself on the couch and started to cry convulsively and uncontrollably. | — Ти... ти? — и глас ми се пресекао и стрчали смо доле. У предсобљу је скинула капут и брзо смо ушли у прву собу. Тихо крикнувши, голим рукама је избацила из пећи на под последње што је остало, свежањ који је одоздо хватао пламен. Дим је намах испунио собу. Ногама сам угасио пламен, а она се сручила на отоман и заплакала незадрживо и грчевито. |
| "When she calmed down, I said, | Када се смирила, рекао сам: |
| I came to hate that novel, and I'm afraid. I'm sick. I'm terrified.' | — Омрзнуо сам тај роман, и бојим се. Болестан сам. Страх ме је. |
| "She got up and started to speak. 'My God, you are sick. Why did you do it, why? But I'll save you. I'll save you. What's this all about?' | Устала је и рекла: — Боже, како си само болестан. Зашто, зашто? Али, ја ћу те спасти, спашћу те. Шта ли је то? |
| "I saw her eyes, swollen from smoke and tears, and I felt her cold hands stroking my forehead. | Видео сам њене очи црвене од дима и плача, осећао како ми њене хладне руке милују чело. |
| "I'll cure you, I'll cure you,' she murmured, clutching me by the shoulders. 'You'll reconstruct it. Why, oh why didn't I keep a copy myself!' | — Ја ћу те излечити, излечићу те — мрмљала је, стежући ми рамена. — Поново ћеш га написати. Зашто, зашто један примерак нисам задржала за себе! |
| "She bared her teeth in fury and said something else that I couldn't make out. Then, with her lips pursed, she started gathering and sorting the burnt pages. It was a chapter from the middle of the novel, I don't remember which. She stacked the pages neatly, wrapped them in paper and tied them with a ribbon. All her movements showed decisiveness and self-control. She asked for some wine and after drinking it, began to speak more calmly. | Искесила се од беса, говорила је још нешто неразумљиво. После је, стиснувши усне, почела да скупља и исправља нагореле листове. То је било неко поглавље из средине романа, не сећам се више које. Пажљиво је сложила нагореле листове, завила их у папир и увезала траком, Све њене радње показивале су да је пуна одлучности и да се савладала. Загражила је вина и, отпивши мало, почела да говори већ много мирније. |
| "This is what we get for lying,' she said, 'and I don't want to lie anymore. I'd stay with you right now, but that's not the way I want to do it. I don't want to leave him with the memory of my running off at night. He never did me any harm... He was called out suddenly, there was a fire at his factory. But he'll be back soon. I'll tell him everything in the morning, I'll tell him that I love someone else, and then I'll come back to you forever. Tell me, though, perhaps that isn't what you want?' | — Ето, шта кошта лаж — говорила је — више нећу да лажем. Остала бих код тебе и сада, али нећу то да урадим на овакав начин. Нећу да му занавек остане у сећању да сам ноћу побегла од њега. Никада ми ништа није нажао учинио. Позвали су га изненада, у фабрици је избио пожар. Али, брзо ће се вратити. Расправићу се са њим сутра ујутру, рећи ћу му да волим другога, и заувек ћу се вратити теби. Одговори ми, можда ти то нећеш? |
| "'My poor thing, my poor dear,' I said to her. I won't let you do that. Things will go badly for me, and I don't want you to perish with me.' | — Сиротице моја, сиротице — рекао сам јој — нећу допустити да то учиниш. Ја ћу лоше завршити, и не желим да пропаднеш заједно са мном. |
| "Is that the only reason?' she asked, drawing her eyes close to mine. | — Само због тога? — упитала је и приближила своје очи мојима. |
| "'The only one.' | — Само због тога. |
| "She became terribly animated, pressed herself against me, wrapped her arms around my neck and said, I will perish with you. And I'll be back with you in the morning.' | Живнула је, привила се уз мене, обгрливши ми врат, и рекла: — Пропадам заједно са тобом. Ујутру ћу бити код тебе. |
| "The last thing that I remember in my life is the strip of light coming from the entryway, and in that light a loosened curl, her beret, and her eyes, full of determination. I also remember a black silhouette in the outer doorway and a white package. | И последње чега се сећам из свог живота - то је трака светлости из мог предсобља, и у тој траци расплетен прамен косе, њен бере и њене очи пуне одлучности. Сећам се још и црне силуете на прагу спољних врата и белог завежљаја. |
| "'I'd see you home, but I don't have the strength to come back here alone, I'm afraid.' | — Испратио бих те, али више нисам у стању да се сам враћам, бојим се. |
| "'Don't be afraid. Just be patient for a few hours. I'll be back with you in the morning.' | — Не бој се. Стрпи се још неколико часова. Изјутра ћу поново бити код тебе. То су биле и њене последње речи у мом животу. |
| "Those were her last words in my life... Shh!" the sick man interrupted himself suddenly and raised his finger. "This moonlit night is restless." | — Пст! — наједном је сам себе прекинуо болесник и дигао прст — ноћас је немирна ноћ месечине. |
| He disappeared out onto the balcony. Ivan heard the sound of wheels in the corridor and a faint cry or sob. | Нестао је на балкону. Иван је чуо како су се прокотрљали точкови по ходнику, неко је зајецао или тихо вриснуо. |
| When everything had quieted down, the guest came back and told Ivan that Room 120 had a new occupant. Someone had been brought in who kept asking to have his head returned. An anxious silence passed between the interlocutors, but once they calmed down, they returned to the story that had been interrupted. The guest was about to open his mouth, but the night was indeed a restless one. Voices could still be heard in the corridor, and the guest whispered in Ivan's ear so quietly that what he was saying was heard only by the poet, with the exception of the opening sentence, | Када се све смирило, гост се вратио и саопштио да је соба број 120 попуњена. Довели су некога који моли да му се врати глава. Оба саговорника су узнемирено поћутала, али су се, смиривши се, вратили прекинутој причи. Гост је већ отворио уста, али је ноћ одиста била немирна. У ходнику су се још чули гласови, и гост је почео да шапуће нешто Ивану у уво тако тихо да оно што је испричао зна само песник, са изузетком прве реченице: |
| "Fifteen minutes after she left me, there was a knock at the window..." | — Четврт часа пошто ме је напустила, на моје прозоре су закуцали... |
| What the sick man was whispering into Ivan's ear obviously made the sick man very upset. Convulsive spasms kept contorting his face. Fear and fury swam and raged in his eyes. The storyteller pointed toward the moon which had long since disappeared from the balcony. Only after all the outside noises ceased did the guest move away from Ivan and start speaking a little more loudly. | Оно што је болесник шаптао у уво, очигледно га је врло узнемиравало. Лице му се сваки час грчило. У очима су му се видели како промичу страх и бес. Приповедач је руком показивао негде у правцу месеца који је одавно отишао са балкона. Тек када се више споља ништа није чуло, гост се одмакао од Ивана и почео да говори гласније: |
| "Yes, so there I was in my yard in the middle of January, at night, wearing the same coat, but with the buttons torn off, shivering from the cold. Behind me were snow drifts, covering the lilac bushes, and in front of me and down below—my feebly lit, blind-covered windows. I leaned over and listened at the first window: a phonograph was playing inside my apartment. That was all I could hear, and I couldn't see anything. After standing there for awhile, I went out through the gate into the lane. The snow was falling heavily. A dog dashed under my feet and frightened me, and I ran across the street to get away from it. The cold and the fear, which had become my constant companion, had brought me to the breaking point. I had nowhere to go, and the simplest thing for me to do, of course, would have been to throw myself under one of the streetcars that passed along the main street at the end of my lane. I could see those light-filled, iced-over boxes in the distance and could hear the ghastly grating sound that they made on the frost and ice. But, my dear neighbor, the whole point was that fear had invaded every cell in my body. And I was as afraid of the streetcar as I had been of the dog. Yes, my illness is the worst in the building, I assure you." | — И тако сам половином јануара, ноћу, у том истом капуту, али са покиданим дугметима, дрхтао од хладноће у свом дворишту. Иза мене су били сметови снега, који су заклонили жбуње јоргована, а испред мене доле моји прозорчићи; слабо осветљени, с навученим завесама; приљубио сам се уз први и почео да ослушкујем — у мојим собама је свирао грамофон. То је све што сам чуо. Али ништа нисам могао да видим. Постојао сам мало, па сам изишао кроз капијицу у уличицу. У њој се разиграла вејавица. Уплашио ме је пас који ми се бацио у ноге и претрчао сам на другу страну. Хладноћа и страх, који ми је постао стални пратилац, избезумљивали су ме. Нисам имао куда да идем, и најједноставније би, разуме се, било да се бацим под трамвај на улици у коју је излазила моја уличица. Издалека сам видео те, обложене ледом сандуке, пуне светлости, и чуо како одвратно шкрипе на мразу. Али, драги мој суседе, ствар је била у томе што је страх овладао сваким дамаром мога тела. И исто као и пса, бојао сам се и трамваја. Да, у овој згради нема, уверавам вас у то, теже болести од моје. |
| "But you could have let her know," said Ivan, sympathizing with the poor patient. "Besides, didn't she have your money? Naturally, she kept it, didn't she?" | — Али могли сте да јој се јавите — рекао је Иван, осећајући сажаљење према јадном болеснику — сем тога, код ње је ваш новац? Јер она га је, сигурно, сачувала? |
| "Don't worry, of course she kept it. But you don't seem to understand me. Either that, or I've lost the facility I once had for describing things. However, I don't miss it very much, since I have no further use for it. If I had let her know," the guest stared reverently into the darkness of the night, "the letter she received would have come from an insane asylum. How can you send letters with an address like that ? A mental patient? Surely you're joking, my friend! Make her unhappy? No, I'm not capable of that." | — Не сумњајте у то, сигурно га је сачувала. Али, ви ме очигледно не схватате. Или сам ја, тачније, изгубио своју некадашњу способност да описујем. Уосталом, не жалим за њом много, пошто ми она више неће бити потребна. Пред њом би се — гост је с дивљењем погледао у ноћну тмину — нашло писмо из луднице. Зар се са таквом адресом могу слати писма? Душевни болесник? Шалите се, пријатељу! Не, да је унесрећим? За тако што нисам способан. |
| Ivan could offer no objection to that, but he sympathized with his guest in silence and felt compassion for him. And the latter, feeling the pain of his memories, nodded his black-capped head and said, | Иван томе није могао да се успротиви, али је ћутљиви Иван жалио госта, саосећао са њим. А овај је, мучен својим успоменама, климао главом са црном капицом и говорио овако: |
| "Poor woman... But I'm hoping that she's forgotten me..." | — Јадна жена. Уосталом, надам се да ме је заборавила! |
| "But you may get well..." said Ivan timidly. | — Али ви можете да оздравите. .. — рекао је снебивајући се Иван. |
| "I'm incurable," the guest replied calmly. "When Stravinsky says that he'll bring me back to life, I don't believe him. He's humane and simply wants to comfort me. I don't deny, by the way, that I'm much better now. But where was I? Oh, yes, the ice and cold, the speeding streetcars. I knew that this clinic had already opened, and I set out for it on foot across the whole city. What madness! I would certainly have frozen to death when I got outside the city if a chance occurrence hadn't saved me. A truck had broken down about four kilometers outside the city, and I went over to speak to the driver. To my surprise, he took pity on me. He was on his way here, and he gave me a lift. The worst thing that happened to me was that I got frostbite on the toes of my left foot. But they fixed that. And this is my fourth month here. And, you know, I don't find it so bad here, not bad at all. One really shouldn't make big plans for oneself, dear neighbor. Take me, for example, I wanted to travel around the globe. Well, it turned out that wasn't meant to be. I can see only an insignificant little piece of it. I don't think it's the best piece of it either, but, as I said, it's not so bad. Summer will be here soon, and the balcony will be covered with ivy, just as Praskovya Fyodorovna promises. Having her keys has given me new possibilities. There'll be a moon at night. Ah, it's gone! The air is fresher. It's getting on past midnight. It's time for me to go." | — Неизлечив сам — мирно је одговорио гост — када Стравинеки каже да ће ме вратити у живот, не верујем му. Он је хуман и једноставно хоће да ме утеши. Не поричем, уосталом, да ми је сада много боље. Да, на чему сам се оно зауставио? Мраз, трамваји који јуре. Знао сам да је ова клиника већ била отворена, и кроз цео град сам пешице кренуо у њу. Безумно! Ван града бих се сигурно смрзнуо, али ме је спасла случајност. Камион се био покварио, пришао сам возачу, то је било око четири километра од трошарине и, на моје заирепашћење, он се сажалио на мене. Камион је ишао овамо. И повезао ме је. Јефтино сам прошао — промрзли су ми само прсти на левој нози. Али то су излечили. И већ је четврти месец како сам овде. И, знате ли, налазим да овде и није баш тако лоше. Не треба се заносити великим плановима, драги суседе, одиста! Ја сам ето, на пример, хтео да обиђем целу земљину куглу. Али, показало се да ми то није суђено. Видим само незнатан део те кугле. Мислим да и није баш оно најбоље на њој, али, понављам, није баш ни тако лоше. Лето се ближи, на балкону ће почети да се вије пузавица, како то обећава Прасковја Фјодоровна. Кључеви су проширили моје могућности. Ноћу ће бити месечина. Ах, месец је већ зашао! Свеже је. Поноћ је већ прошла. Време је да кренем. |
| "Tell me," asked Ivan, "what happened next to Yeshua and Pilate. Please, I want to know." | — Реците ми, а шта је било даље са Јешуом и Пилатом — замолио је Иван — молим вас, хтео бих да знам. |
| "Oh, no, no," the guest answered, twitching painfully, "I can't think of my novel without a shudder. Your friend from Patriarch's Ponds could have done it better than I. Thanks for the conversation. Good-bye." | — Ах не, не — паћенички се тргнувши, одговорио је гост — не могу без дрхтања да се сетим свога романа, А ваш познаник са Патријаршијског рибњака би то свакако могао да исприча боље од мене. Хвала вам на разговору. До виђења. |
| And before Ivan could realize what was happening, the window grille shut softly, and the guest was gone. | И пре но што је Иван могао да дође себи, решетка се затворила уз тихи звекет, и гост је нестао. |