 
|
|
|
|
|
|
|
| XI | Поглавље 11 |
| Ivan is Split in Two | ИВАНОВО УДВАЈАЊЕ |
| THE wood on the opposite shore of the river which, just an hour ago, had been shining in the May sun, now grew blurry and dim and then dissolved. | Борик на супротној обали реке, који је још колико пре једног сата био осветљен мајским сунцем, замутио се, расплинуо и нестао. |
| A veil of water hung outside the window. Threads of lightning kept flashing in the sky, the heavens split open, and a fearsome, flickering light flooded the sick man's room. | Вода се у густом застору обрушивала иза прозора. На небу су се сваки час палиле огњене нити, небо се распрскавало, болесникову собу обасјавала је треперава застрашујућа светлост. |
| Ivan cried softly as he sat on his bed and looked out at the turbid, frothing, bubbling river. With every clap of thunder he let out a piteous cry and covered his face in his hands. Sheets of paper covered with Ivan's writing lay on the floor. They had been blown about by the wind, which had swept through the room before the storm began. | Иван је нечујно плакао, седећи на кревету и посматрајући мутну реку која је кључала и клобучала се. На сваки удар грома жалостиво је узвикивао и покривао лице рукама. Листови које је исписао расули су се по поду - разнео их је ветар који је пред непогоду улетео у собу. |
| The poet's attempts to compose a report on the terrible consultant had come to nothing. As soon as he received a pencil stub and some paper from the stout nurse, whose name was Praskovya Fyodorovna, he had rubbed his hands together in a businesslike fashion and hastily set to work at the bedside table. He had dashed off a smart beginning, | Песникови покушаји да напише изјаву о страшном саветнику нису уродили плодом. Чим је од дебеле лекарске помоћнице, која се звала Прасковја Фјодоровна, добио патрљак оловке и хартију, пословно је протрљао руке и журно сео уза сто. Почетак је срочио прилично брзо. |
| "To the police. From Ivan Nikolayevich Bezdomny, member of MASSOLIT. Report. Yesterday evening I arrived at Patriarch's Ponds with the deceased Berlioz..." | »Милицији. Од члана МАССОЛИТ-а Ивана Николајевича Бездомног. Изјава. Јуче пред вече са покојним М. А. Берлиозом дошао сам до Патријаршијског рибњака. ..« |
| And the poet immediately became confused, largely due to the word "deceased." It made everything sound absurd from the start: how could he have arrived somewhere with the deceased? Dead men don't walk! They really will think I'm a madman! | И ту се песник спетљао, углавном због речи »покојни«. Од прве је испала некаква будалаштина: како то — дошао с покојником? Покојници не ходају! Одиста, још му се може десити и да га прогласе лудим! |
| Such thoughts made him start revising. The second version came out as follows, "...with Berlioz, later deceased..." That didn't satisfy the author either. He had to write a third version, and that came out even worse than the other two, "...with Berlioz, who fell under a streetcar..." What was irksome here was the obscure composer who was Berlioz's namesake; he felt compelled to add, "...not the composer..." | Размисливши тако, Иван Николајевич је почео да исправља оно што је написао. Испало је следеће: »... са М. А. Берлиозом, који се потом упокојио...« Ни то није задовољавало аутора. Морао је да прибегне трећој редакцији, а она је испала још гора од прве две: »... Берлиозом, који се нашао под трамвајем...« — а ту му се још закачио и онај никоме познати композитор-презимењак, па је морао да допише: »који није композитор«. |
| Tormented by these two Berliozes, Ivan crossed everything out and decided to begin with a strong opening that would immediately get the reader's attention. He began with a description of the cat boarding the streetcar, and then went back to the episode of the severed head. The head and the consultant's prediction made him think of Pontius Pilate, and in order to make the report more convincing, he decided to include the whole story about the procurator, starting with the moment when he came out onto the colonnade of Herod's palace dressed in a white robe with a blood-red lining. | Пошто се намучио тако са ова два Берлиоза, Иван је све прецртао и одлучио да почне одмах нечим веома јаким не би ли сместа привукао пажњу онога који то буде читао, и написао је да је мачак улазио у трамвај, а онда се вратио на епизоду с одрубљеном главом. Глава и саветниково предсказивање навели су га на помисао о Понтију Пилату, па да би био што убедљивији, Иван је одлучио да читаву причу о прокуратору изложи у потпуности, од оног тренутка када је овај у белом плашту с крвавом поставом изашао у колонаду Иродове палате. |
| Ivan worked hard, crossing out what he had written and adding new words. He even tried to do drawings of Pontius Pilate, and of the cat on its hind legs. But the drawings didn't help either, and the more the poet worked, the more confused and incomprehensible his report became. | Иван је марљиво радио и прецртавао оно што је написао, и уметао нове речи, па је чак покушао и да нацрта Понтија Пилата, а затим и мачка на задњим шапама. Али ни цртежи нису ништа помогли, па је песникова изјава постајала све збрканија и неразумљивија. |
| By the time an ominous stormcloud with smoking edges had appeared from the distance and enveloped the woods, and the wind had blown the papers off the table, Ivan felt drained of energy and unable to cope with the report. Making no effort at all to pick up the scattered pages, he burst into silent and bitter tears. | У тренутку када се у даљини појавио претећи облак са задимљеним ивицама и прекрио борик, и дунуо ветар, Иван је осетио да је посустао, да изјаву неће моћи да срочи, није покушао да покупи листове који су се разлетели, већ је тихо и горко заплакао. |
| The kind-hearted nurse, Praskovya Fyodorovna, came by to check on Ivan during the storm and was upset to see him crying. She closed the blinds so that the lightning would not frighten him, picked up the papers from the floor, and ran off with them to get the doctor. | Доброћудна лекарска помоћница Прасковја Фјодоровна обишла је песника за време непогоде, узбудила се када га је угледала како плаче, спустила је завесу да муње не плаше болесника, подигла листове са пода и са њима отрчала по лекара. |
| The doctor appeared, gave Ivan an injection in his arm and assured him that he would stop crying, that now everything would pass, everything would change and all would be forgotten. | Овај је дошао, дао Ивану инјекцију у руку и уверио га да више неће плакати, да ће сада све проћи, све се променити и да ће све заборавити. |
| The doctor turned out to be right. The wood across the river started to look as it had before. It stood out sharply, down to the last tree, beneath the sky which had been restored to its former perfect blueness, and the river grew calm. Ivan's anguish began to diminish right after the injection, and now the poet lay peacefully, gazing at the rainbow spread across the sky. | Лекар је био у праву. Убрзо је борик на другој страни реке постао онај стари. Он се јасно оцртавао сваким дрветом под небом које се рашчистило до раније јасне плавети, а река се смирила. Потиштеност је почела да напушта Ивана одмах после инјекције, и сада је песник лежао мирно и посматрао дугу, која се пружила преко неба. |
| Things stayed this way until evening, and he never even noticed when the rainbow evaporated, the sky faded and grew sad, and the wood turned black. | Тако је то потрајало све до вечери, и он чак није ни запазио како је дуга нестала и како се растужило и избледело небо, како је борик потамнео. |
| Ivan drank some hot milk, lay down again, and was himself surprised at how his thoughts had changed. The image of the demonic, accursed cat had somehow softened in his memory, the severed head no longer frightened him, and when Ivan stopped thinking about the head, he began to reflect on how the clinic wasn't so bad, everything considered, and how Stravinsky was a clever fellow and a celebrity and extremely pleasant to have dealings with. And, besides, the evening air was sweet and fresh after the storm. | Пошто се напио топлог млека, Иван је поново прилегао и сам се зачудио што су му се мисли промениле. Некако је избледео у сећању проклети ђавољи мачак, није га више плашила одрубљена глава и, преставши да мисли на њу, Иван је почео да размишља о томе како на клиници у ствари и није лоше, како је Стравински — паметан и знаменит човек, и да је више него пријатно имати с њим посла. Уза све то је вечерњи ваздух и пријатан и свеж после непогоде. |
| The asylum was falling asleep. The frosted white lights in the quiet corridors went out, and in accordance with regulations, the faint blue night-lights came on, and the cautious steps of the nurses were heard less frequently on the rubber matting in the corridor outside the door. | Дом јада је лагано падао у сан. У тихим ходницима су се погасиле беле мат сијалице, а уместо њих су се, по прописима, палиле слабе плаве ноћне светиљке, и све ређе су се иза врата чули пажљиви кораци болничарки по гумом застрвеним подовима ходника. |
| Now Ivan lay in a state of sweet lethargy, gazing now at the shaded lamp, which cast a mellow light down from the ceiling, now at the moon, which was emerging from the black wood. He was talking to himself. | Сада је Иван лежао пријатно изнемогао и посматрао час сијалицу под абажуром, која је са таванице бацала меку светлост, час месец који се помаљао иза црног борика, и разговарао је сам са собом. |
| "Why did I get so upset over Berlioz falling under a streetcar?" the poet reasoned. "In the final analysis, let him rot! What am I to him, anyway, kith or kin? If we examine the question properly, it turns out that I, essentially, didn't really know the deceased. What did I actually know about him? Nothing, except that he was bald and horribly eloquent. And so, citizens," continued Ivan, addressing an invisible audience, "let us examine the following: explain, if you will, why I got so furious at that mysterious consultant, magician, and professor with the black, vacant eye? What was the point of that whole absurd chase, with me in my underwear, carrying a candle? And what about that grotesque scene in the restaurant?" | — Што сам се ја, заправо, толико узбудио због тога што је Берлиоза згазио трамвај? — расуђивао је песник. На крају крајева, нека га ђаво носи! Шта сам ја њему у ствари, кум или девер? Ако се добро претресе ово питање, испада да у суштини покојника нисам честито ни познавао. И одиста, шта сам ја о њему знао? Ништа, осим то да је био ћелав и ужасно красноречив. И још нешто, грађани — настављао је Иван свој говор, обраћајући се некоме — размотримо и ово: зашто сам се то ја, објасните ви то мени, разбеснео на тог загонетног саветника, мага и професора са празним и црним оком? Чему сва ова бесмислена јурњава за њим у гаћама и са свећом у рукама, а потом и она глупа лакрдија у ресторану? |
| "But, but, but..." said the old Ivan to the new Ivan, addressing him in a stern voice from somewhere inside his head or behind his ear, "but didn't he know in advance that Berlioz's head would be cut off? How could you not get upset?" | — Но-но-но! — наједном се строго обратио, негде или унутра или над самим ухом, пређашњи Иван новоме Ивану — да ће Берлиозу глава бити одрубљена ипак је знао унапред? Како се онда не узбудити? |
| "What is there to discuss, comrades!" retorted the new Ivan to the broken-down old Ivan. "Even a child can see that there is something sinister about all this. He is, no doubt about it, a mysterious and exceptional personality. But that's what makes it so interesting! The fellow was personally acquainted with Pontius Pilate, what could be more interesting than that? And instead of making that ridiculous scene at Patriarch's Ponds, wouldn't it have been better to have asked him politely about what happened next to Pilate and the prisoner Ha-Notsri? But instead, I got obsessed with the devil knows what! Is it such an earth-shattering event—that an editor got run over! Does it mean the magazine will have to close down? So, what can you do? Man is mortal and, as was said so fittingly, sometimes suddenly so. Well, God rest his soul! There'll be a new editor, and maybe he'll be even more eloquent than the last one." | — О чему је, другови, реч? — противио се нови Иван изнемоглом пређашњем Ивану — да су то нечиста посла, јасно је чак и детету. Он је сто посто изузетна и тајанствена личност. Али то и јесте најзанимљивије! Човек је лично познавао Понтија Пилата, шта бисте занимљивије хтели? И, уместо што сам правио најглупљи русвај код Патријаршије, није ли било паметније да га учтиво запитам шта је било даље са Пилатом и тим ухапшеним Ханоцријем? А ја се бавио ђаво ће га знати чиме! И јесте ми важан догађај то што је — уредник часописа прегажен! Па шта је с тим, зар ће због тога часопис престати да излази, шта ли? Шта се ту може: човек је смртан и, као што је тачно речено, изненада смртан. Па, лака му земља била! А наћи ће се нов уредник, па чак можда и красноречивији од пређашњег. |
| After dozing off for awhile, the new Ivan asked the old Ivan spitefully, | Дремнувши мало, нови Иван је заједљиво упитао старог Ивана: |
| "So how do I look in all this?" | — Па шта сам ја очда у том случају? |
| "Like a fool!" a bass voice pronounced distinctly, a voice which did not come from either one of the Ivans and was amazingly reminiscent of the consultant's bass. | — Будала ! — разговетно је рекао некакав бас, који очигледно није припадао ниједном Ивану, а ужасно је личио на саветников. |
| For some reason Ivan did not take offense at the word "fool," but was pleasantly surprised by it, smiled, and fell into a half-sleep. Sleep was creeping up on Ivan, and he could already see a palm tree on an elephantlike trunk, and a cat went by—not a fearsome one, but a jolly one, and, in short, sleep was about to engulf him when suddenly the window grille moved aside noiselessly, and a mysterious figure, who was trying to hide from the moonlight, appeared on the balcony, and shook a warning finger at Ivan. | Иван се из неких разлога није увредио због речи »будала«, већ јој се чак и пријатно зачудио, осмехнуо се и смирио у полусну. Сан се прикрадао Ивану, и већ му се причинила палма на слоновској нози, и мачак је прошао поред њега — нe страшан, већ забаван, и, речју, Иван тек што није утонуо у сан кад се решетка наједном нечујно померила у страну, а на балкону се појавила тајанствена прилика, која се крила од месечеве светлости, и припретила Ивану прстом. |
| Not feeling the least bit afraid, Ivan raised himself in bed and saw that there was a man on the balcony. And this man pressed his finger to his lips and whispered, "Shh!" | Иван се без трунке страха придигао на кревету и спазио на балкону човека. А тај човек је, приневши прст устима, прошаптао: — Псссст!... |