 
|
|
|
|
|
|
|
| X | Поглавље 10 |
| News from Yalta | ВЕСТИ ИЗ ЈАЛТЕ |
| AT the same time as disaster struck Nikanor Ivanovich, not far from 302B, on that same Sadovaya Street, two men sat in the office of the financial director of the Variety Theater: Rimsky himself and Varenukha, the theater manager. | У време кад се Никанору Ивановичу десила несрећа, у непосредној близини зграде број 302-бис, у тој истој Садовој улици, у кабинету Римског, финансијског директора Варијетеа, налазила су се два лица: лично Римски и администратор Варијетеа — Варенуха. |
| Two windows of the large second-floor office looked out on Sadovaya Street, and another, behind the financial director, who was sitting at his desk, looked out on the Variety's summer garden, where there were soft-drink stands, a shooting gallery, and an open-air stage. Apart from the desk, the office furnishings included a bunch of old theater bills hanging on the wall, a small table with a carafe of water, four armchairs, and a dusty, time-worn scale model of some stage revue set up on a stand in the corner. Well, it goes without saying that the office also contained a small fireproof safe, battered and chipped, which stood on Rimsky's left, next to the desk. | Два прозора великог кабинета на нрвом спрату позоришта гледала су на Садову, а један, баш иза леђа финдиректора који је седео за писаћим столом, у летњу башту Варијетеа, где су се налазили бифеи, стрељана и отворена сцена. Намештај кабинета, осим писаћег стола, састојао се од гомиле старих афиша које су висиле на зиду, малог сточића са бокалом воде, четири фотеље и стакла у углу, на коме се налазила прашњава стара макета некакве ревије. И сасвим је разумљиво што се сем овога у кабинету налазила и омања, изанђала, изгуљена каса, са леве стране Римског, поред писаћег стола. |
| Rimsky, who was sitting at the desk, had been in a foul mood since morning. Varenukha, on the other hand, was very animated and somehow especially restless and energetic. For the time being he had no outlet for his nervous energy. | Римски, који је седео за столом, био је од јутра мрзовољан, а Варенуха је, напротив, био веома живахан и некако немирно активан. Међутим, његова енергија је била излишна. |
| Varenukha had taken refuge in the financial director's office in order to escape from the free-ticket hounds who poisoned his existence, especially on days when there was a change of program. And today was just such a day. | Варенуха се крио у кабинету финдиректора од оних који су му тражили пропуснице и загорчавали живот, посебно у дане када се мењао програм. А данас је управо био такав дан. |
| As soon as the phone began to ring, Varenukha picked up the receiver and lied into it, | Чим би зазвонио телефон, Варенуха би дизао слушалицу и лагао: |
| "Who? Varenukha? He's not here. He's left the theater." | — Кога? Варенуху? Није ту. Изашао је из позоришта. |
| "Call Likhodeyev again, please," said Rimsky in irritation. | — Телефонирај, молим те, Лиходејеву још једном — љутито је рекао Римски. |
| "He's not home. I already sent Karpov over. There's no one in his apartment." | — Па нема га код куће. Већ сам и Карпова слао. Никога нема у стану. |
| "The devil knows what's going on," hissed Rimsky, clicking his adding machine. | — Ђаво ће га знати шта је то — сиктао је Римски, лупкајући на рачунару. |
| The door opened, and an usher came in dragging a thick stack of additional theater bills hot off the press. Printed in large red letters on green sheets of paper was: | Врата су се отворила и разводник је увукао дебео свежањ управо одштампаних допунских афиша. На зеленим листовима је крупним црвеним словима било одштампано: |
| TODAY AND EVERY DAY AT THE VARIETY THEATER | ДАНАС И СВАКОДНЕВНО У ПОЗОРИШТУ ВАРИЈЕТЕ |
| AN ADDED ATTRACTION: | ВАНРЕДАН ПРОГРАМ |
| PROFESSOR WOLAND | ПРОФЕСОР ВОЛАНД |
| PERFORMS BLACK MAGIC WITH AN EXPOSÉ IN FULL | СЕАНСЕ ЦРНЕ МАГИЈЕ СА ЊЕНИМ ПОТПУНИМ РАСКРИНКАВАЊЕМ |
| Varenukha stepped back from the playbill, which he had draped over the scale model, admired it, and ordered the usher to paste them up everywhere. | Измакнувши се од афише, коју је пребацио преко макете, Варенуха ју је погледао с уживањем и наредио разводнику да се одмах излепе сви примерци. |
| "It looks good, eye-catching," noted Varenukha as the usher was leaving. | — Добро је, пада у очи — приметио је Варенуха када је разводник отишао. |
| "Well, I don't like this venture at all," grumbled Rimsky, gazing angrily at the playbill through his horn-rimmed glasses. "And, I'm amazed they've allowed him to perform at all!" | — А мени се нимало не допада ова замисао — љутито погледајући афишу кроз наочаре с рожнатим оквиром, гунђао је Римски — и уопште се чудим како су му дозволили да то постави на сцену. |
| "No, Grigory Danilovich, don't say that, it was a very shrewd move. The whole point of it is the expose." | — Не, Григорије Даниловичу, не говори тако! То је вешт потез. Суштина свега је у раскринкавању. |
| "I don't know, I don't know, it has no point at all, as far as I'm concerned, and besides, Styopa's always dreaming up things like this! If only he'd let us have a look at the magician. Have you seen him? Where the hell did they dig him up?" | — Не знам, не знам, никакве суштине ту и нема, и увек он измишља тако нешто! Бар да нам је показао тог мага. Јеси ли га бар видео? Одакле ли га је само ископао, ђаво ће га знати! |
| It was obvious that neither Varenukha nor Rimsky had seen the magician. Yesterday Styopa ("like a madman," to quote Rimsky) had run in to see the financial director with the draft of a contract, ordered him to draw it up and to authorize payment. And, the magician had disappeared, and no one had seen him except Styopa. | Испоставило се да Варенуха, као ни Римски, није видео мага. Јуче је Стјопа (»као суманут« — по речима Римског) долетео финдиректору са већ написаним нацртом уговора, наредио да се он одмах начисто прекуца и новац исплати. А тај маг је испарио, и нико га није ни видео, изузев самог Стјопе. |
| Rimsky took out his watch, saw it was five after two, and became positively enraged. This was the limit! Likhodeyev had called around eleven and said that he would be there in half an hour. Not only had he not come, he had disappeared from his apartment! | Римски је извадио сат, видео да је већ два сата и пет минута и разјарио се. Стварно! Лиходејев је телефонирао негде око једанаест сати, рекао да ће доћи за пола сата, а не само што није дошао већ је и из стана нестао! |
| "I've got work to do!" snarled Rimsky, poking his finger at a pile of unsigned papers. | — Послови ми стоје! — сад је већ урлао Римски, показујући прстом гомилу нспотнисаиих папира. |
| "Maybe he's fallen under a streetcar, like Berlioz?" said Varenukha, holding the receiver to his ear and listening to the deep, prolonged, and utterly hopeless ringing. | — Да није и он, као Берлиоз, пао под трамвај? — рекао је Варенуха, држећи крај увета слушалицу у којој су се чули дубоки, дуги и потнуно безнадежни сигнали. |
| "Wouldn't be so bad," said Rimsky through his teeth, in barely audible tones. | — Не би било ни лоше ... — једва чујно је кроз зубе казао Римски. |
| At that very moment a woman walked into the office, wearing a uniform jacket, a cap, a black skirt, and sneakers. She removed a small white square and a notebook from her waist-pouch and asked, | Тог истог часа у кабинет је ушла жена у службеној блузи, са шапком, у црној сукњи и патикама. Из торбице на појасу жена је извукла бели квадратић и свеску и упитала: |
| "Is this the Variety? Express telegram for you. Sign please." | — Где је овде Варијете? Хитан телеграм за вас. Потпишите. |
| Varenukha left a scrawl in the woman's notebook, and as soon as the door closed behind her, he opened the square. | Варенуха је нашкрабао нешто у жениној свесци и, чим су се за њом залупила врата, отворио квадратић. |
| After reading the telegram, he blinked, and handed it to Rimsky. | Прочитавши телеграм, почео је да трепће, и пружио квадратић Римском. |
| The telegram read as follows, "Yalta-Moscow. Variety. Today eleven-thirty Criminal Investigation Department appeared nightshirt-trouser-. clad brown-haired psycho allegedly Likhodeyev Director Variety Wire Yalta CID whereabouts Director Likhodeyev." | У телеграму је стајало следеће: »Јалта. Москва. Варијете. Данас пола дванаест криминални одсек дошао смеђокос у спаваћици панталонама без чизама неуравнотежен представио се Лиходејев директор Варијетеа. Телеграфишите хитно криминалном одсеку Јалте где је директор Лиходејев.« |
| "Yeah, sure, and I'm your Aunt Mary!" exclaimed Rimsky, and added, "One more surprise!" | — Е, па наздравље! — узвикнуо је Римски и додао: — Још једно изненађење! |
| "A False Dmitri," said Varenukha and he began speaking into the phone, "Telegraph office? Charge to Variety. Take a telegram... Are you listening? 'Yalta Criminal Investigation Department... Director Likhodeyev Moscow Financial Director Rimsky.' " | — Лажни Дмитриј! — рекао је Варенуха и одмах дигао слушалицу телефона: — Телеграф? На рачун Варијетеа. Примите хитан телеграм. Чујете ли? »Јалта криминални одсек. .. Директор Лиходејев у Москви, Финдиректор Римски«. |
| Taking no heed of the communiqué about the Yalta impostor, Varenukha again picked up the phone to try to find out where Styopa was and, naturally, he could not locate him anywhere. | Не обазирући се на извештај о самозванцу из Јалте, Варенуха је поново почео да тражи телефоном Стјопу где је год знао и умео и, разуме се, нигде га није пронашао. |
| Just as he was holding the receiver in his hand, trying to figure out where to call next, the same woman who had brought the first telegram reappeared and handed him a new envelope. Varenukha opened it in haste, read what was written, and whistled. | Управо у часу када је Варенуха, држећи у рукама слушалицу, размишљао где би још могао да телефонира, ушла је она иста жена која је донела и први телеграм, и уручила Варенухи нов коверат. Отворивши га брзо, Варенуха га је прочитао и звизнуо. |
| "What now?" asked Rimsky, twitching nervously. | — Шта је сада? — нервозно се тргнувши, упитао је Римски. |
| Varenukha handed him the telegram in silence, and the financial director read the following words: "Please believe transported Yalta Woland's hypnosis wire CID confirmation identity Likhodeyev." | Варенуха му је ћутке пружио телеграм, и финдиректор је угледао у њему следеће речи: »Молим верујте бачен Јалту хипнозом Воланда телеграфишите криминалном одсеку потврду идентитета Лиходејев«. |
| Rimsky and Varenukha, their heads touching, reread the telegram, and when they finished, they stared at each other in silence. | Римски и Варенуха су, дотичући се главама, читали и читали телеграм, а када су га на крају прочитали, ћутке су се упиљили један у другога. |
| "Citizens!" said the woman angrily. "Sign for it and then you can be quiet for as long as you want! I've got telegrams to deliver." | — Грађани! — наједном се наљутила жена — потпишите, па онда ћутите до миле воље! Ја телеграме разносим! |
| Varenukha, still staring at the telegram, scribbled something in the notebook, and the woman disappeared. | Варенуха се, не скидајући поглед са телеграма, потписао укосо у свесци, и жена је нестала. |
| "Weren't you talking to him on the phone just after eleven?" asked the director in complete bewilderment. | — Ти си са њим разговарао телефоном после једанаест? — ништа не схватајући, казао је администратор. |
| "Oddly enough, yes!" cried Rimsky in piercing tones. "But whether I talked to him or not is irrelevant, he can't possibly be in Yalta now! That's absurd!" | — Смешно је и говорити! — дрекнуо је Римски. — Разговарао ја са њим или не, он сада никако не може да буде у Јалти! То је смешно! |
| "He's drunk," said Varenukha. | — Пијан је... — рекао је Варенуха. |
| "Who's drunk?" asked Rimsky, and again they both stared at each other. | — Ко је пијан? — упитао је Римски, и они су поново почели да пиље један у другога. |
| That an impostor or lunatic had sent a telegram from Yalta was beyond doubt. What was odd, though, was how the Yalta jokester could have known about Woland, who had arrived in Moscow only yesterday. How could he know about the connection between Likhodeyev and Woland? | Да је из Јалте телеграфисао некакав самозванац или лудак, у то није било сумње; али је чудно било ово; одакле је мистификатор из Јалте могао да зна за Воланда, који је тек јуче стигао у Москву? Откуда он зна за везу између Лиходејева и Воланда? |
| "Hypnosis..." said Varenukha, repeating the word in the telegram. "How did he hear about Woland?" He crinkled up his eyes and suddenly announced decisively, "No, this is nonsense, nonsense, nonsense!" | »Хипнозом...« понављао је Варенуха реч из телеграма. — Одакле ли он зна за Воланда? — почео је да трепће и наједном одлучно викнуо: — Ма не! којешта! којешта! којешта! |
| "Where the devil is this Woland staying?" asked Rimsky. | — Где ли је тај Воланд одсео, ђаво га однео? — упитао је Римски. |
| Varenukha got in touch with the Intourist Office immediately and reported, to Rimsky's complete surprise, that Woland was staying in Likhodeyev's apartment. He then dialed Likhodeyev's apartment and listened to the phone ring repeatedly and insistently. In between rings he could hear from somewhere far away a deep, somber voice singing, "the cliffs, my refuge..." and Varenukha decided that a voice from some radio station had somehow cut into the telephone circuit. | Варенуха је одмах позвао интуристички биро и, на највеће запрепашћење Римског, саопштио да је Воланд одсео у стану Лиходејева. Окренувши потом телефонски број Лиходејевљевог стана, Варенуха је дуго слушао звонке сигнале из слушалице. Усред тих сигнала наједном се из даљине зачуо потмуо, мрачан глас како певуши: ». .. стене, склониште моје...« — и Варенуха је закључио да је однекуд у телефонску мрежу упао глас из радио-позоришта. |
| "There's no answer at the apartment," said Varenukha, hanging up the phone. "Perhaps I should try again..." | — Нико не одговара из стана — рекао је Варенуха, спуштајући слушалицу — мањ да покушамо још да телефонирамо ... |
| He didn't finish his sentence. The same woman appeared in the door again, and both Rimsky and Varenukha got up to meet her, but this time it was a dark sheet of paper that she removed from her bag, rather than a small white square. | Није успео да доврши. У вратима се појавила она иста жена и обојица, и Римски и Варенуха, устали су јој у сусрет, а она је извукла из торбице нe више бео, већ некакав таман лист. |
| "This is beginning to get interesting," said Varenukha through his teeth, staring after the woman as she made a quick exit. Rimsky was the first to get hold of the sheet. | — Ово већ постаје занимљиво — процедио је кроз зубе Варенуха, пратећи погледом жену која је журно одлазила. |
| Against the dark background of the photographic paper, one could clearly make out black, handwritten lines: | Лист је први у руке узео Римски. На тамној основи фотографског папира јасно су се видели црни реци исписани руком: |
| "Proof my handwriting my signature Wire confirmation put Woland under secret surveillance. Likhodeyev." | »Доказ мој рукопис мој потпис телеграфишите потврду тајно мотрите на Воланда Лиходејев«. |
| During his twenty years in the theater Varenukha had seen a lot of things, but now he felt as if a shroud were covering his brain, and he was unable to say anything except the trite and, moreover, utterly absurd phrase, | За двадесет година рада у позориштима Варенуха је свашта доживео, али је сада осетио као да му се на разум навукла некаква копрена, и није знао ништа да каже до свакодневну и потпуно бесмислену реченицу: |
| "This can't be!" | — То је немогуће! |
| Rimsky, on the other hand, reacted differently. He got up, opened the door, and roared at the messenger girl sitting on the stool outside, | Римски није тако поступио. Устао је, отворио врата и дрекнуо кроз њих курирки која је седела на хоклици: |
| "Don't let anyone in unless they have mail to deliver!"—and locked the door. | — Не пуштајте никога осим поштара! — и закључао је врата. |
| Then he took a pile of papers out of his desk and began a careful comparison of the bold, backward-slanting letters in the photogram and the letters in Styopa's memoranda and in his signatures, which were embellished with a spiral flourish. Varenukha leaned over the desk and breathed hotly on Rimsky's cheek. | После тога је извукао из писаћег стола хрпу папира и почео пажљиво да упоређује дебела, улево нагнута слова на фотограму са словима у Стјопиним одлукама и у његовим потписима. Варенуха је, налегавши на сто, дувао Римском у образ. |
| "It's his handwriting, all right," the financial director finally pronounced, and Varenukha echoed him, "His, indeed." | — Рукопис је његов — на крају је сигурним и чврстим гласом рекао финдиректор, а Варенуха је одговорио као ехо: — Његов. |
| When Varenukha looked into Rimsky's face, he was amazed by the change that had taken place. The already thin financial director seemed to have gotten even thinner and to have aged, and the eyes behind his horn-rimmed glasses had lost their customary sharpness, and expressed not only alarm, but sorrow as well. | Загледавши се у лице Римског, администратор се зачудио колико се то лице променило. И иначе мршав, финдиректор као да је још више смршао, па чак и остарио, његове очи у рожнатом оквиру нису биле, као обично, заједљиве, у њима се појавила не само узнемиреност већ чак и нешто налик на тугу. |
| Varenukha did everything you expect someone to do who is in a state of shock: he ran around the office and raised his arms up twice, like someone crucified, drank a whole glass of yellowish water from the carafe, and exclaimed, | Варенуха је учинио све што чини човек у тренуцима великог запрепашћења. Он се и растрчао по кабинету и два пута дизао руке, као да је разапет, и испио пуну чашу жућкасте воде из бокала, и узвикивао: |
| "I don't understand! I don't understand! I do not under-stand!" | — Не разумем! Не ра-зу-мем! |
| Rimsky stared out the window, thinking intensely about something. The financial director was in a very difficult position: he had to devise, right on the spot, an ordinary explanation for out-of-the-ordinary happenings. | А Римски је гледао кроз прозор и нешто интензивно размишљао. Положај финдиректора био је изузетно тежак. Требало је одмах, на лицу места, пронаћи обично објашњење за необичне појаве. |
| The financial director narrowed his eyes and tried to imagine Styopa, shoeless and in a nightshirt, getting on some unheard-of, super-fast plane at around 11:30 in the morning and then, also at 11:30, the same Styopa standing in his socks at the airport in Yalta... The devil knew how! | Зажмиривши, финдиректор је замислио Стјопу у спаваћој кошуљи и без чизама како данас око пола дванаест улази у неки невиђено пребрзи авион, а затим, опет њега, Стјопу, и опет у пола дванаест, како стоји само у чарапама на аеродрому у Јалти... ђаво ће га знати шта је та! |
| Maybe it wasn't Styopa who called him from his apartment? No, it was Styopa! As if he didn't know Styopa's voice! And even if it hadn't been Styopa on the phone that morning, it was certainly Styopa who appeared in his office as recently as yesterday evening, bringing that foolish contract and annoying the financial director with his thoughtlessness. How could he have left town or taken a plane without telling the theater? And even if he had taken a plane last night, he couldn't have gotten there by noon today. Or could he? | Можда то није Стјопа данас разговарао са њим телефоном из свог сопственог стана? Не, то је био Стјопа! Зар он да не позна Стјопин глас? Па да и није данас био Стјопа, али зар није још колико јуче, негде пред вече, Стјопа из свог дошао у овај овде кабинет са овим блесавим уговором и разбеснео финдиректора својом лакомисленошћу. Како је то он могао да отпутује, а да се не јави позоришту? Па и да је синоћ одлетео не би никако могао да стигне тамо данас до поднева. Или би можда и могао? |
| "How many kilometers is it to Yalta?" asked Rimsky. | — Колико има километара до Јалте? — упитао је Римски. |
| Varenukha stopped his running about and shouted, "I thought of that! I already thought of that! By train to Sevastopol it's about 1500 kilometers. And it's another eighty kilometers from there to Yalta. But, by air, of course, it's less." | Варенуха је престао да трчкара и раздрао се: — Размишљао сам! Већ сам размишљао! До Севастопоља возом има око хиљаду и по километара, а до Јалте додај још осамдесетак километара. Али, ваздушном линијом је, разуме се, мање. |
| Hm... Yes... Trains were out of the question. But what then? A fighter plane? Who would let Styopa on a fighter plane without shoes? Why? Maybe he took off his shoes when he arrived in Yalta. Again: why? Besides, they wouldn't have let him on a fighter plane even with shoes! And what did a fighter plane have to do with it? Still, they had it in writing that he appeared at the Criminal Investigation Department at 11:30 in the morning, but he was talking on the phone in Moscow... wait a minute... at that point the face of Rimsky's watch suddenly appeared before his eyes... He remembered where the hands had been. God! It had been 11:20. So where does that leave us? If we assume that Styopa left for the airport right after our conversation and got there in, say, five minutes, which, by the way, is also inconceivable, then we are left to conclude that the plane took off right on the spot and covered more than 1000 kilometers in just five minutes?! Meaning that it traveled at more than 1200 kilometers per hour!! That's impossible, so he can't be in Yalta. | Хм ... Да... Ни о каквом возу не може бити ни говора, Па шта је онда? Ловац? Ко би и у какав ловачки авион пустио Стјопу без чизама? И зашто? Можда је скинуо чизме када је долетео у Јалту? Али опет: зашто? Па ни у чизмама га у ловачки авион не би пустили! Па ни ловац са свим тим нема никакве везе. Јер, писало је да је у криминалистички одсек стигао у пола дванаест пре подне, а телефоном је разговарао из Москве... станите, станите мало .. . пред очима Римског се појавио бројчаник његовог сата ... Присећао се како су стајале казаљке... Ужас! То је било у једанаест часова и дванаест минута. Шта онда све то значи? Ако претпоставимо да је непосредно после разговора Стјопа појурио на аеродром и стигао на њега, рецимо, за једно пет минута, што је, узгред буди речено, такође незамисливо — онда испада да је авион, полетевши истога часа, за пет минута превалио више од хиљаду километара. Према томе, он на сат прелеће више од дванаест хиљада километара!! То је немогуће, а то значи — да он није у Јалти. |
| What other explanation was there? Hypnosis? There was no hypnosis in the world that could propel someone more than 1000 kilometers! So is he only imagining that he's in Yalta? He's imagining it, perhaps, and the Yalta CID is imagining it too?! No, you'll have to excuse me, but things like that don't happen. But hadn't they sent a wire from there? | Шта онда може да буде? Хипноза? Нема такве хипнозе на свету која би човека могла да баци на удаљеност од хиљаду километара! Значи, њему се само причињава да је у Јалти? Њему се можда и причињава, а зар се и криминалистичком одсеку у Јалти причињава?! Не, не, извините, то није могуће!... Али они ипак оданде шаљу телеграме? |
| The financial director's face looked literally horror-struck. Meanwhile, the doorknob was being pulled and twisted from the outside, and the messenger girl was heard shouting desperately, | Финдиректорово лице било је буквално страшно. У међувремену су са спољне стране вукли и цимали кваку, и чуло се како курирка иза врата очајнички виче: |
| "You can't go in! I won't let you! Even if you kill me! There's a meeting!" | — Не може! Не пуштам! Макар ме и преклали! Састанак! |
| Rimsky did his utmost to control himself, picked up the phone, and said, | Римски се савладао колико је могао, подигао је телефонску слушалицу и рекао у њу: |
| "Connect me with Yalta, it's urgent." | — Дајте ми хитно везу са Јалтом. |
| "Smart!" Varenukha exclaimed to himself. | »Паметно!« у себи је ускликнуо Варенуха. |
| But the call to Yalta did not go through. Rimsky hung up the phone and said, | Али разговор са Јалтом није обављен. Римски је спустио слушалицу и рекао: |
| "The line's out of order, as if out of spite." | — Као за инат, линија је у квару. |
| It was obvious that the faulty line had a particularly devastating effect on Rimsky and even made him reflective. After musing for a while, he again picked up the receiver with one hand and with the other began writing down what he was saying into the phone. | Видело се да га је квар линије због нечега нарочито снажно погодио и чак натерао да се замисли. Поразмисливши мало, поново је дигао слушалицу једном руком, а другом је почео да бележи оно што је говорио у слушалицу. |
| "Take an express telegram. Variety. Yes. Yalta. Criminal Investigation Department. Yes. Today around 11:30 Likhodeyev phoned me in Moscow. Stop. After that missed work and cannot be located by phone. Stop. Handwriting confirmed. Stop. Steps taken to put said artiste under surveillance. Financial Director Rimsky.'" | — Примите хитан телеграм. Варијете. Да. Јалта. Одсек за криминал. Да. »Данас око пола дванаест Лиходејев говорио са мном телефоном из Москве, стоп. После тога на посао није дошао не можемо га пронаћи телефоном, стоп. Рукопис потврђујем. стоп. Мере надзора над поменутим уметником предузимам. Финдиректор Римски.« |
| "Very smart!" thought Varenukha, but before he could think it properly these words echoed in his head, "It's stupid! He can't be in Yalta!" | »Врло паметно!« помислио је Варенуха, али није стигао ни да помисли то како треба, а кроз главу му је већ пролетела друга мисао: »Којешта! Он не може бити у Јалти!« |
| Meanwhile, Rimsky did the following: he neatly folded all the telegrams that had been received, put them in a packet along with a copy of the telegram he had sent, put the packet into an envelope, sealed it, wrote something on it, and then handed it to Varenukha saying, | Римски је у међувремену урадио следеће: пажљиво је сложио у свежањ, све телеграме које је примио, као и копију свог телеграма, свежањ ставио у коверат, залепио га, написао на њему неколико речи и уручио га Варенухи са речима: |
| "Ivan Savelyevich, take this over in person right away. Let them figure it out." | — Одмах ово, Иване Савељевичу, лично однеси. Нека се они тамо сналазе како умеју и знају. |
| "Now that's really smart!" thought Varenukha, and he stuffed the envelope into his briefcase. Then, just in case, he dialed Styopa's apartment again, listened, winked joyously and mysteriously, and smirked. Rimsky stretched his neck to listen. | »Ово је одиста паметно!« — помислио је Варенуха и стрпао коверат у своју ташну. После тога је за сваки случај још једном позвао телефоном Стјопин стан, ослушнуо и почео радосно и тајанствено да намигује и да се кревељи. Римски је истегао врат. |
| "May I speak to the artiste Woland?" Varenukha asked sweetly. | — Молио бих уметника Воланда? — умилно је упитао Варенуха. |
| "They're busy," a crackling voice replied, "Who may I say is calling?" | — Заузети су — одговорила је слушалица мекетавим гласом. — А ко га тражи? |
| "The manager of the Variety Theater, Varenukha." | — Администратор Варијетеа Варенуха. |
| "Ivan Savelyevich?" the receiver exclaimed joyously. "I'm terribly happy to hear your voice! How's your health?" | — Иван Савељевич! — радосно је узвикнула слушалица — врло ми је драго што вам чујем глас! Како сте ми? |
| "Merci" the astonished Varenukha replied. "And who am I speaking to?" " | — Мерси — запрепашћено је одговорио Варенуха — а са ким говорим? |
| The assistant, his assistant and interpreter, Korovyov," crackled the receiver. "I'm at your service, my dear Ivan Savelyevich! Tell me how I can be of help to you. Well?" | — Помоћник, помоћник његов и преводилац Коровјев — торокала је слушалица — на услузи сам вам, најдражи Иване Савељевичу! Располажите мноме како вам драго! Дакле? |
| "Excuse me, but is Stepan Bogdanovich Likhodeyev not at home?" | — Извините, да ли је Степан Богданович Лиходејев можда код куће? |
| "Alas, no! He's not!" shouted the receiver. "He's gone." "Where to?" | — Авај, није! Није! — викала је слушалица — отпутовао је. |
| "He went for a drive outside of town. | — А камо? |
| "Wha... what's that? A dr... drive? And when will he be back?" | — Ван града, да се провоза колима. |
| "He said, I'm just going out for some fresh air and I'll be right back!" | — Ка.. . како? Про .. . провоза?.. . А када ће се вратити? |
| "I see..." said Varenukha, completely at a loss. | — Рекао је да ће удахнути мало свежег ваздуха и да ће се вратити. |
| "Merci. Be so kind as to tell Monsieur Woland that he will be appearing today in the third part of the program." | — Тако... — збуњено је рекао Варенуха. — Мерси... Будите тако добри и поручите месје Воланду да је његов наступ данас у трећем делу. |
| "I will indeed. But of course. Without fail. Right away. To be sure. I'll tell him," tapped out the receiver abruptly. | — Разумем. Како да не. Неизоставно. Овога часа. Обавезно. Поручићу — одсечно је грувала слушалица. |
| "All the best," said the astonished Varenukha. | — До виђења — рекао је Варенуха чудећи се. |
| "Please accept," said the receiver, "my best, my warmest wishes and regards! I wish you success! Good luck! Complete happiness. Everything!" | — Молим вас да примите — говорила је слушалица — моје најсрдачније и најтоплије поздраве и жеље! Успеха! Среће! Потпуну срећу. Све! |
| "Well, of course! It's just what I said!" cried the manager excitedly. "He didn't go to any Yalta, he just went for a ride in the country!" | — Па наравно! Јесам ли рекао? — узбуђено је викао администратор — каква Јалта, отишао је ван града! |
| "If that's the case," said the financial director, turning pale with rage, "words can't describe what a swine he is!" | — Па, ако је тако — побледевши од беса, рекао је финдиректор — онда је то одиста таква свињарија да јој нема равне! |
| Here the manager jumped up and let out such a shout that Rimsky shuddered. | Тада је администратор подскочио и викнуо тако да се Римски тргао: |
| "I just remembered! I just remembered! There's a Crimean restaurant just opened up in Pushkino called the 'Yalta.' That solves everything! He must have gone there, had too much to drink, and started sending us telegrams!" | — Сетио сам се! Сетио! У Пушкину је отворена бурекџиница »Јалта!« Све је јасно! Отишао је тамо, напио се и сада оданде телеграфише! |
| "This is really too much," replied Rimsky, his cheek twitching and his eyes blazing with real fury. "Well, he'll pay a heavy price for this little jaunt!..." He suddenly broke off and added hesitantly, "But what about the Criminal Investigation Department..." | — Па то прелази све границе — одговорио је Римски, док му је образ играо и у очима му пламтела права и тешка мржња. Е па добро, скупо ће га стајати та шетња! — тад је наједном запео и неодлучно додао: — Али, ипак, тај криминални одсек... |
| "That's absurd! More of his little games," interjected the affable Varenukha, who then asked, "So should I take this packet over anyway?" | — То су глупости! Његове шале — прекинуо га је експанзивни администратор и упитао: — А коверат ипак да однесем? |
| "Absolutely," answered Rimsky. | — Свакако — одговорио је Римски. |
| Again the door opened, and in walked the same woman... "She's back!" thought Rimsky with inexplicable anguish. And both of them stood up to meet her. | И поново су се отворила врата и чула се она иста . .. »Она!« из неких разлога је тужно помислио Римски. И обојица су устала да дочекају поштарку. |
| This time the telegram read as follows, | Овога пута у телеграму су се налазиле следеће речи: |
| "Thanks confirmation send me ASAP 500 rubles CID flying Moscow tomorrow Likhodeyev." | »Хвала за потврду хитно пет стотина криминалном одсеку и мени сутра летим за Москву Лиходејев«. |
| "He's lost his mind," said Varenukha weakly. | — Полудeо је... — једва је рекао Варенуха. |
| But Rimsky jingled his key, took some money out of the safe, counted out 500 rubles, rang for the messenger, gave him the money and sent him off to the telegraph office. | Римски је звецнуо кључевима, извукао из касе новац, одбројао пет стотина рубаља, зазвонио, дао куриру новац и послао га на телеграф. |
| "Good heavens, Grigory Danilovich," said Varenukha, not believing his eyes. "If you ask my opinion, you're throwing the money away." | — Забога, Григорије Даниловичу — не верујући сопственим очима, проговорио је Варенуха — сматрам да бадава шаљеш новац. |
| "It'll come back," Rimsky replied softly, "and that little outing will cost him plenty." Then he added, pointing to Varenukha's briefcase, "Get going, Ivan Savelyevich, don't delay." | — Вратиће се — одговорио је Римски тихо — а он ће добро да плати овај пикник — и додао је, показујући Варенухину ташну: — Хајде, Иване Савељевичу, не губи време. |
| And Varenukha ran out of the office with the briefcase. | И Варенуха је са ташном излетео из кабинета. |
| When he went downstairs, he saw an extremely long line at the box office and learned from the cashier that she expected to be sold out within the hour because the public had come in droves after seeing the additional playbills. Varenukha told the cashier to set aside thirty of the best seats in the orchestra and loges and then rushed out of the box office. After fighting off the obnoxious free-pass seekers, he ducked into his office to grab his cap. At that moment the phone rang. | Спустио се у приземље, угледао дугачак ред испред благајне, сазнао од благајнице како очекује да кроз један сат све карте буду распродате, јер је публика нагрнула чим је видела додатну плакату, наредио јој да задржи и остави на страну тридесетак најбољих места у ложама и у партеру, истрчао из благајне, успут се одмах отарасио наметљиваца што траже пропуснице и улетео у свој кабинет да узме качкет. У том часу је почео да зврчи телефон. |
| "Yes!" shouted Varenukha. | — Да! — повикао је Варенуха. |
| "Ivan Savelyevich?" inquired the receiver in a loathsome nasal twang. | — Иван Савељевич? — упитала је слушалица најодвратнијим уњкавим гласом. |
| "He's not in the theater!" Varenukha was about to shout back, but the receiver immediately cut him off, | — Није у позоришту! — повикао је Варенуха, али га је слушалица одмах прекинула. |
| "Don't play the fool, Ivan Savelyevich, just listen. Don't take those telegrams anywhere, and don't show them to anyone." | — Не правите се луди, Иване Савељевичу, већ слушајте. Оне телеграме не носите никуда и никоме их не показујте. |
| "Who is this speaking?" roared Varenukha. "Stop playing games, citizen! You'll be exposed! What's your number?" | — Ко то говори? — грмео је Варенуха. — Престаните, грађанине, са тим шалама! Одмах ће вас пронаћи. Ваш број? |
| "Varenukha," sounded the same loathsome voice. "Do you understand Russian? Do not take those telegrams anywhere." | — Варенуха — одвратио је онај исти одвратни глас — разумеш ли ти руски? Не носи телеграме никуда. |
| "So, you're not going to stop?" shouted the manager in a frenzy. "Well, you better watch out! You'll pay for this!" He shouted yet another threat, but then stopped because he sensed that there was no longer anyone listening to him on the line. | — А, значи, нећете да престанете? — повикао је бесно администратор — припазите се! платићете ми то! довикнуо је још неку претњу, али је ућутао, јер је осетио да га у слушалици више нико не слуша. |
| At this point, the office somehow suddenly began to get dark. Varenukha ran out, slammed the door behind him, and hurried out to the summer garden through the side door. | Тада је у кабинету почело некако брзо да се смркава. Варенуха је истрчао, залупио врата за собом и кроз споредан улаз полетео према летњој башти. |
| The manager was agitated and full of energy. After the impudent phone call he was convinced that a band of hooligans was playing nasty tricks, and that the tricks had something to do with Likhodeyev's disappearance. A desire to unmask the villains overcame the manager and, strange as it may seem, he began to experience a sense of pleasant anticipation. This happens when someone is seeking to be the center of attention, the bearer of sensational news. | Администратор је био узбуђен и пун енергије. После дрског телефонског позива он више није сумњао да то некаква мангупска банда прави неукусне шале и да те шале имају везе с нестанком Лиходејева. Администратор се гушио од жеље да открије злотворе и, ма како то било чудно, почео је да предосећа нешто пријатно. То се дешава човеку кад хоће да се нађе у средишту пажње, да негде поднесе сензационалан извештај. |
| In the garden the wind blew in the manager's face and got sand in his eyes, as if it were trying to bar his way or give him a warning. A window on the second floor banged so hard that the glass almost flew out, the tops of the maples and lindens rustled uneasily. It got dark and turned cooler. The manager rubbed his eyes and saw a yellowbellied thundercloud crawling low over Moscow. A muffled growl was heard in the distance. | У башти је ветар дунуо у лице администратору и засуо му очи песком, као да му је преграђивао пут, као да га је на нешто упозоравао. На спрату се залупио прозор, тако да умало није излетело стакло, а лишће у крошњама кленова и липа немирно је зашуштало. Смрачило се и захладнело. Администратор је протрљао очи и угледао како се над Москвом ниско наднео трбушаст жути облак. У даљини је почело да грми. |
| Although Varenukha was in a hurry, an irresistible urge compelled him to run into the outside toilet for a second to check if the electrician had put netting over the light. | Ма колико се Варенуха журио, неодољива жеља га је натерала да за тренутак сврати у летњи клозет, како би успут проверио да ли је монтер ставио заштитну мрежу на сијалицу. |
| He ran past the shooting gallery and into the thick clump of lilac bushes which sheltered the pale-blue lavatory facility. The electrician turned out to have been efficient, for the lamp under the eaves of the men's room was already encased in wire mesh, but the manager was upset to see that even in the pre-storm darkness, pencil and charcoal graffiti were visible on the walls. | Протрчавши поред стрељане, Варенуха је улетео у густо жбуње јоргована, у коме се налазила плавичаста зграда клозета. Монтер је био педантан, сијалица под кровом у мушком делу била је већ обавијена металном мрежом, али је администратора наљутило што се чак и у сумраку пред непогоду могло видети да су зидови ишарани угљем и оловком. |
| "What is this..." began the manager, when suddenly a voice behind him purred, | — Па, какав је то!... — почео је администратор и наједном је иза леђа зачуо глас који је мјаукнуо: |
| "Is that you, Ivan Savelyevich?" | — То сте ви, Иване Савељевичу? |
| Varenukha shuddered, turned around and saw a short, fat fellow with what seemed to be a cat's face. | Варенуха се тргао, окренуо и видео да је иза њега некакав омањи дебељко, како му се чинило, са мачијом њушком. |
| "It is," came Varenukha's hostile reply. | — Да, ја сам — непријатељски је одговорио Варенуха. |
| "How very, very nice," said the catlike fat man in a squeaky voice, and then he suddenly whirled around and gave the manager such a smack on the ear that his cap flew off his head and disappeared into the toilet without a trace. | — Драго ми је, веома ми је драго — пискавим гласом је одговорио мачкасти дебељко и наједном, размахнувши, ударио Варенуху по увету тако да му је качкет слетео са главе и без трага нестао у отвору клозетске шоље. |
| The blow flooded the whole lavatory with tremulous light for an instant, and a clap of thunder sounded overhead. Then the light flashed again, and another figure appeared before the manager—he was short and had fiery-red hair, the shoulders of an athlete, a walleye, and a fang. This second fellow, apparently a lefty, landed a blow to the manager's other ear. The sky thundered again in reply, and a downpour hit the wooden roof of the lavatory. | Од дебељковог ударца цео се клозет за тренутак осветлио треперавом светлошћу, и у небу је одјекнуо гром. Затим је још једном севнуло, и пред администратором се створио други — мали, али атлетских рамена, риђ као ватра, једно око са мреном, уста с очњаком. Овај други, који је очигледно био левак, одаламио је администратора по другом увету. Као одговор у небу је поново грунуло, и на дрвени клозетски кров сручно се пљусак. |
| "What are you doing, com..." whispered the half-crazed manager, only then realizing that the word "comrades" was hardly appropriate for thugs attacking a man in a public restroom. After croaking out "citiz...," he realized they didn't deserve that name either and received a third horrible blow, he didn't know who from, which made his nose bleed and spattered the fat man. | — Шта вам је, друго... — прошаптао је ошамућени администратор, али је одмах схватио да реч »другови« нипошто не приличи бандитима који су напали човека у јавном клозету, и промукло рекао: — Грађа... сетио се да они не заслужују ни тај назив, и добио трећи страшан ударац нe зна се од кога од двојице, тако да му је крв из носа линула на толстовку. |
| "What have you got in the briefcase, you parasite?" screamed the catlike figure in a piercing voice. "Telegrams? Weren't you warned over the phone not to take them anywhere? I'm asking you, weren't you?" | — Шта имаш у ташни, паразиту? — продорно је викнуо онај што је личио на мачка — телеграме? А јеси ли упозорен телефоном да их никуда не носиш? Да ли су те упозоравали, питам ја тебе? |
| "I was war... war... warned," spluttered the manager, gasping for breath. | — Упозорили .. . авали . .. ивали ... — губећи дах, одговорио је администратор. |
| "But you ran off anyway? Hand over the briefcase, scum!" shrieked the other one in the same nasal twang that had been heard over the phone, whereupon he pulled the briefcase out of Varenukha's trembling hands. | — А ти си ипак потрчао? Дај овамо ташну, хуљо! — оним истим уњкавим гласом који се чуо преко телефона викнуо је други и истргао ташну из дрхтавих Варенухиних руку. |
| And the two of them grabbed the manager under the arms, dragged him out of the garden and hauled him down Sadovaya Street. The thunderstorm was raging with full fury, water groaned and droned and gushed into the sewers, bubbled and swelled in waves, lashed down from the roofs past the drainpipes, poured through the gateways in foaming streams. Every living being had been washed away from Sadovaya Street, and there was no one to save Ivan Savelyevich. It took the thugs only a second to leap through the turbid waters in the glare of the lightning and drag the manager to No. 302B. As they flew in the gateway with him, two barefoot women were huddled against the wall, clutching their shoes and stockings in their hands. The thugs then headed for entrance No. 6, and Varenukha, close to madness, was hauled up to the fifth floor and tossed into the familiar semidark hallway of Styopa Likhodeyev's apartment. | И обојица су подухватила администратора под мишке, извукла га из баште и полетела с њим по Садовој. Непогода је беснела свом снагом, вода је урлала и тутњала сјурујући се у сливнике, клобучала се и надимала у таласе, са кровова је вода шикљала мимо олука, из капија су јуриле запенушане бујице. Све живо је побегло из Садове, и није било никога ко би избавио Ивана Савељевича. Скачући кроз мутне реке, осветљавани муњама, бандити су за тили час довукли полуживог администратора до зграде број 302-бис, улетели са њим у капију, где су се уза зид стискале две босоноге жене, држећи своје ципеле и чарапе у рукама. Затим су јурнули у шести улаз, и Варенуха, већ готово луд, био је узнесен на четврти спрат и бачен на под у добро му познатом полумрачном предсобљу стана Стјопе Лиходејева. |
| Here the two hoodlums vanished, and in their place appeared a girl who was stark naked. She had red hair and burning phosphorescent eyes. | Ту су оба разбојника испарила, а уместо њих се у предсобљу појавила потнуно нага девојка риђа, с фосфорним сјајем у очима. |
| Realizing that this was the worst thing to have happened to him, Varenukha let out a groan and backed into the wall. But the girl walked right up to the manager and laid the palms of her hands on his shoulders. The manager's hair stood on end because he could sense, even through the cold, soaking fabric of his peasant shirt, that those palms were colder still, cold as ice. | Варенуха је схватио да то и јесте најстрашније од свега што му се десило и, јекнувши, одскочио је према зиду. А девојка је пришла тик уз администратора и ставила му дланове на рамена. Варенухи се дигла коса на глави, јер је чак и кроз хладну, водом натопљену тканину толстовке осетио да су ти дланови још хладнији, да су хладни некаквом леденом хладноћом. |
| "Come let me give you a kiss," said the girl tenderly, her shining eyes coming right up to his. Varenukha lost consciousness and did not feel the kiss. | — Хајде да те пољубим — нежно је рекла девојка, и светлуцаве очи су се нашле крај самих његових очију. Тада је Варенуха изгубио свест и пољубац није ни осетио. |