 
|
|
|
|
|
|
|
| MIKHAIL BULGAKOV | Михаил Булгаков |
| The Master and Margarita | Мајстор и Маргарита |
| ... and so who are you, after all? —I am part of the power which forever wills evil and forever works good. | ...па лепо ко си? – Део снаге сам која вазда жели да твори зло, а увек добро сазда. |
| GOETHE'S Faust | Гете. "Фауст" |
| PART ONE | ПРВИ ДЕО |
| I | Поглавље 1 |
| Never Talk to Strangers | НИКАДА НЕ РАЗГОВАРАЈТЕ СА НЕПОЗНАТИМА |
| ONE hot spring evening, just as the sun was going down, two men appeared at Patriarch's Ponds. One of them—fortyish, wearing a gray summer suit—was short, dark-haired, bald on top, paunchy, and held his proper fedora in his hand; black hornrimmed glasses of supernatural proportions adorned his well-shaven face. The other one—a broad-shouldered, reddish-haired, shaggy young man with a checked cap cocked on the back of his head—was wearing a cowboy shirt, crumpled white trousers, and black sneakers. | Једнога пролећа у смирај невиђено врелог дана, у Москви су се, крај Патријаршијског рибњака, појавила два грађанина. Један је био у сивом летњем оделу, омањи, тамнокос, ухрањен, ћелав, свој пристојан шешир држао је у руци као лепињу, а пажљиво избријано лице украшавале су му неприродно велике наочари с рожнатим оквиром. Други — плећат, риђ, куждрав младић са коцкастим качкетом забаченим на потиљак — био је у карираној кошуљи, изгужваним белим панталонама и црним патикама. |
| The first man was none other than Mikhail Alexandravich Berlioz, editor of a literary magazine and chairman of the board of one of Moscow's largest literary associations, known by its acronym, MASSOLIT, and his young companion was the poet Ivan Nikolayevich Ponyryov, who wrote under the pen name Bezdomny. | Први је био главом Михаил Александрович Берлиоз, председник управе једног од највећих московских књижевних удружења, које се скраћено звало МАССОЛИТ, а и уредник књижевног месечника, док је његов млађи пратилац био песник Иван Николајевич Понирјов, који се потписивао псеудонимом Бездомни. |
| After reaching the shade of the newly budding linden trees, the writers made a beeline for the colorfully painted refreshment stand bearing the sign: BEER AND COLD DRINKS. | Зашавши у сенку липа које су тек почеле да зелене, писци су најпре појурили ка шареном киоску са натписом: »Пиво и минералне воде«. |
| And here it is worth noting the first strange thing about that terrible May evening. Absolutely no one was to be seen, not only by the refreshment stand, but all along the tree-lined path that ran parallel to Malaya Bronnaya Street. At a time when no one, it seemed, had the strength to breathe, when the sun had left Moscow scorched to a crisp and was collapsing in a dry haze somewhere behind the Sadovoye Ring, no one came out to walk under the lindens, or to sit down on a bench, and the path was deserted. | Да, треба истаћи прву чудноватост те страшне мајске вечери. Не само крај киоска већ ни у читавој алеји, која се пружала упоредо са Малом Броном улицом, није било апсолутно никога. У то доба, када се чинило да се не може ни дисати, када се сунце, усијавши Москву, нахерило у сувој измаглици некамо иза Садовог прстена — нико није дошао под липе, нико није седео на клупама, алеја је била пуста. |
| "Give me some Narzan water," said Berlioz. | — Дајте нам киселе воде — затражио је Берлиоз. |
| "There isn't any," replied the woman at the refreshment stand, taking umbrage for some reason. | — Киселе воде нема — одговорила је жена у киоску и због нечега се увредила. |
| "Got any beer?" inquired Bezdomny in a hoarse voice. | — Имате ли пива? — промукло је упитао Бездомни. |
| "The beer will be delivered later," the woman answered. | — Пиво ће стићи увече — рекла је жена. |
| "So what have you got?" asked Berlioz. | — Па шта, онда, имате? — упитао је Берлиоз. |
| "Apricot juice, only it's warm," said the woman. | — Имамо сок од кајсија, само није расхлађен — рекла је жена. |
| "Well, give us that then!..." | — Па добро, дајте, дајте, дајте!... |
| The apricot juice generated an abundance of yellow foam, and the air started smelling like a barbershop. The writers drank it down and immediately began hiccuping, paid their money, and went over and sat down on a bench facing the pond, with their backs to Bronnaya Street. | Сок од кајсија се заклобучао богатом жутом пеном, а у ваздуху је замирисало на берберницу. Утоливши жеђ, писци су одмах почели да штуцају, платили су и сели на клупу, лицем према рибњаку, а леђима према Броној улици. |
| Here the second strange thing happened, which affected Berlioz alone. He suddenly stopped hiccuping, his heart pounded and stopped beating for a second, then started up again, but with a blunt needle lodged inside it. Besides that, Berlioz was seized with a groundless fear so intense that he wanted to run away from Patriarch's Ponds that very minute without looking back. | Тада се догодила друга чудноватост, која сe тицала само Берлиоза. Он је изненада престао да штуца, срце му је ударило и за тренутак некуда нестало, а онда се вратило, али са забијеном тупом иглом. Осим тога, Берлиоза је обузео неоснован, али тако јак страх да је зажелео да одмах побегне главом без обзира што даље од Патријаршијског рибњака. |
| Berlioz looked around miserably, not knowing what had frightened him. He turned pale, wiped his forehead with a handkerchief, and thought, "What's wrong with me? This has never happened before... my heart's playing tricks on me... I'm overtired. Maybe it's time to throw everything to the devil and go off to Kislovodsk..." | Берлиоз се жалосно осврнуо око себе, не схватајући шта га је то толико престрашило. Побледео је, обрисао чело марамицом и помислио: »Шта ли ми је? То ми се никада раиије није дешавало... Срце ми није добро.. . Преморен сам. Можда би требало све да пошаљем до ђавола и да одем у Кисловодск...« |
| And then the hot air congealed in front of him, and out of it materialized a transparent man of most bizarre appearance. A small head with a jockey cap, a skimpy little checked jacket that was made out of air... The man was seven feet tall, but very narrow in the shoulders, incredibly thin, and his face, please note, had a jeering look about it. | У том се тренутку спаран ваздух пред њим згуснуо, и претворио се тај ваздух у прозирног грађанина крајње чудноватог изгледа. На малој глави џокејски качет, кариран. тесан, ваздушаст сако... Грађанин, готово хват висок, али уских рамена, непојмљиво мршав, а лица, скрећем вам пажњу, подругљива. |
| Berlioz's life was so arranged that he was unaccustomed to unusual happenings. He turned even paler, opened his eyes wide, and in a state of confusion thought, "This can't be!..." | Живот није био навикао Берлиоза на необичне појаве. Побледевши још више, он исколачи очи и збуњено помисли: »То не може бити!...« |
| But, alas, it was, and the tall transparent man swayed from left to right in front of him, without touching the ground. | Али, авај, то је ипак било, и издужени грађанин, који се провидео, клатио се пред њим лево-десно, не дотичући ногама земљу. |
| At this point Berlioz was so overcome with terror that he shut his eyes. And when he opened them, he saw that it was all over, the mirage had evaporated, the man in checks had vanished, and the blunt needle had dislodged itself from his heart. | Тада је Берлиоза обузео такав ужас да је затворио очи. А када их је поново отворио — видео је да се све завршило, опсена је нестала, карирани је ишчезао, а истовремено је и тупа игла испала из срца. |
| "What the devil!" exclaimed the editor. "You know, Ivan, I think I almost had a sunstroke just then! Maybe even something like a hallucination." He tried to smile, but alarm still flickered in his eyes and his hands were shaking. Gradually, however, he calmed down, fanned himself with his handkerchief, managed a fairly cheerful "Well then...," and resumed the conversation that had been interrupted by the apricot juice. | — Ух, до ђавола! — узвикнуо је уредник. — Знаш ли, Иване, да ме умало није кап ударила од врућине! Чак сам мало и халуцинирао — покушао је да се осмехне, али му се у очима још видео немир и руке су му дрхтале. Али се полако ипак смирио, почео је да се хлади марамицом и, рекавши колико је могао чило: »Па, дакле...« наставио разговор прекинут испијањем сока од кајсија. |
| This conversation, as was learned subsequently, was about Jesus Christ. The fact is that the editor had commissioned the poet to write a long antireligious poem for the next issue of his journal. Ivan Nikolayevich had composed the poem, and in a very short period of time at that, but unfortunately it had not met with the editor's approval. Bezdomny had painted the central character of his poem, that is, Jesus, in very dark colors, and yet, in the editor's opinion, the whole poem had to be rewritten. And so now the editor was giving the poet a kind of lecture on Jesus in order to point out to him his basic error. | Говорило се, како се то касније сазнало, о Исусу Христу. Ствар је била у томе што је уредник поручио од песника за следећи број часописа велику антирелигиозну поему. Ту поему је Иван Николајевич написао, и то за веома кратко време, али, на жалост, уредника није њоме нимало задовољио. Бездомни је приказао главно лице своје поеме, то јест Исуса, у најцрњим бојама, па ипак је целу поему, по мишљењу уредника, требало написати изнова. И сада је уредник држао песнику нешто налик на предавање о Исусу, да би подвукао главну грешку песникову. |
| It is hard to say what had ultimately led Ivan Nikolayevich astray—the descriptive power of his pen, or his complete ignorance of his subject matter, but the Jesus whom he portrayed emerged as a, well, totally lifelike figure, a Jesus who had once existed, although, admittedly, a Jesus provided with all sorts of negative traits. | Тешко је рећи шта је баш довело у неприлику Ивана Николајевича — да ли пластична снага његовог талента или потнуно непознавање проблема о коме је хтео да пише — тек, Исус му је испао баш као да је жива, мада не и привлачна личност. |
| Thus Berlioz wanted to prove to the poet that the important thing was not what kind of man Jesus was, good or bad, but, rather, that Jesus, as an individual, had never existed on earth at all and that all the stories about him were mere fabrications, myths of the most standard kind. | А Берлиоз је хтео да докаже песнику да није најважније какав је био Исус, рђав или добар, већ да Исус као личност никада уопште није ни постојао на свету, да су све приче о њему — просто измишљотине, најобичнији мит. |
| It should be noted that the editor was a well-read man and in his speech he made very clever allusions to ancient historians such as the famous Philo of Alexandria, and the brilliantly educated Flavius Josephus, neither of whom had said a word about the existence of Jesus. With a display of solid erudition, Mikhail Alexandrovich also informed the poet, in passing, that the passage in Book 15, Chapter 44 of Tacitus's famous Annals, where mention is made of Jesus's execution, is nothing but a later, fraudulent interpolation. | Треба приметити да је уредник био човек начитан и да се вешто позивао, у својој речи, на старе историчаре, на пример на славног Филона из Александрије и сјајно образованог Јосифа Флавија, који никада, ни једном једином речју, нису споменули постојање Исусово. Показујући тако солидну ерудицију, Михаил Александрович је рекао између осталог песнику и то да пасус у петнаестој књизи, у глави четрдесет четвртој, чувених Тацитових »Анала«, где се говори о Исусовом погубљењу, није ништа друго до познији кривотворени додатак. |
| The poet, for whom everything the editor said was a novelty, stared at Mikhail Alexandrovich with his sharp green eyes and listened to him attentively, hiccuping only occasionally and cursing the apricot juice under his breath. | Песник коме је све што је уредник говорио било потпуно ново, пажљиво је слушао Михаила Александровича, нетремице га посматрајући својим живим зеленим очима, и само би с времена на време штуцнуо, шапатом проклињући сок од кајсија. |
| "There is not a single Eastern religion," Berlioz was saying, "where an immaculate virgin does not, as a matter of course, bring forth a god into the world. And the Christians, displaying no originality whatsoever, followed the same pattern when they created their Jesus, who, in fact, never existed at all. That's where you have to put your main emphasis..." | — Нема ни једне источњачке религије — говорио је Берлиоз — у којој, као по правилу, безгрешна девица не доноси на свет бога. И хришћани су, не измисливши ништа ново, исто тако створили свог Исуса, који у ствари није ни постојао. И треба истаћи... |
| Berlioz's high tenor resounded along the deserted path, and as Mikhail Alexandrovich ventured into that maze, which only a highly educated man can explore without risking his neck, the poet learned more and more interesting and useful things about the Egyptian Osiris, the kind god and son of Heaven and Earth, and about the Phoenician god Tammuz, and about Marduk, and even about the lesser known terrible god Uitzilopochdi who had once been venerated by the Aztecs in Mexico. | Високи тенор Берлиозов разлегао се у пустој алеји и, док је Михаил Александрович залазио у непроходна подручја, у која може да зађе само врло образован човек без бојазни да сломи врат — песник је све више сазнавао занимљивих и корисних ствари и о егапатском Озирису, милостивом богу и сину Неба и Земље, и о феничанском богу Тамузу и о Мардуку, па чак и о мање познатом страшном богу Вицлипуцлију, кога су у давна времена поштовали Ацтеки у Мексику. |
| And just as Mikhail Alexandrovich was telling the poet how the Aztecs had modeled figures of Uitzilopochtli out of dough, the first man appeared on the pathway. | И управо у тренутку када је Михаил Александрович причао песнику о томе како су Ацтеки правили од теста фигуру Вицлипуцлија — у алеји се појавио први човек. |
| Afterward, when, frankly speaking, it was already too late, various agencies filed reports describing this man. If one compares them, one cannot help but be astonished. For example, one says that he was short, had gold teeth, and was lame in his right foot. Another says that he was hugely tall, had platinum crowns and was lame in his left foot. Yet a third notes laconically that he had no distinguishing characteristics whatsoever. | После, када је, отворено говорећи, већ било касно, разне установе су поднеле своје извештаје са описом овог човека. Упоређивање ових извештаја мора да запрепасти. Тако се, на пример, у првом извештају говори да је овај човек био онижи, да је имао златне зубе и да је храмао на десну ногу. У другом извештају стоји да је човек био огроман, да је имао платинске крунице и да је храмао на леву ногу. Трећи извештај лаконски саопштава да човек није имао никакве особене знаке. |
| We should add that all of the reports were worthless. | Морамо признати да ни један од ових извештаја не ваља. |
| To begin with, the subject was lame in neither foot, and he was neither short, nor hugely tall, but simply tall. As for his teeth, the left ones had platinum crowns, the right—gold. He was dressed in an expensive gray suit and wore foreign-made shoes of the same color. A gray beret was cocked rakishly over his ear, and under his arm he carried a walking stick with a black knob shaped like a poodle's head. He looked to be a little over forty. Slightly crooked mouth. Smooth-shaven. Dark brown hair. Right eye black, left—for some reason, green. Black eyebrows, but one was higher than the other. | Пре свега: ни на једну ногу описани није храмао, и није био ни онижи ни огроман, већ је једноставно био — висок. Што се тиче зуба, са леве стране је имао платинске, а са десне — златне крунице. Био је у скупом сивом оделу, и страним ципелама боје одела. Сиви бере је накривио на уво, под мишком је носио штап са црном дршком у облику пудличине главе. На изглед је имао око четрдесет и нешто година. Уста су му била некако искривљена. Био је глатко избријан. Црномањаст. Десно му је око било црно, лево из неких разлога зелено. Обрве црне, али једна виша од друге. |
| In a word—a foreigner. | Једном речју - странац. |
| As he passed the bench where the editor and poet were sitting, the foreigner looked at them out of the corner of his eye, stopped, and suddenly sat down on a neighboring bench two feet away. | Прошавши поред клупе на којој су седели уредник и песник, странац их је погледао испод ока, зауставио се и изненада сео на суседну клупу, удаљену једно два корака од пријатеља. |
| "A German," thought Berlioz. | »Немац .. .« помислио је Берлиоз. |
| "An Englishman," thought Bezdomny, "I bet he's hot with those gloves on." | »Енглез...« — помислио је Бездомни — »пази само, није му врућина у рукавицама!« |
| The foreigner looked around at the tall buildings that formed a square border around the pond, thus making it obvious that he was seeing the place for the First time and that it interested him. | А странац је бацио поглед на високе зграде које су у виду квадрата опкољавале рибњак, при чему је било јасно да ово место види први пут, и да га је оно заинтересовало. |
| He rested his gaze on the upper stories of the buildings and on the windowpanes' blinding reflection of the broken sun that was departing from Mikhail Alexandrovich forever. Then he lowered his gaze, to where the windowpanes were turning dark in the dusk, gave a condescending smile, narrowed his eyes, placed his hands on the knob of his walking stick, and rested his chin on his hands. | Поглед је зауставио на горњим спратовима, који су блештаво одражавали у стаклу изломљено сунце што је заувек напуштало Михаила Александровича, затим га је спустио ниже, где су стакла већ почела да тамне у предвечерју, покровитељски се нечему осмехнуо, зажмирио, руке ставио на дршку штапа, а браду ослонио на руке. |
| "Some things, Ivan, you described very well and satirically," Berlioz was saying, "for example, the birth of Jesus, the son of God, but the fact is that a whole host of sons of God were born even before Jesus, like, say, the Phoenician Adonis, the Phrygian Attis, the Persian Mithras. But, in short, none of them, including Jesus, were ever born or existed, and so, instead of describing his birth or, say, the coming of the Magi, you should describe the nonsense that was said about all this. Otherwise your account seems to suggest that he really was born!..." | — Ти си, Иване — говорно је Берлиоз — веома добро и сатирично приказао, на пример, рођење Исуса, сина Божијег, али суштина је у томе што се пре Исуса родио читав низ синова божијих, као што је, рецимо, феничански Адонис, фригијски Атис, персијски Митра, укратко, ни један од њих никада није ни био рођен и никада није ни постојао, па је тако и са Исусом, те је зато неопходно да ти, уместо рођења и, рецимо, доласка мудраца, прикажеш бесмислене приче о том рођењу... А из твоје приче произлази да се он одиста и родио!... |
| Bezdomny held his breath in an effort to stop the hiccups that were tormenting him, which only made them louder and more excruciating, at which point Berlioz stopped talking, because the foreigner suddenly got up and came over to them. | Овде је Бездомни покушао да прекине штуцавицу која га је мучила и зауставио је дисање, због тога је штуцнуо још јаче и теже, и у истом тренутку Берлиоз је престао да говори, јер је странац изненада устао и упутио се према писцима. |
| They looked up at him in amazement. | Ови су га зачуђено погледали. |
| "Please, excuse me," he said, speaking correctly, but with a foreign accent, "for presuming to speak to you without an introduction... but the subject of your learned discussion is so interesting that..." | — Опростите, молим вас — проговорио је придошлица са страним акцентом, али не кварећи речи — што, иако се не познајемо, допуштам себи ... али предмет вашег ученог разговора је толико занимљив да... |
| Here he politely removed his beret, and the friends had no choice but to raise themselves slightly and bow in response. | Тада је учтиво скинуо бере, и пријатељима није преостало ништа друго до да устану и поклоне се. |
| "No, more likely he's French," thought Berlioz. | »Не, пре ће бити да је Француз...« помислио је Берлиоз. |
| "A Pole?" thought Bezdomny. | »Пољак?...« — помисли Бездомни. |
| It should be added that the poet found the foreigner loathsome from the moment he opened his mouth, whereas Berlioz rather liked him, or, if not liked him, then... how shall we say it... at least took an interest in him. | Морамо додати да је песнику странац од првих речи био одвратан, a Берлиозу се готово допао, то јест, не да се допао, већ. .. како да кажемо. . да га је заинтересовао, шта ли. |
| "May I join you?" asked the foreigner politely, and the friends moved apart involuntarily; the foreigner deftly seated himself between them and immediately joined their conversation. "Was I mistaken when I heard you say that Jesus never existed on earth?" asked the foreigner, focusing his left green eye on Berlioz. | — Могу ли да седнем? — учтиво је упитао странац и пријатељи су се, хтели-не хтели, размакли, а странац се вешто сместио између њих и одмах заподео разговор. — Ако сам добро чуо, ви сте изволели рећи да Исус није ни постојао? — упитао је странац, окрећући према Берлиозу своје лево, зелено око. |
| "No, you were not mistaken," Berlioz replied courteously. "That's exactly what I said." | — Да, добро сте чули — учтиво је одговорио Берлиоз — управо сам то и говорио. |
| "Ah, how interesting!" exclaimed the foreigner. | — Ах, што је то занимљиво! — узвикнуо је странац. |
| "What the devil is he after?" thought Bezdomny with a scowl. | »Шта он, до ђавола, хоће?« — помислио је Бездомни и намргодио се. |
| "And do you agree with your friend?" queried the stranger, turning to Bezdomny on his right. | — А ви сте одобравали свом саговорнику? — упитао је незнанац, окренувши се надесно, према Бездомном. |
| "A hundred percent!" confirmed Bezdomny who loved pretentious, figurative expressions. | — Стопроцентно! — потврдио је овај, пошто је волео да се изражава китњасто и фигуративно. |
| "Astonishing!" exclaimed the uninvited discussant, and then, looking around furtively for some reason, and muffling his already low voice, he said, "Excuse my persistence, but did I understand you to say that you don't believe in God either?" He made his eyes pop in mock fright and added, "I swear I won't tell anyone." | — Прекрасно! — узвикнуо је незвани саговорник и због нечега је, кришом се осврнувши и пригушивши свој дубок глас, рекао: — Извините што сам наметљив, али ми се учинило да ви, између свега осталог, не верујете у бога? — Очи су му се причиниле уплашене, и додао је: — Кунем вам се, никоме то нећу рећи! |
| "That's right, we don't believe in God," answered Berlioz with a faint smile at the tourist's fear, "but we can talk about it freely and openly." | — Да, ми не верујемо у бога — осмехнувши се мало страху страног туристе одговорио је Берлиоз — али о томе може да се говори сасвим слободно. |
| The foreigner leaned back on the bench and practically squealed with curiosity as he asked, | Сгранац се завалио на наслон клупе и упитао, готово потцикнувши од радозналости: |
| "You mean you're atheists?!" | — Ви сте атеисти? |
| "Yes, we are," answered Berlioz with a smile, while Bezdomny thought in irritation, "He's sticking to us like glue, the foreign pest!" | — Да, ми смо — атеисти — одговорио је осмехнувши се Берлиоз, а Бездомни је помислио, ражестивши се: »Шта се залепио, иноземни гусан!« |
| "Oh, how delightful!" cried the amazed foreigner, turning to look first at one writer and then the other. | — Ох, какве ли дивоте! — узвикну чудновати странац и поче да врти главом, посматрајући час једног, час другог књижевника. |
| "In our country atheism comes as no surprise to anyone," said Berlioz in a polite and diplomatic way. "The majority of our population made a conscious decision long ago not to believe the fairy tales about God." | — У нашој земљи атеизму се нико не чуди — дипломатски учтиво рече Берлиоз, — Већина нашсг становништва је свесно и већ поодавно престала да верује у бајке о богу. |
| Here the foreigner made the following move: he got up, pressed the astonished editor's hand, and uttered these words, | Тада странац учини нешто неочекивано: устао је и стегао запрепашћеном уреднику руку, изговоривши при томе следеће речи: |
| "Allow me to thank you with all my heart!" | — Допустите да вам се од свег срца захвалим! |
| "What are you thanking him for?" queried Bezdomny, blinking. | — На чему му се то захваљујете? — почео је да трепће Бездомни. |
| "For very important information that I, as a traveller, find extraordinarily interesting," explained the eccentric from abroad, raising his finger in a meaningful way. | — На веома значајном податку, који ми је, као путнику, веома занимљив — дигавши значајно прст, објасни инострани чудак. |
| The important information had apparently made a really strong impression on the traveller, since he anxiously scanned the surrounding buildings, as if in fear of spotting an atheist in every window. | Важан податак је, по свему судећи, доиста оставио на путника снажан утисак, јер је преплашено бацио поглед на куће, као да се бојао да ће у сваком прозору угледати по једног атеисту. |
| "No, he's not English..." thought Berlioz, while Bezdomny wondered, "Where in hell did he learn to speak Russian like that, that's what I'd like to know!"—and he scowled again. | »Не, није он Енглез« — помислио је Берлиоз, а Бездомни је помислио: »Где ли се само извештио да тако говори руски, то мене занима!« — и поново се натуштио. |
| "But, may I ask," resumed the guest from abroad after a moment's troubled reflection, "what do you make of the proofs of God's existence, of which, as you know, there are five?" | — Допустите ми да вас онда упитам — после узрујаног оклевања, проговорио је поново страни гост — шта ће онда бити са доказима божјег постојања, којих, као шго је познато, има тачно пет? |
| "Alas!" answered Berlioz regretfully, "all of those proofs are worthless, and mankind has long since consigned them to oblivion. Surely you would agree that reason dictates. that there can be no proof of God's existence." | — Авај — одговорио је сажаљиво Берлиоз. — Ни један од тих доказа ништа не вреди, и човечанство их је одавно бацило у архив. Јер морате признати да у области разума не може постојати никакав доказ о постојању бога. |
| "Bravo!" exclaimed the foreigner, "Bravo! You've said just what that restless old sage Immanuel said about this very same subject. But here's the rub: he completely demolished all five proofs, and then, in a seeming display of self-mockery, he constructed a sixth proof all his own!" | — Браво! — узвикну странац — Браво! У потпуности сте поновили мисао неспокојног старца Емануела о овом питању. Али ево незгоде: он је докраја оборио свих пет доказа, а онда је, као да се сам себи руга, створио сопствени шести доказ. |
| "Kant's proof," retorted the educated editor with a faint smile, "is also unconvincing. No wonder Schiller said that only slaves could be satisfied with Kant's arguments on this subject, while Strauss simply laughed at his proof." | — Ни Кантов доказ — дискретно се осмехнувши, одвратио је образовани уредник — није убедљив. И није Шилер без разлога рекао да Кантова размишљања о овоме могу да задовоље само робове, а Штраус се једноставно том доказу смејао. |
| As Berlioz was speaking, he thought, "But, who is he anyway? And how come his Russian is so good?" | Берлиоз је ово говорио, а у себи мислио: »Ко ли је овај, на крају крајева? И откуд тако добро говори руски?« |
| "This guy Kant ought to get three years in Solovki for proofs like that," blurted out Ivan Nikolayevich, completely unexpectedly, | — Тог би Канта, па још за такве доказе требало бацити у Соловке на једно три године! — изненада је извалио Иван Николајевич. |
| "Ivan!" whispered Berlioz in consternation. | — Иване! — прошаптао је збуњено Берлиоз. |
| But the suggestion that Kant be sent to Solovki not only failed to shock the foreigner, it positively delighted him. | Али предлог да се Кант стрпа у Соловке не само да није збунио странца већ би се пре могло рећи да га је одушевио. |
| "Precisely so, precisely so," he cried, and his green left eye, which was focused on Berlioz, sparkled. "That's the very place for him! As I told him that time at breakfast, 'As you please, professor, but you've contrived something totally absurd! True, it may be clever, but it's totally incomprehensible. People will laugh at you.'" | — Тачно, тачно — узвикнуо је, а лево му је зелено око, окренуто Берлиозу, севнуло. — Тамо му и јесте место! Јер, рекох му тада, за доручком: »Ви сте то, професоре, извините, нешто неумесно смислили. То можда и јесте паметно, али је много неразумљиво. Смсјаће вам се.« |
| Berlioz's eyes popped. "At breakfast... with Kant? What kind of nonsense is this?" he thought. | Берлиоз је исколачио очи. »За доручком... Канту?!... Шта ли он то меље?« — помислио је. |
| "However," continued the foreigner, unflustered by Berlioz's astonishment and turning to the poet, "he can't be sent to Solovki for the simple reason that for more than a hundred years now he's been somewhere far more remote than Solovki, and there's no way of getting him out of there, I assure you!" | — Али — наставио је странац, не узбуђујући се због Берлиозовог запрспашћења и обраћајући се песнику — у Соловке га не можемо стрпати зато што он већ више од сто година борави у местима много удаљенијим но што су Соловке, и оданде га никако не можемо извући, верујте ми то! |
| "Too bad!" responded the poet-bully. | — Штета, одиста! — одговори инаџија-песник. |
| "I couldn't agree more!" concurred the stranger, his eye agleam, and he continued, "But this is what disturbs me: if there is no God, then, the question is, who is in control of man's life and the whole order of things on earth?" | — Делим ваше мишљење потврдио је незнанац, севнувши оком, и наставио: — али мене узнемирава нешто друго: ако већ бога нема, онда се ваља упитати ко то управља животом људским и уопште читавим поретком на земљи? |
| "Man himself is in control," was Bezdomny's quick and angry reply to what was, admittedly, a not very clear question. | — Човек сам управља! — похита љутито да одговори Бездомни на ово, мора се признати, не баш сасвим јасно питање. |
| "I'm sorry," replied the stranger in a soft voice, "but in order to be in control, you have to have a definite plan for at least a reasonable period of time. So how, may I ask, can man be in control if he can't even draw up a plan for a ridiculously short period of time, say, a thousand years, and is, moreover, unable to ensure his own safety for even the next day? And, indeed," here the stranger turned to Berlioz, "suppose you were to start controlling others and yourself, and just as you developed a taste for it, so to speak, you suddenly went and... well... got lung cancer..."—at which point the foreigner chuckled merrily, as if the thought of lung cancer brought him pleasure. "Yes, cancer," he repeated, narrowing his eyes like a cat as he savored the sonorous word, "and there goes your control! No one's fate is of any interest to you except your own. Your relatives start lying to you. You, sensing that something is wrong, run to learned physicians, then to quacks, and maybe even to fortune-tellers in the end. And going to any of them is pointless, as you well know. And it all ends tragically: that same fellow who not so long ago supposed that he was in control of something ends up lying stiff in a wooden box, and those present, realizing that he is no longer good for anything, cremate him in an oven. Why, even worse things can happen: a fellow will have just decided to make a trip to Kislovodsk,"—here the foreigner narrowed his eyes at Berlioz, "a trivial matter, it would seem, but he can't even accomplish that because for some unknown reason he goes and slips and falls under a streetcar! Would you really say that that's an example of his control over himself? Wouldn't it be more correct to say that someone other than himself is in control?"— and at this point the stranger laughed a strange sort of laugh. | — Извините — благо одговори незнанац да би се управљало, треба ипак имати тачан план за известан, колико-толико пристојан период времена. Допустите ми да вас упитам како човек може да управља, ако је не само лишен могућности да направи неки план, макар и за тако смешно кратак рок од, рецимо, једно хиљаду година, већ не може зајамчити да ће дочекати и сутрашњи дан? И одиста — ту се незнанац окренуо Берлиозу — замислите да, на пример, почнетe да управљате, да одлучујете и о другима и о себи, и уопште, таман се унесете у посао, кад наједном добијете... хм, хм... сарком плућа... Ту се странац слатко осмехнуо, као да му је мисао о саркому плућа причинила задовољство — да, сарком — жмиркајући као мачак, поновио је ову звучну реч — и ето, са вашим управљањем је готово! Ничија вас судбина, осим ваше сопствене, више не занима. Рођаци почињу да вас лажу, а ви, осећајући да нешто није у реду, јурите ученим лекарима, па шарлатанима, а можда и гатарама. И једно и друго, а и треће — потпуно је бесмислено, то и сами схватате. И све се то завршава трагично; онај који је до недавно сматрао да управља нечим, наједном се обрео непокретан у дрвеном ковчегу, и они око њега, схватајући да од њега више нема никакве вајде, спаљују га у пећи. А дешава се и горе: човек се управо спремио да крене у Кисловодск — ту је странац зажмиривши погледао Берлиоза — тричарија на први поглед, али ни то не може да учини, јер ће се из непознатих разлога изненада оклизнути и насти под трамвај! Нећете ми ваљда рећи да је сам собом тако управљао? Није ли исправније помислити да је то с њим учинио неко други? — и ту се странац некако чудновато засмејао. |
| Berlioz listened with rapt attention to the unpleasant story about cancer and the streetcar, and uneasy thoughts began to trouble him. "He's no foreigner... he's no foreigner..." he thought, "He's a real oddball... but who exactly is he?" | Берлиоз је веома пажљиво слушао непријатну причу о саркому и трамвају, и некакве су га немирне мисли почеле да муче. »Није он странац! Није он« — мислио је — »неки врло чудан тип... али, допустите, ко ли је он?« |
| "You'd like a smoke, wouldn't you?" said the stranger unexpectedly turning to Bezdomny. "Which brand do you prefer?" | — Вама се, као што видим, пуши? — изненада се незнанац обратио Бездомном. Које цигарете пушите? |
| "You have assorted brands, is that it?" glumly inquired the poet, who had run out of cigarettes. | — Да их немате можда више врста? — мрачно је упитао песник, који више није имао ниједпе цигарете у џепу. |
| "Which do you prefer?" repeated the stranger. | — Које пушите? — поновио је незнанац. |
| "Well, how about 'Our Brand,'" was Bezdomny's sneering reply. | — Па, »Нашу марку« – јетко одговори Бездомни. |
| The stranger immediately pulled a cigarette case out of his pocket and offered it to Bezdomny: | Незнанац је одмах извадио из џепа табакеру и понудио Бездомног: |
| "'Our Brand.'" | — »Наша марка«. |
| Both the editor and the poet were astonished not so much by the fact that the case did contain "Our Brand," but, rather, by the cigarette case itself. It was enormous, made of pure gold, and as it was being opened, the blue and white fire of a diamond triangle sparkled on its cover. | И уредника и песника није зачудило толико што се у табакери налазила баш »Наша марка«, колико их је зачудила сама табакера. Била је огромна, од жеженог злата, а на њеном поклопцу је, када се отворила, блеснуо плавом и беличастом ватром брилијантски троугао. |
| The writers had different thoughts at this point. Berlioz thought, "No, he's definitely a foreigner!" and Bezdomny thought, "Oh, to hell with him!" | Овде су писци помислили сасвим различите ствари: Берлиоз — »Не, ипак је странац!«, а Бездомни — »Ђаво нека га носи! А?« |
| Both the poet and the owner of the cigarette case lit up, but Berlioz, a non-smoker, declined. | Песник и власник табакере су припалили, а непушач Берлиоз се захвалио. |
| "That's how I'll refute his argument," decided Berlioz, "Yes, of course man is mortal, no one would deny that. But the point is that..." | »Треба му овако одговорити« — одлучио је Берлиоз — »да, човек је смртан, то нико не спори. Али, ствар је у томе што ...« |
| But before he could utter these words, the foreigner went on to say, | Међутим, није успео да изговори ове речи, јер је проговорио странац: |
| "Yes, man is mortal, but that isn't so bad. What's bad is that sometimes he's unexpectedly mortal, that's the rub! And, in general, he can't even say in the morning what he'll be doing that very same night" | — Да, човек је смртан, али то је још најмање зло. Не ваља што је он понекад изненада смртан, у томе је виц! И што уопште није у стању да каже шта ће радити вечерас. |
| "What an absurd way of posing the question... " thought Berlioz and retorted, "Well, that's a bit of an exaggeration. I know more or less precisely what I'll be doing this evening. It goes without saying, of course, that if a brick were to fall on my head on Bronnaya Street... " | »Глупаво постављање питања...« — помислио је Берлиоз и успротивио се: — Е, то је већ преувеличавање. Како ћу провести данашње вече, то знам мање-више тачно. Само се по себи разуме, уколико ми на Броној не падне некаква цигла на главу... |
| "The brick is neither here nor there," interrupted the stranger in an imposing fashion, "it never merely falls on someone's head from out of nowhere. In your case, I can assure you that a brick poses no threat whatsoever. You will die another kind of death. " | — Цигла тек онако — значајно га је прекинуо незнанац — никада и никоме не пада на главу. Нарочито вама, уверавам вас, она ни у ком случају не прети. Умрећете другачијом смрћу. |
| "And you know just what that will be?" queried Berlioz with perfectly understandable irony, letting himself be drawn into a truly absurd conversation. "And you'll tell me what that is?" | — Да можда не знате и каквом? — са сасвим природпом иронијом упитао је Берлиоз, упуштајући се у прилично бесмислен разговор — хоћете ли ми рећи? |
| "Gladly," replied the stranger. He took Berlioz's measure as if intending to make him a suit and muttered something through his teeth that sounded like, "One, two... Mercury in the Second House... the moon has set... six—misfortune... evening—seven... " Then he announced loudly and joyously, "Your head will be cut off!" | — Драге воље — одговорио је незнанац. Одмерио је Берлиоза погледом као да се спремао да му шије одело, промрмљао кроз зубе нешто као: »Један, два... Меркур у другој кући ... Месец је изашао ... Шест — несрећа ... вече - седам...« — и гласно и раздрагано изјавио: — Одрубиће вам главу! |
| Bezdomny glared fiercely and malevolently at the impertinent stranger, and Berlioz asked, with a crooked smile on his face, | Бездомни се страшно и срдито избечио на безобзирног незнанца, а Берлиоз је упитао, извештачено се осмехнувши: |
| "By whom, namely? Enemies? Interventionists?" | — А ко то? Непријатељи? Интервенционисти? |
| "No," replied his interlocutor, "by a Russian woman, a member of the Komsomol." | — Не — одговорио је саговорник. — Руска жена, комсомолка. |
| "Hmmm..." grunted Berlioz, irritated by the stranger's little joke, "Well, excuse me, but that's highly unlikely. " | — Хм... промрмљао је Берлиоз, љутит због незнанчеве шале. — Извините, али то је готово немогуће. |
| "No, please excuse me," replied the foreigner, "but that's how it is. By the way, I wanted to ask you, what will you be doing this evening, if it's not a secret" | — Извините и ви мене — одговорио је странац — то је тачно. Да, хтео сам да вас питам шта ћете радити вечерас, ако то није тајна? |
| "It's not. First I'm going home to my place on Sadovaya and then at ten there's a meeting at MASSOLIT which I'll be chairing. " | — Тајне никакве нема. Прво ћу отићи кући, у Садову, а после тога ћу у десет увече у МАССОЛИТ-у председавати некој седници. |
| "No, that can't be," firmly protested the foreigner. | — Не, то никако не може бити — одлучно је одговорио странац. |
| "And why is that?" | — А зашто? |
| "Because," replied the foreigner, narrowing his eyes and looking up at the sky where the blackbirds were circling noiselessly in anticipation of the evening coolness, "Annushka has already bought the sunflower oil and not just bought it, but spilled it as well. So the meeting won't take place." | — Зато — одговорио је странац и жмиркајући погледао у небо, по коме су, предосећајући вечерње освежење, бешумно кружиле црне птице — што је Анушка већ купила зејтин, и не само да га је купила већ га је и пролила. Тако да седнице неће бити. |
| At this point, as one might expect, silence fell under the lindens. | У том тренутку је под липама, сасвим разумљиво, завладала тишина. |
| "Excuse me," resumed Berlioz after a pause, looking at the nonsense-spouting foreigner, "but what's sunflower oil got to do with it... and who is this Annushka?" | — Опростите — после паузе је први проговорио Берлиоз, посматрајући странца који је говорио којешта — какве везе са овим има зејтин.. . и која је то Анушка? |
| "Here's what the sunflower oil has to do with it," interjected Bezdomny suddenly, evidently deciding to declare war on their uninvited interlocutor. "You haven't by any chance spent some time in a mental hospital, have you?" | — Ево какве везе са свим тим има зејтин — наједном је проговорио Бездомни, очигледно одлучивши да незваном саговорнику објави рат. Да нисте ви, грађанине, имали прилике да боравите у душевној болници? |
| "Ivan!" softly exclaimed Mikhail Alexandrovich. | — Иване... — тихо је узвикнуо Михаил Александрович. |
| But the foreigner was not the least bit insulted and he burst out with a hearty laugh. | Али странац се уопште није увредио, и раздрагано се насмејао. |
| "I have indeed, I have indeed, and more than once!" he exclaimed, laughing, his unsmiling eye still focused on the poet. "And where haven't I been! I'm only sorry I never managed to ask the professor what schizophrenia is. So you'll have to ask him yourself, Ivan Nikolayevich!" | — Јесам, јесам, и то колико пута — узвикнуо је смејући се, али не скидајући ненасмејани поглед са песника — где све ја нисам био! Једино ми је жао што нисам нашао времена и замолио професора да ми објасни шта је то шизофренија. Тако да ћете то лично од њега сазнати, Иване Николајевичу! |
| "How do you know my name?" | — Одакле знате како се зовем? |
| "Goodness, Ivan Nikolayevich, who doesn't know you?" At which point the foreigner pulled the previous day's Literary Gazette out of his pocket, and Ivan Nikolayevich saw a picture of himself on the front page and underneath it some of his poems. But the evidence of his fame and popularity which had so delighted the poet the day before now gave him no pleasure whatsoever. | — Али молим вас, Иване Николајевичу, ко вас да не познаје? — странац је извукао из џепа јучерашњи број »Литературне газете« и Иван Николајевич је угледао на првој страни своју слику, а под њом своје сопствене стихове. Али оно што га је још колико јуче радовало као доказ славе и популарности, овога пута га није обрадовало. |
| "Excuse me," he said and his face darkened, "but could you wait a minute? I'd like to have a word with my colleague." | — Извините — рекао је и лице му се смрачило — бисте ли причекали који тренутак? Хтео бих другу да кажем неколико речи. |
| "Oh, by all means!" exclaimed the stranger. "It's so pleasant here under the lindens, and besides I'm in no hurry to go anywhere." | — О, са задовољством! — узвикнуо је незнанац. — Овде под липама је тако дивно, а ја се, узгред буди речено, никуда и не журим. |
| "Look here, Misha," whispered the poet after taking Berlioz aside, "he isn't a tourist at all, but a spy. He's a Russian emigré who's managed to get back here. Ask to see his papers or he'll get away." | — Знаш шта, Мишо — почео је да шапуће песник, одвукавши Берлиоза у страну — није он никакав страни туриста, већ шпијун. То је руски емигрант који је успео да се увуче овамо. Затражи му исправе, иначе ће побећи. |
| "You really think so?" whispered Berlioz anxiously, thinking to himself, "He's probably right..." | — Мислиш? — узнемирено је упитао Берлиоз, а у себи је помислио: »У праву је!« |
| "Mark my words," hissed the poet in his ear, "he's playing the fool in order to pump us for information. You heard how well he speaks Russian," said the poet, looking at the stranger out of the corner of his eye to make sure he did not run off. "C'mon, let's grab him or he'll get away." | — Веруј ми — шиштао му је у уво песник он се прави да је глуп, како би од нас извукао нешто. Видиш и сам како говори руски — песник је говорио и сумњичаво погледао према клупи, да незнанац не умакне — хајде да га ухватимо, иначе ће побећи... |
| The poet took Berlioz by the arm and led him over to the bench. | И песник је повукао Берлиоза за руку према клупи. |
| The stranger was no longer seated on the bench, but was standing near it, holding a small booklet bound in dark gray, a thick envelope made of good quality paper, and a visiting card. | Незнанац није седео, већ је стајао крај ње, држећи у рукама некакву књижицу у тамносивом повезу, дебео коверат од финог папира и визиткарту. |
| "Excuse me," he said with importance, looking intently at the two men of letters, "but in the heat of our discussion I neglected to introduce myself. Here is my card, my passport, and my invitation to come to Moscow as a consultant." | — Извините што сам, занет жустрим разговором, заборавио да вам се представим. Ево моје визиткарте, пасоша и позива да допутујем у Москву консултације ради — озбиљно је рекао незнанац, посматрајући оба писца својим продорним погледом. |
| They became embarrassed. "Damn, he's heard everything," thought Berlioz, and he made a polite gesture to show that a presentation of papers was not necessary. When the foreigner thrust them at the editor, the poet managed to make out the word "Professor" written on the card in foreign letters and also the first letter of his surname—the double V, a "W." | Ови су се збунили. »Ђаво, све је чуо ...« — помислио је Берлиоз и учтивим покретом руке показао да су исправе непотребне. И док их је странац гурао у руке уреднику, песнику је пошло за руком да прочита на визиткарти реч »професор« одштампану страним словима, као и почетно слово презимена удвојено »V«. |
| Meanwhile the editor mumbled an embarrassed "I'm very pleased to meet you," and the foreigner shoved the documents into his pocket. | — Драго ми је — у међувремену је промрмљао збуњено уредник и странац је вратио исправе у џеп. |
| Thus relations between them were restored, and all three again sat down on the bench. | Тако су односи били поново успостављени, и сва тројица су поново села на клупу. |
| "So, you've been invited here as a consultant, Professor?" asked Berlioz. | — Позвани сте овамо као саветник, професоре? — упитао је Берлиоз. |
| "Yes, that's right." | — Да, као саветник. |
| "Are you a German?" queried Bezdomny. | — Ви сте Немац? — упитао је Бездомни. |
| "Who, me?" replied the professor and suddenly grew pensive. "Yes, I suppose I'm a German," he said. | — Ја?... — поновио је питање професор и наједном се замислио. — Да, по свој прилици сам Немац — рекао је. |
| "Your Russian is first-rate," observed Bezdomny. | — Одлично говорите руски — приметио је Бездомни. |
| "Oh, in general I'm a polyglot and know a great many languages," answered the professor. | — О, ја сам уопште полиглота, и говорим велики број језика — одговорио је професор. |
| "And what is your field?" inquired Berlioz. | — А шта вам је струка? — упитао је Берлиоз. |
| "I'm a specialist in black magic." | — Стручњак сам за црну магију. |
| "Well I'll be..." flashed through Mikhail Alexandrovich's head. | »Ето ти га сад ...« — синуло је у глави Михаила Александровича. |
| "And... and is it in that capacity that you've been invited here?" stammered Berlioz. | — А вас су... као стручњака за та питања позвали к нама? — упитао је овај замуцкујући. |
| "Yes, it is," affirmed the professor, and he went on to explain, "Some authentic manuscripts of the tenth century master of black magic, Gerbert of Aurillac, have been discovered here in your State Library. And I've been asked to examine them. I'm the only person in the whole world who's qualified to do so." | — Да, управо тако — потврдио је професор и објаснио: Овде су у државној библиотеци пронађени оригинални рукописи црнога мага Жербера из Орилака, из десетог столећа. Очекује се од мене да их прегледам. Ја сам једини стручњак на свету. |
| "Ah! So you're a historian then?" asked Berlioz with great respect and relief | — Аа! Ви сте историчар? — са олакшањем и поштовањем упитао је Берлиоз. |
| "Yes, I'm a historian," confirmed the scholar and added, apropos of nothing, "This evening some interesting history will take place at Patriarch's Ponds." | — Да, ја сам историчар — потврдио је научник и изнебуха додао: — Вечерас ће се код Патријаршијског рибњака догодити занимљива историја! |
| And again both the editor and the poet were completely dumbfounded. The professor motioned to both of them to come closer, and when they had, he whispered, | И уредник и песник су се поново врло зачудили, а професор их је прстом позвао к себи и, када су му се приклонили, прошаптао: |
| "Keep in mind that Jesus did exist." | — Имајте на уму да је Исус постојао. |
| "You know, Professor," answered Berlioz with a forced smile, "we respect your great knowledge, but we happen to have a different point of view regarding that issue." | — Видите ли, професоре — усиљено се осмехнувши, одговорио је Берлиоз — ми поштујемо ваше велико знање, али што се тога тиче, придржавамо се другог гледишта. |
| "No points of view are necessary," replied the strange professor. "He simply existed, and that's all there is to it." | — Никаква гледишта ту нису ни потребна — одговорио је чудновати професор — једноставно је постојао, и ништа више. |
| "But surely some proof is required" began Berlioz. | — Али, потребан је некакав доказ ... — почео је Берлиоз. |
| "No, no proof is required," answered the professor. He began to speak softly and as he did, his accent somehow disappeared. "It's all very simple: Early in the morning on the fourteenth day of the spring month of Nisan, wearing a white cloak with a blood-red lining, and shuffling with his cavalryman's gait..." | — Никакви докази нису потребни — одговорио је професор и почео да говори тихо, и при том се његов акценат из неких разлога изгубио: — Све је једноставно: у белом плашту с поставом боје крви, шепавим коњаничким кораком, у рано јутро дана четрнаестог пролећног месеца нисана... |